…Име мајке – Иванка. Пријатељице су је звале Вања. Супруг Иванчица, Иванче, Мила. Била је кћи јединица у оца Алексе и мајке Видосаве.
Име је добила по очевој јединој сестри. Тета Иванка ју је као свака тетка неизмерно волела, поготово што није имала своје деце.
Рођена је у трећој кући од кикиндске Суваче, десетог дана априла хиљадудеветстотридесетдруге године. У личној карти јој је писало да је рођена деветог априла. Отац Алекса се, од среће што му се родила ћерка, запио са друговима уз тамбураше у кафани код чика Косте Кицкоша, па се код матичара збунио око датума рођења.
Детињство и одрастање у предратним и ратним годинама није јој било лако. Крхке грађе, осетљива и плашљива као срна. Са топлим бадемастим очима и рукама спретним и увек спремним и наученим да нешто редују. Та нежна и слабашна девојчица, још од малена, помагала је мајци у кући а највише са иглом и за шиваћом машином учећи да са ришеље и поентлес бодом улепшава столњаке и постељину од чешког дамаста, угледних варошких госпођа.
Мајка Видосава поживела је толико да је грађански васпита, научи лепим манирима и упути у тајне живота жене. Покошена туберкулозом испустила је душу, и напустила је овај свет на рукама своје тринаестогодишње ћерке, на исти дан кад је и рођена, након тридесет три године. На Видовдан, по којем је и добила име.
Две године касније остала је и без оца. Издало га је срце скрхано болом, тугом и тешким радом у Боновој циглани. Стриц старатељ, полицајац, продао је кућу која јој је остала од родитеља, узео паре и користећи полицијске везе сместио је у дом за децу без родитеља.
Прерано одрасла, са чврстим и непоколебљивим карактером, упорна и истрајна савлађивала је све препреке које јој је као сирочету живот наметао. Стасала је у лепу, младу, образовану жену која зна шта жели у животу. Имала је јасне професионалне циљеве и огромну жељу да створи дом и породицу. И успела је у томе. Била је цењена у својој професији и стуб породице. Ослонац супругу и деци. Велики борац. Енергична, импулсивна, неуморна и неустрашива.
И ако нарушеног здравља, била је оптимистична и чврста као стена. Код ње није било ничега што није могло да се оствари.
Говорила је: „Ништа ми се није отело.“
Све је знала. Све је могла. Није признавала малодушност. Презирала је лењост, нерад и пренемагање.
Дубоко и топло емотивна. Емоције је изражавала ћутке, нежним погледом и топлим загрљајем. Никада речима. Ретко се коме поверавала и причала о себи. Бескрајно поверење имала је само у своју породицу, којој је била потпуно посвећена и у којој је истински уживала.
Живот је завршила у седамдесетосмој години, у полумрачној, хладној коронарној јединици, далеко од породице, борећи се за ваздух и за још који откуцај срца који ће јој помоћи да види прве кораке свог праунука Ивана. Ту битку је изгубила. У моменту када се на екг- монитору појавила равна линија Иван је са испруженим рукама проходао и почео да осваја простор око себе.
„Ех, моја драга, добра мама“ – пишући мајчино име, Весни се отео тихи глас и преко лица је пролетео сетан осмех…
(Напомена: Комплетан роман можете чути на YT каналу Lu-Jo-Bar,
https://www.youtube.com/watch?v=NRfG1mNxvtQ&t=120s
роман чита ауторка.)