УПРАВИ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ “МИЛАН ВУКОТИЋ” У ГОЛУБОВЦИМА
/директору и наставничком колективу/
Пошто на писмо које сам Вам упутио прије око 20 дана није било никаквог одговора, налазим за сходно да Вам поновим свој предлог, а разлог за то је изјава министарке просвјете Црне Горе, која фактички одбацује мој предлог, самим тим и идеју о промени назива школе. Може се претпоставити да га и неке Вама надређене институције неће усвојити. Стога сам одлучио да упућено Вам писмо убацим у електронске мреже, пошто на његовом крају прокоментаришем и мишљење министра за науку и пошто га ослободим од неких личних биографских тонова.
Раније сам у писму приложио и текст мојег свједочења о „Случају Кaлабић“, сада Вам достављам коментар Апелационог суда у Београду у „случају генерала Милана Ђ. Недића“. То чиним из колегијалних разлога, као знаком поштовања према колективу школе.
Раније сам налазио за сходно да Вам се јавим једним необичним поводом, пошто сам победио двије велике напасти: Прва је била титоистичка-идеологизаторска, коју су ми наметнули компартијски удари против мојих књига, под називом „Савезници и југословенска ратна драма“, САНУ, 1985, када сам – рекоше критизери – „узнемирио све народе и народности Југославије“. Неки црногорски титоиди су предложили тада да будем набијен на колац, а свој предлог су објавили у „Омладинском покрету“. Србијански су били умеренији: прво су тражили обично стрељање – због тога што сам их умјесто „титови партизани“ назвао „краљеви партизани“. Потом ме помиловаше, предлажући да добијем само десет година тамнице.
Друга напаст ме је натјерала на вишедеценијско ћутање; њу ми је на својим крилима донео „Милосрдни анђео“ и то два пута – 1994/95, када на позив врха РС (заједно са М. Капором и Д. Калајићем) посјетих нашу већ доста растројену војску. Нове „анђелове дарове доживесмо 1999. Моји пријатељи се преселише у вјечност, а ја преживјех двије операције и дугу хемиотерапију. НАТО агресори затроваше хиљаде грађана СРЈ, експерти за нуклеарну медицину мисле да ће их се ускоро, на онај свијет, преселити десетине хиљада.
Повод за ово јављање, поштовани директоре и наставници основне школе „Милан Вукотић“, необичан је, а разлог је резоновање у ширем историјском оквиру, оно које упућује да је дошло вријеме да уклонимо наслеђе идеологизаторске свијести, да га заменимо историјским сазнањем које представља аутентичну одредницу идентитета. Просветне установе су за то посебно надлежне. Милан Вукотић био је частан човјек, али је био злоупотребљен на линији титовске „друге фазе револуције“, која је била злочиначка, јер је на стравичан начин уклањала све патриоте који су били против, по народ, погубног авантуристичког залијетања. И Милан као и многи ирационално индоктринирани комунисти 1941/42. године је био убачен у то кратко компартијско коло које је било копија стаљинистичко-троцкистичког и хрватско-усташког. Навешћу један жалостан примјер злоупотребе овог партијског занесењака. У вријеме велике кампање против мојих горе поменутих књига, код моје остареле мајке је дошла кћерка једне од тадашњих титоистичких жртава и испричала јој како ју је „човјек са шеширом“ (Милан) придржавао, затворио јој уста, док су њему подређени комунисти клали њеног оца. У то вријеме у Црној Гори и Источној Херцеговини поклани су многи недужни људи. Титови врхунски експоненти били су: Милован Ђилас, Моша Пијаде, Иван Милутиновић, Миро Попара, Драгица Правица… Међу извршиоцима злочина, суровошћу се истиче Сава Ковачевић, који је убијао и рођаке који су доводили у питање ову партијску политику. Овај екстремизам резултирао је прогањањем титоида из Црне Горе и Херцеговине. Дио зетских екстремиста је страдао на Врелима Рибичким од окупатора, јер националисти (који су касније добили име четници) нису хтјели да их ликвидирају, да упрљају руке братском крвљу. Међу стријељанима био је и Милан Вукотић. Без обзира на његову личну доброту, он је објективно одговоран за тзв. комунистичке злочине. Стога, није добро да васпитно образовна установа носи његово име!
Напомињем, сви ови несрећници нису били жртве четничког (националистичког) него титовско- комуњарског терора.
Милан Вукотић је био цијењени следбеник ове компартијске политике. Насупрот њему, Благо Кнежевић је главом платио своје противљење, јер је код њега морална и фамилијарна самобитност била изнад свих идеологизација.
Полазећи од ових филозофско-исторјиских постулата, дошао сам до става, који изражавам у виду предлога да Ваша (наша) установа напокон изађе из наметнутог јој симболизаторског оквира, израженог у имену које носи, односно да се наслони на историју која јој даје пуноћу идентитета; комплементарног карактера, оног који спаја богату традицију и савремене цивилизацијске вредности. Актуелно име школе није историјско него идеологизаторско. Резоновање из угла епилога процеса његово даље трајање је неприхватљиво, јер би баш и то била драстична злоупотреба два интернационализма и пролетерско-социјалистичког, и југословенског, заснованог на, у Европи афирмисаном, етнојезичком принципу национа.
Не само главни носиоци тих деформација, него и њихов идеолошки дресирани сљедбеници за то не могу бити награђени. Наглашавам, као историчар, да је њихова коначна побједа најмање била њихова, а највише побједа њихових великих савезника.
Полазећи од битних историјских и моралних постулата, драги директоре и наставници Основне школе „Милан Вукотић“, дошао сам до става који сада изаражавам у виду предлога да Ваша школа буде преименована у Основну школу „Јелена Балшић Хребељановић“, јер ћемо тако добити повјесну свестрану утемељену одредницу, која функционално повезује нашу парастару традицију са новим цивилизацијским вриједностима. Краљица Јелена то заслужује и као велика историјска личност и као свестрано образована дама. Подсјећам Вас на дубровачки историјски запис, онај који говори да је свака појава госпе Јелене, прелијепе кћерке цара Лазара Косовског на Страдуну подизала на ноге све житеље древне републике.
Можда бих могао умолити проф. Њујоршког Универзитета госпођу проф. др. Радмилу Милентијевић, која је финансирала подизање споменика Царици Милици у Крушевцу, да предложи вајару да његову копију поклони Голубовцима. Све Миличине кћерке су личиле на мајку, а извори говоре да је Јелена била љепша од Оливере, којој је муж Султан Бајазит дозволио да исповједа православну вјеру. Ако вајар дозволи да се Миличин споменик нађе у дворишту, једина измејна би била урезивање два грба на његовом постаменту, првог мужа Балшића и другог Сандала Хранића.
Вјерујем да ће овај мој предлог прихватити и политички врх
Црне Горе – као израз темељног дисконтинуитета у односу према прохујалом „међувремену“ идеологизаторског једноумља, оног које је разорило и знатно однародило и црногорство у српству и југословенствено и социјалистички интернационализам.
Можда сам управо ја подобан за подношење овог историјског рачуна. Многи се сјећају краја 80-тих, када сам се, након преживљавања пропагандистичних удара, огласио у „Побједи“ са више обимних текстова – уперених против још непробуђених титоваца.
Историјски сам се огласио у говору на Правном факултету 1989, када сам се у препуној сали обратио: „Драги моји Подгоричани“, након чега се проломио громогласни аплауз, само је био видно погођен мој пријатељ из Сарајева, зет мог изворног братства Брајовића, који скоро замуца изговарајући опомену: „Шта ти би Веселине?“ Није он једини; тада је Броз, додуше одевен у партизанску одору, мотрио са зидова свих званичних офиса, држећи у стању мобилност црногорске кумровчане, које је још носила заклетва: „Послије Тита-Тито“.
Поштовани директоре и наставници, надам се да ћете ме, уколико мој предлог буде прихваћен, позвати да присуствујем свечаности, јер вјерујем да више нема оних сметњи које су ме одбацивале осамдесетих година, толико да нису дозвољавали да се моје име повезује ни са историјским извором о настанку школе у Голубовцима, који сам ја открио у московском архиву. Неки дан ми је мој колега С. Терзић, а сад амбасадор, јавио да је добио читав фонд од скадарског конзула, са много докумената о Зети.
Ако дође до преименовања школе и ако свечаности буде присуствовао градоначелник Подгорице, надам се да ће ми он том приликом доделити неки Орден због „храбрости“ испољене на Правном факултету, али очекујем да он буде раван онима добијеним од РС (Орден Његоша I реда и Крст милосрђа) и орден Николе Тесле, који ми је додјелио Парламент Републике Српске Крајине, још увијек у прогонству.
Када је ријеч о Крајини да Вас обавијестим да сам још 1992. награђен моралним признањем од војводе Момчила Ђујића, када сам одвратио Милана Бабића од „Венсовог плана“.
Нисам се сложио са врло заслужним Војводом, што ме квалификовао као „јединог правог борца против комунизма“, истичући да код Срба није било такве пошасти, односно да је наш комунизам „идеологија Русије – радника и сељака“, помоћу које је србофоб Тито, помоћу српских партизана, обавио великохрватске послове.
Преци вожда слушали су овај инструмент[1] још када су били српско племе Клименти, Свети Климент био је њихова крсна слава све до Краља Александра. Послије угушења устанка Ђорђа Кастриоте. Велики дио је исламизован док је други дио остао да буде паства „архибискупа барског – примаса Србије“. Отргнути од своје матице, данас подижу споменик Скендербегу као „љутом арнауту“, иако је он, по свим линијама, био Србин, његов зет је зетски великаш Стефан Црнојевић. А он није био Црногорац већ Зећанин (Србин).
Министарка културе Црне Горе не зна да су гусле јаворове биле инструмент свих Срба и оних данас исламизованих који постадоше Албанци и оних у Малесији, који задржаше веру римокатоличку, и оних који, упркос бројним искушењима, остадоше православци.
Моја „национализација“ и „интернационализација“ овог питања, као и идеја о промени назива голубовачке школе, није уперена против било кога у Црној Гори, био он Србин или Црногорац. Можда бих и ја, да ме нису притисле године, постао Црногорац, али невољно, јер знам да се српско име помиње још у првом вијеку послије Христа. Неки јеврејски писци тврде да смо и од њих старији, односно да и наша митска годишњица, 7527, има нека, не само митолошка него и историјска упоришта.
У Београду, лета господњег, С највећим поштовањем
- маја 2019. Веселин Ђуретић
[1] (мисли се на гусле (прим. ур.)