Категорије
Језик и књижевност

Његош кроз пјесму као Есоп кроз басну – Пише: Владимир Караџић

 

Да бисмо схватили када је, како и зашто Његош кроз прозну пјесму Орао и свиња наступио као баснописци кроз историју, морамо се у уводном дијелу овог рада позабавити басном као књижевном врстом која носи мноштво поучних порука, погледа, намјера и упозорења о карактерима, склоностима и тежњама чиме се алегоријски приказују односи међу људима.

Басне се сматрају најухватљивијим видом хеленске народне прозе1 чији је представник Есоп2. Настале су на основу посматрања особина и карактера појединих животиња, затим сличности између човјека и животиње као и извјесних ставова практичне мудрости у човјековој сфери сличне онима у животињској. Отуда у Есоповим баснама животиње нису ништа друго до представници различитих категорија и типова људског друштва. Тако је магарац представљао оне који пате, будале и глупаке, лав тиранине, лисица лукаве и сплеткароше, рода побожне, гавран безбожнике, вук невјернике, жаба хвалисавце итд.

За колијевку басне узима се Индија, па тек онда Мисир, Либија, Киликија, Карија, Лидија, Фригија и на крају Хелада и Рим3. Временом како су прелазиле на друге земље тако су настајале нове и шириле се даље. На тај начин хеленске басне, историјским временом гледајући, долазе међу Латинима, Словенима и Германима4 у прелазу из Старог у Средњи и Нови вијек.

Преко басни се на посредан и безопасан начин исказивала критика5 људских мана и слабости, и преносиле се народима. Кроз историју6 се његовала у школама као књижевни род. Обликовала се кроз измишљену причу, или се изводила из историјске приповијетке у циљу стицања поуке у животној мудрости, етици и здравом разуму поставши тако

____________________

1 Есоп, Басне, Народна књига, Београд, 1965, 5-21.

2 О Есопу је писао Херодот, који наводи да је Есоп био роб за вријеме краља Амасиса око средине 6 вијека прије н.е., и да су га убили Делфљани. За разлог убиста наводе његове критику Делфљана због готованског начина живота, или да му је подметнуто да је украо златни суд из Аполоновог храма, или да је проневјерио Кресове поклоне. Више о Есопу видјети у тексту др Милоша Н. Ђурића у књизи: Есоп, Басне, Народна књига, Београд, 1965, стране 7 и 8.

3 У римској књижевности есопску басну налазимо код Енија, Ливија и Хорација, а као књижевну врсту први ју је унио и систематизовао у збирку на латинском језику Федар, родом из Пијерије у Македонији.

4 Које су биле домаће а које стране басне показивале су животиње у њима, карактеристичне за одређени локалитет, регион или неки други простор. На тлу данашње Њемачке преводе се Есопове басне од стране Шајнховела, а 1530. године њих тринаест преводи Мартин Лутер (1483-1546).

5 Као што су то након Есопа кроз басне радили Ла Фонтен у Француској и Крилов у Русији.

6 Послије Старог вијека басне низу замрле ни у Средњем вијеку, па се тако Есопове и Федрове басне преводе чак и кроз прозу у источном Ромејском царству (Византији). Инвазија Османског царства није сметала Ромејима (Византинцима) да шире Есопову басну, па се и у српске крајеве од 13 вијека у варошима

средство рационалне етике. Поред тога што су басне имале не само етичко-педагошку и васпитну вриједност, оне су уједно имале и политичку сврху због примјенљивости и корисности у политичком животу. Управо то ћемо видјети и кроз Његошеву прозу. Басна није додиривала супротност између хеленског свијета и варвара, него је из уског националног осјећања водила васпитаника у област опште хуманости. С друге стране, философ Аристотел препоручивао је басне као добро помоћно средство реторике7.

Есопове басне нису биле непознате ни у Ромејском царству (Византији). На крају 15 вијека када се кроз хуманизам и ренесансу на Западу вратило интересовање за класична дјела антике, преводе се Есопове и Федрове басне, прерађују и настају нове8.

Жан де Ла Фонтен (1621-1695) у доба просвјетитељства, у духу народских идеја проповједа басне  извргавајући руглу аристократске предрасуде попут таштине, немилосрдности, надмености, дрскости, самообожавања, лицемјерства и буржујске настраности попут ситничарства, грубости, тврдичлука, простаклука, ограничености, трке за аристократским титулама и сл.9

До највеће пјесничке вриједности есопску басну у Русији уздиже И. А. Крилов (1769-1844), који се као сви већи баснописци10 угледао на Ла Фонтена и тако у својим баснама дао вјерне типове и слике из различитих слојева руског друштва. Тако је Крилов кроз басну изразио свој критички поглед према тадашњој руској стварности – подмитљивост бирократа свих чинова, глупост великаша, охолост господе, слијепу оданост обичајима, злоупотребу власти и сл.

У писаној српској књижевности басне уводи Доситеј Обрадовић (1739-1811), који је у манастиру Хопову као млад читао Есопа, Хомера, Сократа и Плутарха. У Доситејевој трећој књизи Собранија налази се Похвала басни, а у његовом зборнику басни поред Есопових налазе се и Федрове, Ла Фонтенове, Лесингове и Абстемијеве. Народне басне по Далмацији, Боки и Црној Гори сакупио је Вуков и Његошев сарадник, Вук Врчевић11.

____________________

и већим селима отварају многе школе за српску и грчку дјецу. Тако есопска басна прелази у широке народне слојеве, од племена до племена, од народа до народа, од путника до путника, иако није немогуће да је уједно дошла и преко других народа и преко књижевних људи.

7 Такође, сматрале су се битним за реторско образовање и у Византији.

8 То покреће лавину превода, али и обраду и продубљење Есопових басни широм Европе.

9 Послије Ла Фонтена есопску басну оштроумно образује Антоан Удар де Ла Мот (1672-1731). Супротно развученој епској опширности басни Глајма и Гелерта, Г. Е. Лесинг (1729-1781) се баснама ослања на Есопа и пише језгровиту и епиграмску кратку басну.

10 Попут Измаилова, Сумаркова, Хемницера и Дмитријева.

11 Рођен је у Рисну 1811. године. Прије тога помагао је свом оцу у општинској писарници. Једно вријеме живио је у Будву, гдје се бавио трговином и научио њемачки језик. Црногорско-брдски владика и владар Петар Други Петровић Његош, понудио му је посао писара али је морао да одбије јер се родитељи нису слагали. Био је свједок отварања гроба владике Петра Првог Петровића када је проглашен за свеца. Са Вуком Стеф. Караџићем се упознао када је Вук посјетио Црну Гору 1835. године, и од тада њих двојица

У свом раду Врчевић је највише басни сакупио по Херцеговини, гдје је тврдио да их је створио сам народ12.

У периоду од 1847. до 1851. године, владар и митрополит Црне Горе и Брда, Петар Други Петровић Његош (1813-1851), написао је пјесму Орао и свиња са поднасловом: Или наша браћа подмићена од Турака. Како је она због историјских догађаја у земљи у блиској вези са његовом епском пјесмом Кула Ђуришића из прољећа 1847, онда је вјероватно настала крајем те или почетком наредне године. Нема сумње да је Његош читао басне укључујући и Есопове, као што је читао Хомера и радио на преводу Илијаде. До њега су сигурно дошли руски, француски и њемачки преводи као и басне Ла Фонтена и Крилова. Познавање басни и старих народних пјесама видљиво је код Његоша у пјесми Заробљен Црногорац од виле, гдје у вилином изражавању милоште према пастиру користи име Драго Драговић, баш као што у Есоповим баснама имамо драговићу мој и драги мој. Пјесма Орао и свиња интересантна је за анализу из два разлога. Прво, што код Есопа нема такве басне, па изгледа као да је Његош кроз пјесму попунио оно што је недостајало13. Како се басна ширила и кроз прозу, онда бисмо ову Његошеву креативност могли назват „баснопјесмом“. Уз то, он уноси оне особине свиње и орла које немамо у Есоповим баснама. Друго, што је Његош пјесми дао поднаслов, па када се сагледа период настанка пјесме, шта се тада дешавало у Црној Гори и Брдима и које су опасности постојале по Његоша лично и систем власти, долази се до историјског контекста којег је Његош касније желио овековјечити пјесмом:

Једном свиња из пуна корита

Пред вратима имућнога дома,

Ка умије, по свињски локаше.

____________________

почињу сарадњу у сакупљању народних пјесама. Од тада ради као општински писар и учитељ у Грбљу у Будви, родном Рисну и Котору. На позив Његоша долази у манастир Маине 1836. године да би радио на преписивању Његошеве Свободијаде. Своје прво дјело Врчевић штампа 1839. године у Српско-далматинском магазину. Када је Његош умро био је свједок спровода и тужбалице Његошеве сестре, коју је забиљежио како би је сачувао од заборава (Види, https://montenegrina.net/tuzbalica-sestre-nad-njegosevim-odrom-vuk-vrcevic/). Када је на Цетињу 1852. године постао секретар Његошевог насљедника, књаза Данила Првог Петровића, постао је уједно и његов учитељ италијанског језика. У доба књаза Николе Првог Петровића постаје витез црногорског ордена књаза Данила Првог. Умро је 1882. године у Дубровнику.

12 У писаној књижевности ових простора, трагове есопској басни налазимо најпре у дубровачко-далматинској књижевности у пјесмама Мавре Ветрановића Чавчића, Петра Хекторовића, Ника Димитровића, Динка Рањине, Игњата Ђурђевића, Антуна Глеђевића, затим у босанским Бесједама Матије Дивковића и Цвијету од крипости Павла Посиловића. Три црквена кајкавска писца 17 и 18 вијека: Јурај Хабделић, Штефан Загребец и Хиларион Гашпароти за основу својих прича служе се Есоповом басном поред многих прича из историје, природних наука и свакодневног живота. Са француског и њемачког басне је преводио и М. А. Рељковић, затим Ђуро Ферић, а 1814. је у Будиму Јован Миоковић објавио Житије Есопово, док су у остатку региона Есопове басне прерађивали или се Есопом бавили Кристијановић и Филиповић, Миливој Сиронић, Вук Дојчиновић и Вукашин Радишић током 19 вијека.

13 Код Есопа на теми орла и свиње постоје басне: Орао и лисица, Орао, чавка и пастир, Орао и човјек, Свиње и овце, Свиња и лисица. Остале у којима су теме орао и свиња у комбинацији су са сељаком, змијом, овцама, лисицом и лавом.

Орај гордо на крутој литици

Величава крила одмараше

И оштраше смртоносне канџе

Бацајући пламене погледе

На све стране у прољетње јутро,

К побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,

Поиздиже турин обрљани

И угледа на литицу орла.

Грокну крупно, па говори орлу:

„Шта ту чучиш на голој литици,

Несретниче и гладни ајдуче,

Изгнаниче под општим проклетством?

Што је твоја жалосна судбина?

Празна слава и грабеж крвави,

Па и с крвљу ручак без вечере.

Помири се и предај људима,

Виђи ка се живи обилато:

Мени на дан три корита дају,

Све пуније једно од другога;

Па цио дан у глиб до ушију,

Превраћам се, на свијет уживам;

Ни што мислим, ни главу разбијам,

Но иза сна на пуно корито“…

 

У Есоповим баснама свиња је увијек свјесна свог несрећног краја, па увијек цичи предосјећајући своју несрећу. Насупрот томе, у Његошевој пјесми видимо да је свиња несвјесна из чега произлази њено задовољство. Она се пред вратима имућнога дома налокана и турина обрљаног хвали орлу својим начином живљења – како живи обилато, јер јој дневно три корита дају гдје је свако пуније једно од другога. По цијели дан она се у глиб до ушију преврће, на свијет ужива и хвали се у свом недостатку свијести сва испуњена тјелесним задовољством како ни о чему не мисли нити главу разбија, но из сна одмах иде на корито пуно хране и воде (Ни што мислим, ни главу разбијам, Но иза сна на пуно корито). Из свог заносног ега свиња ликује орлу па му каже да је он несретник и гладни ајдук, изгнаник под општим проклетством, јер му је, по њеном мишљењу слава празна и грабеж крвави као очита жалосна судбина, умјесто да се помири и преда људима како би живио обилато као она. У односу на Есопа, Његош је у пјесми искористио симболизам нечистоте, прождрљивости и незнања, чиме је слична особинама одређених људи који се одају егоизму, тјелесним задовољствима, незнању, неразмишљању постајући тако жртва личне несвијести14.

____________________

14 Види историјски симболизам свиње, Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, 384, 385.

 

Да би се схватило на кога се односи орао а на кога свиња у називу пјесме, као и поднаслов Или наша браћа подмићена од Турака и стих пред вратима имућнога дома, морамо се осврнути на историју. Притиснут глађу народа и сушном годином, Његош 20. 09. 1846. креће на пут у Петроград. Ишао је преко Беча. Са собом је носио Горски вијенац15, којег штампа почетком 1847. године16. Тек се марта 1847. преко Трста и Венеције17 враће у Црну Гору. За вријеме Његошевог боравка у иностранство, у Црној Гори се против њега и његове власти припремала побуна. Избила је највећа и најзначајнија побуна коју је икада доживио. Побуну су водили његови блиски сарадници, а то су били: перјанички капетан Маркиша Пламенац из Црмнице и сенатор Тодор Мушикин Божовић18 из Пипера. Његошев секретар, Милорад Медаковић, навео је да су разлози19 побуне Пламенца били личне природе – “због тога што му није успјело да се ороди са породицом Петровић Његош“, Маркиша Пламенац одлази Осман-паши у Скадар. Користећи глад у Црној Гори и Брдима, скадарски паша је био познат по томе што је слао хлеб, новац и џебану20 свакоме ко би напустио Његоша а пришао њему по позиву. Правећи тако подјеле у Црној Гори и Брдима, пришли су му Маркиша и Тодор. Овакав рад скадарских паша није био први пут21 у историји. Осман-паша није одустајао од намјере да убије Његоша. Он је још 1846. поткупио једног Црногорца да запали центу праха под ћошак владичине собе. Његошу није науђено. Међутим, знајући ко стоји иза покушаја атентата он одговара паши слањем Глигоја Беланова да га отрује, што такође није успјело.22

Војска скадарског паше и одметнути Маркиша упадају у Доњу Црмницу 26. марта 1847. Тако је почела Маркишина буна. 10. априла са око 2000 Катуњана, Ђорђије Савов

____________________

15 Др Јевто Миловић у својој књизи Његош у слици и ријечи, наводи називе дјела око којих се Његош мислио до коначне одлуке, а то су били: Архибадњи дан, Извијање искре, Извиискра, Извита искра, Вијенац горски и тек на крају Горски вијенац. Види, др Јевто Миловић, Његош у слици и ријечи, Графички завод, Титоград, 1974, 21.

16 12. јануара 1847. године Његош у Сербском народном листу објављује пјесму Поздрав роду из Беча.

17 У Венецији посјећује архив, а тамо му око скупљања архивских података за писање будуће драме Лажни цар Шћепан Мали помаже Никола Томазео.

18 Налази се у реформисаном Сенату 1837. године са 14 чланова. Види попис чланова, др Чедомир Богићевић, Петар Други Петровић Његош као државник и државни реформатор, Његошева филозофија правде, Publisher: Врховни суд Црне Горе – Подгорица, Подгорица-Цетиње, 2013, 17, 18.

19 Медаковић је тврдио да се Маркиша Пламенац побунио због удаје Перове кћери за сина попа Јована Пламенца. Још се због Његошевог хапшења попа Јована Пламенца 1839. дигла узбуна која се прочула све до Дубровника и Задра, па је притисцима вањским и унутрашњим Његош био приморан да ослободи попа. То је довело до пада угледа породице Петровић у Црмници, гдје се годинама касније формирала ова прва значајна опозиција против Његоша. Како је Маркиша Пламенац био истакнути Његошев перјаник а касније и капетан гвардије у Црмници. По свој прилици намјеравао је да се ороди с породицом Петровић, како би се уздигао у свом братству наспрам куће попа Јована Пламенца. Међутим, када је умјесто њега Јованов син постао зет Перов, Маркиша се са тим није могао помирити па се одметнуо и пришао Скадарском паши.

20 Турски израз за барут, олово и муницију.

21 Током 1685. године исто је радио и Сулејман-паша Бушатлија.

22 Бојан Драшковић, Његош, дипломата-државник-пјесник, ННК Интернационал, Београд, 2013, 152, 153.

Петровић и вицепрезидент Сената и сердар Мило Мартиновић, сукобљавају се са војском Осман-паше, Маркишом и његовим побуњеницима, чија је укупна снага свих у броју била 3000–4000. Бивају побјеђени и натјерани на повлачење. У ту част је Његош истог дана писао велику епску пјесму Кула Ђуришића23. Њом је описао читаво дешавање које је довело до сукоба у Доњој Црмници. Том пјесмом почиње причу како скадарски везир пише књигу и шаље је у Стамбол, а затим пише три књиге са понудама мита за Пипере, Бјелопавлиће и Црмницу; књигу понуде одбијају Бјелопавлићи, а прихватају је пиперски сердар Тодор и црмнички капетан Маркиша. Испод епске пјесме ставио је напомену следеће садржине:  „У овом је боју около сто и двадесет било мртвијех и рањенијех с обје стране, али их није од турске стране више пало но од црногорске, јербо су многи Црногорци погинули јуришећи на куле; него Црногорци подоста џебане турске у кулама узму. Ове је године Порта отоманска које у одијелу, које у новцу, које у житу и у разним стварима, више од сто тисућах талијерах потрошила, да смути и покоље Црногорце; а то је једино из нечовјечне злобе радила и уз мој пркос, само да обори оно правитељство које сам ја с много мојега труда и крваве муке у Црној Гори поставио. Али јој би за фајду мука само што толике новце просу и осрамоти себе пред свијетом, показавши му своју опаку и варварску ђуд24.

Послије пораза бјежећи, Маркиша је са Турцима отишао на острво Лесендро на којем остаје све до краја живота. Осман-паша је Лесендро заједно са Врањином заузео 1843. године. Тај је губитак Његошу тешко пао, исто као и ова побуна коју је сматрао чином класичне издаје. Током боравка тамо Маркиша је савјетовао Осман-пашу да утврди Лесендро, што је натјерало Његоша да наспрам Гриможура сазида кулу Бесицу изнад Вирпазара. На тај начин је чувао улаз од правца Црмнице.25  Но, у наставку пјесме орао одговара свињи:

Орај тресну, па прикупи крила,

С презренијем одговара свињи:

„Мож се хвалит ка поштено живиш

Пред свињама, али не пред нама,

Јербо наше племе поносито

Таквога се гнуша живота.

Него ти се чудити и није:

Свињски мислиш, а свињски говориш.

____________________

23 Његош је пјесму датирао баш на дан 10. 04. 1847. У њој је доста детаља о боју. Пред крај пјесме каже: С Ђуром лете до два побратима, Од Његушах Радоњић војвода С љуботинским Ђуром капетаном, А за њима двадесет момаках. Опази их Пламенац Маркиша, Те с дружином кулу оставио. Барјактар га зове

Мартиновић: „Стан’, Маркишо, турски капетане!..“ Бјежи курва Пламенац Маркиша, Бјежи курва, окренут се неће…Бјежи грдан Пламенац Маркиша Су његово стотина момаках, Бјежи грдан Скадру на Бојани К поочиму скадарском везиру Да му прича што се догодило. Петар Други Петровић Његош, Пјесме, Сабрана дјела, Октоих; Јумедиа монт, Подгорица, 2006, 204, 205.

24 Цитат, Његош, Пјесме, Сабрана дјела, Октоих; Јумедиа монт, Подгорица, 2006, 153.

25 Бојан Драшковић, Његош, дипломата-државник-пјесник, ННК Интернационал, Београд, 2013, 154.

То ти сада дају и госте те,

Ал’ не зато рашта ти помишљаш,

Но док мало накупиш сланине,

Па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,

Под вселенским живимо процесом

Опасности и крвопролића;

То су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити

Јесу символ земног величаства,

На крунама царскијем блистају;

Јошт се круне диче и поносе

Што су лика нашега достојне.“

То изрече, па хитро полети,

Ка крилата из лука стријела,

У својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу

Чекајући у чело сјекиру.

 

Због убиства змије орао симболички представља побједу свјетлости над силама таме. Као „краљ“ свих птица орао је симбол снаге, јачине и одбрамбене способности, препорода, контемплације, владарске врлине, правичности, оштровидости и далековидости. Приписују му се херојске особине и моћ да без трептања гледа у Сунце те тако премјери небеска пространства26. Зато орао каже свињи – наше племе поносито таквога се гнуша живота, исказујући негативан став према свињском начину живота, јер како се мисли тако се говори и живи (свињски мислиш, а свињски говориш). Он мудро говори свињи да се она нема чиме хвалити у свом начину живота, пошто не живи зарад свог задовољства како мисли и говори, него туђег. Упућује је на то да је заправо њена судбина жалосна, јер чим мало накупи сала послужиће за кланицу и храну (Но док мало накупиш сланине, Па ће одмах маљугом по цику). Од свега што је она рекла орао јој признаје само једно као тачно и истинито – То погађаш, ми смо грабитељи, Под  вселинским живимо процесом, Опасности и крвопролића; То су наше игре и пирови. Орао признаје да је начин његовог живота и његовог племена сталан у опасности, грабљивости и крвопролићу, јер су то њихове игре и ратови (пирови).

Како је орао хералдички симбол многих грбова и државних амблема, он свјестан тог каже свињи за крај: Но ликови наши поносити, Јесу символ земног величаства, На крунама царскијем блистају; Јошт се круне диче и поносе, Што су лика нашега достојне. Његош у пјесми умјесто ријечи симбол користи ријеч символ, како би уједно кроз наредна три стиха указао на архаично, застарјело у древним културама, цивилизацијама и царским

____________________

 

26 Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, 269-272.

симболима. Тако он као владар и владика Црне Горе и Брда символо-симболично представља орла, затим давну везу Црне Горе са прошлошћу, тадашњу и будућу тежњу породице Петровић Његош ка будућој Црној Гори.

Послије гушења Маркишине побуне и боја у Црмници, Његош ради на рјешавању проблема у земљи. Одлучио је да опрости многима који су се 1846. и 1847. због глади  прикључили побунама иза којих је стајао Осман-паша подмићивањима, купујући тако вође побуне. Одлучио је да се не може опростити само онима који су од паше узели оружје, прах и олово како би проливали братску крв. Исто тако је процјенио и Сенат (Правитељствујући) око кривице сенатора Тодора Мушикине Божовића и његове браће Јована и Милоша у Пиперима. Тачно 4. новембра 1847. Маркиша Пламенац је убијен од стране неког момка из Крњаца, којег је вјероватно Његош послао у мисију атентата лично или у договору са Сенатом. Тај момак се није успио вратити жив, јер ухваћен и објешен у Скадру. Са њим је у мисију био послат још један Црногорац који се вратио жив, те је прва „Обилића медаља“27 дата њему. Што се тиче Тодора у Пиперима, Сенат је донио одлуку да он и његова браћа Јован и Милош буду стрељани, на шта се oдносе стихови: То изрече, па хитро полети, Ка крилата из лука стријела, У својему над облаком царству. Оста свиња у гадном брлогу, Чекајући у чело сјекиру.

Браћа Божовићи из Пипера доведена су на Његошев захтјев пред Биљарду, умјесто пред Влашку цркву28, и стријељана док је он посматрао са прозора. „Ова пресуда није била резултат владичине пријеке нарави, колико непоколебљиве жеље Правитељствујушчег сената, свих његових чланова, да се виновнику једног покрета, и то сенатору, изрекне егземпларна казна за дјело које је угрозило народну егзистенцију, деградирало углед и ауторитет централне земаљске институције и бацило љагу на ратну традицију земље и народа29“. Овим су Његош и Сенат показали одлучност да униште сваки покрет који би се јавио да подстакнут скадарским пашом озбиљно угрози ауторитет владара-владике и система власти.

Они који лакоумно повјерују сопственој илузији као главном непријатељу, бивају не само лако побијеђени него губе и положај а најчешће и живот.

____________________

 

27 Установљена је 1847. године. Посебан калуп за ливење медаља Његош је набавио 1841. Првобитни назив медаље био је „Медаља за храброст“, дат по имену црногорског јунака Никца од Ровина (Никац Томановић, 1690-1756). Великом жељом црногорских главара преименована је у назив „Обилића медаља“. Види у књизи, др Чедомир Богићевић, Петар Други Петровић Његош као државник и државни реформатор, Његошева филозофија правде, Publisher: Врховни суд Црне Горе – Подгорица, Подгорица-Цетиње, 2013, 21 и 22. Интересантно је примјетити да профилни лик Милоша Обилића на медаљи доста подсјећа на Његошев.

28 Црква на Цетињу гдје се до тада обично извршавало стријељање.

29Цитат, академик Бранко Павићевић, Саздање црногорске националне државе (1796-1878), https://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/sazdanje_crnogorske_nacionalne_drzave6_b_pavicevic.htm .

 

Аутор: Владимир Караџић

Новембар 2023.

 

Категорије
Вести

Кажу вести „пао је кров“. греше. Кров се срушио, а пали смо сви ми. – Пише: Ненад Милкић – Рођени

Кажу вести „пао је кров“. Греше. Кров се срушио, а пали смо сви ми. И то не данас, него одавно. Пали смо после наплатне рампе у Дољевцу. Пали смо после Рибникара. Пали смо после Младеновца. Пали смо и падамо као народ и друштво. Падамо а дно се не назире. И не плаши мене један кров. И један уговор. И један извођач са тајним уговором. Пуна их Србија. Србија склона паду. Не плаши ме то… Плаше ме људи нахрањени са два јајета Томе Моне. Плаше ме људи који подригују јефтини паризер. Плаше ме људи који ће и данас правдати оне који су одговорни. Плаше ме људи који ће данас рећи да нису криви они који су највише криви. Плаше ме људи који ће просипати крокодилске сузе. Плашим се и сам себе, јер такве више не сматрам људима.

А ви, мученици, који сте остали испод новосадске надстрешнице – ПРАШТАЈТЕ. Праштајте што ћемо вас само данас спомињати. Што сте вест за један дан. Попут Бањске. И Рибникара. И Дољевца. И Јовањице. И Рио Тинта. И Младеновца… И … И… Превише је И. Кад ли ће се незасити новца људских живота заситити??? Праштајте мученици новосадски, нек вам је лака земља. И молите Бога за нас… Јер ми још увек падамо.

Категорије
Вести

Актуелни нови покушаји преваре пензионера

Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање обавештава кориснике пензија да су актуелни нови покушаји преваре пензионера, од лица која се лажно представљају.

 

Корисници са подручја Војводине пријављују да их непознате особе позивају путем фиксног телефона, нуде им ваучере за одмор које, наводно, држава поклања пензионерима преко Фонда ПИО. Уз ваучер се нуди и ковид пакет који је, како наводе, такође бесплатан, али је потребно да им се од пензије одбија по 900 динара на име царине која би требало да се плати због увоза наведених пакета из иностранства, наводи се у саопштењу Фонда.

 

Корисници из Београда, у највећем броју са општине Чукарица, пријавили су лица која им долазе на врата и показују фалсификовану идентификацију Фонда ПИО и представљају се као запослени у Фонду, нудећи пензионерима да потпишу уговор о куповини специјалног кревета и других помагала за болесне, по високим ценама и уз могућност отплате преко административне забране.

 

Фонд ПИО наглашава да не учествује нити посредује ни у каквој продаји нити обезбеђивању ваучера за одмор, ковид пакета, помагала, кревета и сл. И апелује на кориснике пензија да буду обазриви и да не потписују уговоре и административне забране.

 

Они наглашавају да ће и убудуће, о свим активностима у вези са унапређењем друштвеног стандарда пензионера, корисници бити обавештени преко званичних канала комуникације Републичког фонда ПИО.

 

Категорије
Историја и савременост

Споменик црногорској срамоти – Пише: Илија Петровић

 

Због чега овај осврт

 

На вест да су Кучи, једно од србских Седморо Брда у данашњој Црној Гори, затражили да се споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу (1820-1867) уклони са Трга независности у Подгорици, као и уз подсећање да су подгоричке Вијести од 8. априла 2015. године објавиле текст Борка Ждере под насловом “Главни град : Споменик војводи Мирку окупља нас око врховних црногорских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-gradd-spomeik-vojvodi-morku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno) – у основи, саопштење подгоричког Секретаријата за културу и спорт да ће у Подгорици бити постављен споменик војводи Мирку, оцу краља Николе (1841-1921) -, пише се овај текстић.

Из реченог културно-спортског саопштења могло се сазнати да је војвода Мирко већ имао “свој” споменик у Подгорици, подигнут 1886. године, “када је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Споменик је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци, обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Подгорице’ све до 1918. када је срушен након тзв. Подгоричке скупштине чијим је одлукама нестала самостална држава Црна Гора, детронизована династија Петровић Његош и укинута Црногорска православна црква”.

 

Из истога тог саопштења могло се сазнати да “споменик нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције… присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије… Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чинити када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црногорски јунаци признавали за највећег јунака”.

 

Толике и такве жалопојке и хвалоспеве пратило је уверење да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Настојање појединаца да враћање споменика… злоупотријебе за распиривање старих ватри племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због које се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу” – антисрбском.

 

Јуначине

 

Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногорске јунаке који су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

Онај први, као појединац, своје геноцидне злочине над србском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, србским десетерцом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за највећег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом послу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Србске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уверењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.

Најпре о онима који покушавају да прошлост србског народа из Црне Горе и Брда прилагоде сопственој мржњи према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали, већ и ништавост себе самих.

 

Блијани

 

Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани), двојца који је, својевремено, покушао да србском читатељству (путем београдског часописа “Сведок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле – наводну “црногорску” православну цркву да овде не помињемо.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила србску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “преваривши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) франака још у почетку рата”.

 

И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште доврши.

 

Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустроугарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато новчана потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугарском суседу да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских племена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олакшати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Европском рату, Сарајево 1919, 28-29).

 

И када су србске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “саучествовала” у потапању италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногорским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

 

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за себе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црногорских добровољаца”.

 

Написали су тако, а да су на време научили сва слова – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споменик налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… подигоше Југословени из Америке и Канаде”.

 

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана новембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у благостању, под хабзбуршком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногорске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспасавајуће што је такво и толико изобилно слободарско благостање дошло на смену србскоме злу.

 

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изобилног благостања (које су будући аустријски усрећитељи платили са преко 1.260 мртвих а србски преци поменутих блијана не зна се с колико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Ловћена. Аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловћеном. Јануара 13, на дан кад су Аустријанци заузели Цетиње, начелник штаба црногорске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Крушевац, у Подгорици) да се заједно са владом и војском повуче за србском војском. Тај предлог био је истоветан савету Николе Пашића изреченом двадесетак дана раније, уз посету Цетињу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да одступи и своју судбину до краја повеже са судбином савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске настала таква деморализација да је апсолутно немогућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од непријатеља затражи примирје. Ова иницијатива каснила је бар један дан, пошто је аустријском команданту већ било уручено Николино краљевско писмо за цара Фрању:

 

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црногорска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Величанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем угледу и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и великодушно срце неће дозволити да мој народ буде понижен, јер он то није заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа ВИ-2, Београд 1983, 104).

Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живковића (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев договор с министрима о црногорском уласку у аустроугарско слободарско благостање окончан тако што је црногорска влада послала аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.

Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.

Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љумовић и поручник Поповић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом логору одговор царско-краљевске Владе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на француском језику, а на србском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети понижење које не заслужује.

Никола” .

Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим министром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аустрије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на образу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Гори настао хаос (Милош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. септембра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

 

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благостању), али и “извесној пометености међу људима”, црногорска влада понудила је Аустрији сепаратни мир. Аустријски услови за мир били су понижавајући: “црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве” (Вла-димир Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве услове могао пристати и напустио је земљу. Престолонаследник Данило, немачки зет, већ је био у иностранству, па је његовом тешко болесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши прљав посао; он је прихватио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године капитулација је потписана. “Војници су отпуштени кућама, а земља окупирана.

 

Известан део официра и војника прикључио се српској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустроугарска окупациона управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подразумевају: слободарско благостање), а официри црногорске војске, политичке личности и племенске вође интернирани су, односно, по терминологији која се нашим блијанима више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/или послати на трогодишњи одмор у иностранству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

 

Како то на страни 113. својих мемоара С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац а црногорски војвода од пера, Савезници су “сасвијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова преговарања с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Ловћена није давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црногорска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада француска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуковника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.

У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се ломатала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учествујући у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је морало бити сасвим природно, пошто се Црна Гора налази поприлично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара западно од Спљета), докле је, у складу с Уговором о примирју између србске и маџарске војске од 13. новембра 1918. године, србској војсци, једној међу победницама у Великом рату, припало да запоседне ослобођене територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитулирала, уживала слободу под хабзбуршком круном.

 

Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” домишљају да то и није било свргавање династије, свргнут је владајући дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и државе Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државничким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде и војвода Мирко с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три убиства својих наводних политичких непријатеља по Брдима и Црној Гори, “без разлога и на грозан начин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наредбом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вјеру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).

 

Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају речнике страних речи или реч-нике србског језика (а црногорски дотле још није стигa’), који између династије и владајућег дома стављају знак једнакости, препоручују да владајући дом стане иза знака више. Томе је крупан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.

 

У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у србском селу Надаљу, у Бачкој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очигледно примљени Србин, хрватски знанственици то село данас сматрају хрватским. На основу таквих и сличних примера они су написали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж.

 

Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није несрећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уводе ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.

Па ће се ова блијанска “наука” о цивилизованим Аустријанцима и пустошним Србима ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове антисрбске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у лаж такозване науке црногорске…

 

Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по правилу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.

 

Сирак тужни

 

Али, зато, када се у небраном грожђу нађе неки сирак тужни без иђе икога – примера ради, Новак Аџић на Википедији представљен као “црногорски правник, публициста и унезверитетски предавач… препознат по фалсификовању података” -, може му се омаћи да “осмисли” како су “окупаторске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог почетка 1916. године није било црногорске државности, уништавали “све симболе црногорске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.

 

Чудни неки србски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је србско, нарочито сопствених србских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братственици, рођаци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборављене 1918. године писао швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс сведочећи о бугарским злочинима над србским цивилима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о капитулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле предуге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

 

Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непосредно по “отварању” (или “по распуштању”) немачког заробљеничког логора у Оснабрику, говорио Фридрих Грисендорф (умро 1958), немачки протестантски пастор у Евенсбургу, селу поред Оснабрика:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

 

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да ‘ко се не освети – тај се не посвети’, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

 

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

 

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили.

 

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.

Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.

 

Овај текст, преузет из Парохијског гласника Србске православне црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се

 

овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао Новак Аџић, представља само изокренуте речи и др Арчибалда Рајса и пастора Фридриха Грисендорфа.

Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло десити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га други сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог исказаној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”.

 

За ововремено црногорствовање и просечност је прекрупна.

У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући наводни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обичан свет) заправо је одраз потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.

 

Ко се храни мржњом

 

А потом о онима који из заседе, као миши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал-ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих поставе некаква послушничка “открића”.

На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Јошкине Подгорице (виђи ти зликовачке паралеле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препознатљивом по учинку у Црногорској похари Куча. (По Правопису, реч “Црногорска”, као историјски догађај, пише се великим словом).

 

Неко би могао питати због чега је баш том спортском и културном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим злочиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као културно обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то културно “достигнуће” представити применом познатог такмичарског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на србски језик значи: ко ће даље, више и брже пљунути.

 

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа-ње споменика… злуопотријебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу”.

 

У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ослобођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајтници се хвале “одбраном”;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и нетрпељивостима ради” и ко се то упућује на “освету и нетрпељивост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важно ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових слепих, беспоговорних извршилаца;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племенских, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се самохвално истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

 

Последак

 

Споменик војводи Мирку подигнут је јер су тако хтели они који се хране мржњом – постављен је на неком градском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици – овоме потписнику није речено на коме месту.

 

Није то споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, то је Споменик црногорској срамоти а постављен је на неком Булевару црногорске срамоте, или на неком Тргу црногорске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.

Ако људи које краси чојство и који су постављено споменичко обележје препознали према његовој стварној ништавости, успеју да га отуд изместе, макар потом био постављен у Његушима, биће то похвала србској људскости или, што је у Црној Гори и србским Брдима препознатљивије – србскоме чојству.

 

  1. фебруар 2024.
Категорије
Историја и савременост

“Успешнији опоравак” : за чији рачун – Пише: Илија Петровић

 

У Дан Рођења Пресвете Богородице ове године, Редакција Гласа јавности (не знам одакле је) “са уважавањем и пошто­ва­њем” и “надајући се успешној сарадњи” обзнанила је своју иници­ја­тиву (https://www.glas-javnosti.rs/vesti/drustvo/cuj-srbijo-javni-poziv-srpskim-umnim-i-casnim-rodoljubivim-intel) “коју покрећемо, па би желели да се сви умни родољуби Србије активно укључе и при­к­љу­че реализацији идеје, а све у циљу успешнијег опоравка Репу­блике Србије”.

Помало изненађен што се Покретач – не баш писмен “па би желели” – сетио и мене, више због родољубља, нимало због умно­сти (јер стално на уму имам изреку једнога мог прастарог пријате­ља да “памет служи свему, али не води ничему”), после осам дана заседнем и, у уверењу да сам уго­нетао око шта се и мене сетише, одговорим текстићем који следи:

***Господо,

Претходних дана заузет неким неопходним физичким посли­ћима, вашој племенитој замисли са закашњењем прилажем следе­ће редове:

“Имајући на уму све видове трагичног положаја србског на­ро­да на свим његовим историјским просторима;

Суочен са сваковрсним насртајима на србско национално, ду­ховно, културно и морално биће;

У тренуцима судбоносним за србски народ, док обичан срб­ски свет врло тешко доживљује страначка надметања која Држа­ву Ср­бију онемогућује да, у покушајима да из невоља насталих де­ло­ва­њем бројних недобронамерних чинилаца са стране и ‘дома­ћих’, изађе са што мањим губицима или без њих и када има све ма­ње разумевања за најразличније страначке међусобице;

ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР… (не знам које би тело водило замишљене послове – ви га именујте)

Позива руководства свих србских политичких странака, све страначке прваке и њихове присталице, све србске духовне, кул­тур­не и научне институције, све Србе и све њине умне и мудре пред­став­нике, људе од угледа, посленике чије дело служи на част срб­ској култури и цивилизацији:

  1. Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­стојању;
  2. Да се освесте пред силама зла и мржње које су се устре­миле на саме темеље србског националног и духовног бића и да по­ку­шају спасти барем нешто од онога што се још спасти може;
  3. Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних су­ко­ба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уло­же у једино важан посао спасавања националног идентитета;
  4. Да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена;
  5. Да се на предложеним основама оформи Србски национални савет који би враћајући нас србским источницима требало да и носиоцима вла­сти у Држави Србији укаже на обим и вредности духовне и националне тра­диције и постојаности, те да свему србском свету послужи као поуздан ослонац у његовом будућем ходу ка звездама.

Ако су Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, у ху­манизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се већ дуго трагајући за излазом из беде, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, оп­станак Државе Србије као организационе форме, али и Живе Државе Србије, њенога становништва, крајње је неизвесна.

У уверењу да ћете истрајати на остварењу започете замисли,

С поштовањем…”

***Како се Глас јавности није приватно огласио, 8. октобра послао сам му краћу поруку:

“Господо,

Не рекосте ми да ли сте примили моје писмо и шта сте са њим урадили.

Пишем ово у уверењу да сте морали написати бар реч-две, макар и ‘савет’ да се не петљам у послове озбиљних и важних.

С поштовањем…”

***Пошто је и ово писмо остало “неодговорно”, помислио сам да би користило ако бих проверио да ли поменути Глас јавности уопште постоји.

Постоји, јакако, те овога пута, 21. октобра, пишем нешто опширнију поруку:

Господо Гласјавносна,

Будући да не одговарате на моја писма, запитао сам се да ли се јавности гласкате на папиру или електронски. Иако се потеже сналазим у јутјубању и сличним “технолозијама”, дало ми се да после краће потраге наиђем на ваш сајт (или портал, не знам који од тих појмова користите) и на повећу количину текстова којима се представљате јавности.

Подсетићу вас само на неке.

У једном, писаном, под насловом “Младен Обрадовић: Вучић је најуноснија америчка институција у Србији (видео)”, уз приложени видео “Гласно и јасно : Први пут у историји српска рука убија Русе” и редакцијску “препоруку” како “Обрадовић сматра да су САД направиле најуноснију аквизицију довођењем Вучића и СНС на власт”, препричавају се Обрадовићеве медитације које су, ван сваке сумње, и произвеле гласјавносну иницијативу усмерену на “успешнији опоравак Републике Србије”:

“Продајући се за патриоту домаћој јавности, Вучић је испоручио Косово својим западним газдама и разорио и оно мало преосталих институција у целој земљи… Уз подршку својих газда са запада створио је култ личности и тргујући националним и државним интересима добио дозволу да влада као аутократа… Сада покушава да се додвори западу продајом воде, ваздуха и плодне земље хранитељице, чиме је ушао у отворени сукоб са народом… Обрадовић се залаже за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима и за успостављање јасне хијерархије и поретка у том савезу како би се одупрли СНС машинерији… Очекује да ће Русија стати на страну истинских патриота и помоћи у борби против квислиншког режима Александра Вучића”.

Момак млађани могао је тако јер је припадао групацији званој… колико се сећам… отпорници, или обрасци, или неки слични одласци и отисци… која се борила за “србско Отачаство” у коме, не зна се за чији рачун, није било места за Војводину Србску.

У остале јавносне гласове, све у виду звучнога снимка, нисам завиривао, али су им наслови једнако “инспиративни”:

“Драгомир Анђелковић: Руска подршка као охрабрење Вучићу у издаји Косова (видео)”;

“Вучић је преварио косовске Србе, а сада лаже народ у Западној Србији – Данијела Несторовић (видео)”;

“Вучићу потребан грађански сукоб да би прикрио издају – Александар Павић (видео)”.

***Господо Гласјавносна,

Разложан ум не може се отети утиску да сте обећану иницијативу покренули са наводним циљем да се, што кажу Лале, нађете у дивану и тамо “откријете” формулу за “успешнији опоравак Републике Србије”. Јер, том формулом признајете да се Србија ипак “успешно опоравља” (мада не рекосте од чега или кога), али кад већ “режим Александра Вучића” прогласисте квислиншким и кад се залажете “за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима” – све то само девет месеци по одржаним парламентарним изборима који су јасно разграничили опозицију од већинске Србије -, и сами указујете на своју стварну заинтересованост да дате “теоријску” основу практичном деловању привидно утишаном коалиционом “насиљу против Србије”.

Кад је већ тако, морали бисте признати себи, макар и у себи, да је ваше “опозиционо” деловање, најблаже речено – непромишљено, можда због тога што и ви, као и највећи део опозиције (таква каква је) у Србији, не схватате шта треба да ради опо­зиција а шта треба да ради власт. Ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе. Опози­ци­онари, односно они који нису изабрани, тре­бало би, по логици ствари, да у том међувремену, до нових избора, буду лојални сво­ме народу и својој Држави, да наставе с обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа и своје Државе и да, кад дођу нови избори, покушају да бирачко тело придобију указивањем и на грешке претходне власти и на свој морални “капитал” стечен у претходном периоду. То је једини разуман начин долажења на власт и одлажења са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, силом да дође на власт, примера ради, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка и тако би се морало размишљати.

Но, ако се тако не размишља, онда се ваља за­пи­тати на који начин, стварно, опозиција која силом узме власт, која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Од­го­вор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Дру­ге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не по­мишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна ис­кључиво са завођењем сопствене диктатуре, било “са своје главе”, у сопственом интересу, било “по поруџбини”, за рачун некога другог – са стране.

Чак и ако би нека опозициона странка, или коалиција, по тој шеми узела власт и не сматрала је диктаторском, већ “де­мо­кратским” правом на идеолошке разлике, на разлике у мишљењу (мада су, најчешће, разлике у писаним програмима свих регистрованих странака или покрета мање-више вербалне и стилске природе), те разлике постају у једном тренутку осно­в за најразличније поделе и сукобе у народу. То је, заправо, последица злонамерног занемаривања примарних идеолошких мотива који су и довели до формирања од­ређених странака, чиме се, као стваран мотив, у први план истура глад за влашћу. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима страначких борби за освајање власти, на­ци­онални интерес србског народа остаје сасвим у по­задини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких ру­ководстава у Србији доводи и довела је у народу до великих подела – не по основу идеолошких разлика, већ кроз неконтролисану мржњу “некога тамо”.

Но, без обзира на доживљене поделе, бирачко тело својом натполовичном већином бира власт какву тренутно жели или верује да ће деловати у општем интересу, и нека м­у је! Како се још није десило да на изборе изађе комплетно бирачко тело, са разумевањем треба прихватити становиште да на састав будућих власти утичу и они који из разних разлога пропуштају да остваре своје бирачко право. У органе власти улазе тако и они којима тамо не би било места да су се сви бирачи изјаснили. За избор нису криви они који су изабрани, за­служни су за то и они који не излазе на изборе и који на тај начин омогућују избор по принципу специфичне “негативне селекције”. Ово нарочито важи за други круг избора када се, пракса ти пока­зу­је, на биралиштима не појављује ни део оних који се иначе стално изјашња­ва­ју за промене. И они којима је рат за промене искључиво душе­в­на храна и који преко тога стварају представу о себи, морали би се при­сетити да је србски народ пуних педесет година био изван сваког додира с оним што се обично назива и сматра демократијом. О демократији се код нас најчешће при­ча по оном офуцаном клишеу “како мали Ђокица замишља”, а демократијом се, нажалост, углавном сматра оно што се поједностављено зове “промена”. У схватањима многих, овај по­ја­м увек се уводи у контекст “револуционарног”, а под револуци­јом подразумевају се радикални захтеви, пред очима свих, уз буб­њеве и, ако може, уз малчице крви. Треба да прође доста времена, да дође до личног и колективног сазревања у свеколиком Срб­ству и да се принцип саборности (о коме сви причамо с одушевљењем) схвати у његовом изворном смислу: као прилика свих да на сва до­гађања у сопственом окружењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, те да воља већине мора бити обавезујућа за све, чак и за оне који су остали у мањини. То што вољу већине по­неко сматра бољшевизмом или, као што је то својевремено, по избору Добрице Ћосића (1921-2014) за предсе­дника Савезне Републике Југославије, протумачио По­крет обнове наводно Српски, као национал-социјализам и фашизам, није само доказ о елементарној безобзирности оних који рачунају да би једнога дана могли бити предводници то­га истог народа, већ то доказује и неспособност већине да заштити св­оје, односно опште интересе. А први интерес је – Отаџбина. Или, да преведем на нашки: све што Држава као институција уради у интересу на­рода, Живе Државе – у духу је не само правних и обичајних, већ и општељудских моралних норми.

Нажалост, бројни “уполитичени” Срби, нарочито они из опозиционо-страначких врхушки (рачунајући ту и њихово “владарско” време стечено “петооктобарском” паљењем изборног материјала у скупштински просторијама), током последњих тридесетак година били су спремни да сва­ку промену посматрају у контексту револуционарног, те да њихове резултате сматрају корисним и прихватљивим једино ако су остварени у њиховом личном интересу. Са гледишта већине, с искуством стицаним током тричетвртвековне комунистичке “револуционарности”, промене по таквом поступку нису баш препоручљиве јер би оне погодовале не баш скривеним намерама фашикратског Запада да Србе, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације биолошки истреби.

Да ли ико из данашње опозиције у Србији размишља о томе?

Према писању Слободана Јарчевића (1942-2020), министра иностраних послова Републике Србске Крајине (током Рата за Крајишку независност), “три догађаја показаће право лице или, можда, искривљену свест (ако није у питању класична издаја) представника тзв. демо­кратске опозиције, интелигенције и власти у Србији.

а. Године 1993, у згради на Теразијама број 3, у лифту, срео сам се са госпођом Весном Пешић (1940), председницом Грађанског са­веза Срби­је. У лифту су биле мале налепнице с натписима: ‘Репу­блика Српска Крајина’. Весна Пешић ме је препознала, на­сме­шила се, подигла ру­ку према налепници и рекла: ‘Ову Републику Српску Крајину треба избрисати са географске кар­те’. Упитно сам је погледао, а она је по­новила: ‘Треба, треба’;

б.   Исте године, редакција једног часописа ме је позвала на скуп о геополитици и догађајима на територији бивше Југосла­вије. Прису­ство­вао је и ‘знаменити’ српски новинар, аналитичар међународних односа Драгослав Ранчић (1935-2008). Био сам за столом с организа­тором, а он је седео у првом реду. Нисмо се познавали. Брзо сам при­метио да ме гледа с гнушањем. Иско­ри­стио је једну паузу у излагањи­ма и изговорио, гласно: ‘Ми­сли­те ли ви да ће се моји Крагујевчани бо­рити, тамо, за неки Бенко­вац?! Неће!’ Нисам стигао да му одгово­рим јер је устао и брзо изишао; није се ни вратио у салу;

в.  Кад су Хрвати (4. августа 1995) окупирали Српску Крајину и та­мошње Србе прогнали у Српску и Југославију, јавио сам се на радно место у Савезном министарству за иностране послове. Био сам у кан­це­ларији једне колегинице, поред кабинета по­моћника министра Жи­вадина Јовановића (1938), потоњег министра, високог функционера влада­ју­ће Социјали­стичке партије Ср­бије. Ушао је у канцеларију у ко­јој сам седео. Иако смо се знали, није хтео ни да ме погледа, а камоли да се по­здра­ви са мном. Два-три пута је улазио и изла­зио, гледао је пре­ко мене и заобилазио фотељу у којој сам се­део. Понашао се као да пред собом има губавца.

Као губавца је доживљавао и Републику Српску Крајину”.

Тако би се и данас, не према Србској Крајини јер, за сада, ње нема, већ према Косову и Метохији односио и, примера ради, покрет познат као “насиљем против Србије”, на чији се “патриотизам”, добрим делом, наслања и гласјавносна иницијатива “у циљу успешнијег опоравка Републике Србије”.

Републике Србије која би тада једва могла и завапити:

“Молим вас, немојте ме више опорављати”!

Да се не би дошло дотле и да би се малкице суз(б)ила опозициона жеља да се поремете прилике у Републици Србији, моја ће маленкост позивајући се на своје поодавно стечено рушилачко, ствара­лачко, преговарачко и разно друго “револуционарно” искуство, рећи да ниједна од личности са данашње политичке сцене у Србији (или, ако се то некоме чини прикладнијим: политикантске), било из власти, било из опозиције, нарочито из дела окупљеног “насиљем против Србије”, није способна да у овом тренутку било шта промени набоље.

Разлог је доста прозаичан: у условима кад је Држава Србија на временски неодређен рок са свих страна опкољена натоовским злочиначком организацијом са чијом “снагом” фашикратски Запад узалудно чека на руски пораз у Украјини, опозициони “успешнији опоравак” може се извести само и једино по рецептури разрађеној у истоме том фашикратском Западу.

По рецептури са стране, дакле, пошто нико од ицивремених опозиционара у Србији нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни ра­ционалном, да ли због тога што су сви они оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија – која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере зајед­но – у међувремену “унапређена” у фашикратију, да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.

Само онај ко буде спреман да обори своје “нишанске справе” окренуте према сународницима – нарочито онима који су друкчијег страначко-политичког опредељења -, да се и тиме свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском на­ро­ду, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

Или, како то рече онај мој презимењак, Вељко, о маглу коп­ља никад се не ломе.

 

Категорије
Историја и савременост

НАЦИОНАЛНИ ЛАЖОВИ И ЊИХОВЕ ИСТИНЕ – Пише: Драгољуб Петровић

Кад неки народ нема историју, слободно му је да лаже да би је прибавио. А ако нема ни језик, нелепо би му било забрањивати и да блеји.

Драгољуб Петровић

  1. септ. 2025.

 

НАЦИОНАЛНИ ЛАЖОВИ И ЊИХОВЕ ИСТИНЕ

Maranatha: Podržite naše laž[av]i[ne]. Хрвати су се жестоко размахнули: досад смо знали да су они дочекали Турке на Косову, а сад нам јављају да им се то допало, тј. да је Косово било врло погодно игралиште за велике битке, да је таквих било макар десетак, да су их водиле „велике војне коалиције већином Хрвата, Албанаца, Мађара, Грка, Срба“ (занимљиво је да међу њима нема Бугара), „макар три од њих предводили су хрватски војсковође“, у свима другим „главни бојовници били Хрвати“ („војсковође“ им скокнуле „на море“, да малкице предахну од толико „битака и побједа“), а неки представници „српског племства“ били „у вазалном односу према Турцима и ратовали на њиховој страни“ (Срби се на Марици 1371. први пут посвађали с Турцима и допало им се да се нађу у вазалном односу).

Ваља Хрватима признати да може бити све што они приповедају, али они никако да нам кажу који су то „Хрвати“ ратовали на Косову ако се зна да је једини њихов представник у Дубровнику до половине 16. века био Држићев Гулисав и да је он тамо чекао пуних 350 година да му се, однекуд, придруже прва четири сународника. Нико, наиме, не зна где су се ти „Хрвати“ скривали, Ф. Шишић „нашао“ их 1608. по јужним падинама Велебита и у уском појасу Горског котара, десетак година касније Ватикан их упутио да се прославе покољима протестаната по Чешкој и Немачкој, после опет 200 година били заборављени, а онда се (по сведочењу Лајоша Талоција) Беч и Ватикан досетили да од њих 1836. направе „народ“ који[м] ће из историје прогнати Србе-католике и инсталирати сој који ће се једино бавити крађом онога чега су се одрекли кад им је наређено да никад нису били Срби.

Све што су „Хрвати“ досад о себи написали, и све што је Талоци признао да су им Беч и Ватикан оверили, своди се на то да су они могли бити једино народ-отпадак и да се осим клањем и крађама ничим другим нису ни бавили. Зато је било сасвим природно да се запитају којим је афричким језиком писан Гундулићев спев објављен у Загребу 40-их година XIX века, а није било ништа јасније ни којим су их језиком Вук и Даничић нешто касније позвали  на „Бечке језичке диване“.

Нити је ли их имало смисла на те „диване“ позивати ако се знало да се о њима не зна ништа нити су они о себи знали ишта више од онога што им је Ватикан рекао да би могли бити и чиме су кренули у покоље протестаната у Тридесетогодишњем рату (1618–1648; и у њему су се у немачко историјско памћење уписали по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“). Помињем те појединости зато што мислим да је Ђуро Даничић таквим „Хрватима“ одао признање тиме што им је српски језик „признао и као хрватски“, при чему се за то име по штокавштини раније није никад чуло, а „Хрвати“ га одмах „зграбили као »хрватски«“ пре[с]писујући („од слова до слова“) Даничићево издање Вуковог Рјечника (1852). Тако се догодило да су „Хрвати“ својим именом осрамотили све оно што су Срби више миленијума уграђивали у темеље европске културе (а као католици то чинили тек током последњих 12–13 векова). Као народ без идентитета и без историје, „Хрвати“ су обележени и неким другим чуднијим појединостима. Они су, рецимо, 1625. године основали Мостарску бискупију без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника и то се стање „продужило“ до почетка прошлог века па се, пре тридесетак година, догодило да је један истакнути „Новохрват“, на своје велико изненађење, открио чињеницу да су све католичке цркве по Босни саграђене после Првога св. рата (и после тога одмах био смењен са свих „ХДЗ-функција“ и једва спасао главу бекством у Немачку). Као народу коме је Ватикан наредио да се одрекне своје историје, Хрватима су остављене широке могућности да изаберу ону која је најбесмисленија и да устврде, рецимо, да они „у Хрватској не би имали овакав стандардни језик да му нису битним дијелом основице били говори Хрвата у Босни и Херцеговини”.

Хрватски академици умују тако, а нису се сетили да питају

  • фра Ивана Франу Јукића шта је имао на уму кад је 1856. године, путујући углавном по средњој и северној Босни, оставио чудан запис: „Кад питаш православца – шта си ти?, он каже: »Србин, господине, а шта друго«, а кад питаш католика – шта си, он каже »католик, господине, а шта друго«”;
  • или Штадлера зашто 1882. године није устоличен за надбискупа сарајевског у некој цркви него изабрао да то учини у адаптираној сеоској штали;
  • или како разумети одговор „мостарских Хрвата“ загребачком Ви­јенцу 1890. на позив на „народно славље у Макарску”: „Ђе ће у Мо­стар­у бити Хрват, кад је Мостар главни град »Војводине св. Саве«, у коме су ваз­да живјели чисти Срби од три вјере”;
  • или зашто се Штадлер резигнирано жали да чак ни фрањевци „данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима“, па и даље „србују“ и пишу ћирилицом — како су то вековима и раније чинили.

Од старца коме су људи веровали чуо сам реч да се и „безнадежним лажовима може догодити да им побегне истина“, али онима о којима овде говоримо то се ни случајно — неће десити.

*

Бугарска на Македонију — опет. Бугарска никако не успева да се сврзе с Македоније. И упорно доказује да су њихови унуци старији од својих дедова: они на Балкан стигли и прву српску реч чули крајем седмог века, старије српске језичке особености сачували до линије од Никопоља на Дунаву до ушћа Месте на Егеју, а сад хоће да је њихово и Поморавље, и Повардарје, и Косово (осим оног „америчког чеперка“ код Урошевца). И допада им се да саката српска власт једнако успешно подупире и Бугарску и „Северну Македонију“ заборављајући да су сви поменути простори припадали српској средњовековној немањићкој држави, да су њихов данашњи „свој део“ Бугари окупирали после Берлинскога конгреса, а да су Броз и Коминтерна онај остатак преселили у „Македонију“ на Илиндан 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског.

Српски државњачки дудуци, у наше дане, темељито су све то оверили признањем да се налазе на челу геноцидног народа, гласали за Шолцову резолуцију, укорили Мађаре што им се и они нису придружили, а догодило се да никоме од њих не допру до свести неке лако проверљиве историјске чињенице. На пример: Македонија је била област која се простирала од солунскога краја до Охридског језера, Грци је анектирали после Првога балканског рата и границу поставили на Демир Капији и по тој основи, пре коју годину, Македонији узели име. После тога, српске државне незналице није имало смисла ни подсећати на то да никаква „Северна Македонија“ није могла постојати и да је она, како смо горе видели, успостављена Брозовим топузом; и да је на ту ситницу имало смисла упозорити „нове Македонце“ да се не могу представљати као „Северни Македонци“ и да би им много лепше пристајало име Јужни Срби. Можемо ми данас на све то гледати како нам се допадне, али се неке чињенице не могу превидети: Броз је српски етнички простор исецкао врло темељито и припремио терен за ово што се сада догађа и Србима и „Македонцима“: Американци записали да су Србе осудили на уништење, а Европска Унија да ће им додати и Македонију тиме што ће је поделити између Бугарске и Арбаније. И с тим циљем овластити сваку европску ситнеж да им преуређује Устав и да у њега уписује све „националне сојеве“ који јој се под пером могу наћи, али тамо нема места за народ који се и данас налази до оне линије коју смо повукли од Дунава до Егеја.

А можда Бугаре треба и разумети: знају они да нису увек [били] ни Словени, да су међу Србе дошли пре 12–13 векова (и сад хоће да су и од њих старији), али не заборављају ни да им почесто одговара да буду и Татари. У зависности од тога какви ветрови дувају.

При чему српске државњачке незналице упорно тапшу и „Македонцима“ и Бугарима не схватајући да се и једни и други шире по средњовековним немањићким,  српским, просторима. И да се никако не досећају да би већ једном из руку могли испустити — Брозов топуз.

И да би и „Македонцима“ и Бугарима, коначно, ваљало признати да се своде на српски етнички и језички отпад. Једнако као и Хрвати, Бошњаци и Монтенегриње — у свим њиховим варијацијама.

*

Да ли кретати на дуго путовање — у ништавило. Јављају новине да је „пут до Брисела пун препрека“, али не објашњавају шта се на том путу може наћи и да ли то завређује да се на пут крене и неизвесности изложи.

Много је разлога да се Србија у ту авантуру не упушта, али је мени довољан један: тамо су се окупиле све водеће европске злочиначке земље — којима Србија никад није припадала. Па ни сад нема разлога да се таквој дружини прикључује, посебно пошто се из ње измакла она која је, сама, свету донела више зла него многе друге заједно наводећи као разлог за такав поступак чињеницу да њој није место међу европским злочиначким ситнежом и да она мора водити рачуна о својој јединственој злочиначкој репутацији. С друге стране, Србија је запамтила да је утемељи[ва]ла неку друкчију Европу, у њену основу положила Лепенски Вир и Винчу, тј. оно што садашња „европска памет“ хоће да представи као „Подунавску цивилизацију“ и да је упише у своју тековину превиђајући библијско сведочанство да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, тј. да су недовршени, али им ваља признати да брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. И то се потврђује чињеницом да су, рецимо, Немци на четири петине своје садашње државне територије од VIII до XII века затрли Словене (и најавили да ће, у наше дане, и Србе додати онима које су поклали од Алзаса преко Баварске до Лужице).

Србија се, дакле, мора уклањати од Европске Уније. Из хигијенских разлога, пре свега.

 

Категорије
Здравље и медицина Историја и савременост

Човечанство је на ‘Титанику’ -Пише: Академик Рајко Игић, Сомбор

 

У Европи се данас води рат који се све више шири. Мало је земаља које покушавају да натерају зараћене стране на преговоре и зауставе рат; многе се сврставају на једну или другу страну и победници једва чекају да поделе плен. На Далеком истоку, Кина и САД се припремају за још већи сукоб. Да ли медицина може помоћи да учесници ратова одпочну мировне договоре и да се спрече нови ратови? Може ли она свима указати да од стотине до хиљаде изгубљених живота дневно у Украјини и – од недавно – скоро толико у Русији нису неопходне ради отимања богатстава и утицаја, већ да нас због похлепе вероватно чека и атомски рат. Тако је цео свет данас укрцан на ‘Титаник’.

 

Ево шта сам урадио као лекар и избеглица због рата у Босни и Херцеговини, који је трајао од марта 1992. до децембра 1995. године. У том рату је живот изгубило око 140.000 Муслимана, 97.000 Срба и 28.000 Хрвата, а више од два милиона људи је расељено – тврди Цвитковић (Хрватска љевица 1996). У 1998. години сам послао писмо с неколико прилога у водећи медицински часопис с предлогом: -хајде да размотримо да ли и како медицина може допринети превенцији рата и окончању постојећих ратова.

Поменуо сам речи Рудолфа Вирхова (Rudolf Virchow, 1821-1902), чувеног немачког патолога и политичара који је тврдио да медицина мора учествовати у политичким одлукама како би се спречиле болести, патње и умирања; тако се родила превентивна медицина. Приложио сам чланак америчког Нобеловца Дадли Хершбаха под називом “Делфи пророчанство” (Dudley Herschbach:The dolphin oracle) у ком се пледира за међусобно комуницирање, а навео сам и речи Антона Чехова: “ Човек је жртва у апсурдном свету”.
У новембру, 1998. године, Ричард Смит (Richard Smith), главни уредник британског медицинског часописа (British Medical Journal, BMJ) ми је писао: ”Признајем да је моја прва реакција на ваше писмо у коме указујете да постоји начин да ратове спречавамо личило на немогућ подухват. Али када сам размишљао и прочитао прилоге из вашег писма, учинило ми се да можемо несто урадити. Често је предамном Ајнштајнов савет: “Боље је упалити свећу него да живимо у мраку”. Разговараћу с мојим колегама из редакционог одбора на који би начин могли допринети вашој мисији.

“Thank you for your letter and fascinating enclosures. I was particularly interested to read the article on The Dolphin Oracle.

I must admit that my immediate reaction to your letter suggesting that we may try to find a way to prevent it was to think the letter was grandiose. But on reflections – and particularly after reading your enclosures – I began to think that perhaps we could do something. After all, I constantly carry Einstein’s advice that it is better to light a candle than to live in darkness.

What I would like to do is to discuss with my editorial colleagues whether there is any way that we might contribute to your mission. One of these colleagues is Fiona Godlee, the President of WAME. 

We will be meeting on November, 2nd, and I’ll get to you as soon as possible after that meeting”.

 

          Фебруара следеће године, стигло ми је друго Смитово писмо, овог садржаја: “Последица вашег писма је уводник који смо објавили у нашем Божићном издању часописа. Исти се налази на вебстраници www.bmj.com и већ смо примили бројне реакције”.

The outcome of your letter for us was the enclosed editorial, which we published in our Christmas issue. It was posted – like everything else in the BMJ – on our website (www.bmj.com), and we have had a number of responses”.

 

Ево о чему су три члана редакције писала у божићном издању BMJ. Имагинативно размишљање показује да медицина може допринети миру и обустављању рата. У чланку се наводи да на сваког војника убијеног у борби гине један војник који није учесник у борби и 14-15 цивила губи живот због лошег склоништа, хране, воде, епидемија – они су неколико пута физички и психолошки рањавани. Сви медицински радници, посебно најбоље едуцирани, треба да се медјусобно удруже у оснивању медјународних споразума који ће одредјивати оружје које се, поред нуклеарног и биолошког, не сме користити (нпр. касетна муниција; Русија и САД нису потписале забрану коришћења тог оружја). Аутори су поменули следеће Вирховљеве речи: “Медицина је друштвена наука, а политика није ништа друго него медицина на великој скали”.  Произилази да реч медицинских удружења треба да се данас чује у Русији, САД, Украјини и низу земаља учесница у том европском рату.

Рат данас букти на далеко већој скали од оног у Босни и Херцеговини или на Косову. Медицина не сме окретати главу и правити се да не види страдање и патњу војника, гомиле мртвих тела, избеглице и ратна разарања. У рату гину и цивили, укључујући старце и децу. Најопасније је ширење рата на Русију јер ако се та земља надје пред поразом, Руси ће употребити атомско оружје.

Када је “Титаник” тонуо, тврди се, неки су се из доњих кабина пењали у горње-луксузне и пљачкали вредан накит, злато и новац. Медјутим, то богатство нису дуго имали у рукама. У Србији се већ дуго свадјамо око рударења једног метала, које ће земљи донети богатство кроз 10 година, а ми се око тог блага већ отимамо. Ранија власт, која је позвала модерне рударе, не жели да садашња власт припише себи тај историјски подухват. Можда је циљ старијој екипи: “Сменимо садашњу власт, па ћемо ми кренути с копањем”. Изгледа да су се ти политичари сетили великог потеза српских владара из 13. века који су позвали Сасе, искусне рударе и чак им дали независну општину, само да рударењем сребра, злата, гвождја и ковањем новца и разних предмета омогуће просперитет земље. Вероватно је код нас данас у питању спор о томе ко ће почети рударење и ући у историју; ако историје уопште буде, јер није познато да ли ће овај ‘Титаник’ стићи на одредиште.

Садашњи европски рат је, као и неколико претходних, последица себичности и отимања природних богатстава и контроле Источног подручја Европе, не само Украјине већ вероватно и Русије. Изгледа да биолошка еволуција није унапредила човека у односу на многе сисаре код којих јединка обележава “свој простор” и када у њега загази друга, настаје жесток сукоб. Човек је очигледно инволуирао, тј. отишао корак назад, јер велике и моћне групе (државе) обележавају “своју интересну зону”, наравно и природно богатство у њој. Али, неће последице овог похода на Исток бити онакве какве су биле у доба Наполеона и Хитлера. Човек је у медјувремену створио могућност ужасног самоуништења, ако одпочне атомски рат. Мада је десетогодишње припремање Украјине да се примакне Западу било полууспешно, питање је да ли је то био рационалан поступак. Тешко је проникнути у себичне намере водјства интерестних зона, они су егоисти који у овом рату заборављају да је целокупно човечанство на ‘Титанику’ који ће се потопити чим експлодира прва атомска бомба и уследе друге. Неће нуклеарне експлозије, попут оних у Хирошими и Нагасакију бити усамљене, бројне су такве и много јаче направе у рукама више држава.

Ovaj rat i druge ratne katastrofe mogu biti prevenirane od strane udružene medicinske snage, uključujući prominentne medicinske stručnjake. Poslušajmo великог уредника Смита, чланове његове редакције BMJ и недавни апел против атомског рата групе уредника медицинских часописа коју предводи садашњи уредник BMJ, Др Камран Абаси (Abbasi) и сарадници, 2023), јер медицина је лек против себичности. Доктори и сви медицински радници могу утицати на целокупан народ земаља које на било који начин, директно или индиректно, учествују у овом и сваком другом рату. Тако се формира антиратно расположење које врши снажан притисак на зараћене стране и помагаче рата.

 

Категорије
Ваша писма

Томислав Крсмановић: Мој недавни допис министарствима Белгије у Бриселу у вези накнаде штете због насиља почињеног нада мном од стране усташа и Албанаца

  1. Недавни допис министарствима Белгије у Бриселу у вези накнаде штете насиља од стране усташа и Албанаца у Бриселу 1965-1973 године.Под 1 на српском, под 2 на француском језику.

 

D 1. Поштовани господине Коста,

Овакав однос бриселских установа  према мени привлачи пажњу  овде оних који желе да ме увлаче у политику, што ме никад није интересовало, као  ни  у Бриселу 1965-1971 године. Сугеришу ми  да је на делу  намерно стресно развлачење починиоца,  који  имају у виду моје године, 88, да се тако  отарасе мене као жалиоца, да ме једноставно  убију. Снабдевају ме врло деликатним подацима, подстичу ме да све то обзнаним, да оптужим Белгију.

Мене таква улога осветника за почињене ужасне злочине према мени у Бриселу нимало не привлачи, мржња се мржњом не гаси.  Мада из дубине душе презирам тамошње заслепљене нацисте  и анти-семите. Зар има таквих простака примитиваца у Белгији? Белгију као државу  и Белгијанце сам одувек изузетно поштовао и односио се на најбољи  начин. Упркос свега ужасног што сам тамо доживео Белгија је за мене други завичај. Хоће да ме овдашње силе  мрака које се натичу у Србији, произведу у бунтовника као Војислава Шешеља у Хашком трибуналу, Георги Димитрова у  Рајхстагу  27 фебруара 1933, убиство  турског султана Мурата од стране Србина Милоша Обилића 28 јуна 1389 године на Косову, атентат  Србина Гаврила Принципа   јуна 1914 године на Принца Фердинанда  од Аустрије, у Сарајеву када је започео Први светск рат.

Да  Вас упознам  само са појединим  ужасима које сам претрпео у Бриселу 1965-1971 и 1973-1974 године ( а безброј детаља су у мојим књигама и записима, члан сам УКС Удружења књижевника  Србије, добитни домаћих и страних признања ), без икаквог стварног повода са моје стране, на делу је гнусан шовинизам , због етничких предрасуда.

Од првог дана доласка у Брисел 2 септембра 1965 године почела су мрцварења од стране припадника усташке и албанске политичке емиграције, нажалост повезане са оним  ксенофобним снагама мрака у Белгији. Провокације на  јавним местима, физички  насртаји и обрачуни, провале у  станове, проузроковање саобраћајних удеса,  ушприцавање отровног спреја  у градском трамвају, све до вишегодишњих угрожавања личног идентитета и здравља, киднаповања у психијатријски азилум марта 1971 године,  разбијање породице, каријере, изгон из  Белгије,  мој живот је перманентно био претваран у блато и вегетирање. Када сам дошао у Брисел 1965 године у Галерији  Луис се издрао на мене провокатор:’’ Ја сам твога  ујака Вељу спровео у Јасеновац 1941 године’’.

За све то постоје поједини подаци у бриселској полицији и на другим местима.

Усташе и  окупатори  су у Другом светском рату починили незамисливе злочине према мојим најближим, двоје убијено маљем у главу 28 јануара 1942 године у злогласном кампу Јасеновац  за истребљење  Јевреја  и  Срба, троје убијено 1941 немачким бомбама у Вишеграду, двадесетак поклано у Сребреници. Блиска сродница мајке се сакрила испод корита, нашли је и исекли на комаде и напунили корито. Подстакнути  од нациста напали  су   на обезоружан и преплашен народ, на невину дечицу, мајке и сестре, попалили домове и порушили светиње.

Описаћу вам само оно што сам својим очима видео и што је снимљено или фотографисано, убијена су деца и жене, несахрањена тела мученика. Ломили су им  ноге и руке, ножем вадили очи, одсецали им језике, уши, усне и носеве, пробијали гвоздене шипке кроз главу, поткивали их потковицама као  коњима и живе тестерисали, или срца. им живим уклањали. Поливали су их кључалом водом да би им лакше огулили кожу, бријали су им браде и бркове, одсецали прсте, да би натерали ове мученике да пију сопствену крв из својих рана. Многима од њих месо је исечено на коцкице, а да не говоримо о безбројним женама и девојкама које су силоване, потом масакриране. Секли су им прса и стављали руке испод њих, са одсеченим прстима. У једном селу затекли смо две главе Српкиња, стављене у зделу и печене у рерни, изложили их на увид. Шта рећи о небројеним кућама које су спаљене да и не говоримо о безброј силованих жена.

Нерви и психа су ми били нападнути у Бриселу, одбијао сам помисао да нађем митраљез и са  крова почнем да убијам пролазнике.

Овакве ужасе су трпели и Јевреји, и горе у гасним коморама.

И  мој стан у Бриселу је повремено бивао гасна комора.

Српски Патријарх Павле;‚‚  Срби и Јевреји су паћенички народи‚‚,. Натанијаху:‚‚ Срби и Јевреји су пријатељи од Античког доба.

Србија и Америка су још од 19 века  искрени  пријатељи.  Србија је у врсти изолације,  не што  Америка мрзи Србе, напротив има велике симпатије према  њима, него због политичког утилитаризма. Америка мења постепено однос према Србима.

Ову сложену гео-политичку игру Америке са Србима, поједини сегменти на Западу не поимају довољно,  па перу своје вековне комплексе и шовинизам на Србима. Није пао снег да покрије брег, него да свака животињица и она најмања, остави свој траг, то треба да схвати тамошња спона инквизиције, наслеђеног колонијалног менталитета  и етничких предрасуда.

Представник сам за Србију невладине организације Liberty International-https://liberty-intl.org/,  и добитник престижног признања  Bruce Evoy Memorial Award   у Парламенту Данске у Копенхагену.

Замишљао  сам их као углађене и, васпитане и културне европејце, преко ноћи се удружисте са чудним друштвом, са  усташама, у насиљу нада мном  учествовало је најразноликије друштво у свештеничким орнатима, усташкој униформи, фесовима ( ето вам данашњих миграната) у дроњавим оделима. Удружили су се против мене у Бриселу крст и дин, поклоници Христа и Мухамеда, и безверници да ме  сатру и униште.

Мене неки упорно инструишу да не губим време, да се свим силама окомим на тамошње починиоце, да цео досије изнесем у јавност, на расправе на друштвеним  мрежама, пред међународне организације, у моји м књигама , већ сам написао две књиге о Бриселу,  Бриселски двојник и У зидинама спихијатријског азилуму у Арденима, на линковима- BRISELSKI  DVOJNIK-http://enlite.org/briselski_dvojnik.pdf , У зидинама психијатријског азилуму у Арденима, —https://enlite.org/Toma/azilum.pdf.  У роману  Дрински рашомон на линку – http://svetlost.org/DRINSKI_RASOMON.pdf  сам описао како су моји страдали у Другом светском рату и како су моји блиски  спашавали жртве Холокауста, моја супруга је Јеврејка, дакле и мој син је пола Јеврејин.

На мојој страни су Бог, правда и истина. Борим се за најсветлије идеале човечанства, па ћу и победити. Имам право на одбрану  право на живот. Никога не мрзим. Мржња се побеђује љубављу. Никога се не плашим јер су Истина и Правда на мојој страни,  имам подршку и на Небу и на Земљи, ту је и мој син..

Реците ми шта би Ви радили да сте на моме месту?  Ако не добијем правичну  компензацију, упознаћу јавност, нека она пресуди. Мада ме, понављам, таква улога ‘’осветника’’ нимало не привлачи, то ми саветује и мој син. Он и ја се питамо да ли је 24 евра неспоразум или етернализација десничарске ксенофобије која плави Западну Европу?

С поштовањем.

Томислав  Крсмановић

 

  1. 2. Cher Monsieur Costa,

Il y a de ceux ici qui veulent m’entraîner dans la politique, qui ne m’a jamais intéressé, ainsi qu’à Bruxelles en 1965-1971. Ils me suggèrent qu’il y a une traînée stressante , mon âge, 88 ans, pour se débarrasser de moi  en tant que plaignant, pour me tuer tout simplement. Ils  me fournissent des informations très delicates.

Je ne suis pas du tout attiré par un tel rôle de vengeur pour les crimes terribles commis contre moi à Bruxelles, la haine ne s’éteint pas par la haine.  Bien que du fond de mon âme, je méprise les nazis et les antisémites aveuglés .  J’ai toujours respecté la Belgique en tant que pays et j’ai toujours traité les Belges de la meilleure façon possible..

Ils veulent faire de moi un rebelle comme Vojislav Seselj au Tribunal de La Haye, Georgi Dimitrov au Reichstag le 27 février 1933, l’assassinat du sultan turc Murat par le Serbe Milos Obilic le 28 juin 1389, l’assassinat du Serbe Gavrilo Princip en juin 1914 sur le prince Ferdinand d’Autriche, au début de la Première Guerre mondiale.

Permettez-moi de vous présenter quelques-unes des horreurs que j’ai subies à Bruxelles en 1965-1971 et 1973-1974 (d’innombrables détails se trouvent dans mes livres et registres, je suis membre de l’Association des écrivains de Serbie , lauréat de prix nationaux et étrangers), sans aucune raison réelle de ma part, il y a un chauvinisme odieux à l’œuvre.  Dès le premier jour de mon arrivée à Bruxelles le 2 septembre 1965, la persécution d` oustachie et Albanais, a commencé. Provocations dans les lieux publics, agressions physiques et affrontements, cambriolages d’appartements, accidents de la circulation, un spray empoisonné dans le tramway, jusqu’à des années de mise en danger de l’identité et de la santé personnelles, enlèvement dans un asile psychiatrique en mars 1971, briser ma famille, ma carrière, expulsion de Belgique, ma vie a été définitivement transformée en boue et en végétation. Il y a beaucoup d’informations à ce sujet dans la police et ailleurs. Quand je suis venu à Bruxelles en 1965, dans la Galerie Louise, un provocateur m’a crié : « J’ai emmené ton oncle Veljo à Jasenovac en 1941 »

Les oustachis et les occupants ont commis des crimes inimaginables contre mes proches pendant la Seconde Guerre mondiale, deux ont été tués d’un coup de marteau dans la tête le 28 janvier 1942 dans le tristement célèbre camp de Jasenovac pour l’extermination des Juifs et des Serbes, trois ont été tués en 1941 par les bombes allemandes, une vingtaine ont été massacrés à Srebrenica. Une proche parente de ma mère s’est caché sous l’abreuvoir, l’a trouvée, l’a coupée en morceaux et a rempli l’auge. Incités par les nazis,  ont attaqué des gens désarmés et effrayés, des enfants innocents, des mères et des sœurs, ont incendié des maisons et démoli des sanctuaires. Je ne vous décrirai que ce que j’ai vu de mes propres yeux et ce qui a été enregistré ou photographié  On a tue les enfants et les femmes, corps non enterrés de martyrs. Leurs jambes et leurs mains ont été battues, leurs yeux ont été crevés avec un couteau, leur langue, leurs oreilles, leurs lèvres et leur nez ont été coupés, des tiges de fer ont été transpercées de la tête, ils ont été chaussés de fers à cheval et sciés vivants, ou leur cœur a été retiré vivant. Ils ont versé de l’eau bouillante sur eux pour faciliter le décollement de leur peau, leur barbe et leur moustache ont été épilées, leurs doigts ont été coupés, afin de forcer ces martyrs à boire leur propre sang de leurs blessures. Beaucoup d’entre elles ont eu leur chair coupée en cubes, sans parler des innombrables femmes et filles qui ont été violées, qui ont ensuite été déchirées,  Ils se coupent la poitrine et mettent leurs mains sous eux, les doigts coupés. Dans un village, nous avons trouvé deux têtes de femmes serbes, placées dans un bol et rôties au four. Elles ont été exposées au monde entier et seront conservées, ainsi que d’innombrables photographies de tous ces crimes, pour servir de preuve de tout ce que le peuple serbe a survécu jusqu’à présent.

De telles horreurs ont été subies par les Juifs, et pires dans les chambres à gaz. De temps en temps, mon appartement à Bruxelles était une chambre à gaz.

Mes nerfs  étaient attaqués a Bruxelles , j’ai refusé l’idée de trouver une mitrailleuse et de commencer à tuer les passants depuis le toit.

Le patriarche serbe Pavle : « Les Serbes et les Juifs sont des peuples souffrants. » Nathanya : « Les Serbes et les Juifs sont amis depuis les temps anciens ».

Les États-Unis et la Srbie  sont de véritables amis depuis le 19e siècle. La Serbie est dans une sorte d’isolement, non pas parce que l’Amérique la déteste, au contraire, elle a une grande sympathie, mais à cause de l’utiitarisme politique. Les États-Unis sont en train de changer d’attitude à l’égard de la Serbie. Ce jeu géopolitique complexe de l’Amérique avec les Serbs n’est pas suffisamment compris par certains segments de l’Occident, qui se déversent donc de leurs complexes séculaires et de leur chauvinisme sur les Serbes. Ce n’était pas la neige afin de  recouvrir la colline, mais pour  que chaque animal, même le plus petit, laissait sa marquee, trace. Cela devrait être compris par le lien de l’Inquisition, la mentalité coloniale héritée et les préjugés ethniques.

Je suis le représentant pour la Serbie de l’organisation non gouvernementale américaine Liberty Internationale- https://liberty-intl.org/

Je les imaginais comme des Européens polis, bien élevés et cultivés, du jour au lendemain ils se sont alliés à une société étrange, avec les oustachis, la société la plus diverse a participé à la violence contre moi , en vetu cléricales, en uniformes oustachis, en fezzes (voilà les migrants d’aujourd’hui) et en costumes en lambeaux. La Croix et le Butin, les dévots du Christ et de Mahomet, et les infidèles, ont conspiré contre moi à Bruxelles pour m’écraser et me détruire.

On me demande constamment ici de ne pas perdre de temps,  de porter l’ensemble du dossier à la connaissance du public, des organisations internationales, dans mes livres. J’ai déjà écrit deux livres sur Bruxelles, Le Double bruxellois et Dans les murs de l’Asile psychiatrique des Ardennes, à l’adresse suivante : BRUSSELS DOUBLE-http ://enlite.org/briselski_dvojnik.pdf ,Dans les murs de l’asile psychiatrique des Ardennes–https ://enlite.org/Toma/azilum.pdf. Dans le roman La Drina Rashomon, à la http://svetlost.org/DRINSKI_RASOMON.pdf j’ai décrit comment mes proches ont sauvé les victimes de l’Holocauste, ma femme est juive, donc mon fils est à moitié juif.

De mon côté sont Dieu, la justice et la vérité. Je me bats pour les idéaux les plus brillants de l’humanité, et je vais gagner. J’ai le droit de me défendre, le droit à la vie. Je ne déteste personne. La haine est vaincue par l’amour. Je n’ai peur de personne parce que la vérité et la justice sont de mon côté, j’ai le soutien du Ciel et de la Terre, et mon fils est là.

Dites-moi, que ferais-vous  si  vous  étais à ma place ?  Si je n’obtiens pas une compensation équitable, je laisserai le public décider. Bien que, je le répète, un tel rôle de « vengeur » ne me plaise pas du tout, mon fils me conseille de ne le faire de même. Lui et moi nous demandons si les 24 € ne sont pas un malentendu ou une éternisation de la xénophobie de droite qui inonde l’Europe occidentale.

Avec tout le respect que je vous dois.

Tomislav Krsmanović

 

 

Категорије
Ваша писма

Милан из Канаде пише: Ко дуже живи – лекари или пацијенти?

Данас сам у разговору са другом из Канаде сазнао да ми је умро један јако добар стари друг. Умро је у болници поред свих модерних апарата и справа. Био сам јако ожалошћен и како то обично бива, постављао сам себи разна питања. Тако сам дошао на идеју да истражим колики је просечан живот доктора у поређењу са просечним смртником. Сигуран сам да би и вама то било интересантно па делим те информације групно.

 

Нормално би било да они који знају људску анатомију и шта годи или шкоди организму умеју да прилагоде свој живот најбољим условима, тј. они умеју да одржавају своје организме боље него ми остали. Не би било  погрешно ни претпоставити да доктори медицине не морају да чекају на третман исто као ми обичњаци. Шта ви мислите?

 

Податке сам тражио на енглеском да би обухватио што већи обим студија али пре него што пређем на медицинску струку, од раније знам да осигуравајуће куће имају податке да универзитетски образовани људи живе дуже од просечног човека. Колика је та разлика више се не сећам али кад су доктори медицине у питању, они живе просечно десет година дуже од нас осталих а то није мало.  Ево америчког цитата:

 

They eat healthy. They exercise regularly. Many of us (including me) are way behind them when it comes to these habits. A study done by the American Medical Association a number of years ago concluded that physicians, on average, live up to 10 years longer than the general public.

https://www.google.com/search?q=Do+medical+doctors+live+longer%3F&oq=Do+medical+doctors+live+longer%3F&gs_lcrp=EgZjaHJvbWUyBggAEEUYOTIICAEQABgWGB7SAQkzMzA5MWowajeoAgCwAgA&sourceid=chrome&ie=UTF-8

 

Не заборавимо да се ту ради о просеку и да доктор који оболи од рака може да умре и у младости. Генетика подједнако утиче на докторе и на пацијенте.

Међутим, ова прича изгледа сасвим другачије кад се статистика мало детаљније размотри. Медицинска струка има разне специјализације и ту тек те информације постају интересантне. Унутар струке, најдуже живе доктори опште праксе а доктори који раде у ургентним центрима живе просечно чак и краће од обичног грађанина. Британска судија:

 

Medical specialties and life expectancy: An analysis of doctors’ obituaries 1997–2019

https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1002/lim2.23

 

Како се дошло до ових података прочитајте у чланку.

 

Интересантно је и да је главни узрок смрти у медицинској професији рак док је у општој популацији најчешћи узрок смрти кардио-васкуларни. Самоубиства су такође чешћа у медицинској професији.

 

The anomaly of emergency medicine

The researchers acknowledged that the exceptionally shorter life expectancy of emergency physicians is an outlier, perhaps due to a much smaller sample size and that it has only recently been counted a separate medical specialty as part of this ongoing research. As part of this study, doctors who may have worked in emergency medicine at any time had an average life expectancy of 71. 3 years.

Factors of life and death

A greater awareness of healthy habits and the value of keeping up to date with health screenings and other medically important practices may play a role in doctors having a longer life expectancy than the general population. However, the researchers suggest that socio-economic factors may be just as important. Doctors tend to be better educated and wealthier than the general population, and both of those traits are associated with longer life.

The researchers also noted that primary care doctors tend to retire at a younger age than some other specialties, and that with an earlier retirement comes an end to stressful shift work and the ability to enjoy more active and healthy leisure time. These factors, the researchers suggested, could help explain why primary care doctors tend to live the longest.

An earlier study examining life expectancy in doctors, published in Occupational Medicine in 2016, also found that each child a doctor has adds about one year to life expectancy.

Top causes of death

Among all the medical specialties included in the study, cancer was the leading cause of death. This differs from the general population, in which heart disease remains number one worldwide. Heart and circulatory causes were second on the list for all the doctors except emergency medicine specialists. The number two cause of death for that group was accidental death (unrelated to automobile accidents or other transportation-related incidents).

The researchers also noted that the rate of suicide is higher among people in medical professions than in the general population. Physician stress and job burnout—especially in emergency medicine—also contribute to the challenges facing longtime healthcare professionals and those new to the field.

https://www.healthgrades.com/pro/medical-specialties-ranked-by-life-expectancy

И на крају статистички подаци из Америке на тему колики проценат људи умире у болницама а колико ван њих. Напомињем да је ово истраживање завршено 2018 године тј. пре Короне. Статистика каже да је проценат пацијената који умиру у болницама смањен са  48% у години 2000 на 35,1% у 2018-ој. Смртност у својој кући се сразмерно повећала са 22,7% на 31,4%.

The percentage of deaths from all causes that occurred in a hospital decreased from 48.0% in 2000 to 35.1% in 2018. During that period, the percentage of deaths that occurred in the decedent’s home increased from 22.7% to 31.4%, and the percentage that occurred in a long-term care facility (hospice, nursing home, long-term care) increased from 22.9% to 26.8%.

Source: National Vital Statistics System. Underlying cause of death data, 2000–2018. https://wonder.cdc.gov/ucd-icd10.html.

https://www.cdc.gov/mmwr/volumes/69/wr/mm6919a4.htm

 

 

Категорије
Историја и савременост

Србија мора бити уништена! – Пише: Драгољуб Петровић

 

Србија је осуђена на уништење. И то ће се постићи уз подршку најјевтинијих Срба.

 

SERVIA DELENDA EST

(СРБИЈА МОРА БИТИ УНИШТЕНА)

 

Наслов који се нашао изнад овог текста „пао је“ у мој рачунар 12. марта 2024 (https://patriotskaliga.rs/србија-мора-бити-уништена-процурела/arhive/658), тај је запис „ексклузивно“ пренео италијански портал АнтиДипломатико као „документа немачке владе [којима се потврђује] монструозни план САД: Србија мора бити уништена“.

Биће, међутим, извесно да су се неке чињенице овде, малкице макар, измешале: тај документ потписник ових редова помиње већ више од пет година, не памти како је до њега дошао, у више наврата штошта из њега наводио, а најшире то је учинио на хуманитарном концерту у Горњем Милановцу 16. фебр. 2020. представљајући га као Агенду 21 УН, тј. као „један од кључних докумената Новога светског поретка“, чији је „циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и – популацијом. Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998 (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2.000. године), „трајно искључена из европског развоја“.

А пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично представља као регионализација и она предвиђа да се

  • Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион;
  • Босни и Турској — Рашка област (то је онај коридор који су „велике силе“ на Берлинском конгресу оставиле између Србије и Црне Горе — да се њиме Аустрија пробије до Солуна и, узгред, као гаранцију да се те две српске земље неће ујединити, а после га други означили као „зелену трансверзалу“, тј. трасу за надирање ислама у Европу);
  • Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника);
  • Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони.

А оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, неки ситни делови Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република — који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени иако пре тога нису ни знали где је Србија.

Свему су томе неки други програмери додали и своју памет и нека од њих буде поменута посебна тачка „Хјустонског програма“ којом је предвиђено уништавање Словена, у потпуности, без обзира на то којој нацији припадали. Буквално се говори о уништењу 300 милиона Словена изазивањем међусобних ратова, какав је био на подручју бивше Југославије. Цитирамо из Хјустонског пројекта: Украјинац ће мислити да се бори против Русије борећи се за своју самосталност, на крају ће добити слободу, али ће пасти у потпуну зависност од нас. Тако ће бити и са Русима. Све ће се радити под предлогом стицања суверенитета, борбе за своје интересе и националне идеале. При томе, нећемо дозволити ниједној страни да се самоопредели на основу националних вредности и традиција. У овом рату словенске будале ће ослабити себе, а нас ојачати.“ Аутори су потом додали: „Ми добро знамо да национализам јача нацију, чинећи је јаком. Интернационалне пароле су застареле и не дају плода. Ми ћемо њих заменити општечовечанским вредностима, што је опет исто. Нећемо дозволити ниједном национализму, као ни националним покретима који теже да се ослободе нашег диктата да се подигну. Уништићемо их како смо то урадили у Југославији, Србији, Ираку…“

Таквим разматрањима Шнерсон је додао (према неким Хјустонским и/ли Харвардским пројектима) и најаву да ће „они“ уништити триста милиона „словенске стоке“, најпре њен православни део уз помоћ њихових иноверника па после и онај њихов „савезнички“ остатак, при чему ће се за све те послове сва средства сматрати прихватљивима: поред рата, примениће се и климатско оружје, којим ће се присилити на сељење и мешање са другим народима, што ће значити и њихов дефинитивни нестанак, а то ће „подупрети“ и припрема вакцине – за уништавање „словенског гена“. При чему ће румунско и бугарско православље послужити као коридор којим ће бити успостављена веза између Пољске и Турске (пре него што Пољска „стане у ред“ за сатирање), а Турска „једном ногом“ на Балкан, а „другом“ на Поволжје; уз све то, западне руске области узеће Немачка, Сибир — Америка, Далеки Исток — Јапан. Тако је, дакле, планирано разарање Русије, а за Чернозем и северније делове Украјине „подсећа се да су те земље у ствари исконске земље древне јудејске Хазарије, то јест Израела, које је освојила Кијевска Русија у 10. веку. Словени су овде привремени гости и они подлежу исељавању. Ми ћемо вратити ту територију и на тој благодатној земљи ћемо саградити Велику Хазарију – јудејску државу исто онако како смо пре 50 година саградили Израел, потискујући Палестинце. Овде ћемо преселити део Израиљаца, а словенску стоку ћемо прогнати далеко на север, иза граница Москве. Тамо ће бити мала северна територија — резерват са компактним становништвом, сличан индијанским резерватима у Америци“ (рабин Менахем Мендел Шнерсон: vizionarski.wordpress.com-/2013/04/29/ционистички-планови-за-словене/). Хазари, вероватно, „знају“ како су се, и кад, нашли у овој причи, тј. како се зна да су им те просторе Руси узели у Х веку ако постоје много чвршћи докази да су се Руси тамо нашли макар пре пет миленијума – о чему може сведочити сав источнословенски језички пејсаж, а у многом смислу можда и европске језичке прилике у целини: Словени су могли прекрити највећи део Европе (и, узгред, стићи до Индије), а Хазари су, у најбољем случају, могли бити – ситна острвца у „словенском мору“.

Такву будућност, како видимо, Србима припремају јеврејски разарачи, али изгледа да они неће имати много посла после свега што су им приредили домаћи државни опустошитељи после 5. окт. 2000. Кроз санкције и рат Милошевић је провео 1999. године и државу и њену економију; и војску која се 78 дана ругала НАТО-памети и њеним томахавцима; и дочекао да га српски демократски олош поломи и преда НАТО-Хагу и да српског војника осрамоти теже но ико икад у историји дарујући његово оружје крвнику (који би га могао освојити плаћајући га једино потоцима крви); окупљен у 17 демократских пљачкашких и лупешких партија, тај олош је за неколико година разорио и оно што Броз није могао деценијама, уништио пет моћних домаћих банака и довео више од 30 страних пљачкаша прогнавши домаће привреднике и доводећи стране окупаторе. А ко је за све те поломе најзаслужнији, Срби већ не морају истраживати, али нека им не остане неречено: о њиховој судбини одлучивала је морална и интелектуална  ситнеж коју су предводили ђинђићи, тадићи, цветковићи, вучићи, све уз подршку лабуса, динкића и сличних недовршеника који су умислили да могу управљати државом, а нису успели доказати да умеју управљати ни сопственим поступцима.

Срби ће, може бити, остати ускраћени за сазнање о томе која их је памет сатирала пре ове вучићевске, али би се она морала успоставити као мера неупотребљивости: Вучић се окружио буљуком недовршених жена, једна му је (као содомуша) била незаменљив председник Владе, а сад засела на чело Скупштине; друга му се, као министарка рударства и енергетике, за тај посао квалификовала тиме што није знала је ли променила више партија него кревета (или обрнуто) и овластила Зиђин да у Кину извезе Бор и Мајданпек, а отуд увезе отровни отпад који прерађује у топионици у центру Бора, при чему „кинеска компанија не поштује еколошке законе, али зато експресно примењује закон о конверзији земљишта, па се уписује као власник парцела, које су припадале Републици Србији. Зиђин је већ уписао власништво над земљиштем широм државе, у Бору, Зајечару, Мајданпеку, па и у Београду“, а Вучићева Србија никако да се досети и да извиди да ли би се све те „операције“ могле означити и као пљачке и да ли би их можда требало и онемогућити. И требало би, у истом пакету, извидети и ко је у Јадар припустио Рио Тинто, а ко Данди на Хомоље; и који разбојници и батинаши тамо уређују пустошење нетакнуте природе по истим мерама по којима то чини Зиђин у опустошеном Бору? И докле је стигао „мега рудник Ваљево“ са својих тридесетак квадратних километара површинских копова? И је ли та министарка ишта друго радила осим што је призивала стране троваче и издавала им дозволе за бушење и пустошење Србије (Таковске новине наводе да је од 2004–2022. издато 126 таквих дозвола)?

Не зна се чиме је та заслужница изазвала Вучића и учинила да јој предложи да се од таквих разарачких послова одмори, али да он не зна шта ради, потврдио је тиме што је на њено место довео — њену копију: специјалиста за банкарске трансакције, последњи пут се упартнерисала у 45. години живота, постала стручњак за атомску енергију и сад нас поучава да је „француска електропривреда — ЕДФ највећи нуклеарни оператер на свету са јединственим искуством дуж целокупног животног циклуса нуклеарних електрана“, али не каже да је и далеко најскупљи, а заобилази и нека упозорења да је и солидно непоуздан, тј. да тамо где се он појави ваља очекивати да се неће остати ни без неких других озбиљних проблема. И зато се треба запитати: откуд једној банкарској мудрици толико нуклеарне памети и не би ли се могло догодити да јој то шапуће управо Вучић који од Макрона купује 12 „рафала“ по двоструко вишој цени од руских мигова (или сличних кинеских типова авиона) обавезујући се истовремено да они неће бити употребљени ни на Косову нити против земаља чланица НАТО пакта и да ће једино моћи да се мотају изнад Батајнице или да тамо леже у хангарима. Или ће бити да Вучић није знао у шта би могао употребити оне милијарде евра које је на „рафале“ — бацио.

Рекосмо другде да се Вучић понаша као ликвидациони управник српске државне и националне пустоши и он сваком речју и сваким поступком потврђује да не зна ни шта прича ни шта ради. Да је друкчије и да ишта може разумети од онога о чему говори и о чему одлучује, он би већ сад имао добар разлог да Рио Тинто прогна из Србије: нека обиђе досадашње бушотине и види колико далеко од њих нема ни травке; или колико по Јадру има црвених потока (или црвених бара као на Бобији код Љубовије) јер тамо где вода поцрвени знак је да су и она и земља отроване за вечност. То добро знају и Шолц и Макрон, а ваља претпоставити да о томе није необавештен ни шеф ЦИА-е (који се ових дана шеткао од Сарајева до Бање Луке, Београда и другде). И да су они штошта од тога Вучићу посебно објашњавали. И јесу ли му рекли да ће онога тренутка кад Рио Тинто у Недељицама излије прве тоне сумпорне киселине Европска Унија прогласити да је Србија отрована и да ће се надаље из ње моћи извозити само оно што произведу Рио Тинто, Зиђин, Данди и Вучић и да Србима ништа друго више неће ни требати, па ни они Вучићеви „рафали“ нити нова памет његове нуклеарне министарке.

Србима више ништа није битно од онога шта ће им се даље дешавати, највеће несреће већ су им се догодиле. И зато позив из Дечана „Не дајте Јадар — нас су дали“ мора остати без одјека: Дечани су први пут [из]дати на Бујанској конференцији 1943. год., а дефинитивно онога часа кад је њихов владика пристао да у српску светињу уведе пса испред америчке керине. Тиме је владика признао да је глуп ако је веровао да издаја и оцеубиство могу донети лепше плодове од ових пред којима се нашао.

На „дечански случај“, међутим, може се гледати као на ситну епизоду у општим страдањима и поломима који су се Србима догодили током неколико последњих деценија и што се може потврдити неким простим чињеницама, а међу њима на највишем месту нашла се она да су они — народ који умире. О томе нам, између осталог, сведочи докони „мали пољопривредни произвођач“ – који нема другога посла па чита статистичке годишњаке: „У Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду од 15. до 34. године; до половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села“; други ће томе додати да „старци у планинским селима умиру сами“; или да је од 2020. до данас „за 102 хиљаде смањен број жена у репродуктивном периоду“; да су Срби престали да мисле о Србији, показали су тиме да се из ње исељава све оно што није ни слепо ни сакато (с малим изгледима да ће се отуд вратити); а да су престали да мисле и  о себи, потврђују тиме да су престали да се рађају, па једна њихова петина има једно дете, две петине — двоје, а само 1–2 процента има троје (и више) деце; каже ли се, даље, да 1 до 2 процента припада и оној врсти „коју је Бог обележио“ (и која „то ради“ по обрасцима педерским и лезбејским), показаће се да сваки трећи Србин и свака трећа Српкиња уз њега (ако и није феминисткиња) рачуна на то да их неће имати ко сахрањивати и да ће се, као и свака стрвина, распадати тамо где последњи пут падне и не могне се придићи.

Општи слом о коме говоримо у најоштријем облику испољава се тамо где је то и најприродније — у ђачкој популацији: ове је године за упис на студије на свим универзитетима у Србији отворено 113  хиљада места, а из средњих школа изишло тек 48 хиљада матураната. И ваља у вези с тим одмах нагласити: млади су најмање заинтересовани за учитељска занимања и то је неспорно последица распада српскога школског система — који већ много година срамоте трговци, мангупи и незналице уобличујући га по најбољим мерама и свога незнања и својих лупешких талената, тј. прогонећи из њега све оне садржаје по којима су се Срби као народ одликовали и њима били обележени. И за то наречени срамотници у помоћ призивају Немце и усташе који су, само у XX веку, над Србима извршили три геноцида нудећи немачком концерну Klett и његовој усташкој Клет-Жужул фаланги да злочиначки посао својих држава над Србима површе и геноцидом над српском децом.

*

Остао је запис да су, негде, одједном, нестале све карте о рудним богатствима Србије. И после се почели појављивати неки чудни бушачи — који су врло прецизно знали где треба бушити и шта ће тамо наћи. Не зна се једино јесу ли они Вучићу бирали рударске министарке будући да су се оне показале као најпоузданији навијачи у разарачким пословима Зиђина у Бору и Мајданпеку, Дандија на Хомољу, Рио Тинта у Јадру, али и на много десетина других места за које су издавале бушачке дозволе. Не зна се, при том, где су оне стицале своја „рударска знања“, али ће бити да по њима Зиђин извози Бор и Мајданпек, а увози отрове и „прерађује“ их у борској топионици. Или је, уз њихову подршку, Данди на Хомољу направио већ хиљаду и петсто бушотина. Или Рио Тинто упола мање у Јадру. Или како се специјалисткиња за берзанске мућке „прешалтала“ у Макроновог саветника за атомску енергију и припрема се за изградњу атомских централа. И вели да ће то учинити по Вучићевом обрасцу: ако он двоструко скупље плаћа дванаест Макронових „рафала“, зашто она не би двоструко више платила и две Макронове нуклеарне електране?

Она прва министарка обавила је све послове и ми сад видимо коју је пустош иза себе оставила. Пред овом другом искрсава „озбиљније питање“: коме ће те нуклеарке служити? Србима — неће.

Јер је извесно да ће она „Агенда“, уз подршку Рио Тинта, Зиђина, Дандија, Вучића, његових министарки и других, уредити да се потрују Подриње, Посавље, два Поморавља, Подунавље, Млава. И „Београд-на-Води“, као главна Вучићева задужбина, биће унапређен у „Београд-на-Отров[а]ној-Води“. А оно мало Срба што се пред тровачима нађе — осуђено на сељење.

У земљу. Јер друге могућности неће имати.

Нити ће електране његове нуклеарне министарке имати кога грејати ако се и догоди да се изграде. Као што је много извесније да неће јер је Вучић досад подигао све кредите које је могао подићи, а сад ће их враћати оним што  ископа у Јадру.

А то ће се тешко остварити, јер је све друго покопао.

Категорије
Ваша писма Историја и савременост

Сачувај нас, Боже, од “пријатеља”… – Пише: Илија Петровић

 

Господину Александру Вучићу председнику Републике Србије

У Београду 3. septembar 2024

 

Мој Председниче,

 

Безброј пута чуо сам како својим страначким и “владарским” сарадницима препоручујеш, налажеш – можда их подучаваш и саветујеш – да разговарају са грађанима, да чују шта они “о нечему” мисле, али се ниједном не нађох у прилици да видим како ли се ти сналазиш у сличним (не)приликама.

Кад кажем “ниједном”, имам на уму бар стотинак својих питања, указивања, предлога, жалопојки… теби, које си пречуо, превидео или “неотворене” сместио у корпу за “ад акта”. Јер, ко је неки тамо Илија Петровић да, ваљда као неграђанин, сељобер омета Александра Вучића у обављању важних и неодложних државних послова.

 

Но, какав би био “тамо неки” ако, у време док се потписивало десетак споразума о србско-француском “вечном пријатељству”, заборави на писмо послато 31. јануара 2023. године а тицало се баш реченог “пријатељства”.

Барем у неким појединостима.

Занемари ли школска знања о Француској, просечно образован Србин – не бавимо се школованима, посебно историчарима од каријере, они се у то не петљају – наћи ће најстарију француско-србску везу у посети Бановић Страхиње своме тасту старом Југ-Богдану, кад се крену “на френђију кулу”, спратну кућу овамо грађену по угледу на неку француску.

 

Потрагом за речју “френђија”, сваки такав Србин лако ће нагазити и на речи “вренга”, “френга”, “вранза”, “вранца” којима је означавана једна болест пристигла из Француске и у Србију – овамо најпознатија као сифилис, а ако се, неким случајем, бави планинарством, “откриће” да су Франци (на србском: Фрузи – у једнини: Фруг, придев фружски, фрушки) својевремено боравећи у Панонији свој траг утисли у планину познату као Фрушка гора.

 

Мало ко зна (а чак и натпросечно образованом Србину то знање било је недоступно) да је ђакон Алексије, Рус, секретар владике Петра Првог, Светога Петра Цетињског (1748-1830), записао да у време док се Махмут-паша Бушатлија припремао да 1796. године удари на Црну Гору, француски “ђенерал Наполеон Бонапарте бјеше већ у Италији. Наполеон је био чуо о покрету арбанашкоме, и о плановима Махмут пашиним, па жељаше ово употребити у своју корист. Зато Наполеон ступи у сношаје са Махмут пашом да и он буде готов са својом војском помоћи Французима у њиховоме ратовању”.

 

О “зломислима Француза и Махмут Паше противу Црне Горе и Руске царевине”, владика Петар Први известио је руску царицу Катарину Другу (1729-1762-17. новембра 1796), писмом од 30. октобра: “Ове 1796. године, мјесеца маја, било је послано овамо од стране францускога ђенерала Наполеона Бонапарте седам вјештијех људих… да прегледају ова мјеста и да уреде војску, и удесе војничке операције војске Махмут паше… Кад се је у мјесецу јулију отворио рат међу Црном Гором и везиром од Арбаније послато је било… седам францускијех лађа са провијантом (храном), џебаном и различијем оружјем. Ово је учињено због тога, да пошто покоре Црну Гору, Приморје и Републику Дубровачку, саједине се Махмут паша и Французи, па да преко Ерцеговине и Босне иду к Дунаву. Међу тијем француска сухопутна војска, која се налази у Италији, има намјеру да продужи свој пут преко Тријешћа, Славоније и Сријема па да иде к Дунаву. Од туда све ове војске, састављене у једно, предузеле би пут к Молдавији и даље к пређе бившијем пољскијем границама и предјелима руске царевине”.

 

То све као узгредно, а освртом на нека значајна историјска збивања у Италији и Немачкој, која су довела до уједињавања у поменуте две државе, онај просечно образован Србин разабраће да, у истом времену, србски покрет за уједињење није успео јер су и Аустрија (са њом Угарска – касније заједно, као Аустроугарска) и Турска биле тврд залогај за Србе. Аустроугарска је, наиме, и створена зарад елиминисања (или привременог отклањања) унутрашњих слабости у управљању том великом многонационалном државом, а “болесник са Босфора”, иако већ нагрижен, могао је “и мртвом својом руком” још увек притегнути осетљиву србску гушу.

 

Ишчекујући да из евентуалних сукоба ових двају царстава, или на њиховим развалинама, извуку сопствену корист, Енглеска и Француска будно су, претходних двају векова, пратиле шта се на балканском простору дешава. Најчешће, та будност имала је за циљ да онемогући размах србске националне мисли и проширење територије на којој би се могла чврсто утемељити превласт тадашње србске кнежевине. Не може се друкчије објаснити настојање француске дипломатије тридесетих година 19. века да, преко својих канала, неутралише (онемогући) утицај србског свештенства у србском народу и економски обеснажи и раслоји србско сељаштво. Практично, радило се о уништењу србског духовног или идејног вођства и србског економског потен-цијала, на којима би се заснивало могуће уједињење Србства.

 

Ван сваке сумње, понешто од овога последњег било је познато и Ратку Дмитровићу (1958), новинару и књижевнику, кад је крајем фебруара 2008. године затражио да се из Београда уклони Споменик захвалности Француској (постављен “у знак пријатељства, узајамне помоћи и сарадње Србије и Француске током Првог светског рата”) образлажући то податком да су Срби речено пријатељство, узајамну помоћ и сарадњу платили до последње пертле, шунегле и сваке друге трице и кучине – да ту не рачунамо више стотина хиљада пострадалих србских душа, војних и цивилних.

 

Можда је то и постакло Биљану Живковић (1959), новинара и публицисту, да пола године касније, у бечким Српским интернетским новинама “Истина” постави два питања, оба везана за Солунски фронт и, нарочито, за споменичку захвалност:

Прво, “Шта је још остало од старог француско-српског пријатељства?” и

Друго, било којега је и каквог смисла, “Зар није срамотно и поражавајуће за историју, чињеница да је званична Француска ‘глува и слепа’ на муке Србије и косметску голготу, када се зна да је септембра 1918. чувени, легендарни француски генерал Траније (Шарл, 1862-1931 – ИП) са својом француском армијом кренуо у ослобађање јужног дела Србије, па и Косова и Метохије?”

 

Појмом Солунски фронт означавају се ратне операције савезничких војсака (француске, енглеске, србске, грчке, италијанске и руске) против војски Централних сила (немачке, аустроугарске и бугарске, у времену од средине октобра 1915. године до краја Великог рата.

Идеју за отварање Солунског фронта изложили су Французи још 1914. године, са циљем да се одатле удари у леђа снагама Централних сила стационисаним на Балкану. Ипак, они сами одлучили су тек крајем септембра наредне године да своје трупе искр-цају у Солуну и отуд помогну Србији која се у међувремену нашла на удару здружене немачке, аустроугарске и бугарске војне силе. Такође, тај маневар требало је да стимулише до тада неутралне балканске државе: Румунију, Грчку и Бугарску да не приступе Централним силама, већ да се приклоне Савезницима; предвиђало се да би се тиме спречио продор Централних сила долином Вардара према Солуну и даље на Исток. Искрцавање француских снага почело је првих дана октобра 1915. године, да би се после месец дана тамо нашло око 65.000 француских и око 85.000 енглеских војника. Сви они стављени су под команду генерала Мориса Сараја (1856-1929), ко-манданта француске Источне војске. Мање заинтересован за оно што се у Србији могло дешавати у војном погледу, а много више за хедонистичке доживљаје по солунским салонима, крајем новембра 1915. године не обавештавајући о томе Врховну команду србске војске у повлачењу пред Централним силама, овај бонвиван наредио је својим трупама да се повуку пред бугарским и тако гурнуо и србску војску и цивилне избеглице најпре у неизвесност, а потом и у страдање незамисливих размера.

 

У таквим условима, уколико није желела да се преда, србској војсци само је преостало да преусмери своје повлачење и покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе, не би ли избила на море. С обзиром на новонастале околности, 25. новембра 1915. године Вр-ховна команда србске војске издала је свим командантима наређење да се “даље повлачење наше војске мора извршити кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море, а на линију: Драч-Скадар… На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, обућом, оружјем и муницијом, као и свима осталим материјалним потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војничке ситуације код наших савезника…”

 

Та операција скупо је плаћена: према проценама србске Врховне команде, за мање од месец и по дана погинуло је, заробљено, умрло или нестало око 136.000 војника, нешто мање од тог броја, свега око 120.000 војника (енглески извори помињy свега 70.000), успело је да преживи оно што се уобичајено назива албанска голгота, а на Крфу их је умрло још 7.750. На том страдалничком путу скончало је и око 200.000 цивила, међу њима и 32-35.000 дечака (понекад званих регрути) које је србска влада “хистерично повела… у масовно избеглиштво без надзора”. Међу жртвама тог повлачења налази се и не мање од 4.000 заробљених аустроугарских војника.

 

По изласку на јадранску обалу и краћем опоравку на Крфу, преживели србски војници пребачени су у Солун, у чијој су околини неки месец раније били ударени темељи новом фронту.

 

Збивања на Солунском фронту, све до његовог пробоја на самој половини септембра 1918. године, нису интересантна за нашу причу; био је то период рововске борбе у којој се зараћене стране готово и нису померале из својих ровова, због чега је Жорж Клемансо (1841-1929), председник француске владе од децембра 1917. до друге по-ловине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солунским баштованима.

Да се не би све завршило на баштованству, децембра 1917, на место генерала Сараја дошао је генерал Мари-Луј Гијома (1863-1940), крајем марта 1918. за главног команданта свих савезничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош (1851-1929), средином јуна 1918. године, због неслагања с војничком логиком коју је испољавао генерал Гијома, начелник србске Врховне команде ђенерал Петар Бојовић (1858-1945) заменио је свој положај с војводом Живојином Мишићем (1855-1921), дотадашњим командантом Прве србске армије, а само четири дана раније, пошто је генерал Гијома враћен у Француску, његово командну улогу преузео је генерал Луј Франше д’Епере (1856-1942), будући француски маршал и почасни војвода србске војске. Овај одлучни и енергични војни командант који је и иначе заступао тезу да би се Централним силама најлакше дошло главе на балканском ратишту, издејствовао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу одлуку о снажној војној акцији, те да се крене у пробој Солунског фронта.

Од одлуке до њеног извршења требало је да прође нешто више од два месеца, тако да је Клемансо 10. септембра телеграфисао своме генералу Д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

 

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико савезничких. Србска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на висини од око 2000 метара.

Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра одредио је време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да треба “без починка… гонити непријатеља са мачем у слабине”.

 

Због тога што је таква стратегија остављала бокове србских армија без икакве заштите, Војвода Мишић је протестовао, али узалудно – генерал Д’Епере није имао избора, будући да је из Лондона поручено да њихове снаге “неће ступити у борбу пре него Срби постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допустити да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.

Србска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи”, нарочито од опасности да Бугарима буде понуђен сепаратни мир на рачун србских територија. Ипак, охрабрујуће је могла да делује порука француског министра спољних послова Стефана Пишона (1857-1933) да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру започело је оно што се стручно, војном терминологијом, зове артиљеријска припрема. “На наше линије срушио се ураган од челика”, записао је тада један немачки командант. Приближно 600 топова свих калибара и домета деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део немачких и бугарских ровова био раскопан.

 

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет минута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбом, шест србских дивизија и две колонијалне француске дивизије направиле су пролаз широк четрнаест (14)километара. Већ наредног дана фронт је био пробијен на укупно двадесет пет (25) километара, а заробљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.

Србски и француски продор није премного узнемирио Бугаре јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци. Мада је њихов продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полазне положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Србе и Енглезе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно пасиван”, а оне две француске колонијалне дивизије које су учествовале у првом пробоју, повучене су у резерву већ другог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз проширен на четрдесет (40) километара.

 

У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски команданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку србске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника.

 

Иако је Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту прилику дотадашње србске успехе, ништа није учињено.

Војвода Мишић више и не рачунаjући на савезничку помоћ затражио је од команданта Друге армије Степе Степановића (1856-1929) и команданта Коњичке дивизије Ђорђа Ђорђевића Гроса (1863-1935) да “хитају Вардару без велике бриге за свој десни бок”.

И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује србској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у одбрану”; србска војска се већ тада налазила целих педесет (50) километара у непријатељској позадини.

 

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњскње снаге”.

Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки командант Куно фон Штојбен (1855-1935) да се Бугари повлаче у расулу, да су Срби направили клин 50 километара дубок и 40 километара ширине, да су све резерве истрошене, те да “постоји могућност да велики део снага буде приморан на капитулацију”.

Током наредна два дана србска Друга армија прегазила је Вардар, а команда немачке групе армија одлучује да се повуче на “нову линију одбране” признајући да су “били учињени натчовечански напори да се одрже положаји, али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.

 

Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 километара од Софије.

И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија, генерал Франше д’Епере, као да почиње с успоравањем својих операција саветујући нарочито Србима (пошто се другима није особито журило), да “непријатеља држе под претњом напада”, али да га не нападају превише.

Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Д’Епереу још једном представком: “Српска војска је за ових десет дана наступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и даље наступале овако споро, онда ћемо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.

 

Д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.

Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да србске трупе не улазе у Бугарску. Тај услов био је постављен из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине које су они, Бугари, починили претходних ратних година по Србској Земљи.

 

Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду, али кад је 29. септембра Бугарска капитулирала, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су предуге колоне заробљених бугарских војника, те је др Арчибалд Рајс (1875-1929) могао забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Вилхелм II Хоенцолерн (1859-1941) телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду (1861-1927), свом рођаку: “62 хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”

 

Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и Лојд Џорџ (1863-1945), председник енглеске владе: “Од свих споредних позорница најважнијом се показала она на презреном Солунском фронту. Тамо је задат смртоносни ударац Централним силама”.

До таквог ударца требало је да прође још доста времена јер су на маршу до коначне победе “стајале још многе препреке на бојном пољу и дипломатском фронту”.

Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за присилни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени операцијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.

 

Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Солунском фронту послато нових четрдесет батаљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они исти Енглези који су обећавали да тамо неће послати више ниједног војника. Слично су поступили и Италијани који су не рачунајући више с Американцима и њиховом потпором, у страху да би Срби пре њих стигли у Скадар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју дивизију.

 

За то време, Прва армија Петра Бојовића тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду, а пратиле су је србска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Леона Жуино-Гамбете (1870-1923). Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.

Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Епере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео отворен пут ка Бечу.

 

И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, слабе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од двадесет километара. Један француски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су се угнездили на литицама и који су били немилосрдни”.

 

Са гледишта генерала Д’Епереа, то напредовање србске војске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите даље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх јер је србска Прва армија од осталих србских јединица била удаљена двеста километара, а од савезника и целих осамдесет километара више. “Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се изједначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски војник. “Маршовало се без хране и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један француски коњички поручник додајући да су клинци за поткивање јахаћих и теглећих коња допремани из Солуна авионом и из њега избацивани падобраном.

 

За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије превалили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прелазиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, србске војнике чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке армије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и војнику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустроугарске Монархије”. Био је то узалудан позив јер је Први пешадијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немачких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.

 

Напредовање србске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Мада је у међувремену генерал Д’Епере наредио србској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војводе Бојовић и Мишић то су “пречули”, тако да је Прва србска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу 700 километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 минута.

 

Балканско ратиште престало је, дакле, да постоји: Србија и Црна Гора биле су ослобођене, Бугарска окупирана, а Турска је капитулирала. Мада су се налазиле пред расулом, немачка и аустроугарска војска и даље су настојале да одрже своје западне и источне фронтове. Прилике у Аустроугарској наговештавале су њен брзи унутрашњи слом, што је, само по себи, требало да означи и скори крај рата. Одбацујући савезничке услове као увредљиве, Немачка је изјавила да ће “наставити борбу до краја”. У исто време, однос између тек успостављене пучистичке маџарске владе и фелдмаршала Аугуста фон Макензена (1849-1945), команданта немачке војске затечене у Румунији и тек проглашеној независној Маџарској, заоштрили су се до крајњих граница. Имајући то на уму, генерал Д’Епере предложио је војводи Мишићу да преко Дунава, Саве и Дрине одмах пребаци неколико мањих србских јединица, које би тамошњи немаџарски живаљ, пре свега србски, охрабриле да убрзају ослободилачки покрет. Док је Мишић тражио најприкладнију форму за намераване операције, стигле су вести да би и Аустрија могла затражити примирје.

 

Мора бити да је Д’Епереов предлог замишљен у француском политичком врху јер је и Никола Пашић (1845-1926), председник србске владе који се тада налазио у Паризу, строго поверљивим телеграмом поручио војводи Мишићу да хита “најбрже у Босну, Банат и Срем и друге области Аустро-Угарске”. Са тим у вези, генерал Франше д’Епере издао је специјално наређење србској Врховној команди за покрет ка северу, у коме је истакнуто да “српска војска треба дакле да избаци у напред што скорије потребна одељења на све територије које су наклоњене Југо-Словенском покрету… да би пружили руку елементима који има да се организују”.

 

У току 4. и 5. новембра 1918. године србске трупе из састава Прве армије кренуле су на територију Аустроугарске, на што су непријатељске снаге почеле да се повлаче.

После свега довде изложеног, и мање пажљивом читаоцу биће јасно да није упутно писати свехвалне речи француским генералима Сарају и Транијеу, нарочито првом, а с озбиљним резервама ваља говорити и о улози генерала Луја Франше д’Епереа кога госпођа Живковић није помињала.

 

Моn Président, Мој Председниче,

Хоћу да верујем како ти је све то било познато колико и мојој маленкости, а сасвим је сигурно да ти није могло промаћи понешто, или све, од следећег:

а. Хрватски рат против Срба, започет последње деценије прошлога века, са циљем да се србски православни фактор елиминише из Хрватске, носио је сва обележја верског рата, државног терора и геноцида. Показало се да је Хрватска ушла у разбијање Југославије и у рат против Срба ослоњена понајвише на Немачку заинтересовану да оствари накнадну победу у двама светским ратовима. Немачки концепт економске и војне експанзије садржавао је у себи и визију новога светског поретка, што је, само по себи, подразумевало потискивање “демократских” и правних институција и обнову једног већ познатог тоталитарног режима пораженог пола века раније. Уз такву немачку политичку логику пристале су и бројне државе с европског Запада, пре свих Француска. Иако земља из које је потекла парола о слободи, братству и једнакости, она се није могла понашати друкчије, тако да је њен председник Франсоа Митеран (1916-1996), социјалиста по политичком опредељењу, на самој средини 1991. године формулисао предлог својим европским савезницима да размисле о увођењу наддржавних и наднационалних “нових европских правних норми” за регулисање евентуалних спорова. Митеранов предлог означио је рађање нових међународних од-носа заснованих на потпуном одсуству међународног права, а југословенска збивања оцењена су у Француској као изазов новом светском поретку;

б. Изложба у Југословенском културном центру у Паризу, која је, крајем маја 1992. године, требало да француској публици прикаже стварну слику о страдању србског Вуковара и српске културне баштине у њему, није отворена јер је више стотина хрватских усташа физичком силом спречило тај чин. Центар је затворен, а париска полиција није се много ни трудила да заустави усташе, нити се журила да констатује у ком је обиму Центар оштећен. Док су особљу Културног центра стизале озбиљне хрватске претње, француски листови ћутке су прешли преко онога што се пред Центром дешавало, али су, “за сваки случај”, објавили “протест хрватског министра Бранка Салаја због отварања изложбе”;

 

в. француски “контактни” захтев с поч етка марта 1998. године да Србија престане употребљавати специјалну полицију и “претерану силу” на Косову и отуд повуче своје војне и специјалне полицијске јединице, садржао је у себи и претњу да ће, ако не буде “послушна”, бити политички и економски кажњена;

 

г. Француски допринос милосрдно-анђеоском натоовском бомбардовању током пролећа 1999. године мери се не само људским жртвама и материјалној штети, већ и последицама које ће тада употребљена муниција с осиромашеним уранијумом остављати трага на бројне генерације србскога рода;

 

д. По накнадној, ововременој логици и француске дипломатије, поменута операција натоовских снага није била усмерена против народа Србије, већ је требало “да натера Слободана Милошевића, тадашњег председника Савезне Републике Југославије, да прекине злостављање цивилног становништва на Косову, да спречи хуманитарну катастрофу и омогући избеглицама и расељеним лицима повратак, а хуманитарним организацијама приступ Косову”;

 

ђ. Француска подршка резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација о проглашењу 11. јула за међународни дан сећања и обележавања наводног геноцида у Сребреници 1995, “који је остао урезан у наша сећања као најгори масакр који је Европа доживела од краја Другог светског рата, у сукобу у ком је било више од 100.000 мртвих и преко два милиона интерно расељених лица и избеглица”сваког 11. јула, “оснажена” је поздравом извеснога француског дипломате Жан-Луја Дриана од 10. јуна 2021. године, одлуци “Међународног резидуалног механизма за кривичне судове да Ратка Младића правоснажно осуди на казну доживотног затвора за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине почињене током сукоба у Босни и Херцеговини (1992-1995)”, а стварни смисао свега тога садржан је у жељи да Француска “заборави” свој стварни допринос србском страдању у недавном нашем времену…

И, сад, из чиста мира, нађе се Емануел Макрон (1977) да “пријатељује” са Србима, да испотписује најразличнију сарадњу, нарочито “рафалну” – а све са делегираним евроунијатским циљем да се, у замену за неприхваћене санкције Русији због наводне инвазије на Украјину, Србија удаљи од Русије.

Упућује на то и мишљење које је, маја ове године, у разговору са Матијом Малешевићем

https//standard.rs/2024/05/22/pol-antoan-zblizavanje-sa-makronom-francuskom-je-velika-greska/ ),

изрекао Пол Антоан, генерални секретар Француског удружења за мир на Косову, коме је “због просрпских ставова већ неколико година забрањен улазак на Косово”:

 

“Нисам сигуран колико су српско-француски односи тренутно на завидном нивоу и колико се стратешке визије двојице председника преклапају… Француска на челу са председником Емануелом Макроном већ дужи низ година неумољиво губи политичку моћ. Она је данас неспособна да одржи примирје, још мање да неком донесе мир и просперитет…

 

Није случајно што многи говоре да се Француска, а посебно њена дипломатија, налазе у расулу. Нико више не разматра Париз као поузданог партнера и многе државе нам окрећу леђа. Само још на Балкану можемо чути о Француској као велесили, поузданом савезнику још из времена Првог светског рата…

 

Макронова Француска нема утицаја на балканску политику, она је безначајна сила у опадању која не може ни себи да помогне. Уколико Вучић намерава да смањи доживљаје Албанаца и Бошњака у вези са оптужбама за геноцид, његова дестинација је требало да буде Берлин или Лондон. Ова два центра држе Балкан у својим канџама и немају намеру да га испусте…

 

… Када говоримо о оптужбама за геноцид и стигматизовању српског народа, треба имати у виду да то није ништа ново. Претходних 30 година у Европи се води континуирана антисрпска пропаганда. Навешћу само један пример из недавне прошлости. Косовски Албанци из Пећи успоставили су контакт са једном француском општином, познатом по стравичном масакру за време Другог светског рата. Братимљењем две општине, Албанци су намеравали да Французима наметну историјску паралелу између Вафен СС дивизија и југословенских антитерористичких операција током 1999. године. Када смо наша сазнања предочили српској амбасади у Паризу, одговорили су нам да се ту ништа не може учинити и да је бесмислено спречавати наведену иницијативу…

 

Српска дипломатија једноставно нема стратегију супротстављања албанском лобирању. Она не тражи подршку неких опозиционих политичких центара, већ функционише по принципу линије мањег отпора. У овом тренутку, све карте су стављене на личне односе на највишем нивоу, иако су људи из Макроновог окружења великом већином проалбански оријентисани”.

 

Кад је већ тако, моy ПредседателÃ, мој Председниче, твоје (не)веровање да Србија ни 2028. године неће упасти у чељусти фашикратске Европске уније, оставља ти могућност да преиспиташ своје планове о сарадњи са “пријатељима” са фашикратског европског (и другог) Запада – Француском, пре свега, да се “пријатељском” Немачком овде не бавимо.

Њихов циљ је, давно давно, Карл Маркс, некоме познат и као Мозес Мордехај Леви (1818-1883), “отац савременог политичког геноцида”, сместио у “мисао” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.

 

А онај споменик постављен на Калемегдану 1930. године, требало би отуд уклонити – место му је у Музеју србских заблуда.

 

Од Бога ти здравље, мој Председниче.

Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

 

Категорије
Uncategorized Историја и савременост

Ко је био капетан Димитриј Томић Стојановић?

 

 

Превод са јерменског: Ануш Балајан

 

На тротоару, испред Геолошког музеја Дилиџана[1], где се некада налазила Руска православна црква[2], налази се скроман спомен-камен на коме је на руском језику исписано:
Капитан Томич Димитрий Саядинович р. 1858-1907 г.[3]

А ко је тај Томич, чији спомен-камен и данас стоји?

Димитриј Томић је био један од многих Срба који су служили у руској војсци. Војна судбина га је довела на Кавкаски фронт где се храбро борио против вековног непријатеља свог народа (против Турака), далеко од своје домовине, у саставу Шестог  стрељачког пука. Као што показује листа његових бројних награда, штабни капетан Димитриј Томић није био само храбар војник већ и вешт и храбар командант. Са својом јединицом је активно учествовао у биткама за ослобођење Карса и Ардахана, а по завршетку рата постављен је за начелника руског гарнизона стационираног у Дилиџану. Од тог времена, односно од 80-их година 19-ог века, у Дилиџану почињу да живе Срби.

 

Касније сам сазнао да се Томић оженио у Дилиџану и да је имао десеторо деце: три сина и седам кћери. Средњи син Олег кренуо је очевим стопама, поставши војник. По завршетку кадетске школе, служио је у руској војсци као командир вода, затим је наставио да служи у другој дивизији јерменског коњичког пука.

Димитриј Томић, који је завршио војну школу у Санкт Петербургу, био је особа високе културе. Супруга Лида (Рускиња), такође високо образована, била је специјалиста руског језика и годинама је предавала руски језик у школи у Дилиџану.

Још у Карсу, Томић је био веома близак са фотографом Височкином који је касније, такође, дошао у Дилиџан и ту се настанио.

Постоји једна шаљива прича везана за фотографа Височкина. Прича се да је Височкинов фото студио био у садашњој Шарамбејанској улици. На вратима канцеларије писало је на руском „Фотография“, касније су прва слова избрисана и остала је само реч „графия“. Због тога су

мештани дуго време улицу Шарамбејан у шали називали „графски переулок“[4].

 

Извори:

https://dilijanstories.wordpress.com

https://ksoors.org/mogila-kapitana-russkoj-armii-tomicha-dmitriya-stoyanovicha/

 

[1] (јерм. Դիլիջան) град у Јерменији у северној покрајини Тавуш.

[2] Црква се срушила 1950. год. услед клизишта.

[3] На каменом споменику јасно пише руским исписом „Сајадинович“ док се у текстовима о капетану Томићу појављује презиме „Стојановић“. прим. прев.

[4] сокак

Категорије
Ваша писма

Писмо пријатеља: Крвава украјинска глобална трговина адренохромом – Злочин над децом

трговина адренохромом

Поштована редакцијо,

Вечерас добих из Москве и потврду ове информације. Кажу да на руској тв има и снимака. Само то не може да допре до нас због цензуре.

Руски војници описују проналажење деце са крхким, мршавим телима закаченим на интравенске капалице, док су њихова тела стручно исушена од крви и надбубрежне течности за глобалну трговину адренохромом.

Индустрија адренохрома у Украјини је већа него што се раније очекивало и Путин је одлучан да искористи добијене трагове да уништи глобални ланац снабдевања адренохромом и казни оне који почине злочине над децом – укључујући политичаре и познате личности који су навучени на дрогу коју он назива „ђавоља рад.”

Према члану Радне групе за Адренохром, ове фабричке фарме су места ритуалног сексуалног злостављања, физичке деградације и психичке тортуре.

„Знаш, мислио сам да сам све видео. Годинама сам био у борби, видео другове како падају, носио сам се са најгорим што човечанство може да понуди. Али ништа, ништа, није могло да ме припреми за оно што смо затекли у Доњецку.

Речено нам је да ћемо ослободити децу… Нисам разумео размере шта то значи док нисмо стигли тамо. Чистили смо овај комплекс, мрачно место… као гулаг или нацистички логор смрти, али још горе. Много горе. Зидови су били сиви, хладни и влажни. Ваздух… смрдео је на трулеж и нешто мучно… нешто што не могу да опишем. А онда смо их нашли. Деца..

Били су… као духови. Кожа и кости. Њихова тела су изгледала тако крхко, скоро провидно. Могао сам да видим обрисе њихових ребара, сваку кост у њиховим сићушним рукама. Имали су цеви које су излазиле из њих, цеви које су им одводиле крв, њихове надбубрежне течности… за шта? За неку болесну трговину, неку уврнуту потражњу са Запада.

Било их је на стотине, само су лежали у овим редовима металних креветића. Без ћебади, без топлине. Нису се ни тргнули када смо упали, без страха, без наде… Само празнина у њиховим очима. Неки су били преслаби да нас чак погледају. Толико су навикли на бол, муку, да нису ни реаговали.

А најгори део? Најмлађи… неки од њих нису могли имати више од 2 године. Бебе, заиста. Касније смо сазнали да су узгајани за ово… Одгајани у заточеништву, као стока, само да би им се исцедило све што их је чинило људима.

Оне које нису могли да продају, оне који нису били довољно „лепи“ или довољно „послушни“, слали су на ове фарме. Фарме… као да бисте тако могли назвати те паклене рупе.“

Категорије
Здравље и медицина

Паметни инсулин – “Свети грал” као почетак нове ере у третирању дијабетеса тип 1

 

20/08/2024 Урош Богдановић

 

Научници су открили нови, паметни инсулин који реагује на промене нивоа шећера у крви у реалном времену.

 

О инсулину

 

Пре откривања инсулина 1921. године, није било лека за дијабетес. Тим епохалним открићем особама са дијабетесом је омогућено да живе. Како је напредовала технологија, напредовали су и инсулини и друга медицинска помагала, те данас особе са дијабетесом могу да воде дуг и испуњен живот.

 

Међутим, живот са дијабетесом је ипак константна борба и тако ће и остати док се не открије лек којим ће се излечити. Због тога, научници широм света неуморно раде на развоју нових инсулина и технологија како би олакшали живот особа са дијабетесом.

 

На основу новог открића, можемо да очекујемо нову еру за особе са дијабетесом тип 1. Наиме, откривен је нови тип инсулина, такозвани паметни инсулин или “свети грал” међу инсулинима.

 

Особе са дијабетесом тип 1 данас морају више пута дневно да убризгавају инсулин како би контролисали ниво шећера у крви. И, иако постоје потврђене технике, као што је бројање угљених хидрата, које помажу приликом одређивања тачне дозе инсулина, простор за грешку увек постоји. Стога су хипергликемије и хипогликемије свакодневна појава и оне трајно утичу на здравље особе са дијабетесом.

 

 

“Свети грал” међу инсулинима

 

Како би се учестале хипер- и хипогликемије превенирале, развијен је паметан инсулин који би се убризгавао само једном недељно и имао би способност да борави у телу. Када осети да се ниво шећера у крви подиже, он би се „активирао“ и тиме превенирао хипергликемије. Са друге стране, када би осетио да ниво шећера у крви пада, он би се „деактивирао“ и на тај начин превенирао хипогликемије.

 

Откриће “светог грала” међу инсулинима, како га називају широм света, револуционаран је чин у третирању дијабетеса тип 1. Употребом овог инсулина, особе са дијабетесом би избегле краткорочне и дугорочне последице константних високих и ниских нивоа шећера у крви и очували своје здравље.

 

Светла будућност

 

Оно што обећава је и чињеница да тренутно постоји шест великих пројеката широм света који раде на развијању напреднијих инсулина и технологија. Научници чак раде и на развијању комбинације инсулина и глукагона који би заједничким дејством могли боље да контролишу ниво шећера у крви.

 

Док чекамо да стручњаци који марљиво раде открију лек који ће излечити дијабетес, паметни инсулини могу бити разумно добра замена. Свакако, можемо да очекујемо да ће у наредних пар година доћи до револуционаризације приступа лечења код дијабетеса тип 1.

 

Но, да бисмо били у прилици да уживамо у новим технологијама које нас сигурно чекају, морамо да водимо рачуна о нашем дијабетесу данас.

 

Хвала Вам што нас пратите, наставићемо да Вас обавештавамо новим вестима из света дијабетеса.

 

Извор:The Guardian

Преузето са: https://www.diabeta.net/2024/pametni-insulin-sveti-gral-kao-pocetak-nove-ere-u-tretiranju-dijabetesa-tip-1

Категорије
Историја и савременост

Нека ово буде поглед на памет људи који хоће да управљају државом, а потврдили да не умеју управљати својим поступцима – Пише: Драгољуб Петровић

 

КОМУНИСТИЧКА ПУСТОШ И КАКО ЈЕ УРЕЂИВАТИ

Бор и Мајданпек одоше у Кину. Пре неки дан мој Председник изјавио је да је „пријатељски однос Сија дао снажан замах Србији“, али се то („челично“) пријатељство не може лако ускладити с чињеницом да „кинеске инвестиције опадају на путу свиле, али не и у Србији“ (Политика, 29. јул 2022), што ће се потврдити и каснијим наводом да Циђин копер постаје „водећи произвођач бакра у Европи“ (Политика, 7. авг. 2024). Негде сам о томе раније записао и следеће редове: „Кад је Зиђин преузео Борски рудник, било је нормално очекивати да је то учињено по озбиљним међународним правилима и по законима земље-домаћина. Или се, може бити, све то догађало под надзором министра рударства који не разликује рудник од каменолома па се сагласио да Србија од Бора добије више хиљада онколошких болесника (због 90 пута повећане концентрације арсена) и уредио да ми „данас из тог рудника немамо шансу да извозимо ни бакар, већ извозимо концентрат који је пун злата“. И хоће ли се Србија запитати колико ће ње, Србије, бити извезено у Кину „у облику концентрата“ и под чијим потписом се све то чини? И чији се потпис налази на оном документу којим је Зиђину, у ове дане, дата још која стотина хектара који ће — по истим правилима — такође бити извезени? Извесно је, дакле, да је разарање Источне Србије и одмакло и остало „непримећено“ пред злочином који се припрема на њеном Западу.

Помињем ове појединости зато да предложим надлежним српским државњацима да тога потписника (и све оне који су му ту памет оверили) обесе испред рудника — за ноге и голе стражњице кад се зна да је она праведнија казна укинута. (Овде би се ваљало запитати шта се дешава и са „Дандијем“ — који је добио „концесију“ да у Жагубици и околини уништава оно што и Зиђин у Бору и Мајданпеку:  https://www.youtube.com/watch?v=QFSfnylhg3c.) По свему судећи, ти међународни разарачи послују по потврди Ирене и Зоране да им је цијанид — лековит, при чему је власт коју оне представљају додала и једну „административну ситницу“ за сатирање и срамоћење народа: отели су народу имања („експропријација“) и даровали их страним разарачима, а власнике „упутили“ на то да се с пљачкашима „договарају“ око цене, да те проблеме решавају у судовима, најчешће по правилима лоповским и батинашким (имање на које општинска пореска управа наплаћује порез на 22 милиона динара лопови-проценитељи, после вишегодишњих парничења, добијају за ситнину. И тиме се, врло често, добри домаћини бацају у беду и осуђују на нестајање (https://www.cins.rs/eksproprijacija-za-cukaru-peki-kako-zidjin-pokusava-da-plati-manje-za-zemlju/)“.

По свему судећи, Кина је свој моћан економски успон остварила преоравајући сав свој географски простор по оним правилима по којима сада код нас преорава околину Бора и Мајданпека и то платила на необичан начин: остала је без пијаће воде. И ту невољу решава купујући је од Руса из Каспијског језера (после ми је „јављено“ да се то чини из Бајкалског језера), при чему су се Руси с тим сагласили, јер им је то, веле, јевтиније него да са Кином због тога — ратују. На те сам појединости први пут наишао пре коју годину, а ових дана опет и сад на њих гледам као на нешто што се може сматрати извесношћу, али их помињем са зебњом: ако су се Кинези нашли пред таквим проблемом, морали бисмо се запитати шта од будућности, и они и свет, могу очекивати?

Ја морам признати да одговор на то питање немам. Као, уосталом, ни на многа друга која су за Србију животно важна макар онолико колико и Каспијско језеро за Кину (пошто попију Бајкалско): је ли ова „српска“ власт странцима препустила све српске природне ресурсе, па за њима и све законодавноправне основе државног суверенитета будући да им Зорана, Ирена и дружина омогућавају све оно на шта се другде гледа као на удар на национални суверенитет или, макар, као на злочин над сопственим народом: тамо ће се производити годишње три до четири тоне злата, али се не додаје да ће се производити и пустош свуда тамо где стигне њихов „лековити цијанид“ (https://www.youtube.com/watch?v=_9V3FjLe8pA); тамо ће просечна плата бити преко 100 хиљада, али се не вели да ће све то трајати док се Бор и Чукару Пеки не претворе у пустињу или макар док Ане и Зоране не дигну реп и не одлепршају у своје Трилатералне комисије, Наледе и Билдербешке клубове. И како се може говорити о томе да један рудник може бити „водећи у Европи ако руду, концентрат, камионима. возовима“ извози на други континент (https://www.youtube.com/watch?app=desktop-&v=rr1Ke7wYC70).

Или ће српска власт на крчмљење природних ресурса гледати као на инвестицију у српску државну и националну пропаст (https://www.youtube.com/watch?v=mkqpbkcnltE).

*

По мерама српске медицинске памети. Према Вучићевом налогу, формиран је „медицински тим стручњака за проучавање утицаја литијума на здравље“ и не знам је ли то учињено по истим мерама по којима својевремено и са тимом за борбу против ковида. И тај („ковидски“) тим, за 630 дана „ратовања“, пострељао 147 лекара и медицинског особља и не-зна-се-колико хиљада пацијената. Претпостављам да покоја ситница министру остаје нејаснија од оних са којима се сретао у време ковида, посебно она да је „председник Србије истакао да противници ископавања литијума износе неистине о том пројекту и да држава неће учинити ништа што би угрозило здравље грађана“. Ваља, међутим, одмах рећи да у свему томе за лекаре баш и неће бити много посла, јер ће за увиде у размере злочина које Србима припрема „Вучићев огранак Рио Тинта“ понекад бити довољно већ и то да човек није сасвим слеп, тј. да види да у широком појасу око Рио Тинтових бушотина нема ни травке и да за то од министрових конзилијума дијагнозе не треба ни очекивати, то треба видети и схватити: тамо је земља отрована, а њеном власнику неће много значити тумачење да ли је то за следећих 500 година или за вечност. И да би се то утврдило, довољно је проћи кроз Јадар и Рађевину и направити албум тих бушотина. Или узгред, тамо или на Бобији код Љубовије, снимити оне црвене потоке или барице, па их укључити у исте оне албуме.

И разјаснити народу: тамо где вода поцрвени знак је да се зло отело, тј. да је вода постала неупотребљива, неко ће рећи да су се горњи њени слојеви (који су питки) помешали са дубљима и људи су осуђени на то или да траже друге изворе или да умиру од жеђи. Зато ваља одмах рећи: за Вучићев Рио Тинто лекари могу причати шта им се највише допада, али да се српски Председник, са својом корумпираном свитом, уплео у злочин над српским народом — о томе спора не може бити.

Или се, може бити, и Рио Тинто и Вучић налазе — на истој страни барикаде?

*

Државна и национална пустош. Кад је Брозов комунистички олош (уз подршку 70 милиона америчких долара пристиглих до Сегедина) 5. окт. 2.000. поломио и опустошио Србију, није се могло ни претпоставити на каква ће све страдања Срби бити осуђени нити до чега ће бити доведени. Брозови (и Милошевићеви) комунисти распали су се на двадесетак демократских, либералних, хришћанских, грађанских, осмуђених, разбојничких, пљачкашких, трговачких, лупешких и сличних страначких отпадака и сви се у историју српске несреће уписали по томе што, рецимо,

  • не знају како се српска војска 78 дана ругала НАТО-разбојницима и убицама, а рећи ће нам ко је после тога ту војску распустио и њено оружје предао онима који га никад не би могли освојити да им га најгори српски олош није даровао;
  • знају коју су једину партију са српским предзнаком одмах „изоловали“ означивши је као клеронационалистичку и фашистичку, а сами кренули у демократску пљачку свега онога што им је Милошевић изнео кроз санкције и рат;
  • знају ко им је приредио „приватизациона правила“ и како су „преузимали“, тј. присвајали, тј. пљачкали велика производна и трговинска предузећа или моћне пољопривредне комбинате;
  • знају коме су обећали да неће развијати пољопривреду, довели „Лидл“, закључили да им је јевтиније да кифле увозе из Шпаније него да их пеку у „Данубијусу“, а стотине хиљада хектара најплодније земље оставили да зараста у парлог;
  • знају како је Динкић, пред водом аутоматичара, упао у Народну банку (и да она сад вреди колико и њена гувернанта);
  • знају да је лабус-динкићевска памет затрла пет моћних српских банака (и на њихово место довела више од тридесет страних лопужа);
  • знају како су, на Кипру и другде, „трагали за Милошевићевим »милионима« и шта су тамо нашли“;
  • знају како су рударством и енергетиком министровале жене које ни воду не умеју скувати да им не пригори, а Зиђину потписале сагласност да Бор и Мајданпек извезу у Кину;
  • знају ко и како данас пустоши оно што је од Србије остало, шта се још може покрасти и изнети пре него што Европа обзнани да је Србија дефинитивно отрована и да ће се из ње моћи извозити само оно што Вучић произведе у Јадру или Данди у Жагубици (а видеће се хоће ли ЕУ негде поставити Кини рампу око извоза Бора и Мајданпека);
  • знају да су разорили све чега су се дохватили па међу њима и школу, увели у њу корупцију, проституцију, педофилију, наркоманију, насиље, тј. све оно чиме су министри-незналице и министри-трговци наоружавали „Малог Косту“ и поучили га како да најефикасније постреља своје другаре (и придржали му руку – да не задрхти);
  • знају да су опустошили све чега су се дохватили јер осим разарањем ничим се другим никад нису ни бавили.

Нити покушали да прибаве људску адресу, тј. да се упишу у људе.

А као први међу таквима нашао се Вучић као ликвидациони управник пустоши коју су, највећим делом, приредили други, а он само површио оно што је од њих преузео, поверовавши да може управљати државом. И тиме признао да не уме управљати ни својим поступцима: окружио се недовршеним и неуким сарадницима и показао да се од њих — не разликује.

И Србију довео — довде.

Категорије
Језик и књижевност

Одбору за стандардизацију српског језика – Колико има српских језика? (Безглаве Белешке) Пише: Драгољуб Петровић

 

 

 

Мислим да српске лингвисте сасвим озбиљно треба питати колико има српских језика и не бих се изненадио да се међу њима појави оштрија несагласност: „болоња“ је убила и српску лингвистику и српско национално памћење.

 

Драгољуб Петровић

  1. авг. 2024.

 

 

ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

 

Повод за ово обраћање налазим у чињеници да се расправа о „босанском“ језику и „бошњачкој“ књижевности на СП Српска књижевност и језик на Државном универзитету у Новом Пазару пренела на терен простачких псовки и да би, можда, било мудрије да се проблеми осмотре и мало мирније и рационалније, тј. макар малкице — научније.

Онако, рецимо, како је Одбор за стандардизацију српскога језика давно рекао да би се то могло чинити, тј. да поново објави, тј. да притврди став да се свуда у свету језик именује према народуносиоцу, а никад према државиносилици (или носиљи). БНВ и његов потпредседник о томе никако не стижу да се обавесте па за све оно што о језику не знају оптужују „дубоку државу“, универзитет, ректорку, учитеље, новинаре тврдећи да су фашисти сви они који не разумеју да се сертификована бошњачка памет најјевтиније купује на шалтерима БНВ и да њој други подупирачи нису неопходни. По таквим мерама „босанско-бошњачке прилике“ биће двоструко бесмислене: најпре тиме што ће „Бошњаци“ бити једини народ у свету који ће имати језик без књижевности и књижевност без језика. Тако може у БХФед. будући да су тамо Срби истребљени и нема оних који ће се „Бошњацима“ смејати због залагања за такву „науку“. У Србији та ће памет теже пролазити, између осталога и зато што није јасно зашто су се „Бошњаци“ заинтачили да своју „научну памет“ утуре у СП Српска књижевност и језик ако су то, једнако оправдано, могли учинити и у СП (Бошњачки) Енглески језик или у СП (Бошњачка) Математика. Све оно, наиме, што се с „босанским језиком“ и „бошњачком књижевношћу“ догодило од 27. септ. 1993. до данас може се „опричати“ и на оним другим СП, а да се СП Српска књижевност и језик не оптерећује оним чувеним вуковским „исто то, само [ни]мало друкчије“, а да не помињемо неке „практичне невоље“ пред којима ће се наћи учитељи „бошњачке књижевности“ (такве, рецимо, да су „Бошњаци“ Мешу прогнали из Сарајева у Београд, тј. у српску књижевност и он оставио тестаментарни запис да тој књижевности припада; или како ће ти учитељи тумачити Скендерову Стојанку мајку Кнежопољку; или како ће Мака Диздара вратити „из хрватског азила“; или како „с Кузњецког моста“ скрајнути антологијске стихове Хусеина Тахмишчића; а нисам нимало уверен ни да је Ћамил Сијарић више „бошњачки“ него српски писац). Све су то, неспорно је, писци српскога језика и они се никако не могу уклопити ни у Туњине „холидејинске мере“ нити се ослонити на ону памет која се њима одмерава. „Бошњачкој“ књижевности могу припадати једино они представници тога заната који још нису стигли ни до Срба ни до — литературе.

Истичем ову појединост да бих јој могао додати признање „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ да су они знали да су били народ (не народ-отпадак — у које га нова „бошњачка памет“ уписује): „Знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски“ (Прва и пошљедња Херцеговачкијем Латинима. – Српски лист, Задар, Година VIII, број 7, 19 фебруара [2 Марта] 1887, 1). Посебно је у том спору занимљив навод који се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“. Туњини „Бошњаци“ ту су предачку науку заборавили, највећи број последњих њихових представника који су још памтили да су били народ пострељао је Броз 1945, а сећања на њих сачували нам Салих Селимовић у двема књигама о Србима-муслиманима и Никола Милованчев сведочећи о томе како је Броз по северној Далмацији и острвима „србосјечином“ последње Србе-католике уверавао у то да су погрешили што нису прихватили његову науку. И „Хрвати“ и „Бошњаци“ имају право на то да неће да буду народ и нико им се у такав избор не може мешати, али их се може макар припитати како ће 124 године „хрватскога“ и/ли 30 година „бошњачкога“ поравнати са миленијима српскога језика (мада ваља признати да су Срби увек имали разумевања за духовну сиротињу јер је тешко рећи колико један народ може бити крив ако га предводе велики трговци, а његову националну памет најуспешније тумаче индоктриниране незналице).

*

Прилика је да Одбор за стандардизацију српскога језика провери свој стручно-научни кредибилитет и српске лингвисте п[р]озове да се изјасне о томе

  • колико има српских језика (католички српски, исламски српски, комунистички / коминтернски српски, комитски српски, војвођански српски, шумадијски српски, банатски српски, поморавски српски, заједнички српски, осмуђени српски… и докле још)?
  • а колико немачких (аустријски, швајцарски, бургенландски, тиролски, баварски)?
  • а колико енглеских (амерички, канадски, аустралијски, новозеландски и докле још)?
  • а колико шпанских и португалских (мексички, бразилски и 20-ак других „латиноамеричких“)?
  • а колико арапских (либијски, египатски, палестински и још макар 20 других „северноафричко-југозападноазијских“)?
  • или која оно беше лингвистичка свезналица која нам јавља да у Кини има 240 дијалеката и да би од њих, по критерију разумљивости, макар стотинак могло имати статус језика, али да Кинези знају само за један кинески језик – онај мандарински?

И кад је реч о „светској многојезичности“, додајмо овде и недоумицу: како се могло догодити да се из руског језика „испиле“ украјински и белоруски, а из српскога засад двоструко више (с изгледима да се тај број може и увишестручити). За тај „феномен“ објашњење можда и није толико компликовано колико би се на први поглед могло учинити: биће да су ту у питању настојања „неких сила“ да се источно хришћанство „уситни“ и припреми одсудни удар на његов идентитет, па је тако „украјински језик“, најсуровијим државним терором, инсталиран на просторима на којима је 90 процената становништва говорило руски (тзв. „украјинизација“) док је на простору српскога језика то било знатно лакше опослити јер је гушћа дијалекатска диференцијација, уз уситњене административне јединице, омогућавала Брозовим и иним државним терористима да, уз ћутање или невољну подршку будаласте лингвистичке памети, инсталира и нове „државе“, и нове њихове „народе“, и нове њихове „цркве“ и нове њихове „језике“. Мора се, при том, признати да се државне границе прилично лако прекрајају, да њих природно може пратити и промена црквене јурисдикције, да духовна и морална сиротиња може променити и мајку и веру лакше него гаће и чарапе, али је све то, макар малкице, отежано кад је у питању — језик: он се може изгубити само у случају кад носилац о језику изгуби сећање или кад језиком више нема шта саопштити, при чему ће се оно прво догодити кад проговори другим језиком, а оно друго — кад прекрсти руке.

Према неким чудним старим сведочанствима, Срби су се некад ширили и [по]далеко преко садашњих граница, у наше дане истребљени су у Хрватској, БХФед, Македонији, на Космету, забрањени у Црној Гори, а примакао се и тренутак за „решавање статуса“ последњих западних Срба. И то ће се опослити по процедурама које су светски зликовци планирали Агендом 21 УН да средиште српске немањићке државе демократски изруче Босни и Турској, при чему ће омча на Брчком, опет демократски, бити затегнута и последњим западним Србима, такође демократски, омогућено да без глава запливају низ Врбас, низ Саву, низ Дрину док ће потпредседник „санџачког БНВ“ свако неразумевање „босанске језичке памети“ означити као фашизам. (Тај заступник сертификоване бошњачке памети полако пресељава муџахедине из Горње Бочиње у Поибарје и на Пештер — да провере је ли тамо остала још која геноцидна српска глава.)

Имајући на уму управо те чињенице, предлажем Одбору да српске лингвисте припита да ли сасвим озбиљно мисле да „мајстори од »босанскога« језика“ све те послове неће умети обавити без „српске лингвистичке подршке“? Или ће бити да је „болоњски научни модел“ учинио оно што му је било утурено у обавезу када је уобличаван: бацио у блато и српски језик и науку о српском језику. И осмудио српску лингвистичку памет толико да она најуспешнијим кољачима Срба потписује признање да је заклани народ геноцидан свуда тамо где га више нема, а оно што је од њега још преостало и даље се кити брозовским „националистичким“ ордењем: сваки помен српског имена, традиције, православља, ћирилице одређује се и даље као „национализам“, а нигде нема ни назнаке да је само у ХХ веку три или четири милиона Срба поклано по пресудама уобличеним и потписаним — латиницом. Па ће се као сасвим нормално поставити и питање хоће ли се овај остатак закланог народа својим кољачима извињавати „коалиционашки“ или ће их питати да ли би били задовољнији да се то уради сваком појединачно?

Предлажем Одбору за стандардизацију српскога језика да позову српске лингвисте са свих филолошких и учитељских факултета у Србији и из свих институција у којима се окупљају да одговоре макар на прво од оних питања која су напред постављена: колико има српских језика? И да се, узгред, распитају шта је Кенет Нејлор имао на уму кад је тврдио да су разлике између енглеског и „америчког енглеског“ неупоредиво дубље од разлика између српског и „хрватског“ (и знају ли српски лингвисти како те чињенице треба разумети)? Или како 2% „Бошњака у Санџаку“ морају имати право на „босански језик“, а она шачица Срба у БХФед. има једино право да се не сме ни огласити док се за оне (Србе) из Републике Српске Бакирова војска и полиција у Турској обучавају за онај тренутак кад ће, како рекосмо, омча на Брчком бити демократски затегнута.

И тако даље — док Срби не буду потпуно сатрвени.

*

Свему о чему овде говоримо могли бисмо додати и још две ситне појединости.

Прва. Срби су, рекли смо, као геноцидан народ, истребљени из Хрватске, БХФед, Косова, Македоније, у Црној Гори „уставно забрањени“, а против њих у наше дане кренула је врло жестоко и српска држава: Вучић, Брнабић, Мали, удружени са Рио Тинтом, обећавају да ће ископавати литијум, а стара проститутка Европа чека тренутак да то почне па да Србију прогласи девастираном и отрованом и да нареди да се из ње неће моћи извозити ништа осим онога што Вучић и Рио Тинто ископају. И потрују и Подриње, и Посавље, и два Поморавља. И „Београд на води“ унапреде у „Београд на отрованој води“. А Србима оставе право да виде где ће крепавати.

Друга је појединост мање важна, такорећи бесмислена: ових дана сазнајемо да је Врховна Цариградска Православна Протува, из угледне швајцарске банке, на посебни рачун друга Порфирија и његовог ментора, преселила товар златних франака — као накнаду за оно чиме су даривали македонску и арнаутску духовну сиротињу. И тако „заврнули мантије“ — и спустили гаће и над Србима и над Српском Црквом.

Зашто би, уосталом, Српску Цркву водиле мање протуве од оних који воде Српску Државу. Утолико пре што су и једни и други једнако успешно приредили слом српскога народа.

 

 

Категорије
Здравље и медицина

Томас Кауан (Thomas Cowan(: Зашто ваше срце није пумпа (и оно што већина лекара не зна о правом узроку срчаних болести).

 

 

 

 

2 новембар 2016

 

Први пут сам вас упознао са др Томасом Кауаном у епизоди подкаста објављеној пре неколико недеља под насловом „ Како (и зашто) јести више поврћа, зашто је биљка као наопачке човека, мало познате биљке суперхране и још много тога!

У тој епизоди сазнаћете како се, када је др Кауан био 20-годишњи студент Дјука, бистар, скептичан и већ разочаран индустријским капитализмом – придружио Мировном корпусу средином 1970-их на двогодишњој турнеји у Свазиленду. Тамо се сусрео са радом Рудолфа Штајнера и Вестона А. Прајса – двојице људи чије ће га идеје фасцинирати и изазивати деценијама које долазе.

И привучен уметношћу лечења и одбачен начином на који је медицина била—и наставља да се практикује у Сједињеним Државама, Кауан се вратио из Свазиленда, отишао на медицинску школу и успоставио ординацију у Њу Хемпширу, а касније и у Сан Франциску. Годинама, док је одгајао своје троје деце, патио од развода и борио се са оним о чему заправо нисмо много причали у том претходном подкасту: срчаним обољењем.

Био је заинтригиран радом Прајса и Штајнера, а посебно Штајнеровом провокативном тврдњом да срце није пумпа. Одлучан да се бави медицином на начин који подстиче лечење, а не сложене болести, Кауан се посветио разумевању да ли би Штајнерова тврдња могла бити тачна. А ако је Штајнер био у праву, шта је онда срце? Која је његова права улога у људском телу?

У својој новој књизи „ Људско срце, космичко срце: докторска потрага за разумевањем, лечењем и превенцијом кардиоваскуларних болести “, која је дубоко лични, ригорозан и задивљујући приказ његове сопствене борбе са срчаним обољењима, др Кауан нуди смелу тврдњу…

…не само да је Штајнер био у праву да срце није пумпа, већ је наше разумевање срчаних болести – са пореклом из крвних судова – потпуно погрешно. И овај груби неспоразум, са пратећим лековима и ризичним операцијама, разлог је зашто срчане болести остају најчешћи узрок смрти широм света.

У данашњој епизоди, др Кауан представља нови начин разумевања централног органа у телу. Он нуди нови поглед на то шта значи бити човек и како можемо најбоље да бринемо о себи―и једни о другима. Током наше дискусије, открићете: 

-Чудно коренасто поврће (за које вероватно нисте чули) које је др Кауен доручковао пре нашег интервјуа… [7:56]

-Др. Кауанове сопствене срчане муке због којих је имао преко 200 откуцаја у минуту док је играо кошарку… [9:20]

-Зашто је физички немогуће да срце може да пумпа крв кроз тело на начин на који сте ви (и ваш лекар) научили… [13:25 & 15:25]

-Начин на који крв тече кроз ваше тело је заправо прилично сличан начину на који вода тече кроз огромно, високо дрво… [28:45]

-Шта је облик „кестаедра“, зашто је тачан облик вашег срца и како ствара веома јединствен вртлог у вашим грудима… [40:35]

-Како ја лично структурирам воду за своју породицу на начин који је изузетно сличан начину на који срце структурира и „спира“ вашу крв… [42:30]

-Зашто већина доктора не зна за овај концепт да срце није пумпа… [45:50]

-Зашто коронарни ангиограми, бајпас операције и стентови не раде… [54:00]

-Чудан бразилски биљни молекул под називом „Гстрофантин“ и зашто др Кауен говори о томе у књизи… [66:50]

-Како користити масти, уља, витамин К, активаторе парасимпатичког нервног система и терапију компресије да драстично смањите ризик од срчаног удара… [70:15]

-Највећи кључ за превенцију срчаних болести… [76:20]

-И још много тога!

Ресурси из ове епизоде:

Људско срце, космичко срце: докторска потрага да разуме, лечи и спречи кардиоваскуларне болести

Мој интервју о структурираној води „Да ли је сва вода иста“ са др Џералдом Полаком

Филтер за воду са структуром целе куће Бен користи да створи „вортекс“ за своју воду за пиће

НатуреБеат систем варијабилности откуцаја срца који Бен користи сваког јутра да мери свој нервни систем

Екстракт Стропхансус / оуабаин помиње др Кауан

Органско ему уље

мешавина витамина Д/К2

Норматец компресијске чизме за опоравак које Бен носи

 

Извор: Мејл платформаБисерчићи, Мр Ђорђе Савић

 

https://bengreenfieldlife-com.translate.goog/podcast/nutrition-podcasts/why-your-heart-is-not-a-pump/?_x_tr_sl=en&_x_tr_tl=es&_x_tr_hl=es&_x_tr_pto=sc

Категорије
Здравље и медицина

Инфлуенсерка (30) која је промовисала вакцину против KОВИД-а умрла изненада…

Јутјуб инфлуенсерка Pretti Pastel Please, која је била потпуно вакцинисана и бустерована док је промовисала експерименталне вакцине својим пратиоцима за време корона хистерије умрла је изненада и неочекивано након што је боловала од лимфоцитног миокардитиса, ретке инфекције срца.

Током пандемије, звезда друштвених медија је отворено говорила о својој подршци вакцинацији против Kовид-19, упркос томе што је претрпела оно што њена породица описује као „екстремну реакцију“ на вакцину.

Александрин узрок смрти објављен је јуче након што је Јутјуб звезда умрла прошлог месеца у 30. години.

У објави на Фејсбуку у петак, њена породица је написала : „Наша вољена Александра је преминула пре скоро 6 недеља следеће среде око 20.30 часова 26. јуна 2024.

„Тасманијски патолог је утврдио да је Александрина изненадна смрт последица веома ретке, исцрпљујуће и фаталне инфекције њеног срца. Стање које погађа отприлике једног од сваких петнаест милиона људи; под називом ЛИМФОЦИТНИ МИОКАРДИТИС.

„Пријатељи и пратиоци би се сетили последња два емитовања која су прекинута због њеног осећаја несвестице и недостатка ваздуха.

Многи утицајни људи на друштвеним мрежама који су промовисали експерименталне вакцине против Kовид-19 својим пратиоцима током пандемије примили су новац од владе и фармацеутских компанија како би навели своје пратиоце да подрже увођење вакцине.

Јутјуб и други утицајни људи на друштвеним мрежама били су инструментални у ширењу психозе масовног формирања која је, како је изјавио др Џон Мелоун, довела до тога да је значајан део популације у суштини хипнотизован да следи драконске мере за време Kовид-а.

Премотајте неколико година унапред и карма ће срушити оне исте Јутјубере који су примили вакцину и уновчили новац Big Pharma.

Стотине ових младих и здравих инфлуенсера сада имају дијагнозу рака – а многи од њих су признали да пате од ретких и агресивних турбо карцинома.

Извор: Nulta Tačka

Категорије
Вести

МИЛОШ: Сви на велики протест 10. августа против Рио Тинта, на јесен следи… – Интервју

 

Председник Нове демократске странке Србије (Нови ДСС) Милош Јовановић поручио је да ће доћи на протест због ископавања литијума 10. августа у Београду и нагласио да ће позвати и грађане да то ураде. У интервјуу за Нову подвукао је да ће тек од јесени кренути манифестације незадовољства због „свеукупног срозавања и понижења“. Према његовим речима, постоји сарадња међу опозиционим странкама и додао је да ће за наредне изборе целокупна опозиција морати заједнички да испостави услове који ће се тицати њеног учешћа у организацији избора.*

(Напомена уредника «ЧОР»: Велики протест је заказан за 10. август 2024, са почетком у 19.00ч. Место окупљања: Теразије у Београду.)

 

Интервју

 

Очекујете ли да овог пута власт дефинитивно одустане од намере да се копа у долини Јадра?

 

Није Александар Вучић одустао ни први пут, само је манипулисао и маневрисао илити једноставно речено, преварио је тада свој народ и грађане ове земље. Како није одустао први пут, тако неће ни сада. Иначе је превара нешто што му је до сада успевало и што му очигледно природно иде од руке. О томе најбоље сведочи његова противуставна и антидржавна косовска политика којом је успео да сецесионистима из Приштине препусти и север наше покрајине коме Албанци до 2012. године нису ни смели, ни могли да приђу, а камоли да преузму контролу над њиме. И све је то Вучић успео да уради уз покличе „Ацо Србине“…

 

Неко би с правом приметио да ни сам ђаво не би тако нешто са толико успеха и бескрупулозности могао да изведе. Али свему дође крај јер колико год неко био вешт шибицар на крају мора да пукне истина да је ипак само обичан шибицар. Тада његова реч неповратно губи тежину и нема те режимске телевизије нити тог ванредног обраћања који могу ствари да промене.

 

Чини ми се да смо са овом Вучићевом идејом да се у Србији мора копати литијум због спашавања немачке аутомобилске индустрије управо ушли у тај процес демистификације. А тај процес је увек само једносмеран.

 

Постоји ли бојазан да се до јесени изгуби енергија која је сада на улицама?

 

Напротив. Мислим да од јесени тек креће манифестација незадовољства због свеукупног срозавања и понижења.

 

Да ли ћете изаћи на протест 10. август у Београду?

 

Хоћемо и позиваћемо грађане да учине исто.

 

Како посматрате предлог Странке слободе и правде (ССП) да је потребно ићи на ванредне парламентарне изборе?

 

Не мислим да је могуће да режим Александра Вучића организује поштене изборе. За наредне изборе ће целокупна опозиција морати заједнички да испостави услове који ће се тицати њеног учешћа у самој организацији избора. Мислим да би све друго било неозбиљно у ситуацији када је власт неповратно изгубила кредибилитет за спровођење избора. Дакле није спорно да избора у неком тренутку мора бити, али мислим да је подједнако неспорно да опозиција мора да узме непосредног учешћа у организацији и спровођењу избора. Верујем да је свима дозлогрдило да се све увек одвија по оној народној – кадија те тужи, кадија ти суди.

 

Може ли уопште да се дође до побољшања изборних услова, да ли је власт спремна да то учини?

 

Власт не поима плурализам и демократију. То су за њих и њихов ментални склоп посве стране и неразумљиве речи. Тако да је потпуно јасно да се ништа неће моћи урадити без притиска – а тај притисак се у ситуацији када је држава приватизована и институције урушене може по дефиницији испољити само на улици. Улица ће, обрни-окрени, свакако представљати први корак. И ово није никаква претња већ логичан закључак да, када забравите све институције, борба природно поприми ванинституционалне облике. То вам је просто као што је два и два једнако четири.

 

Са ким комуницирате од колега из опозиције? Да ли постоји сарадња са њима?

 

Постоји сарадња. Са Александром Павићем сам комуницирао у вези са предлогом Декларације о Сребреници за коју смо као странка – ми из Новог ДСС – сматрали да је неопходно усвојити је у НСРС. И они су дали потписе за наведену декларацију на чему им јавно захваљујем. И њима и њиховим дојучерашњим колегама који су сада у одвојеном посланичком клубу и који су већином такође дали потписе. Разговарам и са људима из проевропске опозиције када је реч о јадариту, барем са оним странкама које су поштовале своју реч дату поводом јунске изборне лакрдије. Дакле комуницирамо. Било би неодговорно то не чинити у оваквој ситуацији.

 

Да ли бисте могли да замислите да уђете у коалицију са остатком деснице и проевропским партијама уколико се буде правио широки фронт против ископавања литијума?

 

Ја дајем врло прецизно значење термину коалиција. Као што знате, термин се везује за изборе и коалиције могу бити предизборне – оне подразумевају заједнички наступ више странака на једној изборној листи и постизборне – које подразумевају стварање заједничке већине у представничким органима и преузимање одговорности у извршној власти. Борба против ископавања јадарита не потпада ни под један од ова два случаја. Та борба може подразумевати координацију или чак заједништво у њој. Лично мислим да ће бити потребна и координација и заједништво. И мислим да политички актери ту борбу и треба да поведу уз јасно дефинисан циљ.

 

Верујете ли и даље да је била добра одлука што нисте изашли на београдске изборе, након којих је власт у свим београдским општинама остала у рукама СНС?

 

Потпуно очигледно јесте. Све што се догодило само је потврдило оно што смо говорили – да избори у Београду нису избори јер на правим изборима може доћи до промене власти. У Вучићевој фарси од избора је то немогуће. Помислити да би учествовање свих политичких актера у тој фарси могло нешто да промени не представља више само логичку грешку, већ чисту глупост. Одговорност оних који су прихватили да учествују у тој лакрдији је заиста голема. Питања о томе можете упућивати само њима, не мени.

 

Шта очекујете да буде епилог постизборне драме у Нишу?

 

Не очекујем ништа. Чини се да се ствари у земљи неће, нити могу, решити на локалном нивоу. Напросто, отишло се предалеко у свему : моралној и материјалној корупцији, медијском простаклуку и примитивизму, косовској издаји, бахаћењу власти, потпуном урушавању правне државе и нестанку идеје и осећања за јавно добро и општи интерес. Недопустиво смо се срозали као држава, нација, народ, грађани… И заправо то је једини истински и темељни резултат дванаестогодишње Вучићеве владавине – свеопште срозавање. И зато већ радимо у оквиру Новог ДСС-а на решењима за период који ће уследити након одласка Вучића који се неминовно приближава.

 

Та решења се тичу како одговорности овог режима тако и неопходних промена политичког система у Србији јер посао креће тек након одласка Вучића са власти. А за тај озбиљан и мукотрпан посао је исувише мало морално и интелектуално квалитетних људи на политичкој сцени. Зато ће бити важно поставити оквире и процедуре и за тај озбиљан и тежак подухват ћу тражити поверење грађана. Овог пута се, зарад будућности и опстанка, промена која следи мора у сваком смислу извршити како треба.

 

Извор: https://srbin.info/politika/milos-svi-na-veliki-protest-10-avgusta-protiv-rio-tinta-na-jesen-sledi/?lang=lat

 

Извор: Нова С

Категорије
Духовне и друге науке - Теорија и пракса

Појам националне државе – Пише: Џон Лофлин

 

 

Превод са енглеског: Лука Јоксимовић Барбат

 

 

Издавач: Chadwyck-Healey

Наслов серије: European Access

Детаљи серије: Бр. 6, децембар 1998

Датум објављивања децембар 1998

ISSN: 0264-7362

 

 

Појам националне државе

Професор Џон Лофлин

(Школа европских студија, Универзитет у Кардифу)

 

Политички систем који познајемо као националну државу био је један од најуспешнијих облика политичке организације икада осмишљених. Она, међутим, постоји не дуже од 200 година ако сматрамо да је почела у Француској револуцији. „Државе“ и „нације“ су постојале пре Револуције, али је у ово време настало пар „нација-држава“* (*националних држава – ЛЈБ). Од сада су ‘нација’ и ‘држава’ нераскидиво повезани: ‘нације’ би требало да имају ‘државе’, док би ‘држава’ требало да буде упоредо са ‘нацијом’. Национална држава је постојала у границама дате територије и њен суверенитет, ауторитет и легитимитет на тој територији су били апсолутни. Спајање нације са државом такође је довело до развоја једне од најмоћнијих политичких снага савременог света: национализма. Национализам је имао моћ да распусти царства и ослободи народе, али и да се развије у нацизам, фашизам и империјализам који су довели до два велика рата у овом веку и многих мањих ратова који су донели смрт и повреде милионима људи.

 

Француска традиција националне државе:

Идеја националне државе изразила се par excellence у француској централизованој држави, такође познатој као јакобинска држава. Наполеон је, као цар, понео ове тенденције централизације још даље стварањем префекторског система. Наполеонова освајања извезла су модел у освојене земље као што су Холандија, Шпанија, Португалија и оне делове Немачке и Италије где је цар успоставио марионетска краљевства. Јакобинска/Наполеонова држава у Француској била је, барем до *1980-их, централизована, једнообразна и нетолерантна према различитостима унутар државе:

 

различитим народима, језицима и културама које се налазе унутар граница француске државе – Баскијци, Бретонци, Корзиканци, Окситанци, Фламанци, Алзашани – морали су да се прилагоде француском језику и култури. Улога државе је била да створи (француску) нацију из ове различите колекције. Међутим, тек у Трећој републици крајем деветнаестог века са увођењем бесплатног основног образовања за све и намерном репресијом над мањинским језицима, хомогеност је почела да се јавља. Али чак и у време Првог светског рата, милиони Француза су и даље говорили своје матерње језике – због чега су их наставници и администратори исмевали као „патоа“*. (*фр. patois – жаргон, локални говор, прим. прев.)

 

Дакле, Француска би се могла описати не толико као национална држава колико као држава-нација: једна од примарних функција државе била је стварање нације.

Данас смо склони да будемо веома критични према јакобинској француској држави због наше нове осетљивости на важност мањинских култура и језика. Међутим, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, многе земље су је  сматрале једним од најбољих примера политичког и административног уређења. Током таласа национализма који је захватио Европу у деветнаестом веку, земље попут Грчке и Италије изабрале су овај модел за своје нове државе. Финска, која је постала независна тек 1917. године, такође је изабрала француски модел иако га је тумачила прилично другачије (на пример, у својој толеранцији према мањини која говори шведски). Ирски републиканизам је такође инспирисан примером француске револуционарне традиције, а ирска тробојна застава је поклоњена Младим Ирцима у Паризу током револуције 1848. године.

Немачка традиција националне државе:

Међутим, француски или Наполеонов модел националне државе није био једини. Немачка традиција националне државе је прилично другачија. У Француској је већ постојала централизована држава, али фрагментирана култура. То се наставило и након револуције и, првобитно, неко је постао Француз по избору без обзира на своју културну, верску или етничку припадност. То је била доктрина о правима човека и грађанина која је и данас темељ нашег концепта грађанства. Ово се односи и на савремену правну категорију држављанства засновану на концепту ius solis – право на држављанство по месту рођења. У Немачкој, мислиоци као што су Хегел и Хердер, у светлу Француске револуције, тврдили су да постоји хомогена култура заснована на немачком језику (иако са много дијалеката), али веома фрагментисан политички систем. Немачки национализам је, дакле, био заинтересован да створи јединствену државу за већ постојећу културну нацију (Kulturnation). У ствари, појам Kulturnation је више био нормативна идеализација сложеније реалности културне хетерогености и опстанка немачког трибализма који су идеалистички филозофи и романтични националисти настојали да превазиђу. Овај ‘трибализам’ се заснивао мање на концепту ‘етноса’, а више на појму ‘Heimat’* (*нем. – завичај, родни град/место, прим. прев.)  или регионалне припадности. Немачки концепт националности заснива се на појму ius sanguis*.

(*лат. – право крви, прим. прев.)

Разлика између француског и немачког концепта нације:

Ове разлике нам омогућују да формулишемо корисну разлику између француског и немачког концепта националности:

Француска дефиниција коју је изразио Ернст Ренан: Француска нација је свакодневни плебисцит француског народа: волунтаристичка нација или нација као демос.

Немачка дефиниција је културна нација или нација као етнос.

Ова два начина поимања националности се међусобно не искључују: у Француској је демос тежио да постане етнос (очекивало се да то чине они који нису поседовали супериорну културу француског језика и цивилизације), док је у Немачкој етнос понекад покушавао да се изрази као демос (иако је то постало стварност тек под Вајмарском републиком и послератном Бундесрепубликом). Међутим, ова разлика је корисна утолико што указује на напетост унутар национализма и још увек је релевантна за данашње националистичке покрете у различитим деловима Европе и другде. И то нас подсећа да је појам и стварност нације људски конструкт, а не нешто што је вечно постојало. Људске групе стварају (замислите) нацију која се стога може посматрати као политички пројекат. Исте примедбе би могле да се изнесу о регионализму, посебно данас када говоримо о новом регионализму или концептима као што су иновативни регион или регион који учи, о чему касније.

Традиција националне државе Уједињеног Краљевства:

Уједињено Краљевство је поново другачије. Оно наставља да прати старију традицију која је традиција „мултинационалне државе“ или, како ју је описао Дерек Урвин, „савезна држава“. У ствари, Уједињено Краљевство не поседује „државу“ схваћену као свеобухватни ентитет са сопственим моралним или правним субјектом, што је континентална традиција. То има везе са прилично слабијим концептом ‘Круне’. Штавише, састоји се од конститутивних нација, првобитно четири (Енглеска, Шкотска, Велс и Ирска), данас три и „помало“ (Енглеска, Шкотска, Велс и Северна Ирска). Краљевство је формирано низом аката уније са Велсом, Шкотском и Ирском. Истина је да је Енглеска, још од времена Тјудора, покушавала да наметне униформност над осталима. Али ово је било само делимично успешно. Гелски језици Шкотске, Ирске и острва Ман су скоро елиминисани у деветнаестом веку, барем делимично, политиком британске владе. Велшки је опстао у много већим размерама, али чак и у Велсу енглески је постао доминантан језик у земљи. Ипак, британска државна традиција је допуштала одређену количину разноликости: Шкотска је задржала свој правни, образовни и верски систем. Велсу је на крају било дозвољено да задржи свој посебан језик и културу. Ирском се и даље владало као засебном земљом. Острво Ман и Каналска острва задржали су свој осебујан „полу-одвојен“ однос према Уједињеном Краљевству. Ипак, у Уједињеном Краљевству постоји одређена тензија између Краљевине као целине која се понекад назива „нацијом“ и национализма келтских нација – да не помињемо проблем Северне Ирске. Можда је корен проблема у томе што Енглеска тежи да се идентификује као Британија и да је британски национализам једноставно пројекција енглеске нације.

Национална држава и либерална демократија:

Историчари указују на блиску везу између појаве политичког система националне државе у деветнаестом веку, стварања националних тржишта и развоја институција либералне демократије од стране индустријске буржоазије. Без превише грубог детерминизма, можемо рећи да су национална држава и либерална демократија уско повезане. Прво, теорија либералне демократије је укорењена у појму суверенитета народа пре него у појмовима као што су божанско краљевство или аристократија. Пре Француске револуције монарх је био тај који је оличавао нацију. У Револуцији је ово оличење пренето на ‘народ’. Легитимитет државних институција је тако произашао из нације схваћене као народа. Концепт „људи“ је у почетку био ограничен на мушкарце са имовином и средствима, али се постепено проширио на све одрасле, укључујући раднике, а у последње време у неким случајевима и жене. Ипак, то је била основа на којој су изграђене институције либералне демократије: нација или народ бирају своје представнике који на скупштинама расправљају о добробити нације. Одлуке ових скупштина извршавају бирократије одговорне изабраној скупштини и, на крају, народу. Либерална демократија такође подразумева низ слобода: гласање и кандидовање на изборима и могућност избора партија; слобода мишљења и изражавања; слободна штампа; слобода размене и трговине. Владе су на крају одговорне народу и могу се мењати у складу са жељама народа израженим на слободним изборима. Овај систем је загарантован системом закона, а не арбитрарним диктатом монарха, диктатора или странке.

Ове основне идеје чине основу наших модерних либералних демократија чак и ако се ретко примењују у потпуности у овом облику. Штавише, постоји много различитих институционалних израза који се дају либералној демократији. Постоји основна разлика између федералних и унитарних држава. Али постоје и различите врсте федерација (нпр. Немачка, САД, Канада и Белгија су прилично различите) и различите врсте унитарне државе (једноставна унитарна, децентрализована унитарна и регионализована унитарна). Ипак, заједничке карактеристике либералне демократије чине оно што би се могло сматрати основним делом нашег европског наслеђа. Ово је извежено у све делове света било кроз колонијално освајање или постколонијалну имитацију. Штавише, Европска унија постоји, барем у великој мери, да би подржала и унапредила либералну демократију, а један од услова за улазак државе кандидата у Унију је да она поседује обележја либералне демократије која је горе наведена. У случајевима Шпаније, Португалије и Грчке, чланство у (тадашњој) ЕЗ је било кључно за помоћ у њиховој транзицији и консолидацији демократије након периода диктатуре.

Променљива природа националне државе:

Међутим, национална држава није статичан ентитет. Она се непрестано мења под дејством различитих притисака. Данас се она трансформише на прилично радикалан начин. Ове промене се могу сумирати позивањем на три главна правца из којих промена долази:


Одозго

Глобализација и европеизација су најважнији фактори промене у овом правцу. Заиста, убрзани процес европеизације је у великој мери одговор на уочени изазов глобализације.

Изнутра

То се односи на покушаје државе да се реконфигурише кроз реформе свог административног система и процеса – то укључује дерегулацију, приватизацију, нове приступе јавном управљању, административно прилагођавање европским политикама и процедурама, али и децентрализацију и регионализацију које су данас општа појава.

Одоздо

Ово се односи на мобилизацију поднационалних власти као што су региони и локалне самоуправе које сада имају много већи утицај на креирање националне политике – ово се увелико разликује од земље до земље, али у свим земљама данас локално постаје све важније.

Наравно, све ове силе промене су повезане једна са другом: каже се да су глобализација и локализација/регионализација комплементарни процеси; Европа је отворила прозоре могућности за поднационалне власти; такође је подстакла унитарне државе као што су Велика Британија, Финска, Грчка и Ирска да се децентрализују и регионализују.

Међутим, не би било тачно рећи да национална држава нестаје. Уместо тога, ближе је истини да је то још увек кључни ниво одлучивања, али сада функционише заједно са низом других актера, укључујући европске институције, поднационалне власти и актере из приватног сектора као што су велике корпорације.

Европеизација и регионализација националних држава и изазови за демократију:

Савремене националне државе тако делују у потпуно новом окружењу од пре двадесетак година. Њихова монополизација над многим областима политике је уклоњена и одговорност за ове области је пренета или на европске наднационалне институције или на поднационалне власти као што су региони. Ово није нужно значило пропадање националних држава (на неки начин оне су јаче него икад), али значи да су се њихова природа, улога и функције промениле. Оне сада функционишу у сложеном систему управљања на више нивоа заједно са европским наднационалним институцијама и поднационалним властима. Штавише, оне више нису у стању да испоручују многе социјалне бенефиције и унутрашњу и спољну сигурност које су биле основа њиховог легитимитета до садашњег периода. Коначно, на њих се више не може гледати као на једина спремишта политичког идентитета. Стари пар нација-држава је у процесу раздвајања и сада постоји могућност вишеструких идентитета: локалног, регионалног, националног и, још слабије, европског.

Ове промене значе да је постало неопходно преиспитати (поново замислити) природу наших демократских политичких система.

 

Извор: https://www.europeansources.info/record/the-concept-of-the-nation-state/

 

 

Contact Address:
Professor John Loughlin
Professor of European Politics
School of European Studies
Cardiff University
PO Box 908
Cardiff CF1 3YQ
United Kingdom

Tel: +44-(0)1222-874585
Fax: +44-(0)1222-874946

 

Контакт:

Професор Џон Лофлин

професор европске политике

Школа европских студија

Универзитет у Кардифу

поштански фах 908

Cardiff ЦФ1 3ИК

Велика Британија

Тел: +44-(0)1222-874585

Факс: +44-(0)1222-874946

Е-маил: loughlin@cardiff.ac.uk