Пре три дана, 27. априла 2025. године, обележен је “Дан сећања на жртве злочина геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској – у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.
Александар Вучић, председник Републике Србије, подсетио је да је Јасеновац “функционисао” и првих мајских дана последње ратне године јер се партизанске јединице нису “удостојиле” да се упусте у његово заузимање и ослобађање његових преосталих заточеника, али се није сетио да каже како је тај логор све до тада био под “високом” заштитом врховног партизанског команданта Јосипа броЗЛА, у свету “признатог” за једног од десет највећих зло чинаца 20. века.
Милорад Додик, председник Репубике Србске, био је нешто “информативнији” јер се помињући само “босанске” Србе и Србе из Србије – “осталих” нема, нарочито Крајишника, они као да су непостојећа врста – похвалио да је био у Јерусалиму, да је тамо посетио јеврејски меморијални центар Јад Вашем који пише да је у Јасеновцу страдало 500.000 Срба, те да је “то записано за сва времена”. Прихватио је ту цифру и не помишљајући да се бави другоратном шестмилионском јеврејском жртвом у коју је, с обзиром на сродство “по женске линије”, могло бити урачунато било чије познато име, али се зато сажалио над злом судбином које стотине или неке ситне хиљаде савремених Израелаца страдалих док су убијали можда и стотину хиљада Палестинаца, највећим делом деце, жена, болесних и старих. Да се овде не бавимо ововременом двомесечном блокадом којом је Израел онемогућио дотурање хуманитарне помоћи већ изгладнелим Палестинцима у Гази.
Цифру од 500.000 Срба “монструозно убијених” у Јасеновцу, у лету је прихватила телевизија “Информер” јер, побогу, установио ју је један Председник, чиме се успоставља нова лицитациона “трка”.
Кажем тако јер све док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:
а. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. године известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;
б. Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;
в. Израелски Јад-Вашем 700.000;
г. Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;
д. Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (МКИЈ), у којој је са подручја некадашње Југославије деловао, као њен председник, само др Србољуб Живановић (1933-2024), сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам он сам саопштава интервјуом за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;
ђ. Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;
е. Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500-600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700.000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;
ж.. Исти тај енциклопедијски текст казује и да “тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”.
з. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.
Потрага за истином о хрватским злочинима над србским народом и у Јасеновцу и другде, онемогућена је и самом броЗЛОвом изјавом с почетка новембра 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. Само то било је комунистима довољно да врло брзо “заташкају” Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Стеви Крајачићу, једином човеку од броЗЛОовог неограниченог поверења и његовом изасланику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује “да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.
Без обзира на све довде изложено, Србољуб Живановић могао је на једном састанку у Њујорку саопштити “да смо дошли до имена 1.371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у Независној Држави Хрватској (НДХ). Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда”.
Живановић даље истиче да је хрватска власт његовог времена заступала став “да је злочин почињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина” а да он непрекидно поставља питање “како ћемо утврдити имена оних жртава које су, на пример, изгореле у Пећилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима куване, а од њихове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, помешан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили преко Црвеног крста. Не знамо ни имена жртава које су као острва лешева која су пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојше у Београду. Сматра се да је у њој сахрањено око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су, по нечијем наређењу, одвезена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико и не зна да је ту масовна гробница. Много лешева било је и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила”. Али шта му је то све вредело кад су у међувремену стасали мајстори који “под реп кољу”.
Најпре др Вељко Ђурић Мишина (1953) као “историјски” шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, који је, у складу са сопственим “открићем” да некакви тамо немачки “специјалци” – Глез фон Хорстенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опу-номоћени генерал код усташке Хрватске, и Херман Нојбахер (1893-1960), специјални немачки изасланик за Балкан – појма немају, присвојио сва овлашћења да медитује о “срећној” Хрватској и њеном “срећном народу” који увек зна шта жели. Ово последње чак и кад се 1903. пожели да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све хрватско да буде римокатоличко, што укључује и србско страдално “уживање” у Независној Држави Хрватској (1941-1945). Па се, тако, 6. јуна 2021. године од Мишине могло сазнати да је Хорстенау “прескочио неколико чињеница битних за разумевање контекста”, а да су Нојбахерови “елаборати писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”. Ту “нерелевантност” и “непроверљивост”, али не бавећи се “секундарношћу” и “индиректношћу”, др Ђурић пошире је “дал елаборират” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав исто(не)мислећи Н1, када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и бројка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на то, он ће “признати” да то није коначан податак, већ слободна процена сведока”.
У “геноцидном” Музеју наслеђујући Мишину и од Добрице Ћосића позајмљујући мисао да “ми лажемо да бисмо обманули себе… лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно”, сам је Дејан Ристић (1972) представио себе – ко је, шта је и против кога дејствује као “стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем” – изјавом од 24. јула 2022. године да Јасеновац треба да буде “место помирења Срба и Хрвата и да је нужно да се дође до заједничке спознаје зашто се догодио и које је све трагичне последице оставио, да би могли да живе као добри суседи или у оквиру ширих интеграција. Данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило од 1941. до 1945. године, али и те како могу бити одговорне за извртање чињеница, негирања злочина или њихово минимизирање” .
У доколичком покушају да се позабави историјом, Ристић ће 18. августа 2021. године поручити “некима” да се ни за живу главу не упуштају у преправљање “историје и истине о холокаусту и истини о догађајима у злогласном усташком логору у Другом светском рату”, јер се у Музејевим “базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту”.
Истина, то је нешто више од цифре којом се поштапао Фрањо Туђман (1922-1999), најновији “Отац Домовине”, али Дејану Ристићу врло је стало да се од ње премного не одмакне.
Баш тако, јер се ваљда само у Земљи Србији може десити да један редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, др Никола Самарџић по имену, на “твитеру” “лајкује” објаву којом је некакав анонимус представљен цифром “666” – са жигом звери – изнеписменио да је “Србија у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили Спц, измислили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову”, због чега је “Јасеновац одговор на њихову владавину, нема већих злотвора”…
Брину ли такви злотвори о србској прошлости, о србском националном бићу и његовој духовности, не треба се чудити што бројна младеж у Србији већ данас не зна шта је то Јасеновац, а ако и зна – “зна” да је током Другог светског рата у њему било одмаралиште за Србе и да су они, Срби, тај рат преживели захваљујући баш томе одмаралишту, у једној заветрини много удаљеној од ратних страхота.
Само због таквога “знања”, пре двадесетак дана ваљало је унезверитетима у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду и њиховим разним ко-лекторима, ректорима, деканима, профаним провизоријима, родноравноправним провизијама и којекаквим другим наставцима највише неуке, послати краћу поруку:
Уместо да се бавите најплеменитим од свих послова – образовањем и васпитавањем србске младежи – ви сте се упустили у најпростачкију издају србских националних интереса, за рачун неког тамо јаловог Запада, данас фашикратског, који се, по “инструкцијама ватиканским, већ више од дванаест векова упорно труди да Србе (и Русе, србско племе од искона), почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације, најпростачкијим геноцидним радњама уништи из корена и србска цивилизацијска достигнућа припише себи.
Ако су вам, ко зна због чега, сазнања о збивањима током поменутих дванаест векова била недоступна, имате довољно година да бисте, у оном “више од дванаест” (августа 1992), могли чути како је римски папа, Пољак Војтила, позвао чланице Западноевропске уније и Северноатлантског војног пакта да поведу крсташки рат против Срба.
Данас, не могући да сам оствари оно што је вековима осмишљавао и покушавао, поменути фашикратски Запад упрегао је вас да, као служинчад, поверене вам невине и наивне васпитанике “упослите” да коначно, за њих, обаве замишљени прљав посао.
Није лоше подсетити вас да свету није непозната и “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обавезу да се уништи “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.
Међу њима и они који су издали своје, јер, такви какви су, и ви уз њих, били би од штете и “победницима”.
***
На крају, да неко не би приговорио како је ово прича само о Србима, ваља знати да су хрватске жртве “осталих народа и народности”, посебно циганске, за Хрвате биле “колатерална штета”, а доцније претварање Цигана у Роме изведено је са циљем да се за живота ове генерације избрише назив Циганин, не би ли се кроз две или три генерације сви Цигани саживели с управо натуреним називом. Тада би постало потпуно неинтересантно свако подсећање на циганске жртве у Јасеновцу, рецимо, и на геноцид над Циганима у истој тој усташкој Хрватској. Југословенски предлог Светском циганском конгресу да се прихвати промена, прошао је и то је, несумњиво, велика подвала и савременим и будућим Циганима.
Мимо тога, ваља знати да назив “Циганин” ни по чему није увредљив, он казује и о циганском доприносу европској култури и цивилизацији, али не у музици, песми и игри – како се обично мисли – већ у металургији. Наиме, Цигани су у Европу дошли уз турску војску, као занатлије, оружари. Ту су се, нерасположени за ратовање и у условима турске “војне пасивности”, односно ненапредовањем према Западу, одмицали од војске, забатаљивали постепено своја металска занимања и окретали се музици. Не само да Цигани нису допринели развоју србске и маџарске музике, на пример, како се обично мисли, већ су те две националне музике и искварили. А да су у металству оставили трага, казује и чињеница да су у Црној Гори, доскора, они који су се бавили обрадом метала (ковачи, бравари, и слично), називани циганима. Било је небитно да ли се радило о Циганима или домаћем живљу.
А пре подоста година, један свештеник, тада парох у новосадском насељу Шангај, испричао је да је после обављеног крштења у једној циганској кући, сео за сто и уписујући податке за књигу крштених, као националност нагласио “Ром”.
Запрепашћен оним што је чуо, деда тек крштеног детета зинуо у попа: “Шта причаш, попе, Роми су цигански комунисти, ми смо Цигани”.