Аутор: admin

Кад сам на Васељенској, пре неко јутро, запазио наслов “Гајић: Народна странка подржаће Несторовића ако се кандидује за председника Србије”, у тренутку сам помислио да се још нисам разбудио. Али кад сам “ушао” у текст и дочитао да је “председник Народне странке Владимир Гајић изјавио… да ће Народна странка подржати председника странке Ми снага народа Бранимира Несторовића ако се буде кандидовао за председника Србије”, те да ће се одговарајућа коалиција “са Несторовићевом странком… формализовати када буду расписани избори”, присетио сам се да сам већ нешто писао о тој особи.

Учинио сам то подстакнут некаквом поруком пристиглој са мени непознате адресе, поруке која ме је збунила латиничком садржином првих четирију редића неједнаке дужине:

———- Forwarded message ———

From: bolesnici upropasteni <medicinskamafijagmail.com>

Date: Wed, Nov 29, 2023, 1:49 AM

Subject: MI glas iz pakla

ову прилику, мени само преостаје да од оних тамо изложених “паклених” поставки, мисаоних или приземних, издвојим неке и ставим их на увид онима који, хтели или не хтели, свакодневно слушају најразличније страначке успаванке.

Најпре, да је “Бранимир Несторовић још на прошлим изборима одлучио да уђе у политику и тад је… подржао Двери”, да је “изгубио од (до)тадашњег сарадника… који му је пренео лоша искуства” са Дверима, “али их није узео у обзир”, да се “непосредно после конституисања Скупштине… потпуно дистанцирао” од Двери образлажући то причицом “у уским лекарским круговима… да он као педијатар није могао да толерише” то што га је дверски шеф због нечега “слагао”, да је БИА (ко ли то беше?) “одредила неколико сарадника који су морали да изврше притисак на Несторовића да се усмери ка новим сарадницима провереним на Бањици кроз деценијску сарадњу”, блиским Цркви, “владајућој структури”, “безбедносном форуму”, енглеској служби (не разабрах одмах о чему се ту радило, саветодавних “знања”…

Све то названо је пројектом “који је иначе нашој служби одобрила енглеска амбасада”, чији је крајњи циљ био “да се обезбеди стално окружење Несторовићу” наведени сарадницима, “кроз емисије на ТВ… и приватан живот”.

Подразумева се да је “акција успешно извршена стварањем групације МИ глас из народа”.

Ако су у целој причи помињана и нека имена, могло је то бити забавно само онима којима су та имена могла бити позната по нечем ‘вамо.

Мојој маленкости ни толико, што ме није спречило да узмем сат-два слободно, срочим осврт на понешто од укратко препричаног или тек наговештеног и то 2. децембра 2023. године, под насловом “МИ – лична заменица или нешто треће”, пошаљем на тристотинак електронских адреса.

Ево тога текстића:

Претрчао сам преко свега тога јер ми се учинило да је то, због помињања бројних имена, исечак из неког телефонског именика. При покушају да се присетим да ли сам са неким од њих разговарао макар и телефоном, признадох себи да сам пре десетак и више година, на једном предавању о забрањеној историји упознао Божидара Митровића, те да сам током Рата за Републику Србску, на њеним скупштинским заседањима, више пута срео Биљану Плавшић, а да смо једном, она и ја, учествовали у некој емисији из новосадског Радија. (У наставку ове приче биће поменута Богдана Кољевић, па овде ваља рећи да сам у три или четири радијске емисије, а једном, крајем марта 1992. године, на Србском сабору у Франкфурту и, потом, на трибини организованој за председнике и секретаре србских удружења у Немачкој, учествовао са њеним оцем Николом, тада потпредседником Републике Србске).

Наредног дана, када сам хтео да примљену “паклену” поруку избришем, поново сам завирио у текст и запитао се откуд доктор Несторовић у политици, онај који је једно време био у некаквом ковидском кризном штабу, да би после, кад се самоискључио отуд (или га искључише), у бројним телевизијским емисијама збијао спрдњу са тим делићем своје лекарске каријере.

Није требало много трагати за Несторовићевим политичким “извориштима” јер је неки портал Н1 објавио 27. новембра(хттпс: //n1info.rs/vesti/izbori-2023/ko-је-sve-nа-listi-mi-glas-iz-baroda-profesor-doktor-branimir-ne/) да је Републичка изборна комисија прогласила изборну листу “Ми глас из народа – професор доктор Бранимир Несторовић”.

На листи се нашло 101 лице, а у прво туце “утрчало” је десеторо Београђана, од којих ће овде бити поменуто осморо: пензионер Синиша Љепојевић, политиколог Александар Павић, адвокат Јелена Павловић, виши научни сарадник Богдана Кољевић, професор Митар Ковач, адвокат Бранко Павловић, научни сарадник Јован Јањић и лекар Борислав Антонијевић. Ту су још економиста Драган Станојевић из Прибоја и Онај по коме је листа добила назив, из Обреновца, али 1954. године рођен у Београду.

“Свега” седморица од оних из текста МИ глас из пакла!

Био је то разлог да потражим који податак више о доктору Несторовићу, а то “задовољство” пружио ми је Истиномер, најпре признањем самог Несторовића, с краја децембра 2019. године, да је био “помоћник министра образовања у време озлоглашеног Милошевића”. И, даље, у првом лицу: “Учествовао сам на демонстрацијама против Милошевића годинама, пошто сам био члан СПО-а, пошто су мени те монархистичке идеје биле блиске… После Петог октобра сам добио, како се то каже, позив који се не одбија, да се учланим у Демократску странку…. А сад су већ странке измешане, сад се више не зна ко је ко. Има свега и свачега у свим странкама... политика је по својој дефиницији ‘краткорочна људска делатност’ и ‘страшно одузима енергију’. Нисам ни за једну… странку. Морам да кажем да ми напредњаци нису нешто прирасли срцу” (https://www.istinomer.rs/akter/branimir-nestorovic/).

То мало причице подсетило ме је да сам још октобра 1990. године. од “најчелнијих” личности Српског покрета обнове сазнао да њих није интересовала судбина србскога народа, они су једино желели власт. По речима “главнога” међу њима, зваше се Вук Драшковић, до избора, СПО нема времена за Србе из Крајине, нити се њима може бавити. “Кад победимо на изборима, сви српски проблеми, а то значи и проблеми Срба из Крајине, биће решени”. “А ако не победите”, питао сам га. На то питање Драшковић се само погнуо, такорећи до колена, и ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гледати шта ћемо даље”. Мој коментар био је језгровит: “Ми немамо времена да чекамо изборе, већ смо изгубили време”. На томе смо се и растали јер тај покрет без речи “произведох” у антисрбски.

Ни Демократска странка није се у тој ствари разликовала од СПО јер су за Драгољуба Мићуновића, њеног предводника, Срби изван Србије (можда и Срби у Србији) били непостојећа категорија.

На основу Несторовићеве изјаве да се “сад више не зна ко је ко”, само се може претпоставити да је он од “петог октобра” очекивао нешто опипљиво, парно, доларно, еварно или како друкчије, што га је, као неиспуњено, по прилици, одвојило од политике.

Иако је 2019. “признао” да му ни “напредњаци нису нешто прирасли срцу”, две године касније, кад су расписани избори, вратио се политици подржавајући политичку групацију “Двери”, на утиску да “имају сличан програм као Покрет српске саборности” у чијем је оснивању (из крила Академије РАС) нешто раније и учествовао и чија је визија дефинисaна као “духовно обједињавање српских земаља и уједињење српског народа, српске науке и знања, српског капитала и енергије свих Срба, у Србији и дијаспори, у циљу стварања јаке и развијене српске државе у којој ће грађани остварити економско, образовно, здравствено, културно и свако друго благостање”.

Поменута “програмска сличност” подсетила ме је на једно поодавно ћаскање уз кафицу (2007) са једном сјајном дамом, зваше се Росвита Тополац, некада универзитетски професор у Београду, тада настањена у околини Крагујевца, а поводом мојега тек довршеног текстића о коренима србског добровољаштва и србским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Како је текстом, рече, била одушевљена, замолила је да га она, блиска са челницима нешто раније основане омладинске организације окупљене око студентског периодичног часописа “Двери српске”, окренутог “промовисању национализма, православног хришћанства и породице”, њима преда зарад објављивања. Текст је добила, није објављен, а ја сам не оптерећујући се тиме отписао “Двери” из србскога националног ткива.

Са “Дверима”, сасвим случајно, поново сам се срео средином 2013. године, када сам се, у писаној форми, осврнуо на текст Бошка Обрадовића, једног од дверјана, Народни фронт (3) или предлог решења, објављен на сајту Васељенске телевизије:

Бошко Обрадовић, вероватно нека важна личност из родољубивог покрета “Двери”, медитује о могућим триковима који би могли неутралисати (отерати, уклонити, срушити) постојећу власт у Србији, изабрану маја претходне године и на њено место вратити ону “петоoктобарску” која је, за мандата “добијеног” са стране, успела да присвоји све што се опљачкати могло.

Први трик: да се организује нека жандармеријска “показно-тактичка вежба”, да се тамо окупе сви чланови Владе, те да их полиција тамо све похапси;

Други трик: да цео народ изађе на уличне демонстрације, тамо сруши постојећу власт и, после ванредних избора, оформи нову власт, по својој мери;

Трећи трик: да се “формира патриотски блок од Демократске странке Србије, Српске радикалне странке, ‘Двери’ и других патриотских организација”, који би путем “опозиционих протеста” принудио власт да распише ванредне изборе и да се повуче.

И самом Обрадовићу јасно је да ниједан од ових трикова није остварљив. Како он не каже из којих би то разлога било, овде ће бити наређани они највидљивији:

Први: не долазе сви “владари” на жандармеријске показно-тактичке вежбе, а ко ли би тек могао уверити полицију да их тамо треба похапсити;

Други: да ли се неко сећа да је “цео народ” некада изашао на уличне демонстрације;

Трећи: Неупутно је сврставати политичке странке (партије, покрете, коалиције, форуме, савезе…) по патриотским мерилима будући да све оне, без обзира на своје стварно деловање, себе сматрају патриотским.

Када се већ зна шта није реално, Обрадовић “једино решење” види у конституисању “истинске опозиционе алтернативе” у виду Србског општенародног фронта “који би се директно на терену супротставио режиму”. Предложеном називу “истинске опозиционе алтернативе” могло би се замерити мало због речи “фронт” која у себе укључује и помисао на “бојиште”, а мало због опорости понуђеног израза “општенародни”, те се чини да би нешто краћи и много звучнији и, стога, прихватљивији био назив “Свесрбски народни покрет”.

Када каже да би се у замишљени “фронт” могле укључити и Демократска странка Србије и Србска радикална странка, “али их више нико не треба да чека нити зове”, несумњиво је да Обрадовић мисли да би се на челу тог “фронта” налазиле његове “Двери”. Разумљиво је што у “Дверима” мисле да њима, као декларисаном родољубивом покрету, припада таква “функција”, али се баш у том и таквом ставу скрива опасност да цела замисао о “општенародном фронту” падне у воду, чак и пре но што би се могло приступити њеном остварењу.

Разлог није у “Дверима” или сумњи у њихову родољубивост, већ у чињеници да највећи део србскога света не жели сврставање по страначкој или партијској обојености. Не рачунају се ту они који од страначке или партијске припадности очекују место у власти и због којих многи верују (или су у то убеђени) да у странач-ком животу “нема места за моралне људе, нити за особе којима су образ и част на првом месту. То је за сасвим друге и другачије типове. То је за ликове који су губитници, којима је све свеједно, који су без корена. То је за оне фаце који би продале рођену мајку за шаку долара… Готово без изузетка сви наши лидери и вође (’Отпора’) су се дочепали фотеља, лове и функција” (Момир Васиљевић, Дневник мушке домаћице, Београд 2013, 346).

Ако је већ тако, макар се неко позивао и на изузетке од онога у шта “многи верују (или су у то убеђени)”, онда би с разлогом требало очекивати да идеолози замишљеног “фронта” крену у остварење своје замисли на нестраначкој основи. При томе, прва и основна обавеза свих који желе да се укључе у тај покрет, била би да забораве на своје страначко “порекло”, на своје раније страначке пароле и фразеологију, на своје раније несугласице или сукобе    (ако их је било) са будућим саборцима у “фронту” и, наравно, на своје личне амбиције, нарочито “парне”.

Не буде ли тога, идеја о “истинској алтернативи захукталом владајућем режиму који нас води напред у провалију”, макар како се она звала (алтернатива), да ли Србски општенародни фронт да ли Свесрбски народни покрет, на самом свом полазишту остаће (само)обмана.

А исти тај Дверјанин, по сопственој “триковној” шеми, уз громогласне повике “разваљуј, маму им јебем”, 7. децембра 2019, заставом Државе Србије удара у стакло улазних двери србског парламента, не би ли својим разбојнички расположеним присталицама омогућио да продру у то здање и поново га запале, као што су то већ једном учинили њихови демократски петооктобарски узори из 2000. године.

Но, све то, као и она моторна тестера из београдске Телевизије, остало је изван Несторовићевог видокруга, тако да као разложан треба прихватити његов избор да трчи у истој врећи са Дверјанима, овога пута заборављајући на визију Покрета србске саборности чији је био један од оснивача. А кад му речена врећа није сметала да се упусти у изборну трку, не сме му се замерити ни што је под своју “заставу 101”, на првих десет седишта, сместио ону шесторицу са листе “МИ” из уводних редова у овај текст.

Који МИ, питам се ја не видећи себе ни у рају – о паклу да се и не говори, а питао бих се и даље да не запазих како принцеза Маргарета полете у загрљај Синиши Љепојевићу, “што никако није могло да промакне обавештајној групацији МИ, под чијом је од тад он контролом”.

Да не бих жалио што на Синишом месту, пред Маргаретом, не бејах ја, нађох на Википедији да МИ не може бити један (осим кад је у питању множина величанства), мора их бих бити бар пет (МИ5), као обавештајна служба “против тероризма и шпијунаже на територији Велике Британије”, или чак шест (МИ6), као обавештајна служба чији је послић, тајновит, наравно, “прикупљање и анализа страних обавештајних података”.

Ух, бокте, до сада је за Србе или против Срба, како кад, радило њих пет-шест званих МИ, а сад, кад је др Бранимир Несторовић себи приписао седми МИ – да ли је тако њему на увце шапнуто, да ли по налогу “неких” о којима брине неки МИ -, црно нам се пише, да црње не може бити.

Јер, како рекоше, “делимо судбину народа. Осећамо, и сами носимо бреме народа нашег; делимо забринутост народа за нашу и наше деце заједничку будућност; знамо за тежње нашег народа и знамо колико нас има спремних да се боримо за нашу земљу и за наш народ. Управо из тих разлога основали смо народни покрет МИ – глас из народа, да би смо огласили вољу, потребу и тежње нашег народа и да бисмо по том гласу управили реч и дело наше. МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА НЕ ПОД ЈЕДНУ ШЉИВУ, ВЕЋ ПОД ЈЕДНУ ШАЈКАЧУ”,

Ово последње МИовска је жарка жеља јер под једну шљиву, ако је већа, могло би их стати, кад се мало сабију, нека десетина, а под једну шајкачу – само један!

Баш онако како би то било по ћефу оних који су основали МИ5 и МИ6 и који се на своје жеље подсећају цитирајући Мозеса Мордехаја Левија познатијег као Карл Маркс:

“Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.

Уза све то писано пре две и по године, данас би се, мирне душе, могло додати да је др Бранимир Несторовић политичка незналица, помало неуравнотежен “идеолог”, особа за коју би се у мојеме завичају рекло да “не зна ђе удара”:

– Кад су му већ блиске монархистичке идеје, изгубиће се пред питањем шта то беше република;

– Не налазећи одговор на такво питање, могло би му се десити да себи потражи седиште у публици или да му иступ пред публиком преседне;

– Тако збуњен, нашао би се у недоумици да ли да некоме отвара двери или    исте    или неке друге двери за неким затвара…

Но, да би се некако ставила тачка на довде разматране беспослице, све ми се чини да се Владимир Гајић, председник Народне странке – кога сам на основу његових неколико ранијих прочитаних текстова упознао као    озбиљног тумача савремених збивања у Србији – изјавом да ће подржати кандидатуру др Бранимир Несторовић за Председника Републике Србије, овога пута сасвим озбиљно шали.

“Крајина која некад бејаше” – Пише: Илија Петровић

Пре неко вече приупитну ме један пријатељ да ли сам читао књигу Крајина која некад бејаше, “интересантна је, репортажног типа, настајала на ратишту”. Први пут чујем за њу, рекох, на што ме дочека “поука” да је могу наћи на порталу ИН4С. Није ми вредела одбрана да поодавно тамо не навраћам јер смо се његово уредништво и ја мимоишли због неких разлика у схватању и(ли) тумачењу србских националних интереса. “Не ситничари”, рече ми пријатељ, “него је отвори”.

Није било друге, морао сам га послушати, упркос присећању да су моја три текста писана почетком јуна 2024. године и послата томе порталу, завршила у некој од његових “корапа” за отпатке.

Први, под насловом “Када знање лежи у неуци…” (6. јуна), можда због навођења Марксове “мисли” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”,    на коју се ослонио Адолф Хитлер, челник немачког расизма и нацизма, кад је уочи Другог светског рата обзнанио да ће “једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности бити да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”.

Или, можда, због тога што сам поменуо “питање научног и друштвеног кредибилитета и одсуства морално-научне вертикале” ранијег председника београдске академије наука наводно србске, Владимира Костића, лекара-неуролога чија је “крајње неодговорна политичка изјава српској јавности 2015. године”, уоб(ез)личена речима да је “у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово”. Тешко је знати да ли је Костић ту    изјаву дао “са своје главе” или ју је научио од књижевника Добрице Ћосића који за такозвани “косовски пораз” окривљује “коминтернине следбенике – Титове бољшевике, Слободана Милошевића, нову демократску власт иза Петог октобра заједно са њеном опозицијом и Црквом”.

“Отпадну” судбину другог, од 9. јуна, о црногорском геноцидном походу на србске Куче, на Петровдан 1856. године, прихватио сам са разумевањем јер сам имајући у виду уреднички поступак са оним првим текстом, предложио порталовом уредништву да “паролу” на којој делује – “Није црногорски, ако није српски” – скрати бар за два слова и преименује у антисрбску:

Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!

Утолико ми је било схватљивије што је одбачен и онај трећи, о црногорству као антисрбизму (11. јуна), овога пута не би ли се извесном Срђи Павловићу “сачувао” простор да 18. јула 2024. године тамо смести бљувотину под насловом “Хероји с Кошара” су примјер фашистичке идеологије. Наиме, овај аутор србског имена и презимена својски се потрудио да очекиване читаоце свога састава увери како “фашистички покрети имају бројне карактеристике и конститутивне елементе. Они… креирају, а потом сљедбеницима нуде ‘своје’ витезове и хероје као доказе о истинитости идеолошких постулата на којима се сами фашистички покрети базирају… Оригинални фашистички покрет који је водио Бенито Мусолини градио импозантне споменике својим палим саборцима. Ову матрицу су слиједили Хитлер, Салазар, Франко, и други мање релевантни, али не мање брутални фашистички диктатори и сљедбеници какви су били Анте Павелић, Милан Недић… За разлику од поменутих ‘традиционалиста’, носиоци савремених варијанти фашизма, какав је предсједник Србије, Александар Вучић, кориговали су постојећи модел пројектовања ‘својих витезова’. Иако се у Србији још увијек јасно виде традиционални обриси фашистичке идеологије (тзв. Хероји с Кошара су добар примјер) фокус са ових и других ‘палих хероја’ се донекле помјерио на живог лидера. Александар Вучић је пројектован и самопројектован као есенција свих идеолошких, емотивних и религиозних темеља савременог фашизма”.

И којешта још у истом (бе)смислу.

Но, било како било, “отворим” књигу и из прве “научим” да ју је писала Гордана Јанићијевић (1953-2024), родноравноправни новинар београдске “Политике”, да је њен издавач, 2025, у име Удружења грађана “Култура без граница”, био Архив Војводине из Новог Сада, да је главни и одговорни уредник био др Небојша Кузмановић, директор Архива, да ју је уредио Трифко Ћоровић, од раније ми познат као уредник Листа Савеза Срба из региона “Српско коло”, те да је рецензију за њу под насловом “Ванвременско сведочанство”, 2015. године писао др Милан Гулић, науч-ни сарадник у београдском Институту за савремену историју.

“Дијагоналним” увидом у неке од уводних, предговорних страна показало се да су сви они поменути у претходном пасусу кренули “грлом    у јагоде”, брзоплето, незнавено…

Као први читалац Горданине књиге, барем званично, др Милан Гулић оценио је (малкице неписмено) да, “с обзиром да су се ратови на југословенском простору одвијали крајем 20. вијека у вријеме када су се медији већ развили до тог нивоа да су били свеприсутни, у извјештајима и написима новинара из тога времена, ако пажљиво читамо, можемо наћи драгоцјене информације, педантне описе и сувисле закључке. Баш због тога су новински написи и телевизијски и радио извјештаји незаобилазни елементи сваког истраживања када су ти догађаји у питању”.

У врсту таквих извештаја “о Крајини које више нема, а ‘која некад бејаше’, и Крајишницима, који су сада далеко од своје Крајине”, сврстао је    текстове Гордане Јанићијевић, писане “у вријеме свих тих догађања и постојања Крајине… Њени извјештаји и написи… учинили су њене текстове и репортаже ванвременским и усмјериле их ка књизи која је пред нама”.

Да речену “ванвременост” не би неко протумачио као епски прећеризам, Гулић је своју оцену оправдао записом да су “значајно свједочанство времена и извјештаји и укључења дописника и извјештача из Крајине у тренуцима док је хрватски општи напад на западни дио Крајине био у пуном јеку… (као сведочанство) о драматичности догађаја у опсједнутој Крајини и ступњу информисаности београдске јавности”. Гулић ће ту драматичност исказати и    сопственим сазнањем да су “од 1995. године без свог становништва српске националности остале, између осталих, и простране области сјеверне Далмације, Лике, Кордуна, Баније и Славоније, области које су чиниле непризнату државну формацију под именом Република Српска Крајина”.

Написаће баш тако, иако ће, неколико редака даље, своја земљописно-историјска знања допунити “открићем” да је Гордана “ипак, највише текстова посветила источном дијелу некадашње Крајине – области Барање, Источне Славоније (непостојеће – ИП) и Западног Срема”, макар будућег обично добро необавештеног читаоца оставио у недоумици на ком је то простору Србске Земље била оформљена Република Србска Крајина.

Но, пажљив какав је, Гулић ће своју стварну добронамерност притврдити записом да се Гордана “са Крајином… први пут сусрела почетком децембра 1991. године и то посјетивши тада разорени Вуковар. Видјела је срушене куће, згаришта, свједочила о људским трагедијама, дубинама подјела, о људима и нељудима, разговарала са војницима југословенске и крајинске војске, а обрела се у два наврата и на ‘другој страни’. На дан проглашења Републике Српске Крајине била је у Петрињи, на Банији, и свједочила о нечему што данас нема своје мјесто у корицама књига, а било је важно ‘обичним људима’, становницима тога краја – о недостатку струје, воде, отежаном снабдијевању, али и пљачкама у недјељама безвлашћа”. Јер, како је то она сама образложила, “ако сам новинар – треба да будем новинар, коме је мјесто на терену. Треба да пишем и извјештавам о ономе шта се догађа и што видим. На дан проглашења РСК, на Св. Николу 1991. била сам у Петрињи да видим своју једину ‘везу’ преко Дрине – породицу моје другарице Маре Чучковић из Доње Бачуге код Петриње”. Породицу и другарицу, наравно, а Републику, њено проглашење и о томе чину утиске “обичних људи, без струје, воде… у недјељама безвлашћа” -    мачку о реп!

Добро, Гулић је био мали каде се све то дешавало – рођен је    1985. године, у Задру – али се ваља запитати како му као историчару од каријере упознатом са “незаобилазним елементима сваког истраживања”, није пало на ум да се негде распита, можда у Народној библиотеци у Београду, да ли је неко о крајишким збивањима писао и раније, пре Гордане.

Биће да у томе није успео јер су га, можда, случајни пролазници неким од београдских булеварских уличица уверили да нешто налик Народној библиотеци не постоји, те да, због тога, не треба ни трагати за неком од пет-шест књига које је о стварању Србске Крајине неки тамо Илија Петровић, и тада и касније представљан као идејни и у много чему стварни творац Републике Србске Крајине, писао и објављивао од 1993. до 2010. године. У првим двема од тих књига (“Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема”, Нови Сад 1994, која обухвата период од Божића до Михоља дне 1991. и “Славонија, Барања и Западни Срем : Од Вијећа до Републике”, Нови Сад 1996, у наставку, до 26. фебруара 1992, дана у који је створена Република Србска Крајина – а не на Никољдан 1991. године, како је др Милана обавестила Гордана), поред онога шта се дешавало на терену, садржано је и око сто двадесет (120) разних саопштења, одлука, решења, писама… прикладних за стицање елементарних знања о Србској Крајини.

Али, не – др Гулића то није занимало, он је за “незаобилазни елемент” сопственог “истраживања” узео књижне записе Гордане Јанићијевић, настале упркос неспремности (или незаинтересованости) државних медија да се баве својим послом. Јер, о деловању Србскога националног вијећа (СНВ) у његовој раној фази редовно су извештавали само Радио Нови Сад, Телевизија Нови Сад и новосадски Дневник. (Тада је малочас поменути Илија Петровић “утрошио” у радијским емисијама најмање 120 – сто двадесет – сати, а у телевизијским осамнаест – 18). Уопште не схватајући шта се то на западној страни дешава или, можда, избегавајући да ремете броЗЛОв братствено-јединствени (с)покој у Кући цвећа на Дедињу, београдска гласила почела су да саопштења СНВ прихватају, али и то врло селективно (пробирљиво), тек после 2. маја 1991. године, када, ко зна због чега, нису могла избећи вест да су усташке снаге оружано напале на цивилно становништво у неком тамо Борову Селу, у Западном Срему.

Уљуљкана том и таквом ћутљивошћу комшијских медија, Београђанка Гордана Јанићијевић записаће да је за збивања на западној страни “сазнала” на самом почетку децембра 1991. године. Потпуно оправдано, наравно, с обзиром на њено признање да, “у вријеме распада земље и почетка рата”, кад је “радила… у РТВ Политика… вјероватно, као деведесет одсто људи, појма нисам имала шта се заправо дешава… Ја сам ратом била шокирана. Срби су били тотални дилетанти. Тотални. Нико у Београду није био свјестан шта се дешава на пар стотина километара даље. Ни политичари, а камоли обичан свијет. Није постојала реална слика, нити је, чини ми се, био дефинисан политички циљ и одговарајућа стратегија… Медији су били недопустиво    неспособни и инертни”.

Што се медија тиче, ту је Гордана у праву, али политичаре неоправдано окривљује – речени Илија Петровић скоро свакодневно био је у вези са Потпредседником Владе Србије и Министром за Србе ван Србије, повремено са Министром унутрашњих послова у Влади Србије и Замеником генералног секретара југословенске Скупштине, ређе са Председником Владе Србије, “с мене па на уштап” са Председником Републике Србије… остале да не помињемо.

Занемаримо ли београдске медије, вести новосадских медија допирали су и “богу иза ногу”. У то се исти тај Илија Петровић могао уверити безброј пута, по разним србским крајевима у којима је боравио “крајишким послићима” а пажљиви пратиоци тих збивања и онога чиме се он бавио, били су чак и руска амбасада у Београду и, гле чуда!, хрватске сигурносне “структуре” укључујући Поглавников кабинет. Деловањем СНВ и његовим указивањем на    невоље које собом носи брисање србског национа из новог хрватског устава, откривени су видици ономе делу србскога света коме је било стало до опстанка – најпре Србима који су се стицајем несрећних околности затекли у броЗЛОвској Хрватској, а потом и у Босни и Херцеговини. (Од неких “пробуђенијих” се још тада могло чути да су те његове приче разбудиле “братством и јединством” успавани србски национални дух, што је, према “признању” неколицине таквих, утицало да се пред ударом хрватских усташа и муслиманских фундаменталиста “сачува” бар милион србских глава).

Подразумева се да те вести нису могле проћи незапажене ни у Србији, понајпре у Београду, јер је од 1991. до 1995. године, током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Србску, у којима је, према неким проценама, учествовало преко седамдесет хиљада (70.000) србских добровољаца, избегло из Србије око 300.000 (триста хиљада) младих људи називаних онда “најкреативнијим делом српског народа”. Погрешно, наравно, били су то “креативни” бегунци, народски речено – издајници.

Ти млади “креативци” побегли су на разни “демократски” Запад, не би ли се тако удаљили од ратишта. Исто тако, на најразличитије начине иселио се из западних србских крајева један огроман број младих људи, чиме је одбрамбена спремност двеју новостворених србских држава била сведена на поприлично низак ниво. Наравно, сви они који су некуд отишли имали су и неко оправдање за свој поступак. Остали, и они који су на збивања гледали са стране, и они који су заштиту кућног прага сматрали светињом, на њихове поступке гледали су нешто друкчије – они су, сасвим разложно, у сваком таквом случају постављали питање да ли се радило о сеоби са личним мотивом или о избеглиштву без повратка. Практично, у овим двема појавама и није било разлике, јер се и једно и друго дешавало по слободном избору. Али, зато, наметали су се неки изузетно важни закључци везани за морални аспект таквог пресељеништва. Наиме, обе врсте ових пресељеника почеле су да постепено кидају своје везе са старим крајем, што је представљало (само)ампутацију од сопственог народносног стабла. И то је потврда да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слободу временом претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај, јер је за њом стигао (или са њом остао) њен кукавни “заштитник”, нужно се почиње назирати ропски менталитет таквог избеглиштва. А такав менталитет, по природи ствари, нити је прихватљив за избеглице, нити за средину на коју се они покушавају накалемити.

Иако то не признаје, мора бити да је и Гордана Јанићијевић знала нешто о томе јер је, како сам каже, у ослобођени Вуковар отишла приватно, да пронађе зета који је, можда и он необавештен о “изванбеоградскум” збивањима, претходно био мобилисан и послат на западносремско ратиште.

Но, добро, ако је др Милан Гулић могао на трен забаталити “незаобилазне елементе сваког истраживања”, што не би Трифко Ћоровић заборавио да је његово “Српско коло” у броју 72. од 22. марта 2022. године, објавило текст Драгане Шиповац, под насловом “ИЛИЈА ПЕТРОВИЋ: Ја сам смијенио Милана Бабића, неистина је да је Република Српска Крајина створена на Никољдан!” Па се Трифку десило да нешто касније, у 74. броју својега “Српског кола” објави интервју са Горданом Јанићијевић, прикладан да у њену књигу о “Крајини која некад бејаше”, буде пренесен уз краће објашњење: “Дао сам му наслов: ‘Нико у Београду није био свјестан шта се дешава у Книну и Вуковару’. То је, по мени, била суштина њеног новинарског виђења. Зато сам тај интервју уврстио у књигу,  јер је то била њена последња порука читаоцима – како она гледа на своје текстове са дистанце, које су лекције и шта би поручила младим новинарима”.

На известан начин, Трифкове судбине био је и др Небојша Кузмановић (1962, Градачац, БиХ) који се преузимајући улогу главног и одговорног уредника Горданине књиге није досетио ни да пита шта то тамо све у њој пише. Ово је утолико чудније што му је морало бити да познато да њено писање о Србској Крајини није изузетна првина јер је дванаест књига “на исту тему” онога већ помињаног Илије Петровића, на самој средини децембра 2022. године представљено у Архиву Војводине.

Да се не помиње грађа коју је као свој писани допринос стварању Србске Крајине, подоста година пре Кузмановићевог именовања за директора, исти тај Илија Петровић – поклонио Архиву Војводине. Да ли је та грађа добила употребну сигнатуру или је смештена у неки сеф као замена за ону “отпадну” корпу – питање је за неку другу (не)прилику.

Зна ли се све то, или, можда, ако је некоме уопште стало до истине, злосрећно објављеном рукопису Гордане Јанићијевић о Србској Крајини “која некад бејаше”, треба пружити прилику да се појави у заслуж(е)ном критичком издању.

Ако ни због чега друго, а оно због историјске истине. Јер, историја је, у основи, прича која би требало да искаже истост колективне и појединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја и онога што је тај догађај повукао за собом.

Узгред, било би добро кад би се знало, и у школи учило – чак и оној високој у којој се студира историја – да је појам “историја” настао од речи ИСТИНА.

Поштовани уредниче,

Уколико сте у могућности, волели бисмо да објавите ову нашу петицију на порталу „Човек од речи“.

С поштовањем,
проф. др Љубомир Т. Грујић, професор универзитета у пензији
———

Господин Александар ВУЧИЋ,
противуставно проглашен за председника Републике Србије
Андрићев венац број 1
11000 Београд
predsednik@predsednik.rs, predstavkegradjana@predsednik.rs

НАРОДНА СКУПШТИНА
Председник Ана БРНАБИЋ
• 1 Посланичка група АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ – Србија не сме да стане
• 2 Посланичка група НОВИ ДСС – ПОКС (НАДА)
• 3 Посланичка група ИВИЦА ДАЧИЋ – Социјалистичка партија Србије (СПС)
• 4 Посланичка група Народни покрет Србије – Ново лице Србије
• 5 Посланичка група Странка слободе и правде
• 6 Посланичка група Зелено-леви фронт – Не давимо Београд
• 7 Посланичка група СРБИЈА ЦЕНТАР – СРЦЕ
• 8 Посланичка група Демократска странка – ДС
• 9 Посланичка група МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА
• 10 Посланичка група Покрет слободних грађана (ПСГ) – Странка демократске акције Санџака (СДА Санџака) – Партија за демократско деловање (ПДД)
• 11 Посланичка група ПУПС – солидарност и правда
• 12 Посланичка група Савез војвођанских Мађара
• 13 Посланичка група Социјалдемократска партија Србије
• 14 Посланичкa групa ПОКРЕТ РАДНИКА СЛОГА – СТРУКА
• 15 Посланичка група Драган Марковић Палма – Јединствена Србија
• 16 Посланичка група Еколошки устанак
• 17 Посланичка група ЗДРАВА СРБИЈА – ПОКРЕТ СОЦИЈАЛИСТА
• 18 Посланичка група МИ СНАГА НАРОДА ПРОФ. ДР БРАНИМИР НЕСТОРОВИЋ
Трг Николе Пашића 13
11000 Београд
sekretar@parlament.rs

ДОСТАВЉА СЕ ЕПОШТОМ

ДРЖАВЉАНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПЛЕНУМ СТУДЕНАТА БЛОКАДЕРА: СТУДЕНАТА КОЈИ ПОКУШАВАЈУ ДА БЛОКИРАЈУ, НЕ САМО РАСКРНИЦЕ И УЛИЦЕ, ВЕЋ И ПРОТИВУСТАВНУ ВЛАСТ
studentski.plenum@gmail.com

МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Ивица ДАЧИЋ, министар унутрашњих послова
Дирекција Полиције
Булевар Михајла Пупина 2а
11000 Београд
infomup@mup.gov.rs

ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Председник Јасмини ВАСОВИЋ, судија
uprava@vrh.sud.rs

ВИСОКИ САВЕТ СУДСТВА
Председник Зорана ДЕЛИБАШИЋ
sekretarijat@vss.sud.rs
УПРАВНИ СУД
Председник Радојка МАРИНКОВИЋ, судији, дипл. правнику
predsednik@up.sud.rs, kabinet@up.sud.rs, portparol@up.sud.rs

УСТАВНИ СУД
Председник Снежана Марковић, судији, дипл. правник
kabinet.predsednika@ustavni.sud.rs

РЕПУБЛИЧКА ИЗБОРНА КОМИСИЈА (РИК)
Владимир Димитријевић, дипл. правник, председник
rik@parlament.rs, izbori@parlament.rs

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод, kp@spc.rs, info@spc.rs,
Рашко-Призренска епархија у егзилу, uredniksrbinaokup@gmail.com,

Њ.К.В. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК И ПРЕТЕНДЕНТ НА КРУНУ, ПРЕСТО И ТРОН СРБИЈЕ Александар Петра КАРАЂОРЂЕВИЋ, pr@dvor.rs

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
Ректор професор др Владан ЂОКИЋ, kabinet@rect.bg.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ pravni@ius.bg.ac.rs
Декан професор др Зоран МИРКОВИЋ

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
Ректор професор др Дејан МАДИЋ, rektorat@uns.ac.rs
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ
Декан професор др Татјана БУГАРСКИ, dekanat@pf.uns.ac.rs
УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
В. д. ректора професор др Владимир РАНКОВИЋ, rektor@kg.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
Декан професор др Драган ВУЈИСИЋ dekan@jura.kg.ac.rs

УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
Ректор професор др Драган АНТИЋ, uniuni@ni.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НИШУ
Декан професор др Небојша РАУЧЕВИЋ, uniuni@ni.ac.rs

УНИВЕРЗИТЕТ ПРИШТИНА У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Ректор професор др Драган АНТИЋ, rektorat@pr.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Декан професор др Слободанка ПЕРИЋ slobodanka.peric@pr.ac.rs

САВЕЗ СТУДЕНАТА НОВОГ САДА savezstudenatanovisad@gmail.com, sauns.office@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ХЕМИЈСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ savezstudenatahf@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ИНЖЂЕЊЕРИСКИХ ФАКУЛТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ savez.studenata.fin.kg@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ХЕМИЈСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ savezstudenatahf@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У НИШУ НАЦИОНАЛНА АСОЦИЈАЦИЈА СТУДЕНАТА ФАРМАЦИЈЕ office@napser.org
САВЕЗ СТУДЕНАТА БЕОГРАДА info@suetf.org
САВЕЗ СТУДЕНАТА БИОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА ssbif@bio.bg.ac.rs
СТУДЕНТСКА УНИЈА ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА info@suetf.org
УНИЈА СТУДЕНАТА ФОНА unijastudenatafona@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА МАШИНСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ https://www.facebook.com/savez.studenata.masinskog.fakulteta/#
„СРБИЈА НАРОДНА ДРЖАВА“
od.predaka.potomstvu@gmail.com
„УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“
ustav.srbije@gmail.com

Народна пословица гласи:
КОГА ЈЕ МОЛИТИ НИЈЕ ГА КУДИТИ!
Ситуацији у Републици Србији данас више одговара:
КОГА ЈЕ КУДИТИ НИЈЕ ГА МОЛИТИ!

ПРВИ ДЕО: ГОСПОДИНУ АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ

Поштовани господине Александре ВУЧИЋУ, противуставно проглашени за председника Републике Србије,
На основу чланова 1-3, 5, 18, 21-27, 37, 43, 46, 55, 56, 59, 97, 109-115 и 200 јединог важећег Устава донетог 8. новембра 2006. г. подноси се следећа ПЕТИЦИЈА Вама, господине Александре ВУЧИЋУ, противуставно проглашеном за председника Републике Србије:
П Е Т И Ц И Ј А
На основу чланова 1, 51 и 56 Устава, од Вас
Т Р А Ж И М О
да јавно изложите државна документа заснована на Уставу, која су у складу с Уставом, на која се позивате кад тврдите да сте законски, што (према ставовима 2 и 3 члана 194 Устава) значи и уставно, изабрани за председника Републике Србије.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Били смо Вам 03.12.2025. г. поднели Петицију у којој смо Вам предложили следеће:
„да се јавно састанемо с Вама, ми, потписницима овог писма Вама, и да пред целом јавношћу: ми изложимо уставне доказе Вама да Ви нисте председник Републике Србије, да бесправно, противуставно иступате у земљи и иностранству у својству председника Републике Србије, те да сте стога узурпатор функције и положаја председника Републике, и да Вас питамо на основу којих уставних одредби доносите и извршавате, спроводите, своја противуставна дела и не извршавате уставне дужности председника Републике, а Ви, ако сматрате да можете уставним доказима то да побијете то и да учините.
Циљ предлога је да се мирнодопски, по једином важећем Уставу донетом 08.11.2006. г., у складу с Уставом и на основу Устава успостави уставна, легитимна власт у Републици Србији.“
До сада нисте одговорили, осим ако ово Ваше ћутање није Ваш одговор.
Пре неколико дана сте јавно изјавили да сте Ви законски, значи и уставно, проглашени за председника Републике Србије. Зато од Вас тражимо, на основу чланова 51 и 56 Устава, да јавно изложите државна документа заснована на Уставу, која су у складу с Уставом, на која се позивате кад тврдите да сте законски, што (према ставовима 2 и 3 члана 194 Устава) значи и уставно, изабрани за председника Републике Србије.
Ово тражимо од Вас јер:

1. Републичка изборна комисија (краће: РИК) у свом првом Решењу 02 Број 013-654/22 од 09.03.2022.г.: https://srbijanarodnadrzava.com/2022-03-16resenje-o-proglasenju-kandidata-za-predsednika-aleksandar-vucic-2/ није проверила да ли Ви, господине Александре ВУЧИЋУ, испуњавате уставни (став 1 члана 52 Устава) и законски (члан 3 Закона о избору председника Републике) услов пословне способности да би могли да будете прихваћени за кандидата за председника Републике Србије. Обманула је (слагала је) да је утврдила да испуњавате све законске, те и уставне, услове да будете кандидат за председника Републике!

2. РИК је био поднет Приговор https://srbijanarodnadrzava.com/prigovor-090322-3/ на то њено прво Решење. У Приговору су таксативно изложена, на преко 20 страница, Ваша, господине Александре ВУЧИЋУ, противуставна дела и Ваша неизвршавања уставних дужности председника Републике одређена члановима 109, 111 – 115 Устава и ставом 5 члана 200 Устава.

3. РИК је својим другим Решењем 02 Број 013-654/22 од 11.03.2022. г., објављеним на њеном ипростору: https://srbijanarodnadrzava.com/resenje-po-prigovoru-110322-2/, одбила, јавно писмено, да изврши своју законску обавезу: да провери да ли Ви испуњавате уставни и законски услов пословне способности да можете да будете прихваћени за кандидата за председника Републике. Да би то оправдала РИК је учинила и кривично дело фалсификовања Устава јер је фалсификовала следећи члан Устава:
Свако лице има правну способност.
Лице пунолетством стиче способност да самостално одлучује о својим правима и обавезама.
Пунолетство наступа са навршених 18 година.
Избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни су.
Члан 37 Устава
Да би доказала да свако лице има пословну способност (за председника Републике!) РИК је преписала текст члана 37 Устава тако што је у њему свуда реч правна заменила са пословна! Фалсификовала је члан 37 Устава!
Из овог кратког приказа противуставности оба Решења РИК необориво следи да Ви нисте ни законски ни уставно изабрани за председника Републике. Ви сте тада били председник Републике. Заклели сте се да ће те да браните Устав. То нисте учинили већ сте прихватили противуставна Решења РИК толико да чак јавно тврдите да сте законски изабрани за председника Републике!
Пошто су оба Решења РИК противуставна о Вашем избору, зато тражимо да Ви јавно изложите државна документа која су заснована на Уставу, која су сгласна с Уставом, на основу којих сте, како сте јавно објавили, Ви законито изабрани за председника Републике Србије.
Ваше одбијање да изложите јавно, целом народу, та документа била би Ваша потврда нашег открића да таква документа не постоје и да Ви нисте председник Републике Србије, да бесправно иступате у Републици Србији и у иностранству у својству председника Републике Србије. То онда повлачи да Ви чините кривично дело рушења уставног система Републике Србије што је кажњиво кривично дело по члану 308 Кривичног законика.
Да ли ће се процес даље одвијати као до сада: ка успостављању потпуне тираније Вашег самовлашћа и ка евентуалном отварању грађанског рата, или ће се усвојити мирнодопско решење засновано на Уставу зависи првенствено од Вас: треба да се мирно повучете, престајући да се бесправно у земљи и иностранству представљате за председника Републике Србије.

ДРУГИ ДЕО: НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
Сваки изабрани народни посланик је преузео дужности и обавезе народног посланика прописане Уставом тек пошто је јавно, писмено и усмено, положио Заклетву народног посланика. Њоме се обавезао држављанима Републике Србије да ће да поштује и спроводи у дело Устав Републике Србије. Непоштовањем Устава народни посланик поништава своју заклетву и губи право на положај и функцију народног посланика. Даљим задржавањем на положају народног посланика он то чини бесправно тј. постаје узурпатор положаја и функције народног посланика.
Заклетвом народног посланика сваки народни посланик се, под пуном моралном и материјалном одговорношћу, обавезао држављанима Републике Србије да ће да поштује и спроводи у дело Устав Републике Србије. Непоштовањем Устава народни посланик губи статус народног посланик и његово даље остајање на том положају је бесправно чиме он постаје узурпатор функције и положаја народног посланика.
Народна скупштина, која је оснивач РИК, још није поништила напред наведена противуставна решења РИК. Народна скупштина признаје и прихвата противуставно проглашеног Александра ВУЧИЋА за председника Републике Србије. Народна скупштина делује противуставно. Престаје да постоји као уставна Народна скупштина све док не поништи противуставна, напред наведена, решења РИК и док не донесе нови Закон о избору народних посланика потпуно усклађен с Уставо тако да се избор народног посланика, по члановима 2, 3 и 100 Устава, спроводи непосредним бирањем човека за народног посланика, а не посредним бирањем противуставне институције назване „Изборна листа“ јер се њоме врши посредно бирање народних посланика као заоставштина из доба свих Југославија, уместо, наглашавамо још једном, да се спроводи непосредно бирање народних посланика како захтевају чланови 2, 3 и 100 Устава.
Народна скупштина приморава држављане Републике Србије да преузму, као извор суверености наше државе по члану 2 Устава, да се организујемо и директно вршимо своју сувереност. То су покренули студенти названи „Блокадери“ зато што се боре против противуставне власти и владавине блокирањем њихових противуставних активности, а за успостављање уставних институција, власти и владавине у нашој држави.

ТРЕЋИ ДЕО: СТУДЕНТИМА И НАРОДУ
КОЈИ СЕ БОРЕ ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ УСТАВНЕ ВЛАСТИ И ВЛАДАВИНЕ
Садашње гласање за Изборну листу је посредно гласање за народне представнике: посланике и одборнике. То је само други облик посредног гласања из владавине КПЈ-КПС/СКЈ-СКС делегатског система избора народних посланика.
Чланови 2, 3 и 100 Устава јасно утврђују да је гласање непосредно што значи за човека, а не за папир звани Изборна листа.
Ниједна одредба Устава не утврђује да се гласа за Изборну листу, али чланови 2, 3 и 100 Устава утврђују да се гласа непосредно – за човека. Зато је гласање за Изборну листу противуставно. Представља „кукавичје јаје“ у избору народних посланика и одборника и треба да се прекине. То је још један битан разлог да се гласање спроводи по општинама и за народне посланике и за одборнике. Гласање за народне посланике по општинама обезбеђује да сва подручја Републике Србије имају своје посланике у Народној скупштини. Да Она заиста буде народна. То студенти и народ треба да схвате и поштују.
Број посланичких мандата општине се добија из односа броја становника општине: БСО према броју становника Србије: БСС помножен с бројем посланичких мандата: 250. Математички образац је: (БСО/БСС)250.

ПРЕДЛОГ
Предлажемо студентима, родољубивим универзитетским професорима и активном делу народа:
1. да престану са тражењем од Александра ВУЧИЋА, да он распишете изборе,
2. да наставе са својим самоорганизовањем на основу чланова 1 – 3 Устава,
3. да, у складу са чланова 1 – 3 и 100 Устава они распишу и спроведу изборе са непосредним гласањем за човека, а не за папир звани Изборна листа јер би тиме деловали противуставно, против свог мотива за ангажовање и против свог Едикта.
Цео поступак је детаљно разрађен по Уставу у документу РЕШЕЊЕ изложеном на: https://srbijanarodnadrzava.com/resenje/.

НАПОМЕНА
Угрожавање независности Републике Србије је кривично дело по члану 305 Кривичног законика.
Признавање окупације је по члану 306 тог Законика такође кажњиво кривично дело.
Угрожавање територијалне целине Републике Србије, која је по члану 8 Устава јединствена и неповредива, је кажњиво кривично дело по члану 307 истог Законика.
Лажно представљање је кривично дело по члану 329 Кривичног законика, по чијем члану 330 Самовлашће је такође кажњиво кривично дело.

ПОТПИСНИЦИ

Ми смо група грађана, држављана Републике Србије с бирачким правом, чланови активног састава Иницијалног одбора Народне иницијативе спроведене по Уставу и закону од 8. до 14. новембра 2020. г. Текстови Одлуке и Захтева бирача потписника Народне иницијативе су поднети 26.11.2020. г. Народној скупштини са свим оригиналним личним потписима потписника њеног текста, кoји је јавно доступан на: https://srbijanarodnadrzava.com/narodna-inicijativa/.

Сви потписници ове Петиције, осим потписника под бројем 3, су ову Петицију потписали телефонски. Потписник под бројем 3 је лично потписао као аутор текста.

1. АРСЕНИЈЕВИЋ Силвана, Мирослава Антића 2/7, Крагујевац, 061 676 7368, silvanaarsenijevic@gmail.com,

2. БУНДАЛО Ксенија, Струмичка 76/2, Београд-Вождовац, 060 050 0765, ksenijab555@gmail.com,

3. ГРУЈИЋ Љубомир Т., Џoна Кенедија 31/15, 11070 Београд, 066 067 408, ustav.srbije@gmail.com.

4. МАРЈАНОВИЋ Крунислава, Мајска 17, Београд-Вождовац, 061 307 4582, krunamarjanovic@gmail.com,

5. СТОЈАНОВИЋ Душан М., Korзo 9, Суботица, 064 325 0699, DusanMStojanovic@yandex.ru.

Министрима

– Просвете

– Науке

– Културе

Председнику Уставног суда

Господо,

Не знам да ли вам је по нечем ‘вамо или ‘намо познато да је неки важан Унеско још 1994. године прогласио латиницу за писмо “хрватског језика”, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са таквом “мудрошћу”, одређено је да ће књиге, књижице и друге мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, бити уписане као “допринос” хрватској култури. Баш тако, пошто је у Међународном информационом систему за културни и научни развој чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, речене године у светским библиотечким каталозима укинута одредница “српски језик – латиница” и од тада се све што је њоме штампано одређује као да је штампано хрватским језиком, с тим што ће се накнадно “прекњижити” и оно што је “српском латиницом” штампано и до појаве Брозовог Хрватског правописа (1892).

На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је, четрнаест година касније, “хрватски језик” дочекао “међународно признање”, тако што су “измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (сиц!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознакаsrc (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian-Cyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ISO 6392-2 (sic!), прихваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим записима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз пристанак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије.”

Хрватски “језички кумови” налазе се, дакле, Београду, у расрбљеним институцијама: у Народној библиотеци Србије (с потписом извесног њеног управника Сретена Угричића, писца и философа, који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато “душебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу користити”, примера ради, при изради клозетских (WC) шоља и разних брисогуза.

Претходне редове довео сам у везу са ставом 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо” јер су ме неки језикословци уверавали да синтагма “у службеној употреби” обавезује све и свакога у Србији да пишу ћирилицом. Како сам још као мали разабрао да реч “службено” значи нешто што би могло бити у вези са државним, званичним пословима, мало сам, као језичка незналица, томе противречио, али узалуд.

Ипак, крајем 2015. године одважио сам се да од “Телекома”, предузећа у већинском државном власништву, затражим да ми рачуне телефонских услуга испоставља ћириличким писмом.

Подразумева са да је и то било узалуд јер сам десетак дана касније обавештен да “не постоји могућност да се рачуни… штампају на ћириличном писму”, те да се појам “службена употреба”, на који сам се ја позивао, не односи на њих. Све то, уз поуку да се “под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења… Појам јавно овлашћење се односи на поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”.

Разликовање јавног и службеног није само правнички изум јер и састављачи “Правописа српскога језика” признају да је “ћирилица, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена (ни то не знају, од Новосадског договора из 1954. године, којим је броЗЛО, у улози комуноусташког окупатора, наредио једнакост ћириличког и латиничког писма – у корист латинице – ИП) маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби”, али их то подстиче и, чини се, оправдава да кажу како је “скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво… из којег је настало богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом… учинило да сигурно владање латиницом и у писању у српском језику постане наша свакодневна потреба”, чин који “не може бити штетан по српску културу”. (Ово је нешто “објашњенија” тврдња првог издања из 1993. године да је двоазбучност “образовни минимум за људе који теже свестранијем хуманистичком образовању”).

Наше правопижџије су то писале и објавиле поодавно, 2010. године, али су, по (не)прилици, дотле били довољно неписмени да не сазнају за ону “пресуду” из веце шоље по којој се све мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, уписују као “допринос” хрватској култури. (Случајно сам нагазио на некакав “Пројекат Растко” који је Горски вијенац објавио латиницом, што Хрватима оставља могућност да, у ововременим монтенегринским условима, тај спев прогласе својим културним добром а њенога творца, владику Рада – хрватским песником).

Несагласан са толиким и таквим правописним паметовањем, 20. априла 2016. године, у складу са чланом 168. Устава Републике Србије, поднео сам иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”, као кључни разлог наводећи да “без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити”.

Узалудно, наравно, јер се Уставни суд, двадесет дана касније, прогласио ненадлежним за тако нешто.

И, шта сад?

Ако Устав Републике Србије ограничује употребу ћириличког писма на службену државну преписку, ако Уставном суду није до бављења антисрбском одредбом “да сигурно владање латиницом… не може бити штетно по српску културу”, ако је званичној Просвети, Науци и Култури у Србији неважно шта се све дешава с основама србске духовности – искрсава питање ко је ту луд?!

Стога, Господо с адресне листе, питам шта можете учинити да се србски језик и ћириличко писмо врате у темељ србске духовности, тамо где их је, примера ради, француски славист Сипријан Робер (1807-1865) препознао и потом записао да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски, језик-мајка.

Тада искључиво са ћириличким писмом!

И предлажем да наложите брисање комуно-усташких домишљања о надмоћности латиничког писма над ћириличким, коју правопижџије – заинтересованије за изглед запете или тачке него за вредности србске духовности – сматрају неприкосновеном.

Све то под условом да вам је стало до опстанка србскога рода.

Молим да ми одговорите, како бих знао чему да се надам.

С особитим поштовањем…

***Послато на Савиндан ( 27. јануара 2026), у нади да ће примаоци “завирити у текст”.

Како је “изворни” текст постао “неодговоран”, сада, 5. фебруара, даје се на 51 државну адресу, али и делу “широких народних маса” затечених на 140 сајтовских и 335 личних адреса:

Ова је порука пре десетак дана, 27. јануара, послата тројици Министара и једном Председнику, у нади да ће неко од њих, макар то било и нехотице, “завирити у текст”.

Како нас је то, својевремено, подучио владика Раде да “Надање се наше закопало / На Косово у једну гробницу”, разумљиво је што одговора није било јер шта Жива Држава Србија, утолико пре што се из ње оглашава неки тамо безвезни појединац, има да се петља у Просвету, Науку и Културу – Уставно Судовање да не помињемо.

То, с једне стране, а са друге – ми који смо, некада, на једвите јаде научили ћириличка слова, шта да радимо ако нас правопизџије (можда: правописоари) и њихови заштитници ушанчени у врху Државе Србије, убеде да смо погрешно научени и да, због тога што смо престарели а аналфабетски течајеви поодавно укинути, нема нам поновног уписа у први разред основне школе и учења онога што да ли самопроглашене, да ли наметнуте правопизџије “дарују” Живој Држави…

Преостаје нам само да се поново упитамо, макар узалудно, да ли уставна одредба о “службеној” употреби србскога ћириличког писма ишта значи, знамо ли да и неки заклети ћириличари бране такву одредбу јер, побогу, ако хрватски устав истим појмом штити латиницу – Срби су криви што своју ћирилицу не користе по хрватском рецепту.

Но, да се не бисмо бактали “братствено-јединственим” односима, позабавићемо се уставним чланом који тврди да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”. Могло би то значити, примера ради, да смисао правописних правила није у искључивој надлежности оних који су их својим знањем (можда и незнањем, нарочито небригом за очување неког тамо наслеђа) прописали и наметнули:

– По претпоставци, исто толико, ако не и више, морали би знати Министар науке и Министар просвете -    окружени бројним заменицима, помоћницима и саветницима разних научних, просветних и других “профила(кси)” – јер ни један ни други а ни они остали не би могли на та места стићи да не знају оно чиме баратају извршиоци најразноврснијих научних, просветних и других придружених им послића;

– И опет по претпоставци, то би морало бити познато судијама Уставног суда, ако ни због чега друго а оно због тога што им је “у опису послова” и бављење уставним жалбама изјављеним “против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска… права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту”.

Што се тиче оних првих, чак и да им је правописна вештина мало фелеричнија, морало би им бити сумњиво правопизџијско наклапање – ако не оно које се односи на “наше (испрва хрватско, касније српскохрватско) писмо”, а оно на “наш језик двоазбучни”, да ли један користити пре подне а други после подне, да ли још незнавено како стићи до “једноазбучности”, да ли све то препустити “бучности”… Ако би се уза све то поставило и питање да ли издвајати новац за покриће нечега недовољно одређеног, чак и ако иза свега стоји нека институција од угледа научног, културног или националног, морао би то бити довољан разлог да се речени Министри умешају у свој посао и србско “научно, културно и историјско наслеђе” заштите од неких лакше препознатљивих утицаја, макар оних које је Србима, кроз наводни Новосадски договор из 1954. године, наметнула комуно-усташка окупација.

Они други, уставобранитељи, нису начисто да ли се бавити искључиво жалбама против “појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења” или, можда, мало и правопизџијама који, ко зна из којих разлога, још нису сазнали да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”.

Без обзира на то да ли неименоване правопижџије бије глас најпризнатијих мајстора од писменога заната – можда учлањене и у Занатску задругу у Књаза Михаила 35, у Београду, или су њихови шегрти на неком од филолошких факултета, или су у пензији, помало и онемоћали, али под заштитом неких “високих” културних или научних институција – тек Уставни суд би их морао узети под своје, баш као што је то учинио (или ће учинити) са некаквом тужибапским и кривосудским сестринствима или братствима.

Уколико се тако нешто догоди, “родиће” се услови да се “производи” Правопис србскога језика којим се чувају темељи србске националне духовности.

Уз претпоставку, наравно, да се неће појавити нови правопизџијски следбеници броЗЛОве комуно-усташке окупационе идејности садржане у обећању датом крајем 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости” – понајмање ћирилице.