Аутор: admin

(Аутор је овај чланак упутио на већи број имејл адреса државних органа у Србији и Црној Гори.)

Господо,
Пошто се о описаној теми ћути, текст се даје тек да се зна.
С поштовањем,
Илија Петровић, историчар

Сачувати рођено огњиште… (1)

Одговор на једно делегатско питање у Скупштини (пост)брозловске Југославије, послужио је др Љубиши Дабићу као “окидач” да напише књигу “Елаборат о ревизији пројекта насељавања на Косову и Метохији (и Македонији) после Другог светског рата”. И питање и одговор јесу из 1989. године, али је тема много старија и, што се чињеница тиче – и оних обухваћених књигом и, још више, оних које се тамо не помињу -, углавном непозната не само просечном “радном човеку и грађанину”, већ и многима који би то по свом месту у научном и школском, стручном и управљачком свету у Земљи Србији морали знати. Да не идемо даље од “Комунистичког манифе-ста”, стварног и “научног” упутства за уништење србског народа, творца људске цивилизације, које је Карл Маркс (1818-1883), један од његових писара, сажео у “мисао” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
На ту “мисао”, таква каква је, накачили су се и социјалисти потекли из србскога народа, па ће Светозар Марковић (1846-1875) знан као “отац социјализма” у Србији, али и изрод коме је било свеједно да ли ће у Србији владати Хабзбурзи или Обре-новићи, написати да је политика “јаке и велике Србије” у основи противна интересима србског народа. Ако и “претпоставимо срећан случај да се великосрпска политика увенча успехом и да Србија задобије Босну, Херцеговину, Црну Гору и Стару Србију, мало би се нашло Срба који то не би сматрали за највећу срећу нашег народа. Ми не делимо то мишљење… Политика ‘Велике Србије’ уједињава по форми умне и материјалне силе српског народа, а уствари све би те силе биле спречене и оковане. Народ би изишао из борбе… сиромашнији и разоренији но што је сада, а опет би ос-тао би опет окружен истим непријатељима којима је и сада окружен… ‘Велика Србија’ морала би куповати пријатељство у непријатеља понижавањем и жртвовањем интереса свог народа” (Св. Марковић, Сабрани списи И, Београд 1960, 110-111).
Стварну вредност такве “мисли”, социјалистичке, први је међу Србима препознао Јаша Томић (1856-1922), пошто је верујући да би нова социјалистичка “наука” морала служити интересима онога народа у чијој ће се земљи применити, наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране и оштро упозорен да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” мора оканити шовинизма, национа-лизма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивање” од њега врло уверљиво образ-ложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”, они који су, по природи ствари, у својим земљама били националисти.
Нажалост, доцнији социјалистички (и комунистички) делатници међу Србима, од Димитрија Туцовића (1881-1914), свршеног београдског правника и бечког специјализанта, до отвореног антисрбина и безименог и беспрезименог Јосипа Броза (1892?-1980), све су чинили да марксенгелска “пресуда” о нестанку “реакционарних” Срба с историјске позорнице буде извршна.
Туцовић се у “интернационалну” политику уплео по окончању Првога балканског рата и турског изгона из Праве Србије – Косова и Метохије-, кад су се Арнаути (“они који се нису вратили”, 1043. године, по доласку са Сицилије на данашњи простор), дотле турски послушници, упустили у побуну против новоуспостављених србских и црногорских власти. Како то пише историчар Ђоко Слијепчевић (1907-1993), “нису… према арбанашком становништву примењиване никакве репресалије. Само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад” (Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 261). Туцовићев посао, како сам каже у предговору за своју студију Србија и Арбанија, био је “више из практичних потреба него из теорискога интереса”. Ван сваке сумње, практичне потребе настале су после конгреса Социјалистичке интернационале у Базелу (1869), када је балканским социјалистима наложено да, “насупрот разобручаном шовинизму”, прокламују “братство свих балканских народа, рачунајући ту Албанце, Турке и Румуне”. У Туцовићево време, Ру-муни нису били интересантни социјалистима, Турци су управо били потиснути са највећег дела Балканског полуострва и није их у таквим условима било згодно бранити, а Интернационалин домаћи задатак односио се искључиво на Арбанију, пошто су, како Туцовић тврди, “завојевачком политиком српске владе према арба-наском народу створени на западној граници Србије такви односи да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати” (Д. Туцовић, Изабрани списи ИИ Београд 1950, 56).
Туцовић не говори да су победе Србије и Црне Горе у балканским ратовима осујетиле планове “о стварању једне арбанашке државе изван ужега арбанашкога етничкога простора”, нити помиње да су Срби тада “повратили своје историјско тло на коме се налазе највећи и најзначајнији историјски и верско-културни споменици за које је везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне арбанашке државе у природним етничким границама њиховим, али су били решени да заштите своје националне интересе, које су угрожавале арбанашке претензије, које су биле помагане од Аустро-Угарске и Италије” (Ђ. Слијепчевић, Наведени рад, 247-248).
Није Туцовић помињао да Србија и Црна Гора “нису могле жртвовати своје историјско тло, да би Аустро-Угарска и Италија могле створити своју Велику Арбанију. Оне су, као победнице, тражиле и историјске и стратегијске границе и укидање граница између себе”. Износећи такве захтеве пред Лондонску конференцију сазвану децембра 1912. године, Срби су истакли да се не противе организовању Арбаније као аутономне земље, иако су “победе српске војске и фактичко освајање арбанашке територије давале легитимну основу” да поседнуту земљу задрже за себе. Такав став Срби су наслонили чак и на своје “освајачко право”, будући да су својевремено и Турци дошли до Србске Земље освајањем. Они су, ипак, сматрајући да на првом месту морају стајати “историјски, етнички и културни разлози”, дали и своје додатне аргументе: “Већина у тим крајевима данас јесу Арнаути; али од половине 14. века па до краја 17. века била је та земља тако чиста српска и култивисана, да су Срби наместили своју Патријаршију у Пећи… Близу Пећи налази се српски манастир Дечани, најзнаменитији споменик српске архитектуре и српске побожности из 14. века. Просто се не може замислити да би седиште српске Патријаршије и да би се величанствени Дечани подизали у једноме крају, у коме не би српски народ био у већини. Онај крај у коме су Пећ, Ђаковица и Дечани, то је најсветија земља за српски народ међу свим његовим земљама. Не може се замислити никаква црногорска или србијанска влада, која би била у стању да ту земљу уступи било Арнаутима, било ма коме другоме; најмање би то данас било могуће, пошто је србијанска и црногорска војска у крвавој борби отела од Турака и Арнаута ту своју земљу… Али и ту као и у осталим српским земљама северно од Охрида и у околини Белог и уједињеног Дрима Арнаути су скорашња колонизација, управо инвазија“ (Исто, 255-256).
Ако већ све то занемарује, онда је сасвим разумљиво што Туцовић неће писати ни о трагичној чињеници да “ратови Србије и Црне Горе са Турском (седамдесетих година 19. века – ИП) не само да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где су Срби и Арбанаси били измешани, још више затровали и погоршали односе између њих. Када су српски добровољци… ‘допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили’, поверовало се у то да је настало време ослобођења српскога на-рода… Не само да, овај пут, није дошло до ослобођења српскога народа, него се стање на целоме простору, на коме су били измешани Срби и Арбанаси још више погоршало. Још уочи Берлинскога конгреса била је, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбанашке лиге (1878-1881 – ИП), постала још затрованија” (Исто, 223). Године 1902, србски посланик у Цариграду извештавао је да су “остали неизмењени одношаји, до којих је довела политика, заснована на повлађивању Арбанаса, а у њима је управо корен зла које не допушта да се у Старој Србији успоставе једном ред и мир бар онакви какви су у другим странама европске Турске. Најгора им је последица, што углед власти пада све ниже, а необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те је због њих стање у Старој Србији постало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и пљачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољи прохтев каквог осионог зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја претставника власти, што се види и по смеру који је јасан до очигледности. Па и некада хваљена толеранција турска према цркви са-свим се изгубила, јер су у последње време готово обичне појаве пљачкања цркава и манастира” (Исто, 227). Разулареност и самовоља арбанашког живља остали су основна и трајна обележја овога времена у Правој Србији, а убилачко расположење према Србима и похлепа на аустро-угарско и италијанско подмићивање довели су до тога да је “за скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину. ‘Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. иселило у Србију преко 400.000 Старосрбијанаца’, (од чега) само из Косовскога вилајета око 150.000 Срба” (Исто, 223).
Прогон србског становништва из Праве Србије био је у Аустроугарској тумачен са посебним задовољством, с тим што је у јавности представљан као “српска зверства”. Руски војни изасланик при србској влади, пуковник Владимир Ж. Артамонов изве-штавао је о томе свој Генералштаб: “Антибеоградска хистерија у Аустро-Угарској поприма хомеровске размере. Све тамошње новине само пишу о ‘српским зверствима’, ископаним очима заробљеника, мученим ‘мирним Турцима’ и силованим Албанкама. Крајње недобронамeрaн тон текстова допуњавају карикатуре на којима су руке српских војника и официра у крви, у најмању руку, до лаката. Јавно мњење се непрекидно позива на ‘уништење разбојничког гнезда на обали Дунава’. У неким областима Аустро-Угарске већ је почела тајна мобилизација резервиста и подофицира који су служили у ‘алпским јединицама’. Од њих намеравају да формирају одреде добровољаца који би били послани у Албанију” (Вечерње новости Београд, Недељни додатак, 7. фебруар 1999, 2).
Насупрот томе, Туцовић ће се у свом удвориштву Интернационали чврсто држати тезе да је арбанашка побуна с јесени 1913. године, “због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изазивају. Окупација српске војске простирала се са истока до на саме капије клисура и кланаца. Она је раставила орача од њиве, стоку од паше, стада од појишта, село од воденице, купца и продавца од пијаце, околину од вароши, а читава планинска насеља од свога привреднога центра и житнице за исхрану… При тој побуни могли су се умешати многи домаћи и страни агенти, на које је влада с планом скретала пажњу јавности, али земљиште за евентуални утицај тих елемената припремила је влада г. Пашића (Николе, 1845-1926 – ИП), одбијајући арбанаско становништво од себе истим оним средствима којима се могла најбоље послужити да му положај олакша и да га себи привуче… И кад је буна избила, влада је… изјавила да ће Арбанаси бити ‘примерно кажњени’, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Арбанаска села, из којих су људи благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне. Верна слика тих варварстава изнесена је у дописима из Арбаније у Радничким новинама, у чланцима Крвна освета солдатеске и Црногорски бес. Још једном се потврдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу већ достојно ступити у власничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса” (Д. Туцовић, Наведено дело, 124-126).
Тешко је замислити да би негде, некад и неко могао о својој земљи и о сопственом народу писати толико ружно као што је то чинио Туцовић. Но, ако је то било у интересу “међународног пролетаријата” и “револуције”, ако је тиме испуњаван “завет” Комуни-стичком манифесту и његовим творцима, онда се логичним може сматрати његов став да је “завојевачки поход Србије на Арбанију најгрубље отступање од начела заједнице балканских народа, а у исто време отступање које је плаћено најочигле-днијим поразом… У њему су до костију разголићене нетолеранције власничких класа према другим народима, завојевачке тежње и готовост буржоазије да их спроводи најбруталнијим злочинствима каква су до сада извршивана само у прекоморским колонијама. Напуштање начела заједнице балканских народа још при склапању уговора о заједничкој акцији против Турске отерало нас је да се пребијемо и узаман сатиремо на вратоломној Арбанији, а истерани из ње одбачени смо на Брегалницу да се варварски и сулудо кољемо са браћом… А када се арбанаска авантура хоће да правда отсецањем од Солуна, а брегалнички злочин одбацивањем из Арбаније, онда се мора да истакне да је узрок оба зла један и исти, наиме: завојевачка тежња буржоазије и власничких клика и фактора на Балкану” (Исто, 129-130).
И, да не би било забуне, арбанашка побуна није се догодила у Арбанији, како нам то сугерише Туцовић, већ на Србској Земљи, у Правој Србији, по Косову и Метохији, у крајевима који су током Првога балканског рата ослобођени од турске окупације; у крајевима које Туцовић назива Арбанијом и у које, вели, Србија “није ушла као брат… него као освајач”, не “као политичар већ као груб солдат” (Исто, 131). Или, као што то “дописује” Триша Кацлеровић (1879-1964), Туцовићев саборац, гушење арбанашке побуне може се назвати “једним од најнеугоднијих и најодвратнијих момената у целој политици српске владе, колико срамном, толико и освајачком политиком” (Радничке новине, Београд, број 223. од 22. октобра 1913).
У својој “идејној нетрпељивости” према сопственом народу, која врло често прераста у мржњу, и са великим олакшањем завршавајући свој спис, Димитрије Туцовић ће записати да је “безгранично непријатељство арбанаскога народа према Србији први позитиван резултат арбанаске политике српске владе… Завојевачко држање Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити стварање аутономне Арбаније, али је оно тога најмлађега пигмеја на Балкану гурнуло да се још пре појаве на свет преда на милост и немилост Аустро-Угарске и Италије”. Како ће се ствари даље одвијати, Туцовић не зна; пошто “поразом освајачке политике није завршен ланац опасности и жртава по слободу српскога народа и будућност Србије”, у Србији би требало да се схвати, и он то свесрдно препоручује, “да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политич-ки живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора” (Исто, 133). Србија на првом месту.
Туцовић је поменуо и Брегалницу – поред које је у Другом балканском рату вођена битка против Бугара -, али је зато прећутао сазнање да, “у тренутку кад се у свим деловима наше земље требало користити благодатима срећно повраћеног мира и приступити плодном раду, узнемирени смо са територије аутономне Арбаније оружаном повредом наше границе, пустошењем наших села и вароши. То сведочи да ново заснована Арбанија не разуме суседске дужности. Ово нам је донело нове жртве, а предузетим мерама успело се да се нападачи брзо одагнају” (Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Србије 1908-1918, други редовни састанак, 4. октобар 1913, 1).
Срби су се са шиптарским злочинима срели и крајем јесени 1915. године, после одлуке србске Врховне команде да србска војска бројнога стања нешто више од 220.000 војника и официра (уз њу око 200.000 избеглица и тридесетак хиљада заробљених непријатељских војника), под притиском аустроугарске, немачке и бугарске војне силе а у одсуству савезничке помоћи са солунског правца, крене у пробој преко Арбаније и Црне Горе, “преко снегом покривених кланаца, по беспућу и козјим стазама”, и избије на море. У својој Историји Срба, Београд 1989, Владимир Ћоровић (1885-1941) записаће да се “падало од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе”. Ово последње потврдиће и тринаести том књиге Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца (Београд 1927), наводом да је “арнаутски живаљ, непријатељски расположен према нашој војсци… због пљачке раздражен и са оружјем у руци напада наше војнике”, те да је у току 2. и 3. децембра дошло је до оштрих оружаних окршаја са њима. Нападнут са три стране, До-бровољачки одред је “преполовљен и сведен на 500 људи”.
Да ли је до мора стигло, према енглеским извештајима, свега 70.000 србских војника или је србска Врховна команда покушала да себе охрабри цифром за 50.000 већом – споредна је ствар, али је извесно да се србска војска нашла на Солунском фронту без основе за попуну. С искуством из пристизања добровољаца у балканске ратове и током претходних месеци Великога рата, србска влада је 17. новембра 1916. године донела уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добровољцима у србској војсци, пристиглим из Америке додељивати државна земља – “пет хектара плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити Србин, Хрват или Словенац” (Југословенски добровољци 1914-1918 – Србија, Јужна Америка, Северна Америка, Аустралија, Француска, Италија, Солунски фронт, Зборник докумената, приредио Никола Поповић, Београд 1980, док. 84, 110).
С разлогом сматрајући да су бројни србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године оштећени поделом на “америчке” и “остале” добровољце, добровољачка организација из Новог Сада, на самом крају октобра 1920. године, одр-жала је протестну скупштину и захтевала “да се и добручанима (из Србског добровољачког корпуса из Одесе, који су ратовали у Добруџи, у Румунији – ИП) одмах дели земља за ову економску годину и да и они осете благодати за своје пожртвовање” (Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918-1941, Нови Сад 1968, 162).
Требало је да прође више од четири године да би новосадска Застава могла јавити да је Министарском савету Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца поднесен предлог да се добровољцима са Добруџе призна добровољачко право. Предлог је усвојен и “најзад је правда победила. Признати су они људи који су много допринели, како на бојном исто тако и на политичком пољу нашем ослобођењу и уједињењу” (Застава Нови Сад, 21. јануара 1925).
Било је то у складу са једном представком петорице чланова Југословенског одбора од 9. јануара 1917. године, којом је од председника Министарског савета Николе Пашића тражено да се и на добровољце из руског заробљеништва, а не само из Америке, при-мени наредба о додели пет хектара плодне земље за насељење. На полеђини примљене представке, Пашић је забележио и потписао: “Прочитао у Седници и решили да се… сваком добровољцу, који се буде борио на фронту осигура 5 хектара плодне земље. О томе известити одбор” (Југословенски добровољци у Русији 1914–1918, напомена уз док. 127, 158).
С разлогом су ратници са Добруџе тражили да им се призна право на добровољачку компетенцију јер су знали да је командант Добровољачког корпуса ђенерал Михаило Живковић (1856-1930) ту одлуку србске владе објавио наредбом бр. 122. од 24. фебруара/9. марта 1917. године, те да право на пет хектара обрадиве земље и на насељавање има “сваки добровољац Југословен, који се у српској војсци бори противу непријатеља” (Исто).
Кад су већ сви србски добровољци, без обзира на то откуд су пристигли на ратиште, изједначени у правима на насељење, Добровољачки гласник број 1-5/1940 могао је саопштити позивајући се на “проверене” податке Добровољачког одсека Министар-ства војске и морнарице, да је “до 31. јануара 1940. године издато 40.214 добровољачких уверења. Од тога било је 33.736 борачких и 4076 неборачких. На основу пресуда Државног савета још је издато 210 борачких и 17 неборачких уверења. Признато је добровољачко својство и бившим четницима и усташима у ранијим ратовима и то 2194 борачка и 180 неборачких уверења. Наводи се да се очекује још око 1000 молби за издавање уверења до краја 1940. године. Према томе, по овом извору, укупно је било издато преко 41.000 добровољачких уверења, од чега око 38.000 добровољцима у 1. Светском рату” (Ђорђе Станић, Липар – Српска добровољачка колонија у Бачкој, Београд 1998, 206).
За евиденцију издатих добровољачких уверења, београдско Удружење ратних до-бровољаца… каже да је једино она “меродавна и коначна”, иако то она свакако није јер су у њу морали бити уписани само они добровољци који су добили земљу или об-везнице. За највећи део добровољаца погинулих током рата није имао ко да оствари добровољачка права; нема добровољаца који су умрли без наследника, али не по грађанском праву, већ по правним правилима посебно смишљеним за добровољце; нема оних који су брисани из спискова јер се на добијена имања нису населили у про-писаним роковима, као што се, на пример, десило Лазару Т. Бабићу из Крупе, у Далмацији, који је према писању Српског кола из 1929 (број 10) умро неки дан раније од туберкулозе задобијене у рату. И још је написано да он “оставља жену и незбри-нуту децу, а прошле године одузета му је добровољачка земља, зато што се није благовремено на њу населио. Оправдање да је болестан и да лежи на самртној постељи, ништа није му могло помоћи”.
Највећи део “признатих” добровољаца насељен је у “новим областима” – по Маћедонији, Правој Србији (Косову и Метохији), Војводини Србској, Славонији. Кад је понестало “аграрне земље” за надељивање, Држава је не могући да одговори свом об-ећању датом крајем 1916. године, најпре приступила “преиспитивању” добровољачких права, повремено је “брисала” неке од “признатих”, а бројне који су се касније “сетили” да су били добровољци и за то тражили признање, онемогућавала да то остваре. У таквим условима, она је замислила да своју “аграрну” обавезу претвори у финансијску и развуче је на тридесет година, све тамо до 1968. године, с тим што би будуће обавезе испуњавали порески обвезници кроз буџетске ставке предвиђене за покриће државних обвезница, новчаних – 50.000 динара за борце, а 30.000 за неборце. Био је то, поред труда да се призна и историјска истина, само закаснели по-кушај да се исправи неправда која је србским добровољцима, и живима и умрлима, чињена претходних двадесет година.
Приступило се, дакле, издавању државних обвезница, тако да се од укупно 11.859 поднесених захтева до 17. августа 1939, у евиденцији “учлањених” добровољаца нашло свега 5.995 лица којима су обвезнице издате до 31. августа 1940. године. Како су добровољачки захтеви за издавање обвезница пристизали и даље, Министар пољопривреде у акту број 52940/ВИа/40 од 27 јуна 1940. године пише да “до данас поднетих молби за признање добровољачког својства око 60.000 од којих, према мишљењу шефа Добровољачког отсека у Министарству војске и морнарице, биће одбачено око 20.000 молби, тако да ће бити признато добровољачко својство још 40.000 лица”. Истовремено, он је утврдио “нов датум као услов за право на пријем обвезница дакле крај 1941, т. ј. 31 децембар 1941 а рок подношења молби за пријем обвезница крај 1942, т. ј. 31. децембар 1942. (Удружење ратних добровољаца из Савске 9 у Београду не жели да зна за тај спис и уписане податке јер на њему, вели, нема потписа и печата. А у томе спису, неименовани шеф Одсека ратне штете у Одељењу државних дугова и државног кредита, припремио је за Господина начелника истог тог Одељења један прелиминарни извештај о добровољачким захтевима и од-носу надлежних државних органа према тим захтевима).
Било како било, у Удружењу ратних добровољаца дотле је евидентирано тек око 42.300 србских добровољаца, да ли насељених на обећану и добијену земљу или “надељених” државним обвезницама, а управо започети Други светски рат зауставио је не само очекивану процедуру за “упис нових чланова” у речено Удружење, већ је Бугарима и шиптарским балистима (овима другим уз подршку италијанског окупатора) омогућио да из Маћедоније, односно са Косова и Метохије протерају у међувремену насељене породице србских добровољаца и колониста.
Уза све то, челници Комунистичке партије Југославије и повелик број њихових идеолошких следбеника, уверених или заблуделих, понајвише србскога порекла, преживели су све ратне “офанзиве”, добрим делом захваљујући и страху званичног Лондона да би у Југославији могле победити србске националне снаге. Тај страх утицао је и на промену енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из-беглиштву, те је та влада, под притиском енглеске владе, морала променити свој став према Комунистичкој партији Југославије.
Те промене добиле су свој формално-правни облик већ 17. новембра 1943. године, кад је краљ Петар Други Карађорђевић (1923-1970) потписао Уредбу са законском снагом, којом су укинути Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави и Закон о државном суду за заштиту државе, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег до-ношења више није могло бити речи о било каквом озбиљном супротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југославији. Највероватније, и друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943) сазвано је тек пошто је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу краљевска влада донети, а с разлогом ваља претпоставити да је и југословенско-арбанашки кому-нистички скуп у Бујану, у северној Арбанији, одржан тридесет дана касније, био приређен не би ли се, “за после рата”, судбина Косова и Метохије уредила протеривањем преосталих тамошњих Срба и “поклонила” Арбанији.
“Офанзиве” су потрајале још неко време, а Национални комитет ослобођења Југославије, чији је председник био Јосип Броз, познатији као Тито, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлуку је потписао Србин, поп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова, а њен текст, објављен у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:
“У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресеља-вање колониста (насељеника) који су раније били насељени у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини. Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се излажу трошковима, пошто још нису створени услови за њихов повратак у рани-ја насеља, то с обзиром на све предње, а да би заштитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова
Решавам:
1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки од-бори указивати и даље сваку помоћ;
2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити благо-времено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.
Тим актом само на Косово и Метохију спречен је повратак око 12.000 домаћинстава с око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број србских ратних добро-вољаца и њихових породица. Истом Одлуком, неутврђеном али много већем броју рат-них добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Војводину Србску.
Стотинак дана касније, (рас)поп Влада Зечевић, овога пута у улози Брозовог мини-стра унутрашњих послова, 4. јула потписао је решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, ку-повина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су она власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, оштро је запрећено Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.
И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на те-риторији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.
Обе поменуте одлуке првенствени су пример да Броз, онај који је по уласку у “ослобођени” Београд ставио на знање својим послушницима, међу којима су најбројнији били србскога порекла, да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, није се “бавио” потписивањем антисрбских наредаба, уместо њега србску судбину одређивали су туђински окупатори, почев од хрватских и словеначких комуниста Едуарда Карделија (Едварда Кардеља, 1910-1970) и Владимира Куперштајна (Бакарића, 1912-1983), уз потпору србских “мајстора за прљаве послове”, почев од Александра Ранковића (1909-1983), Милована Ђиласа (1911-1995) и бројних других, све до данашњих демократизованих комуниста, односно комунистичких демократа. Такви односи према Србима успостављени су по моделу провереном у разарању руског народа по доласку бољшевика на власт, а брозловска стратегија показала се као двоструко успешна: тамо где је то било лако “технички изводљиво”, као у Маћедонији и Црној Гори – “републиканци” су “унапређени” у нације, а у Србији где се таква “памет” није никако могла применити, шиптарска мањина на Косову и Метохији и повише мањина (најбројнија маџарска) у Војводини Србској послужиле су као изговор за проглашење аутономних покрајина. Овим последњим “изумом” не само да је тамошњој србској већини обешен камен о врат (кога се она више никад није успела ослободити), већ су успостављене и позици-је са којих ће се лакше наставити са разарањем Србства.

Наставиће се…

Нека ово буде моје опроштајно писмо Председнику. Он је изабрао да буде морална и духовна сиротиња.
Било му лакше него да буде Господин. И да „Господина Госта“ отера у мантерину.

Драгољуб Петровић
19. јул 2024.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ ПРЕДСЕДНИКУ

Писао сам ти, мој Председниче, више пута о неким темама о којима смо и ти и ја, као бивши понављачи, остали једнако необавештени. Више ти нећу досађивати ако те данас Шолц, „у четири ока“, убеди у оно у шта твоје претходнике нису успе[ва]ли ни Хитлер, ни Бизмарк, ни Черчил, ни Вилсон. Нити ико од оних светских разбојника који су нам као своје „дипломатске поучитеље“ слали представнике оне људске сорте која се, док је било Срба, међу њима могла појавити, али не и дуже задржати. То сам схватио кад су ми двојица од њих остали у памћењу по својим необичним презименима – Терал и Мантер.
Према таквим „гостима“ Срби су се умели понашати у складу с дипломатским стандардима највишег реда: њих би брзо отерали у мантерину.
Помињем ти „с предумишљајем“, мој Председниче, овај стари српски дипломатски манир: „у четири ока“ питај свога данашњега госта зашто „литијумску лепоту“ тражи у Србији кад зна да тога у свом дворишту има десет пута више него ти у своме? И питај га зна ли зашто су Норвежани и Португалци протерали Рио Тинто чим је први пут помолио нос преко њихове капије? И јеси ли сигуран да он за тебе неће имати покоје непријатније питање? Рецимо, како је уситњавана она коруптивна свотица од милијарду долара?
Зна се, наиме, да је та свотица одбијена тамо где је била намењена, али је тада направљена грешка и понуђач није био прогнат (као што су то са њим урадили Норвежани и Португалци) већ остављен да се више од 20 година „одомаћује“ и да ону свотицу уситњује на много ситних српских званичника. И да ли би се могло догодити да тебе данашњи гост припита знаш ли како је она свотица уситњавана? По неким знацима, рекао бих да ти понешто од тога и није непознато: пре три дана оснажио си ону Уредбу Владе Србије „у циљу »оживљавања« Просторног плана подручја посебне намене за реализацију експлоатације и прераде минерала јадарит »Јадар« – која је негде раније била скрајнута као незаконита. Процењујем да такво понашање постаје панично и да указује на то да су неки рачуни стигли на наплату; и да се то потврђује чињеницом да су се и И. Дачић, и А. Брнабић, и С. Мали одједном појавили као специјалисти за Јадар и јадарит и да је све твоје „окружење“ уплетено, уловљено – такорећи, у риотинтовску мрежу.
И сад постаје извесно да се од тако јевтине људске јапије, каква се Србима наметнула за предводнике у најтрагичнијем тренутку њихове историје, не може очекивати ништа лепше од онога за шта још не постоји реч у српском језику, а шта је Рио Тинто припремио Србима за следећих 60 година: 18 милиона тона борне киселине, 19,2 милиона тона сумпорне киселине, 90 хиљада тона натријум хидроксида, 114 хиљада тона хлороводоничне киселине, 6,6 милиона тона калционе соде, 3,6 милиона тона негашеног креча, 4,8 милиона тона цемента, 300 хиљада тона цемента за подградњу рудника, 36 милиона тона „за агрегат за пасту за запумпавање“, 1,56 милиона тона натријум сулфата… И за све то, мој Председниче, тебе ће Шолц уверавати да је лековито и да он, из превелике љубави за Србију, одбија да толику лепоту ископава у свом дворишту.
Извесно је, дакле, да ти Шолц долази да те уцени: он зна, боље од тебе, како је Рио Тинто уситњавао ону свотицу, он зна кога је све (и како) корумпирао и сад ону студију о лековитости својих производних процедура Рио Тинто више и не мора приређивати: свако зна – осим корумпиране српске власти – да се толико милиона тона најразноврснијих киселина не може протурити кроз наркомански шприц, али се може уништити народ који је утемељио европску културу и цивилизацију. И истурити Шолца као последњег Хитлера да потврди суд да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, али им ваља признати да брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. И то се потврђује чињеницом да су на четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, затрли Словене (и најавили да ће томе додати и Србе проглашавајући их „за нове балканске досељенике“). Зна Шолц да се нашао у прилици да опосли оно што злочинцима који су му претходили никако није полазило за руком. И да за то Немци сада неће гинути као што им се двапут догодило у XX веку: пред њима се сада нашла најјевтинија српска власт. Она која се одрекла народа за чијег се предводника наметнула и уместо заштите народних интереса – истакли приоритет властите стражњице. Такве наводе потврђују српски министар Синиша Мали и помоћник државног секретара САД за енергетске ресурсе Џефри Пајат тврдећи да је то „генерацијска прилика за Србију“, али и „економски приоритет Европске Уније“. И ваља нам одмах признати: Пајат зна шта прича, а Синиша не зна шта брбља. Да зна, схватио би да се милиони тона оних киселина не могу држати ни под каквом контролом и да ће за вечност бити отровано и Доње Подриње, и Посавље, и два Поморавља, и Подунавље до Црнога мора. И да би о томе требало обавестити и Бугарску, Румунију,Молдавију, Украјину, Русију, Турску… И припитати и њих шта мисле о Пајатовим „економским приоритетима Европске Уније“.
Покушај, мој Председниче, да макар мало успориш – ако се већ не мислиш зауставити и свог данашњег госта отерати у мантерину. Ти си Србима већ нанео више зла него ико у њиховој историји, помогли су ти у томе и твоји претходници (Ђинђићи, Тадићи, Лабуси, Динкићи, Ђиласи), али ће теби бити уписано да си као ликвидациони управник српске националне пустиње оверио све оно што су ти они приредили, а ти пропустио прилику да макар над несрећном Србијом – не спушташ гаће!
*

У писму свом Предсенику накнадно сам додао и ове редове:

Накнадни запис. И док сам потписивао ове белешке, осећао сам да су оне остале некако недовршене, али да ће се већ следећег дана показати да сам ја необавештенији од свог Председника – на то нисам могао ни помишљати. Чињенице су, међутим, непоткупљиве: јуче сам сазнао да у свету сада постоји седам рудника литијума, а нека Председникова министарка, за више својих мандата, најавила да ће их у Србији отворити – десет! Тј. да ће оне десетине милиона тона киселина – удесетостручити!! Та министарка зна како се могла родити без оца и зна како је и сама могла родити сина да и њему отац остане непознат, али ће остати нејасно како је могла планирати толико рудника ако има само „пола Дрине“ и једну Мораву – а Рио Тинту само за Јадар неопходна је цела једна „пролећна“ или „четворострука августовска Дрина“. Зато сам се сневеселио кад сам схватио да се Скупштина Републике Српске прекључује на памет мога Председника и да на Мајевици планира „свој Јадар“, а да ће после одлучивати о томе како ће му прибавити макар „два Врбаса“.

Ни у Србији ни у Републици Српској веће се несреће Србима нису могле догодити од оних које су им садашње власти обезбедиле – отварајући им путеве према безданима историје.

Мада је старогрчки државник Перикле (495-429. пре Христа) објаснио да у демократији “не влада мали број људи, него већина (народа)”, речници страних речи уверавају нас позивајући се на грчки извор (demo – земља, свет, народ + krateo – владам), да је демо-кратија политички поредак у коме власт припада народу, да ли дословно, да ли преко “народних представника”, да ли, у несрећном србском случају, преко страначких послушника.

Амерички историчар Вил Дјурант (1885-1981) нешто је сумњичавији, те предлаже да “атинску демократију… пажљиво проучимо, јер она је један од истакнутијих експеримената у историји управљања. Она је, као прво, ограничена чињеницом што само мали број људи уме да чита. Физички је ограничена тешкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих градова Атике. Право гласа ограничено је на оне синове двоје слободних атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове породице уживају грађанска права или директно сносе војна и фискална оптерећења државе”.

Распет између управо датих научних објашњења, потписник ових редака забринуо се пред одређењима којима су “овлашћени” мислиоци представљали тај појам на србском језику.
На пример:
Ноам Чомски рећи ће да је демократија “систем у коме одлуке доносе повезане елите, док је народ само посматрач збивања а не учесник у њима”. Мудар какав јесте, он ће томе додати и да је “народу дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу”.

Сумњичав какав је био, Ралф Еперсон је устврдио да “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”, што је извесног приватног тумача нагнало да смисли како нам је “то ушло на велика врата а излази нам на нос”. Сводећи све то на “најмањи заједнички садржалац”, Џон Адамс је “открио” да је “неопходно одбранити појединца од већине”, чиме је једнога залудњег читаоца “овластио” да каже како је “демократија причинила човечанству више несрећа и зала него све куге и колере заједно”.

Да би мало “скратео” доколицу, тај залудњак почео је да прелистава страњске речнике у потрази за појмом “krateo” и, несналажљив по природи, пронашао је, азбучним редом, свега неколико примера насталих по угледу на демократију:

– аутократија, самовлашће;
– бирократија, чиновничка власт;
– геронтократија, владавина најстаријих, сенатора, сенилних такорећи;
– олигократија, владавина мањине;
– плутократија, владавина богатих;
– технократија, владавина технике и техничара (мада кратија из овог примера није “krateo – владам”, него “kratos – јачина, снага”).
– ариттократија, владавина најбољих.

Чак и површан увид у наведене словне и дословне разноликости ових осам појмова, осам прутова у свежњу са секирчетом, односно “кратијом” у средини (латински: fascis, као знак неприкосновене власти староримских властодржаца), уверљиво казује да влада само један, у име владајуће мањине, с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из кабинета, обеспамећен, “притиском на дугме”, под паролом “господар над свима, ради добра свију”, са циљем да се досегне поредак у коме ће постојати “не слобода, него ред, хијерархија и дисциплина”, поредак у коме ће свемоћ државне силе и њенога номиналног вође избрисати свако сећање на појединачне слободе.

Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак година успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској повесници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитлеровог “ратног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској”. На томе се обећању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија остварена кроз накнадну немачку победу у двама светским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у Европску унију.

Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама западне демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским народом, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.

Патријарх Српске православне цркве Порфирије: „Рекао сам и поновићу, Загреб и ја се волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то некоме сметало, његов је проблем”!

Под сводовима Српске патријаршије, Православно-богословског факултета, као и међу верницима Српске православне цркве, кружи вест да српски високодостојници (читај владика бачки Иринеј Буловић и његов духовни син патријарх Порфирије) активно раде на припремама за долазак папе у Србију.
Истине ради, неопходно је напоменути да се од Светог Саве, првог поглавара аутокефалне српске Цркве, ниједан наш првосвештеник није сусрео са римским папом.
Упркос томе, и сам врх српске политичке елите изражава сагласност да папа посети Србију, у првом реду у знак захвалности што Ватикан није признао самопроглашену „државу Косово“, која је на варварски начин и уз помоћ НАТО пакта, отргнута из државно правног система и Устава Републике Србије.
Констатација о непризнавању тзв. државе Косово од стране Ватикана, сама по себи, изазива чуђење и подсмех, поготово ако се узме у обзир неколико чињеница. Као прво, када је у питању разбијање државности Републике Србије на КиМ, најилустративније нам говори чињеница да иако Ватикан званично није признао тзв. независност јужне српске покрајине, у исто време, захваљујући Викиликсу сазнајемо да је 30. априла 2008. године, недуго пошто је „Скупштина Косова“ 17.02.2008. год. усвојила акламацијом Декларацију о „независности Косова“, из Америчке амбасаде из Рима је послата поверљива депеша број 0971, у којој пише да је Монсињор Мигел Маури рекао америчким званичницима да је „Света столица ‘de facto’ признала независност Косова, али то није званично објављено, искључиво ради остављања отворених врата за вођење екуменског дијалога са СПЦ“.
Други еклатантан пример, представља одлука Свете столице о цепању Београдске надбискупије Римокатоличке цркве на два дела, и то: Београдску и Косовску надбискупију, што је учињено непосредно после проглашења тзв. независности Косова 2008. године. Готово је невероватно како су ове чињенице остале непознате српској црквеној и политичкој елити?
Такође, искреност односа Римокатоличке цркве према СПЦ најбоље се види из примера који се догодио пре скоро 80 година, тачније 4. марта 1945. године. Тада је комунистички режим вршио велики притисак на СПЦ да призна аутокефалност МПЦ, што је један од највећих патријараха у историји СПЦ Герман, енергично одбио, истичући „да би на тај начин СПЦ извршила самоубиство“. И онда је, тог датума, по налогу и уз пуну подршку комунистичког режима, тзв. „Иницијативни одбор“ сазвао Македонски црквено-народни сабор коме је присуствовало око 300 делегата из целе Македоније, док је у име Римокатоличке цркве био присутан Алојз Турк, потоњи надбискуп београдски? На тај начин је очигледно демонстрирана жеља Ватикана да се изврши дезинтеграција СПЦ.
Када су у питању односи Ватикана и СПЦ, као и српског народа, треба додати да је на округлом столу који је организован од стране Покрета за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014. године, једна од највећих професорски у историји правног факултета у Београду, проф. др Смиља Аврамов говорила о тајном споразуму и уништењу православља од стране Ватикана, САД и Немачке. Др Аврамов је рекла да је „Између ове три земље склопљен тајни споразум 1976. године у 11 тачака“, од којих се једна односи на „тотално уништење Православља“. Учесници тајног споразума су били кристално јасни када су рекли да Православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат православних земаља који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз Православље веома тешко успела.
Потписници документа су констатовали да би се уништила срж православне теологије, неопходно је уништити Православље у целини, што је једино могуће остварити продором у Православну Цркву, и то путем подмићивања црквених великодостојника великим свотама новца. На крају су додали да је реализација овог плана неопходна, јер је православна теолошка мисао једина која се може повезати са оним што они називају глобализација.
У том контексту, јасно се види лицемерност и улога Римокатоличке цркве у нарушавању и разбијању српске, а нешто раније и југословенске државности. У то време је Ватикан са спољним агресорима и домаћим помагачима, ковао планове о разбијању како државности Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, државности Краљевине СХС, социјалистичке Југославије и Савезне Републике Југославије тако и државности Републике Србије на КиМ.
После свега наведеног, са жаљењем можемо да констатујемо да је од стране високодостојника СПЦ било врло озбиљних и тешких пропуста поготово у односу са представницима Римокатоличке цркве. У том контексту, наводимо изводе из дела проф. др Миодрага М. Петровића – „Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство“, 25. септембар 2018. године, стр. 4:
„…Ако се уз напред речено има у виду и чињеница да су сви чланови Светог архијерејског синода, први пут у историји Српске цркве, гостовали у Загребу, где су са хрватским кардиналом и бискупима седели у сали са окаченом изнад њих сликом Алојзија Степинца, онда је јасно какву ће корист извући Хрвати од учешћа српских архијереја у ‘Мешовитој комисији’. Не треба сумњати да ће Ватикан Степинца свакако прогласити за ‘свеца’ и независно од тога што ће се измислити да је учинио неко исцелитељско чудо …“.
„…За Хрвате је важно да остане записано да је у том чину, преко католичко-православне комисије, учествовала и Српска православна црква. Онај ко са њима вади мед, тај прсте лиже, тј. на истом је послу ради ‘зближавања’.
Шта је требало да у том случају уради Српска православна црква? Да одбије папин предлог, а да образује посебан одбор уистину стручних чланова, чија би студиозна истраживања објавила у посебном зборнику. Њено учествовање у ‘Мешовитој комисији’ ничим не може да се правда. Апсолутно је у супротности са канонским учењем и читавом православном црквеном праксом…“.
Када је у питању евентуална посета папе Србији, навешћемо став блаженопочившег српског патријарха Гаврила V, (Мемоари патријарха српског Гаврила, I, Париз 1974, стр. 593–594), из разговора са Михом Креком, потпредседником Словеначке радничке партије и потпредседником Министарства савета Краљевине Југославије у емиграцији. Том приликом, Миха Крек је рекао патријарху Гаврилу V:
„Све што се вама догодило, културном свијету је познато. и он одаје своје признање вашем ставу пред непријатељима цијелог свијета. То мишљење дијели се и овдје у Риму, при Светој Столици. Сам Папа Пије XII добро је упознат са околностима под којима сте живјели до краја рата. Цијенећи вашу жртву за наш народ, Свети отац папа искрено се заинтересовао за Вашу Светост. Он би желио, кад се већ налазите у Риму у његовој близини, да вас лично у свему помогне и пружи вам прилику да се увјерите у његову добронамјерност и жељу да вам омогући нормалан живот, који вам као српском патријарху доликује. Ви треба да имате пристојну вилу са свим удобностима, како бисте се могли несметано посветити дужностима према нашим вјернима, према многобројним избјеглицама и болесницима. Света Столица има средстава да материјално омогући вашу опсежну мисију међу паством. Свети отац вољан је да вас у свему помогне, а преко вас он жели да помогне српске избјеглице, да се заузме за њихов смјештај и пристојан живот. Због свега овога добро би било да се Ваша Светост састане са Светим оцем Пијем XII“.
Патријарх је одбио предлог, а то значи и сваки контакт и сусрет. Свој став је образложио следећим речима:
„После свега овога што сам укратко изложио, да ли има начина и могућности да српски Патријарх пређе преко свега овога? Ви сте ми сами, господине Министре, рекли да имате информације из савезничких извора да је побијено између 700 до 800 хиљада Срба. Молим вас, како ја сада могу да пређем преко свега тога, и да одем у Ватикан на ноге Папи? То би било подворење, што ја као српски патријарх не бих никада могао себи да дозволим, а још мање да о тој могућности дискутујем, па макар да ми је стављено да бирам између смрти и живота. Ја бих се сто пута определио за смрт, у уверењу да нисам издао свој пут и Српску православну цркву и српски народ као целину, који наставља и даље своје мучеништво.“ (Мемоари..,I, стр. 601).
Уместо коментара о српским страдалницима током Другог светског рата, навео би кратак цитат из дела Миодрага М. Петровића – „Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство“, 25. септембар 2018. године, стр. 6:
„…Када су 1987. године новинари питали Херцога – који је у име Владе Израела дошао био у званичну посету Немачкој (тада сам био на студијском боравку у Франкфурту на Мајни) – да ли Јевреји могу да опросте Немцима за Холокауст, одговорио је: ‘За то морате да питате жртве’“.
На крају, говорећи о евентуалној посети папе Србији, 46. поглавар Српске православне цркве који се налази на престолу Светог Саве, патријарх Порфирије (Првослав Перић), је рекао:
„Лично сам имао прилику да више пута сретнем садашњег папу, у разним поводима. Морам да кажем да сам из сваког од тих сусрета бивао обогаћен и понео најлепша могућа духовна искуства. Да сам, пре свега, у њему видео огромну јеванђелску ширину, ширину на коју нас Христос позива, ширину у којој има места за све, независно од тога ком народу припада, којој држави, којој вери, или пак ако себе осећа и декларише као неверник. Што се тиче папине посете Србији, сматрам да би то било обострано исправно и у духу Христове речи која позива на јединство“.
Такође, одавно су нам познати јавно изражени сентименти патријарха Порфирија које гаји према Загребу, Хрватској, Римокатоличкој цркви а посебно римском папи, што представља његов лични став за који смо сигурни да га дели само занемарњив број верника СПЦ. Његове речи смо навели на почетку овог текста, а оне гласе:
„Рекао сам и поновићу, Загреб и ја се волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то некоме сметало, његов је проблем”!
Ваша светости, наш је проблем што сте Ви патријарх Српске православне цркве и налазите се на престолу Светога Саве, а нисте Загребачки надбискуп или неки високодостојник Ромокатоличке цркве!
Што се нас тиче, ми смо рођени као православци и као православци ћемо и окончати своје животе. Али нисмо, нити ћемо икада бити, паписти, екуменисти, модернисти или либерали као ни глумци!
Ми смо верници једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што ће рећи једине Православне, која почива на апостолским правилима, одлукама Васељенских и Помесних сабора и на учењима свих Светих Отаца Православне цркве.
Диогенис Д. Валаванидис
председник ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА
председник Одбора за верска питања ЦЕНТРА ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ

Извор: Борба за веру

Неки аутори (види: https://sedmasila.rs/protiv-koga-se-informisemo/ : упозоравају да се Натанјахуов “цивилизацијски” поход на Палестину може изједначити са поруком Адолфа Хитлера (1889-1945?) да “сва дела имају сми­сао, па и злочин”. Утолико пре што рабинска “наука” Менахема Шнерсона (1902-1994), америчког грађанина, једног од најутицајнијих јевреј­ских делатника 20. века, месије за његове следбенике, бавећи се пи­та­њем како “обезбедити потпуни процват… национализму-­ци­о­ни­зму, прецизније Јеврејском фашизму који се по својој тај­но­сти и моћи појављује као надфашизам”, за Хитлера вели да је “глуп и незрео”.

(Објављено 31. мај 2020. 

Њујорк. Пета авенија. Она дели Менхетн на западни и источни део. Ту се, између 52. и 53. улице Западног Менхетна, налази пословна зграда висока 40 спратова. Њен број је 666. Власник ове зграде је Џаред Кушнер, зет америчког председика Доналда Трампа. Џаред Кушнер је млад, висок, згодан пословни човек. Потиче из богате банкарске породице јеврејских досељеника из Белорусије. Зграду 666 у Западном Менхетну Кушнер је купио 2007. год. за фантастичних 1.800.000.000$.

Две године касније Џаред Кушнер се оженио ћерком Доналда Трампа. До удаје она се звала Иванка Трамп. Исповедала је протестантизам и припадала тзв. Презвитеријанској цркви. Али 2009. год. Иванка пролази кроз обред очишћења (giur), прихвата јудаизам и добија ново, јеврејско име Yael (хебр. יָעֵל) што значи „горска козица“. На венчању добија презиме Kushner. Из неких разлога, међутим, она се и даље представља као Иванка Трамп. Штампа и телевизија подупиру ову збрку. И тако, сви знају за Иванку Трамп али нико не зна за Yael Kushner, јер нико не говори о Yael него о Иванки. А Yael Kushner је, по сопственом признању, једна ортодоксна Јеврејка као и њен супруг Џаред Кушнер.

(Фото: http://peureport.blogspot.com)

Обоје исповедају хасидски јудаизам и припадају ортодоксном јудаистичком покрету Хабад-Љубович. Хасидизам значи „благородно учење“, што долази од речи хасид која означава благочестивост, истинољубивост. Као верски покрет хасидизам је настао у првој половини XVIII века у Југозападној Украини, у Волињској и Подолијској области, након пропасти месијанског покрета Шабатаја Цвија и погрома за време козачког устанка Богдана Хмељницког. Оснивач хасидизма је чувени јеврејски мистик Јисраел Баал Шем (1698-1760).

Хасидизам посебан акценат ставља на личном доживљају Бога, личној исправности и улози харизматског вође, духовног учитеља цадика. Хасиди су изузетно  привржени јеврејској традицији и строго поштују све јеврејске обреде. Једу само кошер храну, држе шабат и редовно посећују синагогу. Делују као група окупљена око својег духовног учитеља, те према његовом пребивалишту одређују и назив своје верске општине. Тако Џаред и Yael Kushner, након преласка у Вашингтон, постају чланови синагоге „Шаул“ (The SHUL) коју води и у којој обитава раби Леви Шемтов.

Основа њиховог учења је Кабала коју тумаче из перспективе личног савршенства и судбине јеврејског народа. Верују да су Јевреји једини истински чувари Божје речи, зато нико од њих не може отпасти од Бога ако се строго држи закона, традиције и обреда. Присуство Бога на Земљи налазе у мистичком молитвеном заносу и екстатичним доживљајима у песми и плесу. То је нови елемент који хасидизам уноси у кабалистичко учење: доживљај унутрашње пробуђености и спонтана осећања, који, како каже Гершом Шолем – „у осетљивим духовима изазива сусрет са живим оваплоћењима мистичности.“[i] Хасиди то називају девкут. Девкут је врхунац верског доживљаја који се манифестује у весељу.[ii] Њихови обреди и прославе увек се окончавају обилним ручковима, уз музику, вино и плес.

Други основни принцип хасидизма је цадикизам. Хасиди верују да између њих и њиховог духовног учитеља – цадика – постоји мистична веза. Цадик, што значи праведник, посредује између припадника покрета и Бога. Захваљијући том посредовању Бог награђује припаднике покрета децом, здрављем и благостањем. Зато је сваки припадник покрета дужан да помаже цадику и даје му материјалну потпору. Само у периоду од 2003. до 2013. год. Џаред Кушнер и његова љупка супруга Yael Kushner обдарили су своју синагогу са 342000$. У истом периоду и господин Доналд Трамп се уписао у листу приложника са скромних 11.550$.

Синагога „Шаул“, у којој се моле Џаред и Yael Kushner, једна је од 3300 Хабадових синагога на тлу Америке. Хабад је настао у окриљу хасидизма, као мала група јеврејских ортодоксних традиционалиста окупљена око рабина Шнеур Залмана. Као место настанака узима се литванско село Љубович, у некадашњој Царској Русији. (Отуда „Љубович“ у називу покрета.) Време настанка: 1775.

Прочитајте још:  Земунски логор није се налазио у окупираној Србији, већ на територији НДХ

Назив Хабад је акроним од три кабалистичке речи које означавају три ступња на кабалистичком „Дрвету живота“: Хохма (Мудрост), Бина (Разумевање) и Даат (Знање). Захваљујући Менахем Мендел Шнерсону (1902-1994), седмом рабину по реду наслеђивања, јер у Хабаду се рабинско достoјанство наслеђује од оца, мала група ортодоксних Јевреја прерасла је у утицајну политичку мрежу на глобалном нивоу. Има их у више од 1000 градова у 80 земаља света. Под њиховим директним утицајем налази се више од 3600 институција: верских, социјалних, хуманитарних и образовних.

Хабад је најбројнији у САД. Само у периоду од 1993. до 1996. год. укупан број њихових чланова увећао се са 40000 на 200000. Присутни су у свих 50 савезних држава Америке, где су дошли између 1881. и 1915. год. У овом периоду из Европе и Царске Русије иселило се близу 1000000 Јевреја, део у Аргентину и Бразил а део у Северну Америку. Са собом су донели свој хасидизам и своју сасвим изграђену организацију Хабад (Љубович). Од 1951. год. па до своје смрти, на челу овог покрета налазио се рабин Менахем Мендел Шнерсон.

У Хабаду је изграђен култ Менахем Мендел Шнерсона.  Њега сви припадници Хабада  сматрају данас највећим духовним ауторитетом. Они верују да је Менахем Мендел Шнерсон био Месија (Mashiah) који није умро, и који ће поново доћи да успостави „Царство Израиља“ кад на „Храмовној гори“ буде изграђен „Трћи храм“. У том смислу је „Рабинска конференција“ 14. априла 1992. год. донела одлуку којом се рабин Менахем Мендел Шнерсон проглашава за „могућег Месију“ („behezkat Mashiat“). У то, наравно, верују и Yael и Џаред Кушнер.

(Рабин Менахем Шнерсон)

Шнерсон се својим присталицама обраћао углавном писмима. До сада су у САД објављена 32 тома његових писама. У једном од тих писама Менахем Мендел Шнерсон пише:

1. „1. Наша специјална тактика у борби са црвено-смеђима (а СВИ СЛОВЕНИ су црвено-смеђи), наступајући као суздржаност, јавља се наше Тајно Знање. Главну оштрицу борбе ми упиремо против СЛОВЕНСТВА, изузев отпадника који су се сродили с Јеврејима истим интересима. Истина, те ’сроднике‘ ми ћемо након остварења наших циљева отстранити из наше заједнице… Словена, Руса, можеш уништити али никада га не можеж покорити. Ето зашто ОВАЈ РОД ПОДПАДА ПОД ЛИКВИДАЦИЈУ, а понајпре оштром смањењу његове бројности.
2. Наше методе борбе неће бити само војне него ИДЕОЛОШКЕ и ЕКОНОМСКЕ С УПОТРЕБОМ ОРГАНА ЗА НАСИЉЕ… Овде ћемо се послужити нашим старим методом: ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ… Све то ћемо радити под видом разних суверенитета, под видом борбе за свој национални идеал. Истовремено, ми нећемо дати ни једној страни САМООПРЕДЕЉЕЊЕ НА ОСНОВУ НАЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ И ТРАДИЦИЈЕ. 3. Глупи словенски етнос не разуме да најстрашнији фашисти – то су они који нигде не говоре наглас о томе него све уређују по тобоже НАЈДЕМОКРАТСКИЈИМ НОРМАМА. Напротив, ми ћемо забранити и саму реч ’фашист‘… Ми нећемо дозволити ни једном национализму да се уздигне, а оне националистичке покрете који теже да изведу народ испод нашег диктата ми ћемо уништити огњем и мачем, као што је то урађено у Грузији, Јерменији, Србији.
3. Многобројну популацију СЛОВЕНА МИ ЋЕМО ЛИШИТИ НАЦИОНАЛНЕ ЕЛИТЕ… Зато ћемо снизити образовни ниво – већ у наредних 5 година ми ћемо затворити половину њихових института а у другој половини учићемо ми…. Ми нећемо дозволити у тим земљама развој науке, а средиште учености (Академија наука) биће састављена од наших људи. Нећемо дозволити никакве високе технологије, што ће довести до пада индустије… Лишићемо ваше друштво младежи, изопачити је сексом, несрећом, алкохолом, пушењем, наркотицима, то јест лишићемо ваше друштво будућности… Посејаћемо страх у народу. Страх за живот који ће постати безвредан, страх за радно место које сваког тренутка може бити изгубљено, страх за будућност ваше деце. СТРАХОМ ЋЕМО УПРАВЉАТИ.
4. За провођење свих ових мера најважнијих за нас, ми ћемо под видом ’демократских промена‘ дати словенском говеду монархију. Свакоме,председника марионету.“[iii]

Прочитајте још:  Емануел Макрон: куда води еволуција спољнополитичких ставова политичара?

У 18. глави Откривења Св. Јован Богослов говори нам о паду Вавилона који „поста стан ђаволима, и тамница свакоме духу нечистоме“. (Откр. 18;2) „И узе један анђео јак камен велики, као камен воденични, и баци у море говорећи: тако ће са хуком бити бачен Вавилон град велики, и неће се више наћи“ (Откр. 18;21) – „јер отровнијем вином курварства својега напоји све народе“ (Откр. 18;2): товарима „злата и сребра и камења драгога и бисера и узвода и порфире и свиле и скерлета, и свакога мирисног дрвета, и свакојакијех судова од филдиша, и свакојаких судова од најскупљега дрвета, мједи и гвожђа и мермера. И цимента и тамјана и мира и ливана, и вина и уља, и нишестета и пшенице, и говеда и оваца, и коња и кола, и тјелеса и душа човјечијех.“ (Откр. 18; 12,13)

Узалуд нам је, дакле, сво материјално благостање „на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду.“ (Матеј: 6;19) Али Хабад не мисли тако. Припадници овог покрета верују да је сила у новцу, смисао у благостању, а срећа у весељу. „Али главно је – каже Менахем Мендел Шнерсон – новац. Он чини све. Он је сила. Ко има новац, има и оружје. Најсавременије. Има и најамну војску. Новац влада средствима масовног имформисања, милијардама будала људске стоке. Подкупљује потребне људе. Уклања непокорне. /…/ Све се решава капиталом и освајањем власти.“[iv]

Тако мисли и Доналд Трамп. За њега, његовог зета и његову ћерку, све је економија и све се решава питањем цифара – капиталом и освајањем власти. Зато су Yael и Џаред  Kushner у време председничких избора у САД, изабрали да се помоле за победу Доналда Трампа управо на гробу Менахем Мендел Шнерсона. Зато што су Yael и Џаред  Kushner милијардери, зато их је Доналд Трамп именовао за своје саветнике. Зато што је припадник Хабада, Џаред Кушнер је именован за специјалног изасланика за Блиски Исток. Његов задатак је да помири Палестинце и Јевреје. То значи: да рашчисти терен за изградњу „Трећег храма“ у Јерусалиму. „Ако то не успе Џаред Кушнер – каже Доналд Трамп – онда то више нико неће моћи да учини.“

(Фото: “Википедија”)

Веза између Хабада и породице Трамп датира још из времена Доналдовог оца Фреда. Фред Трамп је био успешан пословни човек који се бавио прометом некретнина на Менхетну. Његови клијенти били су углавном богати Јевреји. Зато је Фред Трамп 1950. год. одлучио да добар комад земље на Менхетну поклони јеврејској општини за изградњу њиховог центра Besh Haven. Прва мера председника Трампа, кад се уселио у „Белу кућу“, била је да у дворишту постави огромну лимену менору коју рабин редовно пали на сваки важнији јеврејски празник. Друга је била да призна Јерусалим као главни град Израела, и да Америчку амбасаду пресели из Тел Авива у Јерусалим. Заједно са богатством својег оца, Доналд Трамп је наследио и очеве пословне везе. И одлучио је да их прошири.

Феликс Сатер је члан Хабадове управе у Вашингтону. Он тврди да је члан управе у још неколико Хабадових центара у Америци и иностранству. Са Трампом га повезује компанија Bayrock-Sapir. Феликс Сатер је један од њених руководилаца. Блиско је сарађивао са Иванком Трамп на изградњи пословног центра Tramp SoHo на Менхетну. 2006. год. водио је Трампову децу, Иванку и Доналда јуниора, на туристичко путовање у Москву. 2007. год. био је осумњичен за берзанску проневеру, али то није сметало господину Трампу да га именује за вишег саветника у компанији Trump Organization. Кад је пукла афера око продаје станова у Tramp SoHo центру, Сатер је под заклетвом тврдио да је у блиским пословним односима са Доналдом Трампом. Трамп је, међутим, у истрази изјавио да га не познаје. Али један од заштићених сведока изјавио је да су Трамп и Сатер често ужинали заједно у ресторану Kiss & Fly на Менхетну. 2014. год. центар Хабадове јеврејске општине у Вашингтону прогласио је Сатера за „човека године“.

Прочитајте још:  Проф.др Dr. Buchwald: Вакцинисање је злостављање деце и злочин против човечности

Међу 13 највећих добротвора Хабада у Америци, осим Сатера и Џареда Кушнера, убраја се и Тефик Ариф. Он је рођен у Казахстану а има пребивалиште у Турској. 2010. год. био је ухапшен у Турској на јахти која је некада припадала оснивачу модерне Турске државе Мустафи Кемалу Ататурку. Био је оптужен да руководи међународном мрежом која се бави подвођењем малолетних проститутки. До тог скандала био је активни сарадник Доналда Трампа, Иванке Трамп и Феликса Сатера у пројекту Tramp SoHo. Такође, био је и партнер породице Сапир која има удео од једне половине у компанији Bayrock-Sapir. Глава породице Сапир је Тамир Сапир, емигрант, рођен у Грузији. 1976. год. Тамир је дошао у Њујорк и отворио продавницу електроопреме. Недељник New York Times својевремено је тврдио да се иза ове продавнице заправо скривао обавештајни пункт КГБ-а.

Доналд Трамп није скривао познанство са Сапиром. Својевремено, назвао га је својим „великим пријатељем“. 2007. год. Доналд Трамп је организовао свадбу Сапирове ћерке у својој приватној резиденцији у Мар-а-Лаго, у Палм Бичу на Флориди. Госте су на свадби  увесељавали Лајонел Ричи и група Пусикет. Пет месеци касније младенци су организовали прославу поводом обрезивања њиховог новорођеног сина. Церемонија је обављена на гробу раби Менахем Мендел Шнерсона, јер његов гроб Хабад сматра „светим местом“. На тој церемонији био је присутан Доналд Трамп са супругом, ћерком и њеним будућим супругом Џаредом Кушнером.

Џаред ће 2015. год. од Лава Левајева откупити контролни пакет акција у листу New York Times. Њега је са Левајевим повезао Роман Абрамович. Предходно су се спријатељиле Романова жена Дарија Жукова и Yael Kushner. У фебруару 2014. год. госпођа Yael Kushner је објавила на својем инстаграму фотографију снимљену у неком елитном руском ресторану. На столу је флаша вина а око стола Дарија Жукова, Yael Kushner и Венди Денг, жена Руперта Мардока. Испод фотографије Yael је написала следећи текст: „Хвала ти – мислећи на Дарију – за незаборавних четири дана у Русији.“[v]

————————————————–

[1] Гершом Шолем: Главни токови јеврејског мистицизма – Градац, Чачак 2006, стр.306

[2] У једном кабалистичком приручнику из 1800. год каже се: “Ево шта је смисао девкута:  да кад човек испуњава заповести или проучава Тору, тело постане престоље за душу… а душа престоље за светлост Шехине која је изнад његове главе, свуда око њега светлост као да се разлива, а он седи усред светлости, дрхти, и радује се.“ (Гершом Шолем: Главни токови јеврејског мистицизма – Градац, Чачак 2006, стр.303)

[3] В.М. Єрчак: Слово и Дело Ивана Грозного – Москва, 2009, стр. 560-563 (Сви преводи у овој књизи су ауторови.)

[4] Исто, стр.562 (Ето зашто су економске науке главни предмет наставе за Јевреје. Нас ће окруживати читава плејада банкара, индустријалаца, капиталиста, а што је главно милијардера, јер, у суштини, све ће бити решено питањем цифара. – Протоколи сионских мудраца: Протокол 8)

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/12947/1/

Напомена:Увод :седма сила.

Поодавно, док сам био мали, убедили су ме а ја то прихватио као истину, да информација пружа обавештење о нечему до тада непознатом или мање познатом, те да, ако је дато обавештење (важно због нечега) “стигло” да ли у правом тренутку, да ли је као такво упамћено “за после”, оно ће његовим “примаоцима” – појединцу, групи или свима -, послужити као подстицај да своје деловање усмере ка добру и себи и другима.
Почесто се бавећи информацијама које србскоме народу препоручују “угледници” званичне историјске “науке”, нисам се баш уморио пратећи информативне новотарије неких трећих. Све тако док почетком јесени 2023. године не чух да је Израел кренуо у рат против некаквог Хамаса, не знам због чега и зашто баш 7. октобра – ако не због тога што је та бројка, макар и једном половином, подсећала на 75 година израелске окупације Палестине и 67 година апартхејда у истој тој Палестини, србски речено – злочина против човечности. Ово последње зачето је под енглеским и француским покровитељством, са почетним циљем да се ослободилачки покрет палестинских саможртвованих бораца (федајина) уништи за свагда.
Све то принудило ме је да завирим у књиге инџијеле и тамо “откријем” да се реченом Хамасу основаном у Палестини 1987. године, приписују обележја Исламског покрета отпора – отпора израелској окупацији, како разабрах по нечем ‘вамо -, а није без значаја ни податак да је тај покрет са све већим угледом међу арапским светом, био победник на тамошњим парламентарним изборима 2004. године, “највише због отворене и оружане борбе против Израела, али и због ангажовања на социјалном плану, организовању рада школа и других добротворних акција”.
Тако с једне стране, а са друге, из угла Европска уније и Сједињених Америчких Др-жава, као и бројних њихових колонија по свету укључујући и Израел, исти тај Хамас “заслужио” је сва могућа и немогућа обележја терористичке организације. Ако се зна да је тероризам, по дефиницији, “смишљена употреба незаконитог насиља или при-јетње незаконитим насиљем ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идеолошки”, онда није непознато ни да су тај појам осмислили и о његовом опстанку “брину” они који у друштву, у власти, тумаче законе и бране их топузом.
Друкчије није ни могло бити јер су и Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО) створену 1964 (о њој сам понешто читуцкао као “млађан ловац”) – која од 1987. до 1990. није била изван оне палестинске побуне против Израела, назване “рат каме-њем”, због тога што је демонстрантима главно оружје било камење уместо оних србских “кука и мотика” -, Америка и Израел све до 1993. године сматрали терористичком организацијом. (Имајући у виду баш тај “демонстрантски тероризам”, гвоздена Тачерка – 1925-2013 – рекла је да “ако отворено осуђујем ПЛО за тероризам, морам свакога осудити за насиље” не казујући да ли је ту мислила и на насиље оне “друге” стране, противдемонстрантске).
Како је Палестинска ослободилачка организација у међувремену заборављена јер је њена “терористичка” функција пребачена на Хамас, Палестина се помиње тек као “грешка у корацима”, само кад неки извештач, коментатор, аналитичар или неки други “званични” причалац не може да се на брзину сети неке друге “важне” речи као што је, примера ради, Газа. Баш тако, иако је у питању Држава Палестина која је међународно-правни статус стекла 29. новембра 2012. године, на заседању Ге-нералне скупштине Уједињених нација, гласовима 139 чланица – међу њима беше и Србија – од укупно 193. На другој страни, непризнајној, нашле су се Сједињене Америчке Државе, Израел, Канада, Аустралија, Јапан, Велика Британија, Италија, Немачка, Француска… све силник до силеџије.
И тако, непосредно по избијању оружаног сукоба почетком октобра 2023. године, стиже вест из страних извора да “број погинулих у Израелу након изненадног напада исламских милитаната Хамас расте изнад 1.200, људи широм света показали су своју подршку Израелцима”, али се зато прећуткује колико је палестинских жртава – деце чије су “маскирне униформе” препознатљиве као ПЕЛЕНЕ, жена “оклопљених” кецељама, старих, болесних и изнемоглих “наоружаних” штапом или колицима да би се могли кретати – “произвела” израелска војска. Дода ли се томе израелски захтев од 13. октобра да “милион и сто хиљада Палестинаца из Појаса Газе у наредна 24 часа пређе у јужни дио те територије”, нико се није досетио да то назове својеврсним геноцидним прогоном палестинских цивила зарад отимања палестинске државне територије. Само су Уједињене нације изразиле “бојазан” да би то могло претходити копненој офанзиви на “смртоносни напад Хамаса”.
У датој вести могао би бити сумњив податак да је оружани сукоб почео “након изненадног напада исламских милитаната”, нарочито због тога што су “исламски милитанти” организовани као “покрет отпора” (без нападачке функције), а без најосновнијих назнака – где, како, помоћу којих трикова… -, установљено је да је “број погинулих у Израелу… изнад 1.200” (на другом месту пише да је “убијено више од 1.400 људи, а више од 220 отето”). Зна ли се да израелска војска није часила с “осветничким” походом на Палестину, мора се поставити питање како се могло десити да нека бројно мања наоружана скупина, макар препозната као “терористичка”, изненади озбиљну државну војну формацију и, занемаримо ли повелик број побијених, очас отме “више од 220” људи. Једини могући одговор јесте да су измишљени и “изненадни напад” и број погинулих и број отетих – све у режији “терористичког” Хамаса -, како би се оправдао започети израелски војни поход на Палестину. Отуд и упоран труд оних који рат воде, који ратујућу страну подстичу и охрабрују постојањем сопствене војне силе и који о свему томе, за свој рачун, снабдевају информативни простор, да текући израелски војни поход лажно представе свету као обрачун са “терористичким” Хамасом, а не као стварно настојање да се Држава Палестина “избрише” као државно-правни субјект.
Таква се медијска подвала већ десети месец прежвакава и у Србији, наивноме србском свету “објашњава” се да је рат на Блиском истоку започео тамо некакав Хамас, из чиста мира, без икакве израелске кривице, али нико не нуди, чак и не наговештава да би исти тај србски свет морао из свега тога извући неко “опрезно” наравоученије. Све се, дакле, свршава на информацијама пристиглим мање са лица места” а више из неке “организоване” позадине, тако да ће београдски Блиц, примера радуу, три или четири дана по отпочињању војних операција написати да се “Хамас палестинска милитантна група која влада појасом Газе, заклела на уништење Израела и жели да је замени исламском државом” (https://www.blic.rs/vesti/svet/mapa-sta-je-pojas-gaze-a-sta-hamas-ovo-je-sve-sto-treba-da-znate/63rukck), баш као да “појас Газе” није територија Државе Палестине и да Хамас није војна и политичка формација исте те Државе Палестине. (Биће да је Председник Републике Србије био једини који, на Михољдан 2023. године, у разговору емитованом из Прве телевизије, рече да ратују Израел и Палестина, али зато ниједан од медија који су исте вечери јавили да је Израел напао аеродроме у Дамаску и Алепу, у Сирији, не рече да би се тај израелски напад могао назвати терористичким, ако ни због чега друго, а оно због “претпоставке” да Држава Сирија – званично: Сиријска Арапска Република -, није у Палестини, у Хамасу или у Гази).
Месец дана касније, 5. новембра, у вечерњем дневнику, и ово примера ради, Прва телевизија извештавајући о “рату између Израела и Хамаса”, поменула је да је у Гази, у Држави Палестини, побијено више од 10.000 (десет хиљада) лица, међу којима и неодређено велик број деце; жене и стара и болесна лица нису поменута, ваљда се урачунавају у “колатералну штету”.
Како је време одмицало, Израел је своја војна дејства усмеравао и према Либанској Републици у којој је 1982. године основана војна организација Хезболах, са циљем да се Либан одбрани од упада израелске војске, правданог наводним трудом да отуд истера избегле припаднике Палестинске ослободилачке организације. И, сад, израелска војна агресија на неку суверену земљу сматра се оправданом, а одбрамбене снаге у нападнутој земљи проглашују се терористичком, милитантном организацијом.
Већ месецима, медији по Србији исцрпно и исцрпљујуће обавештавају о ратним (не)приликама на Блиском истоку – најчешће је то “напад на Израел”, неретко ратују Израел и неки тамо Хамас, некад Израел гађа циљеве у Либану (који није у рату), редовно се истиче тереоризам већ помињаног Хамаса, повремено се чује да на оној неизраелској страни гину углавном деца и жене – ваљда као најкривљи за своје страдање, врло ретко се “открива” колико је “у комад” угашено дечјих живота, “антитерористичка” страна не прикрива да гађа амбулантна кола и болнице (“индонежанска болница у Гази претворена је у масовну гробницу”), “укида” воду и струју и протерује десетине хиљада “непријатељског” цивилног становништва позивајући на размену талаца не би ли после тога кренула у рат до истребљења оне друге стране, “терористичке”.
Газа, дабоме, то је “нешто тамо”, некакав терористички бункер, са тунелима испод и изнад земље, у којима је настањен Хамас, “највише због отворене и оружане борбе против Израела”. Нико се још није досетио да се запита каква је то “отворена и оружана борба” против некога ко није умешан у исту ту “отворену борбу”, нарочито због тога што се израелски амбасадор у Београду, током једног састанка с ондашњим председником Скупштине Србије Владимиром Орлићем, похвалио да његова земља није у сукобу са палестинским народом, “већ са терористичком организацијом Хамас и њеном идеологијом” (хттпс://новимагазин.рс/вести/306230-амбасадор-израела -нисмо-у-рату-са-палестинцима-него-са-ха).
О каквој се “идеологији” и њеном “тероризму” ради, најречитије сведочи упозорење Агенције Уједињених нација за децу (Уницеф), јавности представљено 31. октобра 2023. године да, ако Израел не прекине своје војне активности у Гази, тамошње становништво, посебно деца, биће изложено све већим опасностима. “Газа је постала гробље хиљаде деце. То је пакао на земљи за остале”. Саопштење Министарства здравља у Гази “да је више од 8.300 Палестинаца страдало, укључујући и 3.457-оро деце, од када је Израел почео са ваздушним ударима”, потврдила је и госпођа Кетрин Расел, директор Уницефа, податком “да је више од 3.400 деце убијено, а више од 6.300 рањено. То значи да је сваког дана у Гази убијено или рањено 420-оро деце, што је бројка која би свакога требало дубоко да потресе”; свакога, можда, само не Израел и његове војне и политичке заштитнике који ту “жртвену врсту” урачунавају у Хамасов “терористички подмладак”. (Овде сасвим безазлено делује саопштење Агенције ОУН за помоћ палестинским избеглицама да је 625.000 палестинске деце лишено образовања).
Упозорење Џејсона Лија, директора организације Save the Children (Спасимо децу) за палестинске територије (од 9. новембра 2023), да је “ситуација у Гази тешка и све гора… једно дете гине на сваких десет минута а на сваких пет минута једно дете је ра-њено. И то су повреде које им мењају живот. Поред смрти и опасних повреда… 1,5 милион људи, односно 60 одсто становника Газе је расељено, избегло из кућа… траже уточиште у школама и болницама… где могу да буду заштићени. Али те зграде немају довољно воде, и довољно хране… У једном центру у Кан Јунису, на југу Газе, 22.500 људи живи у школи, која је саграђена за максимално 2.000 људи… Ово је хуманитарна катастрофа и деца плаћају цену. Газа има 2,3 милиона људи, од којих су половина деца… Две од три погинуле особе су жене или деца. Сада је битно да имамо прекид ватре јер хуманитарци не могу да испоруче помоћ када су ваздушни напади и гранатирање у току” (https://www.glasamerike.net/a/deca-gaza-izrael-palestinci-sukob-hamasс/7347252.html);
На самој средини децембра, од Снежане Анђелић, психолога и дечјег психотерапеута која већ неку годину ради у Палестини, могло се сазнати да “палестинска дјеца живе под континуираним, кумулативним и трансгенерацијским стресом и траумом”, због чега је и “позвала све појединце и институције да дигну глас и хитно зауставе геноцид који Израел немилосрдно проводи над народом у Појасу Газе”. И могло се од ње сазнати да “то што се сада дешава у Гази није проблем Хамаса. Ово је геноцид. Седам хиљада убијене дјеце није Хамас. Та дјеца су одговорност сваког од нас, одговорност међународне заједнице” (https://www.aa.com.tr/ba/balkan/psihologinja-sne%C5%BEana-an%C4%91eli%C4%87-%C5%BEivjela-je-i-radila-u-palestini-du%C5%А1а-me-boli-i-duboko-sam-razo%C4%8Darana/3083337);
После равно месец дана, са друге стране саопштено је да је “више од половине стамбених јединица у Појасу Газе уништено, неупотребљиво или оштећено од почетка сукоба”, те да, “према проценама, скоро два милиона људи у енклави или 85 одсто становништва, напустило домове”0000 (хттпс://њњњ.ббц.цом/серби ан/лат/свет-67038267). Нових тридесетак дана “дочекало” је наредбу Бењамина Нетанјахуа (1949), председника израелске владе, да “његова” војска “пред снажну офанзиву на јединице Хамаса”, “припреми евакуацију” палестинских цивила из Рафе, на граници с Египтом, где, према процени, “тренутно живи 1,5 милиона Палестинаца, пет пута више него пре почетка израелских напада на Појас Газе” (https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-68280050). Неки дан касније, 18. фебруара, могло се чути да је Нетанјаху своју наредбу пропратио изјавом да “не освојити Рафу, значи изгубити рат”. (После равно четири месеца, од палестинског Министарства здравља могло се сазнати да су у протеклом ратном периоду убијена 37.372 лица, од тога четрдесетак одсто деце, а из Уједињених нација потекао је податак да је ратно разарање “произвело”, поред “огромних људских жртава… и око 39 милиона тона рушевина и отпада).
Све то као каменчићи у ономе што “многи свјетски медији (CNN, BBC, Guardian…) сваке године пишу о Накби, догађају за који би сви требали знати ако желе знати контекст збивања у Израелу, Гази, Палестини”, догађају, односно појму којим се у преводу на нашки означава катастрофа: “Палестинце искоријенити с њихове земље… избрисати палестинску баштину и културу… ништа мање од сљедећег – збрисати Палестину с карте свијета” (https://radiosarajevo.ba/vojesti/svijet/znate-li-sta-je-al-nakba-cilj-projekta-bio-je-izbrisati-pales/516771).
Понешто од тога изложено је повременим америчко-западноевропским “приговорима” израелској ратној “доктрини”, заустављеним на вербализму и закулисној поруци “само ви радите свој посао”, као и америчком вету у Савету безбедности Уједињених нација на резолуцију “о моменталном прекиду ватре у Појасу Газе, трећи пут… од 7. октобра”, кад је Израел завојштио на Државу Палестину. Све то у америчком ишчекивању да се створе услови за деловање на некој другој страни, против Србије, на пример.
“Жртвене” Уницефове цифре као да су забринуле Нетанјахуа, те је пожурио да изјави – у интервјуу за Си-Би-Ес Њуз, што је 17. новембра пренела београдска “Политика” – како се цивилно становништво у Гази (прећуткујући да се ради о Палестинцима) путем летака безуспешно упозорава да бежи, са циљем да “цивилне жртве буду сведене на минимум… Свака смрт цивила је трагедија и не бисмо смели да их имамо пошто чинимо све што можемо како бисмо цивиле уклонили од опасности”. Баш тако – “цивиле уклонили од опасности” -, намерно забашурујући истину да је и “принудно премештање” становништва, односно прогон цивилног становништва са његовог станишта, једна од геноцидних радњи. Када Нетанјаху томе дода да “Хамас чини све” како би палестинско становништво било поштеђено замишљеног принудног премештања и остало на својим стаништима, само му недостаје признање да оружану силу над цивилним становништвом примењује његов Израел, те да Хамас није терористичка организација већ оружани заштитник сопственог народа, палестинског.
То у условима кад и Уједињене нације (које, истина, више и нису међународна организација, то је америчко служинче постало таквим и због тога што Сједињене Америчке Државе сматрају да на то имају право као њихов домаћин и највећи финансијер) знају да Израел чини “ратне злочине колективним кажњавањем” људи у Гази, кад исто то тврде организације за заштиту људских права, попут Амнести интернешенел и Хјуман рајтс воч, кад високи комесар УН за људска права Фолкер Тирк изјави да су “израелско колективно кажњавање палестинских цивила… и незаконита присилна евакуација цивила” ратни злочин, кад генерални секретар Уједињених нација АнтониоГутереш каже да Газа постаје “гробље за децу”, кад Нетанјаху не жели да разговара са Гутерешом, кад израелски представник у Уједињеним нацијама тражи да се Гутереш повуче јер не зна да руководи организацијом на чијем је челу…
А једна дама из шпанског државног и политичког врха, уз то и психолог, зове се Ионе Белара, све то сажела је у поруку да је “Нетанјаху, на челу Државе Израел, потпуно ван контроле”, да је “прогласио Уједињене нације непожељним”, да се ни он ни Израел, у наводној намери да униште Хамас, “не сматрају одговорним за незакониту окупацију палестинских територија” , те да Нетанјахуа и његове сараднике “одговорне за бомбардовање цивила” треба извести пред Међународни кривични суд (https://24sedam.rs/svet/vesti/253844/spanska-ministarka-netanjahua-treba-izvsti-pred-haski-sud/vest).
Не зна се да ли је то имало неке везе са чињеницом да је Међународни кривични суд, две и по године раније, покренуо “формалну истрагу у вези с могућим ратним злочинима почињеним… током рата у појасу Газе лета 2014, и могућим злочинима током… јеврејског насељавања Западне обале и источног Јерусалима” (https://www.politika.rs/sr/clanak/474908/Svet/Аntisemitizam-ili-zadovoljenje-pravde) – чин који Нетанјаху назвао “есенцијом антисемитизма и врхунцем хипокризије” -, али су се адвокати палестинских жртава, средином новембра 2023. године, одважили да Суду у Хагу поднесу тужбу против Израела, с образложењем да се ради о геноциду. Одважили, дакако, јер су израелски злочини над Палестинцима, почињени под заштитом могућих казни за “антисемитске” изјаве или поступке, отклонили ту самоодбрамбену “антисемитску” ограду. Утолико пре што је, према изјавама израел-ских војних и политичких званичника, “намјера израелске војске у нападу на Газу врло јасна, а то је да очисти Газу од Палестинаца, као и да “присиљавање више од милион људи на мигрирање и прекид приступа храни, води, енергији и лијековима указује на циљ потпуног уништења становника Газе” (https://bhsc.trtbalkan.com/world/advokati-zrtava-palestine-podnijeli-tuzbu-mks-u-proriv-izraela-z).
Све то у складу са наредбом Јоава Галана, израелског министра војног, издатом 9. октобра, да се Газа потпуно опседне: “Неће бити струје, хране, горива, све је затворено. Боримо се са људским животињама”.
Чему су се, десетак дана касније, својим изјавама придружили премијер Бењамин Нетанјаху (“Ми смо синови светлости, они су синови таме. И светлост ће победити таму”), Дан Гилерман, бивши амбасадор Израела при Уједињеним нацијама (“Веома сам збуњен сталном бригом коју свет показује за палестински народ и заправо показује за ове ужасне нељудске животиње које су починиле најгоре злочине које је овај век видео”) и Моше Фејглин, лидер ционистичке партије Зехут (“Не остављајте ка-мен на камену у Гази. Газа треба да се окрене Дрездену, Да! Потпуно спаљивање. Нема више наде. Уништите Газу одмах! Одмах!”).
Некако истовремено, да ли у договору с адвокатима или “са своје главе”, три палестинске организације за људска права поднеле су тужбу истоме том међународном суду, уз захтев да се издају налози “за хапшење израелских лидера, укључујући премијера Бењамина Нетанјахуа, због геноцида”.
Наравно, ништа од свега тога јер Израел делујући заклоњен иза пароле о холокаусту, под заштитом америчком и бројних њених европских колонија, и даље срља у геноцид над Палестинцима. То је и Нетанјаху изрекао поруком да ће после размене талаца кренути у истребљење Хамаса, регуларне војно-одбрамбене формације званично признате Државе Палестине – поруком која доказује да се насиљем, применом злих средстава, никад не може стићи до некога племенитог циља.
Кад је већ тако, агенција “Анадолу” могла је 18. јуна 2024. године јавити да је “најмање 36.439 Палестинаца убијено, а 82.627 особа повријеђено у континуираним нападима које Израел изводи у блокираном Појасу Газе од 7. октобра прошле године… Многе жртве су и даље заробљене под рушевинама и на путевима јер спасиоци не могу да дођу до њих… Појас Газе је у великој мјери девастиран, а око 2,3 милиона становника под блокадом и екстремном хуманитарном кризом води голу борбу за преживљавање (https://www.aa.com.tr/ba/svijet/u-izraelskim-napadima-u-pojasu-gaze-od-7-oktobra-ubijeno-najmanj/3237852).
Исто то, али мало друкчије, бавећи се израелским војним учинком у раној фази, Радио-телевизија Србије представила нам је врло сликовито једним саопштењем од 5. новембра 2023. године: “Угљенисана, обезглављена дечја тела. Гомила предшколаца замотана у беле чаршаве. Крик мајки и очева усред рушевина које су до јуче биле дом. То је сликовити приказ израелских операција у Гази. У одговору на терористички напад Хамаса, Израел на школе, болнице, избегличке кампове испаљује гранате, које на сваких десет минута убију једно палестинско дете. За месец дана скоро 4.000 деце. Иако суочен са озбиљним оптужбама за геноцид, Тел Авив се хвали да операција напредује ‘по плану’. Баш тако, али све то, и израелски напади на болнице, на школе, на избегличке кампове, на убиство шесторо деце у једном сату, на обезглављена и угљенисана дечја тела, на израелску несметану војну операцију, на озбиљне оптужбе за геноцид, обезвређује се “признањем” јавног, државног информативног сервиса да је то “одговор на терористички напад Хамаса”.
Но, за Бењамина Нетанјахуа све до сада речено било је млаћење празне сламе, лаж, па се у разговору са Реноом Жираром за “Велт” (средином јуна 2024 – https://www.welt.de/politik/ausland/plus252106118/Benjamin-Netanjahu-Sie-im-Westen-muessen-verstehen-dass-dies-ein.html – превео Мирко Вулетић), потрудио да обезвреди све што је о израелском походу на Палестину до тада сведочено: “Не постоји палестинска држава… Израелци желе да живе у миру са својим палестинским суседима… Ако би терористе учинио господарима Газе, омогућио би им да понове масакр попут оног 7. октобра: спаљивање беба, силовање жена, киднаповање преживелих Холокауста… – Израелске одбрамбене снаге предузеле су мере… да се ограничи број цивилних жртава: слањем текстуалних порука, летака преко подручја која треба да буду узета и траже од цивила да их напусте… Оптужба за намерно изгладњивање становништва Газе је клевета. Од почетка рата у Газу смо пустили 25.500 камиона који су довезли преко пола милиона тона хране и лекова. Асфалтирали смо нове путеве и отворили нове граничне прелазе за ове камионе… Ви на Западу морате схватити да је ово рат за цивилизацију! Израел је у првом плану, наша победа против тероризма биће и ваша победа”.
Мора бити да је Нетанјахуове небулозе о “рату за цивилизацију”, о “ограничавању” цивилних жртава, о “асфалтирању нових путева” док Палестину бомбардује, о животу у миру са палестинским суседима, о обезвређивању бар две трећине суверених држава које су у Организацији Уједињених нација, таквој каква је, признале Палестину и њен међународно-правни статус, надалеко предвидео један Србин по рођењу а именом Срба О. Филиповић, на инстаграму (не знам шта је то) представљен као Србислав, “политички аналитичар, народни посланик у Скупштини Србије од 2016-2022”, тако што је у телевизији “Информер”, 18. новембра 2023. године оправдао израелске поступке у Палестини: “Ужасно је што уопште пребројавамо… Ово што Израел ради је прекомерна употреба силе, али није тероризам, јер Израел није терористичка организација… Ако сте знали да ће израелска реакција бити брутална, то значи да сте свесно своје људе гурнули у смрт”.
Што ће рећи: да би опстао, народ палестински, у целој овој причи узгредна америчка и јеврејска жртва, треба да напусти своју постојбину признајући “даровану” му бруталност, геноцид над собом… Јесте зло што један макар и бивши посланик, страначки а не народни, тако мисли највероватније тумачећи став Званичне Србије, али је таквом кукавичком држању блиско и становиште да је Отаџбина најобичнија беспослица. У свему томе, многи у Србији питају се ко је ко и ко је шта, тако да те и такве недоумице засноване на незнању, недовољној професионалној заинтересованости и неопрезности или, можда, намерној “заборавности” електронских и папирних медија да су “Хамас” и “Хезболах” легалне институције, прва у Држави Палестини, а друга у Либанској Републици, могу битно утицати не само на тренутно расположење “радних људи и грађана”, већ и на физичку одбрану Србије, србскога народа и србских националних интереса.
Пођемо ли од бесмислице да је информативна делатност у државној управи Републике Србије “увезана” са телекомуникацијама које би, да је памети, биле у “осталом” саобраћају, логичним се мора сматрати да је и онај информативни део заточен у незнању шта су информације и чему оне уопште служе. Кад је већ тако, најједноставнији одговор на питање куд и како, садржан је у избегавању било каквог промишљања “на задату тему” – ако су информације већ однекуд пристигле, најчешће са стране, биће да су проверене, те их ваља поштовати – по правилу успостављеном у изреци “видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу”.
Да баш свака информација пристигла у Србију није за “поткивање”, неко би то морао ставити на знање њеним “потрошачима” – обично добро необавештеним, али зато довољно наивним и, по личном одређењу, рођеним свезналицама. У претресаном случају, кад се већ Министарство информисања не разуме у своја задужења, то би морали учинити заступници званичне историјске науке, макар и због тога што се довде описивана збивања и неки учесници у њима могу упоређивати не само са “милосрдно-анђеоским” бомбардовањем пре равно четврт века, већ и са понечим од пре осамдесетак година. Па се, тако, примера ради, Нетанјахуов “цивилизацијски” поход на Палестину може изједначити са поруком Адолфа Хитлера (1889-1945?) да “сва дела имају смисао, па и злочин”. Утолико пре што рабинска “наука” Менахема Шнерсона (1902-1994), америчког грађанина, једног од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месије за његове следбенике, бавећи се питањем како “обезбедити потпуни процват… национализму-ционизму, прецизније Јеврејском фашизму који се по својој тајности и моћи појављује као надфашизам”, за Хитлера вели да је “глуп и незрео”.
Рекох да би то морали учинити заступници званичне историјске науке, али – мрка капа, они увек унапред “знају” која је тема врло осетљива, њима недостаје временска дистанца… Кад је, примера ради, пре тридесетак година требало написати рецензију за некакву књижицу о текућим збивањима у Србској Крајини, један академик утрошио је пола сата хвалећи је, али је, за сваки случај, тихо, у најстрожем поверењу, приупитнуо њеног аутора “да ли је време да се објављује”, другом (потоњем) академику сметало је што је ауторов језички израз “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан”, директор неког института за новију србску историју (или директоров заменик), рођен у Крајини, избегао је да ишта о њој каже јер “није специјалиста за најновију историју”, а за ону њихову братију по академији и унезверитетима важно је да су Словени на Балкан пристигли ниоткуд, у шестом или седмом веку, да је Стојан Новаковић (1842-1915), онај који је у србско школство увео увезено “знање” да Срба нема пре Немањића, позлатио све чега се дотакао, да су србски проблеми настали однедавно, да ли 1943, или 1928, или 1980, да ли сутра, да им није “у знању” шта то би Стара Србија, шта то би комуноусташки рат против србскога света (1941-1945), шта то би “братство и јединство”, шта то би Србска Крајина… шта то би… шта то би…
Ваља оставити и неким будућим историчарским генерацијама да са довољне дистанце “откривају” шта се све дешавало у времену које је њихове научне претходнике уверило да се није десило ни оно што су, ако су хтели, могли видети, чути, прочитати… или барем замислити се над указивањем Ноама Чомског (1928) на стварносни, применљив концепт америчке војне и фашикратске силе, по коме би “требало престати расправљати о нејасним и… нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације”.
“Нестварне циљеве” одбацио је и Менахем Шнерсон представљајући јеврејске планове којима се предвиђа и следеће:
“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над свим царствима и народима”.
Све то као доказ да је блебетање о наводним људским правима демократски увод у наводну одбрану од “унутрашњих агресија” и далеки наговештај стварних последица геноцидних радњи исте те демократије -, било примењено у Хрватској током предизборне кампање 1990. године, а овога потписника подстицало да у истом том периоду, на зборовима Србске демократске странке по Славонији, Барањи и Западном Срему, подсећа и упозорава на невоље које су србски народ довеле до линије иза које нема опстанка:
– Југославија је оформљена као збир свих србских непријатеља, с унутрашњим границама које су за искључиви циљ имале да разбију територије настањене србским живљем. За неке, као за Словенце, Југославија је била само пролазна станица за путовање v Europo;
– На помолу је римокатолички обрачун са србским православљем, пошто римокатолицизам није успео много да се помери на исток преко србских територија, од оног расцепа у хришћанској цркви. Тај римокатолицизам обишао је свет, стигао је на све континенте, али морао је на неке стране ићи много даљим путем, западним смеровима. И сам Ватикан налази се под одређеним притиском римокатоличког света, будући да се пред његовим вратима, на двеста-триста километара ваздушно, православље никако не повлачи;
– Издвајање такозване маћедонске цркве из Србске само је један из низа покушаја да се начето србско православље уништи у корену. Маћедонску цркву признао је само Ватикан, а сви видови сарадње између Ватикана и те непризнате маћедонске цркве усмерени су на унијаћење Маћедонаца. Већ оријентисани антисрбски, поунијаћени Маћедонци постали би у наредној фази римокатолици, што би довело до остварења основне замисли да се србско православље физички (географски) раздвоји од грчког. Што за сада нема видљивих притисака на грчко православље, разлог ваља потражити у периферном положају грчких територија; и они ће, наравно, једнога дана доћи на ред;
– Уништење србског православља (“Нема Срба без православља, нити има србског православља без Срба” била је крилатица коју сам често помињао), односно покушај његовог уништења, требало би да буде пробни камен, или сонда, за уништење руског народа, руског православља и руске државе. На србском примеру требало би испробати све “трикове” и марифетлуке за, у догледном времену, коначни обрачун са великим православним руским народом који је уистину србско племе и који учи да је “тамо” стигао “одовуд”; ако Срби поклекну, пашће и Русија; опстане ли Србство, биће то спасење и за Русију;
– У окршајима који нас очекују, нећемо имати великих савезника. Енглези нам никада нису били наклоњени, Американци су, зарад елиминисања економске и војне конкуренције, врло заинтересовани за разбијање тек замишљене Европске економске заједнице, Немци су увек ратовали против Срба, а Руси, без обзира на раније односе, изгубљени су у седамдесетогодишњој комунистичкој индоктринацији; много ће времена проћи док се Русија не пробуди, а док се то не деси, биће за Србе изузетно тешко. Што се тиче Француза, они, иако се ми хвалимо спомеником захвалности Француској, и нису били неки наши особити пријатељи, више смо се ми гурали да будемо пријатељи њима. Због тога и не треба да чуди што су се већ чули предлози да се сруши онај споменик на Калемегдану.
Историчарима из круга званичне историјске “науке” било је тада, а ни данас није друкчије, све то недостојно њихове “научничке” пажње – друкчије се није држало ни ондашње министарство информисања -, те се, нажалост, мора сматрати сасвим природним што се у добром делу србскога народа, у његове млађе нараштаје посебно, није укоренила ни најосновнија представа о припадности србском националном бићу и србској духовности. И стога, највећи број информација осмишљаваних на страни, које му се “миротворно” нуде као замена за неку “убиствену” варијанту, без неких већих препрека усмерен је ка замишљеном циљу – уништењу србскога рода, почетног народа-мајке, творца људске цивилизације.
Првих летњих дана 2024(7532)

Институт „Торлак“ позвао је грађане да „без упута и потпуно бесплатно сазнају свој вакцинални и имунолошки статус“ на многе старе болештине, али изгледа да то чини и с циљем да још нешто дода и „ковиду 19“.  Тај вирус је, по свему судећи, темељито осрамотио српску медицинску науку и никако није јасно да ли је она уопште свесна те поразне чињенице. У приликама, наиме, кад је у свету „ковид“ лечен сасвим успешно („у домаћим условима и на пацијентовом кревету“), српски медицински мудраци (подупрти са тридесетак академијских бесмртника) формирали су „кризне штабове“, градили „ковид-болнице“, расписивали потернице за лекарима који су своје пацијенте лечили као и свуда у свету, а нису набављали лекове којима су пацијенте могли опорављати за неколико дана. И успели да за две године побију 147 лекара и другога медицинског особља и не зна се колико (хиљада?) недужних пацијената. Те су ми појединости, не тако давно, послужиле као основа за питање је ли се јавни тужилац умешао у свој посао и распитао се по којим су то протоколима српски лекари пострељали толико својих колега и толико (хиљада?) својих пацијената и да ли су то учинили из нехата или с предумишљајем јер се не може веровати да нису – знали шта раде.

Или ће „Торлаково“ освежавање ове теме ипак бити знак да ни последња недоумица која је горе поменута – није без основа. Тј. да и „Торлак“ мисли да би се вакцинама и даље могло убијати. И то, може бити, много ефикасније него што је досад чињено. Да није тако, „Торлак“ се, вероватно, не би ни оглашавао: старе вакцине, оне којима су неке болештине искорењиване нико никад није довео у сумњу, али се „ковид 19“ из целе приче морао искључити јер се показало да је то био злочиначки пројекат СЗО / WHO којим је побијено много милиона људи од дечјег узраста до 45 година старости, тј. управо онај део популације за који је речено да би у 99 процената „ковид“ преживео и – без лечења! (А занимљиво је, уз све то, да се „Торлак“ није огласио ни у вези с једним чудним медицинским феноменом о коме се и међу лекарима и, пре свега. међу родитељима говори тек „у пола гласа“: да ли су за пораст аутизма код деце заслужне вакцине које се новорођенчадима дају одмах по рођењу? И какве су то вакцине, и да ли су и њих прописали Бил Гејтс и педофили из СЗО / WHO? И да ли су оне тестиране једнако као и оне за ковид? Постављам ова питања зато што не знам који статус има „Торлак“ у данашњој српској фармакологији: знам да је то некад била озбиљна адреса, али последње што о њему памтим била је реч неког странца (истина – женског рода) да ће тамо производити „вакцине за коње“, па не знам је ли се шта у тој коњској науци у међувремену променило. (А памтим и једну „причицу-без-везе“: некад је једна вакцина оглашена као убица кад је од педесет милиона вакцинисаних умрло 25 људи, али је то било у време кад су о томе одлучивали људи и лекари, а не Бил Гејтс и педофили и убице из СЗО / WHO.)

И да малкице „смирим причу“: не знам да ли „Торлак“ у српском здравству има исти статус као и „Klett-Žužul-Žderić“-фаланга у српском школству и да ли се прогласио надлежним да убија Србе као што ови други убијају душе њихове деце.

*

Како се Хрвати састављају са »својим« језиком. Прве Хрвате Фердо Шишић нашао је 1608. године негде по подножју Велебита и у узаном појасу Горског котара према Карловцу, после се они у Тридесетогодишњем рату (1618–1648) прославили покољима протестаната по Чешкој и Немачкој и на зиду Катедрале у Магдебургу уписали се у немачко памћење по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“; за следећих 200 година опет били заборављени и тек ће Лајош Талоци (1857–1916), секретар Бечког архива, „подсетити“ на то да су „они“ (тј. Беч, Пешта и Ватикан) 1836. године створили „хрватску нацију“, не вели да су је засновали на српском, „илирском“, језику (нису имали преводиоце), то им касније све „оверили хрватски вуковци“) и на Католичком конгресу 1900. у Загребу наредили да је то „хрватски“ језик, да они другога језика нису никад имали нити су икад били – Срби. И да се све друге чињенице о њиховој историји имају сматрати недопустивим, па и она да је, према „попису од 31. дећембра 1890“, у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано 11177 житеља, од којих 9713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ни један једини хрватски! Католички мисионари покушавали су ширити католицизам по српским просторима, али су ти процеси, по Босни – рецимо, текли прилично успорено, а као потврда за то могу послужити и следеће појединости:

• мостарска бискупија основана је 1625. године без иједне цркве, без иједног свештеника и без иједног верника;
• кад је 1882 (дакле – више од два и по века касније!) Јосип Штадлер устоличаван за надбискупа сарајевског, учињено је то у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву, и у томе делу Босне, није било;
• кад је током последњег рата у Босни високи функционер ХДЗ-а неопрезно открио „своје велико изненађење“ сазнањем да је највећи број католичких цркава по Босни саграђен тек после Првога светског рата, одмах је био смењен са свих функција и једва успео да спасе главу бекством у Немачку;
• Штадлер се после жалио да су његови фрањевци „никакви Хрвати“, да су вековима „србовали“ и писали ћирилицом, а фра Грго Шкарић са Широког Бријега предлагао да се „њихова Херцеговина прикључи Србији“ (после је он, пред провалом мржње, побегао у Србију).

Хрвати су се врло успешно сакривали и од себе и од историје, веле да их је било од Велебита до Балтика, Урала, Ирана, а не објашњавају како су се прва четири њихова сународника у Дубровнику нашла 1896. ни зашто је дотле хрватско име било „зазорно“ (тј. срамотно) и у Загребу па су тамошњи „племениташи“ као Хрвате именовали своје коње, а не своје кметове. И дочекали Броза да у мају 1945. умножи број Хрвата наредбом да се сви штокавци-католици морају тако одређивати без обзира на то како се лично изјашњавали и тиме потврдио своје савезништво и с Павелићевим усташтвом и са Хитлером. И да се све време своје дуге владавине (и за време рата и све до смрти) бавио једино сатирањем Срба и православља. Хрвати и иначе воле да кажу да је Босна и „њихова матична држава“ и да је „Јајце њихов краљевски град“, али никако да нам јаве који су то њихови „краљеви“ били нити како се десило да се за хрватско име тамо, као и у Книну, први пут чује тек пошто су, пре тридесетак година, истребили Србе.

*

Дужни смо да обновимо „Завет учитељства“. Јављају новине да су „Влада и просветари постигли договор“: за убиство учитеља ђак ће бити осуђен на затвор (па ће затворске ћелије бити унапређене у школске учионице, а пендрек у регуларно наставно средство). Тиме је српска држава потврдила своју сакату памет: Школу као најважнију националну тековину предала у руке незналицама и корумпираним трговцима и сада, уместо да сагледа узроке слома и њих покуша уклонити, кренула да ублажава последице разарачког посла својих незналица и трговачких лопужа. Будући, међутим, да се зло таложило деценијама (од Митре до Славице) и да је школа „циљано“ уништавана као пречица до разарања српскога националног етоса, разарачима је остављено и превише времена да затру све трагове српске националне памети и да осрамоте и свако сећање на српску историју и српско национално памћење. И Срби били доведени дотле да међу њима остане без одјека реч угледног богослова да смо „дужни да обновимо Завет учитељства“, одн. да се покушамо вратити на оне стазе на које нас је извео Свети Сава као први министар српске памети.

И добацио нас до – Митре и Славице.

*

Може се Србија и темељитије пустошити. Српска научна министарка утврдила је да је „Србија привлачно одредиште за стране инвестиције“, организовала „скуп посвећен умрежавању српских стартапа и немачких компанија“, уверава нас да то „представља велику част за Србију“ јер ће се немачке компаније укључити у пљачкање других делатности за које је Klett успоставио добре обрасце пустошењем српске школе и њеног уџбеничког тржишта. Биће, међутим, извесније да министарка није потпуније обавештена о ономе о чему нам приповеда. Па ни о томе, рецимо, да су нам исти ти Немци, пре више година, јавили да ће Србија бити сведена „на безначајну балканску енклаву“ и осуђена на нестајање, тј. да ће Прешевска долина бити дарована Арнаутлуку, Рашка област Бошњаклуку и Турској, Војводина бити враћена под хабсбуршку стражњицу, источни крајеви отурени Бугарској и Румунији, а у Шумадију пресељени европски Цигани и вишак арапских миграната – да их Рио Тинто потрује заједно са последњим Србима. И да се све то опосли уз помоћ онога соја Српкиња које су отишле у феминисткиње, министарке, туризмологуље, НВО-глодарке, а заборавиле да би могле бити и жене (а мајке – само грешком, при чему им се то може догодити једном – у 20%, двапут – у 40%, а вишеструких „грешница“ међу њима има таман толико – да се не примећују). И кад се о томе говори, ваља нам признати да су Срби давно престали да се рађају, а да се то претворило у заразу онога часа кад су школе по селима почеле да се гасе, затварају, урушавају, а да је и у градовима у њима бивала све „мања гужва“: све их се мање и тамо рађало, а отуд им је било и „ближе и лакше“ да се измакну – преко границе. Осакаћена школа могла се уобличити једино у сакатој држави и наша министарка била је осуђена на то да својим немачким партнерима потури једино осакаћену науку и да пред њима „заступа“ оно што су они од ње много боље знали. Министарка ће нам рећи да Србија има четири „велика универзитета“, али ће заборавити да дода да су се и они истањили пред налетом оних који се оснивају у киоску на свакој трећој раскрсници или у станичном бирцузу („иза шанка лево“) и на којима се студира „до последње рате“, тј. докле се „дипломица“ не кандидује за министрушу енергетике или родно сензитивног језика – која ће __мајкану наредити да се порађа (или шароњи да се тели – да шаруља не би била дискриминисана).

При чему ће науку обликовати према чврстим личним трговачким рачуницама, а све друго може и по феминистичким (или неким сличним) обрасцима. И не мора мислити о томе хоће ли је имати ко сахранити или ће се (као и све феминисткиње) распадати као и свака друга стрвина – тамо где последњи пут падне и не могне се придићи.

*

Министарско слепило од вештачке памети. Министарка српске националне памети обавестила нас је да се на Светском форуму о образовању у Лондону похвалила да је „у првом циклусу образовања основне школе Дигитални свет обавезан предмет док су у другом циклусу… обавезни предмети Техника и технологија и Информатика и рачунарство. Она је, међутим, пропустила да каже да у тим „циклусима“ ђаци нису стигли да науче ни таблицу множења нити сва слова српскога језика и да се, по разумевању мог другара Аце Липковског, без тих „двеју основних компетенција“ не може напредовати ни у математици ни у писмености на српском језику. И да је за такво уобличавање наставних планова и програма одлучивала рачунарска мафија и њено настојање да распрода што више сопствених производа и да што темељитије идиотизује њихове мале и младе кориснике: они дете „уче“ о функцији леве хемисфере мозга пре него што оно „научи“ која му је лева рука па је та трговачка (хоћу рећи – злочиначка) памет уредила да су српска деца доведена до тога да не знају ни којим језиком говоре, ни које је писмо тога језика, да „не могу носити 18 предмета“, да „не могу гледати своје одељење“, да се не могу одлучити хоће ли се „ујутру умити или убити“, да не могу „изабрати мост с којега ће скочити“. И уместо да деци скине с леђа макар десет „предмета“ које су им трговци (хоћу рећи – зликовци) натоварили, необавештена министарка им „олакшава муку“ тиме што им додаје и 19. предмет и прописује им психијатријске сеансе којима ће их убедити да им је засад лако – при ономе што ће им она још натоварити.

Министаркино хвалисање у Лондону показује да она не зна ни где се налазила ни о чему је говорила, а нису упућенији у то ни неки специјализованији мајстори. Један ће од њих од радости поскочити јер се показало да „вештачка интелигенција повећава продуктивност“ и да су „раније за истраживање и развој биле потребне године, сада је тај процес вишеструко смањен, и уз добре инструкције од машина могу да се добију сјајни одговори“; други ће томе додати да ће вештачка памет уредити да се „дизајнирају биљке и животиње на микроклиму, прилагођене одређеној микроклими, врсти земљишта“, а министарка нас обавестила да су на њеном лондонском скупу, „између осталог, биле и теме попут подстицања разумевања вештачке интелигенције, унапређење образовања у области климатских промена итд.“ Нико од тих „упућеника у проблематику“, међутим, не добацује до суштине проблема о којима се говори: и иза вештачке интелигенције и иза климатских промена налази се колосална злоупотреба научних открића усмерених на то да се „дизајнирају“ не само биљке и животиње већ и сам човек са свеукупним својим окружењем, тј. да се контролом његовог „климатског окружења“ приреди основа за његово уништење, тј. за свођење данашњег броја житеља на планети на „неке милионе – одабраних“ и на „златну милијарду – робова“. А кад је реч о климатским променама, оне се најбоље објашњавају оним што нам доноси ХААРП: кад пољопривредним усевима треба киша да се развијају – њима ће бити дароване суше, а кад им треба сунце да сазревају – њима ће бити обезбеђене поплаве. Вештачка интелигенција, са своје стране, такође није „дизајнирана“ тако да човеку помогне, а јесте да га потисне, тј. да га замени, тј. да га учини сувишним, тј. да га осуди на одстрел.

Они мајстори за које напред рекосмо да скакућу од радости брзо ће схватити да су много глупљи од машина које су створили и којима су се дивили.

И зато могу прекрстити руке. Обавили су посао и сад им је једино остало да чекају – да буду одстрељени.

Свјетски познати економиста Џефри Сакс је гостујући у подкасту истакнутог америчког новинара Такера Карлсона казао да је Србија бомбардована и разорена због базе Бондстил и профита војно-индустријског комплекса.

Сакс је у подкасту одговарао на питања у вези са геополитичким кретањима и изазовима са којима се свијет сусреће, а говорио је и о НАТО бомбардовању СР Југославије, односно Србије и Црне Горе.

Говорећи о томе да са “побједницима Хладног рата” није било преговора, тј. да су обећавали једно, а радили потпуно друго, занемарујући интересе друге стране, понашајући се као “свјетски полицајац”, како је назвао администрацију САД деведесетих година, Сакс је и о агресији НАТО пакта на СР Југославију, тј. Србију, говорио као о једностраном потезу.

– Дакле, све (прим. аут. преговори са Русијом о неширењу НАТО-а на исток) је лажно. Оно што смо говорили, све је лаж. Али само да кажем, САД су наставиле да раде једностране ствари које су биле заиста нечувене. Бомбардовали смо Београд 78 дана током 1999. године. Лош потез. Апсолутно. Бомбардовали смо једну европску престоницу 78 дана, рекао је Сакс, преноси Еуроњуз Србија.

На питање Карлсона која је поента бомбардовања када се погледа уназад, тј. шта су били разлози за овакав потез, Сакс је рекао да је циљ био цијепање Србије и отварање највеће НАТО базе у југоисточној Европи.

– Поента тога је била да се Србија поцијепа и створи нова држава Косово, гдје имамо највец́у војну базу НАТО-а у југоисточној Европи. Тамо смо поставили базу ‘Бондстил’ јер смо жељели базу у југоисточној Европи – истакао је Сакс и наставио:

“У документу под називом ‘Обнова америчке одбране’ 2000. године каже се да је Балкан нова стратешка област за САД. Дакле, морамо да пребацимо велике трупе на Балкан јер је њихова идеја буквално игра ризика, а не само да су вам потребни добри односи или мир. Требају нам наше фигуре на табли. Потребне су нам војне базе са напредним позиционирањем наше војске свуда у свијету. Зато су желели велику базу у југоисточној Европи. Нису вољели Србију. Србија је ионако била блиска Русији. Ми смо једина суперсила. Радимо шта хоћемо. Тако су поцијепали земљу (прим. аут. Србију), што сада тврде да други не смеју да раде. Знате оно, нема промјена граница. Разбили смо Србију, и нашом декларацијом установили нову државу Косово. Тамо смо ставили огромну НАТО базу и то је био циљ”, сумирао је Сакс основну идеју и резултат НАТО агресије на Србију.

На питање Карлсона да ли то значи да агресија НАТО-а није изведена да би се “спасило потлачено муслиманско становништво” (прим. аут. на Косову), Сакс је рекао да је то било спасавање војно-индустријског комплекса, изградња ‘Бондстила’, убијање великог броја људи и уништење градова.

– То је било спасавање војно-индустријског комплекса, узимање лијепе локације за базу у југоисточној Европи. То је било убијање великог броја људи, уништење градова. Знате, било је мало тужно, али ми радимо много тужних ствари и много деструктивних ствари, много ратова. Ми смо земља вјечног рата. Не гледамо уназад. Не би требало ни да причамо о овоме јер ово није било ‘неиспровоцирано’ (прим. аут. као напад Русије на Украјину), сјећаш се? – рекао је на крају Џефри Сакс.

Овај видео подијелио је и о. Дарко Риство Ђого на свом Телеграм каналу и скренуо пажњу на ову изјаву Сакса.

„Не знам да ли ће се неко од српских канала одважити и наћи начина да преведе овај интервју, али разговор између Џефрија Сакса и Такера Карлсона је просто невјероватан. Не само зато што из уста једног високо позиционираног Американца објашњава све што нам се догодило (да, и одузимање АП КиМ од Србије тј окупацију и бомбардовање Београда). Објашњава читав један приступ стварности који читава класа лудака води свијет ка уништењу. Ако не говоирите енглески језик, нађите некога ко ће вам преводити.

Нека нам је Господ на помоћи…“, казао је о. Дарко.

Извор: https://www.in4s.net/dzefri-saks-srbija-je-bombardovana-i-razorena-zbog-baze-bondstil-i-profita-vojno-industrijskog-kompleksa/