Аутор: admin

Моје питање:
Зашто ЕУ и Сједињене Државе последњих година подржавају интеграцију држава такозваног Западног Балкана, а пре тога су оне, ЕУ и САД, разбиле Југославију? Југославија је обухватала све државе садашњег такозваног Западног Балкана, приде су биле укључене и Хрватска и Словенија које се сада не увршћују у тзв. Западни Балкан?

OpenAI ChatGPT odgovara:

Подршка Европске уније и Сједињених Америчких Држава за интеграцију држава Западног Балкана у европске структуре произлази из стратешких, политичких и безбедносних интереса. Питање распада Југославије и садашње подршке за интеграцију има комплексне узроке, који укључују геополитичке, историјске и социоекономске факторе.

Распад Југославије:

1. Геополитички контекст краја Хладног рата
   Распад Југославије десио се у тренутку када је свет био суочен с великим променама, укључујући колапс Источног блока и СССР-а. Југославија, као несврстана земља, постала је мета супротстављених интереса великих сила.
2. Етнички и политички конфликти
   Југославија је била савезна држава састављена од шест република и две покрајине, са значајним етничким, језичким и религијским разликама. Ове разлике су биле експлоатисане од стране локалних политичких елита у циљу стицања моћи, што је допринело ескалацији конфликата.
3. Улога Запада
   Западне силе, укључујући САД и ЕУ, биле су оптуживане за подршку процесу дезинтеграције, посебно признавањем независности Словеније и Хрватске 1991. године. Њихова мотивација укључивала је жељу за стабилизацијом региона, али и осигуравање контроле над стратешким подручјима у Европи.

Зашто сада подржавају интеграцију?

1. Стабилност и безбедност у Европи
   Нестабилност на Западном Балкану може угрозити безбедност целе Европе, што се јасно видело током ратова 1990-их. Интеграција држава Западног Балкана у ЕУ смањује ризик од конфликата и омогућава већу политичку и економску стабилност.
2. Геополитичка конкуренција
   ЕУ и САД желе да смање утицај Русије, Кине и других глобалних сила на Балкану. Подршка европским интеграцијама омогућава јачање западног утицаја у региону.
3. Економија и развој
   Интеграција у ЕУ пружа државама Западног Балкана приступ фондовима, тржиштима и инвестицијама, што може смањити сиромаштво и миграције према ЕУ.
4. Лекције из прошлости
   Запад је схватио да дестабилизација региона може имати далекосежне последице, укључујући хуманитарне кризе, миграције и тероризам. Европски оквир за сарадњу сада се види као решење за превазилажење тих проблема.

Контрадикторност политике

Распад Југославије често се сматра грешком која је произвела низ крвавих сукоба. Подршка интеграцији сада је делимично покушај поправљања последица те политике и стварања стабилног региона који ће бити део европског система. На крају, Западни Балкан данас се види као важан за стабилност и безбедност Европе, док је у време распада Југославије био полигон за различите геополитичке интересе.

Господо,
Текстић у наставку мој је прилог вашем труду да опасуљите ваше аустралске комшије.
Бог вам дао здравља.
Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

Ко је ту ратни злочинац

На порталу ИН4С, могли смо 20. јануара прочитати да је Србски савет Аустралије послао протестно писао некој тамошњој телевизијској кући због непоштовања исказаног не само према тенисеру Новаку Ђоковићу, већ и према србским навијачима (што, по претпоставци, укључује и исти такав однос према србскоме свету у целини), а обећао је да ће се обратити и Комисији за људска права у Аустралији. Из датога текста види се и да “Србима у Аустралији није лако да се боре за правду због изразито лоше медијске слике о нашем народу… Имали смо искуство са ‘Фокс’ телевизијом јер је изашао текст у ком се наводи да су Срби ратни злочинци. Ми смо се побунили, они су дали извињење и повукли су тај текст… али ово је другачије… Очекује се реакција амбасаде као и државе Србије, али ми волимо да кажемо да смо аустралијска организација и то треба одвојити”.
Да би се могли успешно (или успешније) бранити, Срби би, не само аустралијски, морали понешто знати од онога што следи у наставку, али они, у складу са “знањима” званичне науке, или то не знају или то обезвређују.
Француски славист Сипријан Робер (1807-1857) је још пре сто осамдесетак година записао да су Срби почетни народ-мајка, а њихов језик, србски, језик-мајка, из чега следи необорив закључак да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа, те да су остали народи, много млађи, настајали на темељима и тековинама србске цивилизације.
Фистел де Куланж (1830­-1889), француски историчар, у својој студији о праву у државама старога века (1864), бавећи се извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка извео је из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се и на химне из Ве­да (знања добро познатог по именовању почетних слова из србске азбуке: аз, буки, вједје, глагољ… ја, слово, знања, говорим… – ИП).
Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих срб­ских стари­на­ца и посте­пено преузи­мајући највећи број њи­хових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умр­лих… своју друштвену организацију прилагођавали су стању у затече­ном становништву, на чему су, временом, те­ме­љили не само навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје првенство.
Поменути су Сабини и Етрурци, појмови који званичним историчарима (и лингвистима) у Србији никако да “под капу” стану као истородни ововременим појмовима Срби и Рашани. Јер, уз онај први, ваљало би знати да словни склоп “срб” тако изговарају једино Срби, док сви остали, и највећи број бивших Срба, глас “р” замењују неким од самогласника, па су, тако, употребом самогласног “а”, Римљани “добили” Сабине. Онај други, Етрурци, у званичној србској науци “ушанчио” се као једини и неизменљив, због чега се само ретки досећају да су римски “Етрурци” себе звали Раси, Раши, Расени.
Онако (или слично: Рашани, Рашчани) како се звало и једно србско племе око реке Марице, које су његови грчки суседи у немогућности да изговоре гласове ш и ч, назвали Тракои. Грчки погрешан изговор преузели су најпре Римљани, потом и “остали”, што је Страбон, и сам Грк, “оправдао” објашњењем да “многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији”.
Кад су већ Раси и Рашани у причи, на простору свих некадашњих југословенских република тридесетак је мањих насеља названих по тој основи, а овом потписнику познате су барем две “крупнице” из ближе или даље околине: прва, за Маџаре – Срби су Раци (изведено од Рашани, Раши), а друга, Русија, Расија, највећа од србских земаља (од 491. године словенских) – за Енглезе је Раша!
За званичну лингвистичку и историјску науку у Срба, дати рашки пример безначајан је изузетак, што може потврдити и моје двадесетак година старо искуство стечено при покушају да ми краћи оглед о Змајеву, осредње великом селу у Бачкој, први пут забележеном 1267. године под називом Кер, буде објављен у Ономатолошком зборнику Србске академије наука. У уводном тексту писало је и следеће:
“Према врло живом сеоском предању, српско сточарско пле­ме које је крста­рило Панонском низијом одлучило је, некада, дав­но, много пре поменуте године, да се трајно настани на јед­ном ме­сту. Људи који су изабрали своје будуће стани­ште, окружено ри­товима и гу­стим шипражјем, у хатару данашњег Змајева, мора­ли су то место на неки начин и обележити, не би ли га при повратку, на челу оста­лих саплеменика, лакше пронашли. Као најпри­кла­д­није учинило им се да треба ископати дубоку јаму и у њу убацити кера, пса, по чијем ће лавежу касније лако про­наћи одабрано ме­сто. Тако је и урађено, а новом насељу остало је име Кер”.
Задужен да провери вредност примљеног текста и, можда, не знајући за “потпуно слагање” историчара Душана Ј. Поповића (1894-1965) са Јованом Ердељановићем (1874-1944), “је­дним од најбољих позна­валаца начина стварања и одржава­ња тра­диција, који је замерио нашим научни­цима да… традицију не би тре­бало олако одбацивати када је многе чињенице по­тврђују”, академик Александар Лома (1955), зналац петнаестак језика, “пресудио” је (17. јуна 2004) да се “у уводу треба оградити од наведене народне етимологије то­по­нима Кер (за коју је већ на први поглед јасно да није ништа ви­ше од шаљивог домишљања!) и упутити на његово научно тума­че­ње (из мађарског): L. Кiss, Földrjzi nevek etimológiai szótara, Budapest 1980, s.v. Hajmaskér (950), уп. и s.vv. Аbaúјkér (36), Bedegkér (98), Kérsemjén (330), Szamoskér (594), Szentgáloskér (606), Üјкéр (667): као што се види, по­среди је топоним распрострањен на целом мађарском простору, први пут забележен још 950. године, који се изводи из старомађарског ро­довског имена турског порекла (тур. kär ‘горостасан, велик, моћан’)”
Неколико дана касније, академик Лома боравио је у Новом Саду, па ми је то била прилика да са њим поразговарам о примедбама на “шаљива до­мишљања” о називу србског насеља Кер. Разговор је трајао врло кратко јер академик Лома није ни покушао да противречи ономе што је чуо: Маџари су у Панонској низији “свежи” дошљаци и није њихово било да измишљају називе за места која су Срби до тада настањивали. То што по Маџарској има више насеља у који­ма се налази реч “Кер” не значи много. Ако је поменут неки на­вод­но маџарски топоним из 950. године, тек то може бити потвр­да дај тај топоним није маџарски. А ево зашто: Маџари, или Угри, упали су у Панонску низију 895. и све до 955. године, када су претр­пели тежак пораз код Аугзбурга, они су у данашњој Маџарској били пролазници. А мора се признати да про­лазници никада и нигде нису давали назив неком месту, они су само своме језичком изразу прилагођавали оне назиvе које су затицали у својим новим сталним стаништима. Најлепши пример за то јесте Кер, данашње Змајево, место чији су назив не знајући му право значење, писали различито, у четири позната облика: Кер, К¾р, К¾ер, Ке¾р. 0000Да су знали шта то значи, писали би га увек на исти начин.
После свега, текст је у Ономатолошким прилозима објављен у првобитно датом облику.
Но, било како било, званичним лингвистима и историчарима у Срба нису спорни само појмови Раси, Трачани, Кер, Етрурци, Сабини и ини, њима ваља придружити, тек примера ради, и Велс, Венде, Келте…
Некима од ових последњих бавио се Милош Црњански (1893-1977), књижевник, у свом раду о британско-балканским везама у преисторији (https://www.scribd.com/document/332212839/Molo%C5%А1-Crnjnski-Britansko-balkanske-veze-pdf), те ће записати да “траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон”, односно препознатљив по својој словенској, уистину србској звучности.
Да би документовао ту своју тврдњу, он је навео бројне топониме (земљописне називе појединих места, река, планина…) које је “налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва:
Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram…”
Ван сваке сумње, Црњански није ни имо намеру да “улови” све њему препознатљиве земљописне називе по енглеском или ирском острву, али је и за оно што је пописао, могао устврдити да “и за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона”. Па ће томе дописати да, чак и на први поглед, није тешко наћи “одговарајућа имена, чак и синониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као ‘утока реке која је блатна’.. Поред те речи, за утоку… јавља се и usc… као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће… Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч… А налази се доцније у Македонији… Drem, Murav, имају синониме у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cetin и Cethea оставили су трага у Црној Гори и Далмацији. Limina је латинизирани синоним за Лим… Ирски Boyan не треба ни тумачити… Lagan и Tama су, без даљега, упадљиво славофони. Idris је оставио име једној реци Истре. Lab је познато име славенских река. Ultava је Vltava. Ceska је еминентно келтска земља у преисторији… Prosen, у Великој Британији протумачен је као сеновит… Tyessis Тиса… Wedra и Wear дублве су јасно славофони… Sochan је наша Соча… Peykh је пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској… Bun, Bana, Boatia, у старој Ирској, оставила је трага у корену река и код нас… Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат (основа – ИП). Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност”.
Каже тако, “зачуђавајуће”, иако ће дописати да је на балканско-британске везе већ у преисторијско доба указао, први у Енглеској, археолог Гордон Чајлд (1892-1957), да је генетичар Џон Холдејн (1892-1964) означио британска острва тога времена као “колоније Југославије” – због чега се морао иселити у Индију -, те да је тадашњу културу Балканског полуострва и британских острва изједначавао ирски археолог Роберт МакАлистер (1870-1950) који је као њен центар означио Винчу.
Од Црњанског сазнајемо да “више британских утицајних археолога признају најраније, илирске, трагове у преисторијском добу британских острва, ослањајући се при томе и на записе античких историчара који су помињали везе између британских острва и неких, данас славенских, крајева Европе, нарочито Русије”, те да су из Бретање и Вандеје, у Француској, пристизали Венети и Илири. Због свега тога, и “хроничари средњег века упозорили су на ВЕНДСКЕ трагове у преисторијској топонимији британских острва, као и на топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места, а заступали су и тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије и са Истока”. Овим последњим “правдао” се археолог Роберт Монро (1835-1920) кад је обзнанио да су Шкоти исто што и Скити. (Није рекао, мада то није ни било нужно, да је Фрањо Апендини – 1768-1837 – позивајући се на античке изворе записао да су Скити “истог порекла с Трачанима, Македонцима, Илирима, Мижанима, Дачанима, Гетима, што је сигурно”).
Црњанском је познато да је енглеска наука, пре Великог рата, на све то гледала као на “збир случајних сличности – легендарних остатака из лингвистичких, епонимичних (по сличности у називима – ИП) предања, код старих Шкота, код старих Велшана и старих Ираца, али не као археолошка факта”, исто као што је археологија његовог времена “много шта, из тих теза, морала да понови, као научна факта”.
Можда и због тога да не би ишао превише у ширину и без обзира на то што је знао да “у преисторијско доба постоје, вендске, субстрате (основе – ИП) у становништву британских острва”, Црњански се највише бавио везама “између Балкана и британских острва, за време Келта” јер му се, по прилици, најприхватљивијим чинило уверење Ранке Куић (1925-2003), Ранке Велшанке, стечено на основу лингвистичких истраживања, да су Келти србско пле­ме и да су, као дав­на­шњи житељи у данашњој Србији, били ев­ропски домороци. Она каже да су Келти врло стар народ, и да их “најно­вија истраживања стручњака датирају неколико миленију­ма пре наше ере, запад­но и југозападно од Карпата”, у крајевима које и остали истра­жива­чи србске старине сматрају изворно срб­cким. Од ње се још може сазнати да су од Келта који су вршљали по Европи, настали Бохеми и Моравци у Чешкој, Ломбарди у Италији, Белги, Бретонци, Ирци, Велшани, Шкоти…
Уз похвалу свему наведеном, нужно се мора указати не само на извесне недоречености, већ и на грешке у којима Милош Црњански “плива”:
а. Европа “из преисторије”, наш данашњи континент, стари је србски “производ” јер је названа по Европи, тетки Илировој;
б. И Илир, Србин, и србско племе Илири названи су по прехришћанском врховном србском богу Илији. (Није без значаја ни податак да се божанска планина Олимп, пре грчког упада у Србску Земљу, данашњу Грчку, називала Илимп);
в. Ако се већ широко пространство од Урала до Атлантика назива Европа, разложним треба прихватити археолошке налазе старе и до шест хиљада година да су Ибери, некадашњи становници Пиринејског полустрва, познатог и као Иберијско полуострво, тамо пристигли из источног Медитерана, са Хелмског (Балканског) и Апенинског полуострва, што значи да су, као Расени (Етрурци), Рашани (Трачани), Илири… припадали стбскоме роду. (Некада, пре већ поменуте 491. године, називима данашњих словенских народа означавани су припадници односних србских племена, по истој “шеми” по којој се данас разликују србски Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Бачвани, Личани, Сремци, Маћедонци, Далматинци…).
г. Руски совјетски историчар Николај Машкин (1900-1950), у “Историји старог Рима”, Београд 1950, налази Србе на крајњем западу данашње Француске, као Свебе, Свеве (по “правилу” коришћеном при именовању оних нешто раније помињаних Сабињана), а ми, данас, мирне душе можемо рећи да је такво језичко прилагођавање било основ по коме су именоване Швабе и Шведи; потврда за ове друге налази се и у податку да се Балтичко море које запљускује и Шведску, некада звало Србско море;
д. Несумњив је Машкинов податак о Србима на крајњем западу Француске јер се једна тамошња област назива Вандеја, по Вендима, Виндима, Венетима (овим последњим називом указује се на непосредно “сродство” са Венецијом!) за које Херодот и Полибије “изричито тврде” да су прави Илири, односно Срби;
ђ. Кад енглески историчар Џорџ Тревељан (1876-1962) констатује да су Келти ушли у Британију и Ирску “само неколико стотина година прије доласка Јулија Цезара” (100-44. пре Христа), у време кад су припадници разних србских племена из Илирика и Етрурије, међу њима и Ибери, пристизали у западну Европу, томе ће додати да “нешто ‘иберске’ крви има вјероватно у жилама сваког данашњег Енглеза, више је има у просјечном Шкоту, а највише у жилама Велшана и Ираца”;
е. И Тревељан и Црњански помињу Велс, али ни један ни други не упуштају се у изворно значење тога појма. Добро, Тревељану то није морало бити познато, али је Црњански, уместо “присећања” да је Велс назван по Велесу, стаосрбском богу поља, пашњака и шума, односно усева, домаћих и дивљих животиња, Велсом назвао и оне становнике Енглеске који су на другим странама именовани као Венди, Вендланђани или Венедоти;
ж. Званична историјска наука, у Срба нарочито, и поред тога што констатује да су Келти били неотпорни на утицај илир­ских, етрурских, венетских и других подручја на којима су живела србска племена, покрете келтске војничке силе преко њихових под­ручја претвара у “војне успехе”. Уистину, истори­ча­ри прећуткују чињеницу (или то не желе да знају) да су Келти вој­нички ред у србском на­роду, односно вој­но­-социјална ратна организација античких Срба, односно војне за­штитне трупе једне области, краљевства или цар­ства (Миленко Николић, Античка Србија : Дас Антике Сербиен Прва 0000књига- Банд И, Бео­град 2005, 22), али зато не могу да побегну од ис­тине да они, Келти, где год су се срели са помињаним племенима, прилагодили су им се и у етничком и у језичком погледу. Тако не­што могло се десити само због етничке и језичке сродности једних са другима…
Што се тиче оне вести објављене на некој аустралијској телевизији, наведеној на самом почетка овога текста “да су Срби ратни злочинци”, исти ти кенгуровићи (незналице, наравно, јер је речју “кенгур” сачуван урођенички одговор да не зна како се та животиња зове) могли су понегде прочитати понешто од онога што предобро знају разложни људи са већ поми­ња­ног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у је­дан светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихри­с­товим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
Кад је већ тако, онда није згорега рећи да су Срби најтеже страдали од оних који су, ко зна због чега, отпали из србскога крила и приклонили се неком од јаловака затечених “на зачељу стварања цивилизације у Европи”. Ововременим Србима то је преобраћеништво најпрепознатљивије по односу према Хрватима, а мени се дало да први пут, на Ђурђевдан 1991. године, у једној емисији из београдске телевизије одговарајући на питање откуд мр­жња између Срба и Хрвата, о томе кажем и следеће:
“Не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мрж­ња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ра­товали про­тив Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили право­слав­ље и прешли у ка­толичанство. Као што је то случај и са ис­ла­ми­зованим Србима и свима нам знаном изреком да је поту­рица гори од Турчина, и покатоличени Срби воде свој лични рат са сво­јом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни конвер­тити, или преобраћеници, још увек се налазе ни на небу ни на земљи. При­хватили су католицизам, али њихово ‘хрват­ство’ стал­но је под сумњом, јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Мно­ге такве породице, нарочито оне које су ка­толицизам при­х­ватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неиз­бри­са­них трагова о свом србском и православном пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у католичком ни у националном погле­ду, а мрзе Ср­бе јер они су, и поред свих тегоба које су повр­е­мено или стално наво­диле појединце или веће или мање групе да избегну из пра­во­славља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, ‘хрватство’ тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви срб­ски сведоци њиховог конвертитства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је ‘теоријска’ подло­га сваком хрватском ге­но­циду над србским народом”.
Уклопимо ли причу о преобраћеништву у тему коју су нам понудили аустралијски Србски савет и Милош Црњански и не идући у ширину помињући, примера ради, енглески допринос многомилионском, геноцидном страдању америчких Индијанаца и бројних других по беломе свету, нужно се морамо присетити србске изгибије током Великог рата, посебно крајем 1915. и почетком 1916. године. Наиме, по сведочењу Карла Макса Лихновског (1860-1928), немачког амбасадора у Лондону, Енглези су у свом наводном миротворству препустили Немцима да сама предложи решење за Србију, а они, Немци – “ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.
Истраживања Драгољуба Живојиновића (1934­-2016), историчара, у енглеским архивама показала су да је Ен­гле­ска у време Великог рата, почев од кризе настале Са­ра­јевским атентатом, била непријатељски расположена према Србији. О Србима се у енглеској јавности и енглеским управ­љачким “структурама” писало и говорило најружније, уз употребу и оне Марксове “мисли” о њи­ховом потапању на морско дно. И штампа, и полити­чари, и генерали, свесрдно су се трудили да искажу солидарност с аустроугарском (и ватиканском) наме­ром да се србски народ и србска држава избришу с ев­роп­ске карте.
Енглези су се током целе 1915. године “бавили” при­тисцима на Србију користећи се чињеницом да је срб­ски народ у претходним ратним збивањима претрпео велика страдања и да је у много чему рачунао на савез­ничку помоћ. У тренутку када је Србија од Енглеске затражила кредит од осамсто хиљада фунти за набав­ку наоружања, лекова и санитетског материјала, одго­во­ре­но је да ће зајам бити одобрен – под условом да Србија препусти Бугарима источну Маћедонију. Како Србија није прихватила тај услов, Енглези су одбили да јој одобре тражени кредит.
Мимо тога, Енглези су се својски трудили да осла­бе и србске војне позиције, најпре тиме што су пропу­стили да обезбеде саобраћајницу од Ниша ка Солуну (помогли су им у томе и Французи чији је генерал Морис Сарај – 1856­-1929 -, “своју” савезничку Источ­ну војску којом је командовао, повукао према грч­кој граници не обавештавајући о томе србску стра­ну), чиме су допустили Бугарима да тај правац ставе под сво­ју контролу и србску војску и народ, у зимским ус­ло­вима, принуде на мукотрпно повлачење према арба­на­шким и цр­ногорским планинама. Кад је ова велика несрећна срб­ска колона пристигла на арбанашко при­мор­је, са њеним пребацивањем на Крф ипак није тек­ло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према срб­ској страни мож­да је, одушевљен насталим неприликама, најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­ченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас нала­зите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдо­гла­во сте од­би­јали да Бугарској учините кон­це­сије… Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.
Када је србска војска почела да пристиже на Со­лун­ски фронт, Енглези су затражили од србске Врхов­не команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија, после чега би, сва­ка за себе, би­ле послате на западни фронт – да тамо гину уместо Енглеза. Наравно, то је, на ог­ромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у на­редном периоду био разлог енглеским генерали­ма да делују против србске војске: нису јој допуштали да кре­не у неки напад на непријатеља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској вој­сци бу­де уклоњена са Солунског фронта “како не би има­ла било какав контакт са српском војском” и по­сла­та на крајњи грчки исток, а све то пратили су прет­њама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. “Током чита­ве 1917. године непрестано су радили иза леђа Ср­бији. Радили на очувању Аустријске монархи­је, подр­жа­вали Италијане око Далмације и Истре, под­стрека­ва­ли Ру­му­не да узму Банат, Бугаре да узму срп­ске те­ри­то­рије северно од Македоније”.
Енглези су на такве марифетлуке зликовачке увек приправни, а кад им куцне судњи час, ни до гробља не би знали стићи да им није путоказа на коме пише цеметерy – енглеском изговору прилагођена србска реч СМРТ!

Повереникца за заштиту неких (угрожених) врста оптужиола ме је да не поштујем неке од њих и утврдиола да сам повредио „одредбе члана 11. у вези са чланом 20. Закона о забрани дискриминације“. Онона ме је (тј. истиста Повереникца), уз све то, поучиола да се „мора обезбедити употреба родно сензитивног језика како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца“ (нарочито мушких жена и женских мушкараца) и додаола да против његовњене памети и препоруке „није допуштена жалба нити било које друго правно средство јер се њима не одлучује о правима и обавезама правних субјеката него се само испуњава Гоцина наредба да се фемплацуљама мора обезбедити право уласка у ону (»језичку«) ковачницу из које међу ногама могу слободно износити све што им је остало ускраћено »на првој подели« против које се нису одмах сетиле да протестују“.

Истиста Повереникца препоручиола ми је да „објави[м] јавно извињење свим женама у електронском или штампаном медију“ и, узгред, припретиола „да убудуће води[м] рачуна да у изјавама, ставовима и садржајима које износи[м] не подстиче[м] дискриминацију према женама као ни стереотипе и предрасуде о друштвеним улогама полова“.

Поштујући ту препоруку,

МЛОГО СЕ ИЗВИЊАВАМ,

најпре, свим фемплацуљама — зато што су могле помислити да им оспоравам право на то да више неће да буду жене и да сад хоће да буду феминисткиње;

а, потом, Гоци и Зорани — зато што су се тако успешно наругале и Србима и, исто тако успешно, опоганиле и њихов језик захтевом да се у њему нађе све оно о чему не знају ништа;

а, иза њих, Ани и (опет) Зорани — зато што су, уз подршку Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, довеле Рио Тинто да дефинитивно отрује и уништи и Србе и Србију;

и, уз све њих, свим НВО-фондарама (и, „о истом трошку“, њиховим „независним“ фондоњама), хелсинчарама, европеушама, деконтаминиркуљама и сличним хигијеничарушама — зато што тако успешно тргују и српском несрећом и српском крвљу;

и, на крају, Бранкици — зато што не зна ни шта ради, ни шта „брани“, ни шта потписује.

Уз ово извињење додаћу и покоју опаску о томе како су Срби, док их је било, решавали сличне „спорове“. И одмах треба рећи да су то они чинили и једноставније и много ефикасније него што то чини Бранкица и није им за то била неопходна „државна заштита“ за спасавање оних примерака своје врсте обележених плићом памећу или неким другим видљивијим оштећењем („неком генетском грешком“ — рецимо). Такве су Срби штитили од њих самих тако што су их штедели од послова за које су процењивали да под њиховим теретом неће издржати, тј. да под њим могу посрнути (зато такве нису истурали ни за сеоске добошаре, а камоли за министре за информације, нити оне који нису имали породицу — за министре просвете или за бригу о породици). И док су се тако понашали, Срби су били моћни и неуништиви, прошли кроз многа искушења и несреће и стигли да у прошлом веку сруше једну царевину, а другу да заљуљају и да јој помогну да се и она распадне. И за то су биле заслужне жене које им нису дале да посрну нити да пред тегобама застану. Српски слом почео је оног часа кад се (и на мушкој и на женској страни) она „заштићена врста отела“ и кад јој је неко рекао да може уређивати српску судбину по мерама „памети“ за коју честити никад нису имали разумевања нити од ње икад ишта успевали научити.

Ту је памет, и то ваља прецизирати, половином прошлог века демократски утемељио Ален Далс најављујући да ће „овластити“ најгори људски сој да уређује светску судбину, а то у наше дане Бајден притврдио наводом да су они спремни да ЛГБТНЗ натуре свету као „саму срж демократије“. Из тога су се гнезда касније изројиле и наше фемплацуше и НВО-фондаре и хелсинчуље, и сав онај сој који Србима данас „најбоље тумачи“ ту Далс-Бајденову науку и, уз Бранкичину заштиту, врло успешно срамоти и пустоши Србију.

И шири причу о српској геноцидности иако је, само у прошлом веку, макар три и по милиона Срба сатрто у Хрватској, Босни, на Космету, у Македонији, у Грчкој, а томе броју у најновије време додато и милион прогнаних из Хрватске, Босне и Космета. И сад Бакир, Сафета, Динко, Дубравка, Весна, Неша и други тврде да је над „Бошњацима“ извршено десет геноцида (при чему нико од њих не примећује да су после свакога од њих они бивали све бројнији), а нису чули ни да је за то време над Србима извршено само три геноцида и да их је у „БХ-Федерацији“ данас остало тек 40-ак хиљада иако се, још пре стотинак година, тамо за други неки народ — није знало! Све то о чему говоримо, као и већина оних имена које смо поменули (а њима би се могла дотурити и многа друга), доводи нас и до још једног „механизма“ по коме су се Срби бранили од оних којима је међу њима било „тесно“: своје незадовољство позицијом у којој су се нашли такви су могли изразити само једном и после тога одмах су им отварани сви путеви да стигну тамо где мисле да ће им бити боље и пространије. А за случај да почну да оклевају, ту су била деца да их на то подсете и жене да то притврде — љукачима. Тако су се Срби бранили од оних који су их могли ружити и срамотити — изнутра и некажњено. Право на реч међу Србима имали су само они који су имали шта рећи, а они који су знали једино да брбљају могли су то чинити само тамо где то људи не могу чути па би Динко своју памет однео до Сафете, Дубравка до Мунире, а Неша до Мила. И свако би дошао на своје, а Срби би били мирни и не би морали прљати руке.

Међу Србима знало се ко може носити бркове, а ко их мора бријати.

А међу Српкињама фемплацаре, фондаре и Дубравке могле су се наћи једино док се не примети да су се нашле тамо где им није место.

(Извор: „Балкан магазин“, понедељак, 02. децембар 2024 00:00)

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из свог угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“
(фото, Наталија Мијић)

Што се више приближава 3. децембар, Дан особа са инвалидитетом, све чешће ми се намеће размишљање о теми коју је на оригиналан и незабораван начин студиозно обрадио писац Веселин Марковић у свом роману „Ми различити“. Видите, у свету, а хајде да се фокусирамо на нашу земљу, има нас толико различитих, при чему смо различити на много различитих начина, а свима нам је додељен само тај један дан – 3. децембар.

Без обзира на то у коју смо категорију сврстани, ми, различити по много чему се разликујемо једни од других, а ипак смо сви стрпани у исти кош од стране оних који процењују наше потребе.

Наталија Мијић

Драстичне имовинске разлике – табу тема

Некад давно, док сам још имала илузије, веровала сам да је Дан особа са инвалидитетом установљен са циљем да се те разлике макар смање, ако већ не могу да се потпуно неутралишу. Живот је пун парадокса, а један од њих је и тај што они који, наводно, обезбеђују услове да наш положај постане лакши, а живот садржајнији – те разлике драстично продубљују тиме што наш лични стандард детерминишу на основу узрока настанка инвалидности, а не на основу тежине оштећења и комплексности специфичних потреба, што је супротно свакој логици. Те драстичне имовинске разлике унутар популације особа са инвалидитетом, којима држава фаворизује мањину на штету већине, показатељ су велике друштвене неправде – могло би се слободно рећи и дискриминације.

Изједначавање права и једнак третман особа са инвалидитетом – то је табу тема, о којој се неће  говорити на округлим столовима и разним сличним скуповима који ће се тог дана организовати у многим срединама, иако је она за већину нас најактуелнија и најделикатнија. На тим скуповима, из године у годину, учествују само они малобројни, привилеговани, који су се домогли удобних фотеља, функција, персоналних асистената и енормно високих примања, док већина осталих чами у четири зида, на самој ивици сиромаштва, у анонимности и скривена од очију јавности. Као и увек, круна округлих столова биће коктели и закуске, уместо иницијатива и закључака, који се ионако никада не реализују.

Ипак, један закључак се намеће сам по себи: добро је бити „на функцији“, па и у инвалидским организацијама па није чудно што и међу нама, инвалидима, има таквих који – заражени вирусом власти – не могу да сиђу са трона ни после двадесет пет година.

Дан особа са инвалидитетом – без праве суштине

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из личног угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“.

Иако нема никакве везе са овом темом, паде ми на памет књига Џеклин Сузан због њеног симболичног наслова „Једном к’о ниједном“. Било би лепо да наши суграђани уоче да бити различит не значи бити ни немоћан, ни чудан, ни мање вредан. Бити различит – то пре свега значи бити оригиналан али, на жалост, у много случаева и бити усамљен, издвојен и неприхваћен. Није ни утешно, ни охрабрујуће то што нас се људи сете тог једног дана у години. За мене лично то – једном – баш и нема неког значаја, исто је као и ниједном.

Желим да верујем да је неко ко је иницирао ту идеју, имао племениту  намеру да нас, различите, учини једнаким, видљивим и укљученим у друштвену средину и да нас погура са маргина, са којих још увек тешко можемо да се померимо, упркос својим преосталим способностима, појачаним напорима стеченим образовањем, академским звањима, уметничким дометима и другим слабо запаженим и још слабије вреднованим квалитетима.

Дан особа са инвалидитетом, то је само форма без праве суштине која се  – ако је некад и постојала – временом изгубила у празној фразеологији псеудохуманизма. Да бисмо имали разлога да тај дан доживимо као заиста свој, као нешто више од пуке формалности, требало би да буде обележен неким искораком у боље сутра у нашој свакидашњици јер лаже онај ко каже „да у Србији није тешко бити инвалид“.

Потребне су нам промене

Бити различит, носити на плећима ма какав хендикеп – то је тешко у сваком времену и на сваком меридијану. Истина, лакше је онима које је држава привилеговала примањима десетак пута већим него што их имају њихови истосудбеници са истим, или чак тежим оштећењима. Да бисмо имали повод да се радујемо том дану, требало би да се од осталих дана разликује, на пример, по томе што би био донет неки закон којим би се унапредио наш положај, али не такав закон који би био само мртво слово на папиру.

Истини за вољу, није све ни у законима. Неки од њих, као онај о признавању права на коришћење факсимила као личног потписа, у пракси су нам само још закомпликовали живот. Не можете ни замислити како се осећамо понижени и омаловажени кад год морамо да потпишемо неки званичан документ, јер институције траже да обезбедимо два сведока, и да за сваку ситницу идемо код јавног бележника. То су, ето, плодови тог закона, за који многи уопште и не знају, или га тумаче како се коме свиди.

Понекад се питам да ли је, рецимо, Закон о спречавању дискриминације, коју је практично немогуће доказати, имао икакав други циљ, осим обавезујућег усклађивања са законодавством Европске уније.

Волела бих да нисам у праву, али знам да ће и овај 3. децембар бити само стереотипна представа за јавност – неинвентивна реприза већ виђеног: биће нам дато нешто више простора у медијима, али неће се говорити о томе да смо дискриминацији изложени у многим животним ситуацијама, а често и од стране наших властољубивих истосудбеника; да персоналне асистенте добију само малобројни међу нама, а то нису увек они којима је помоћ најпотребнија. Чуће се, можда и понеко обећање да ће се особама са инвалидитетом убудуће поклањати више пажње али, према досадашњем искуству, у суштини се ништа битно неће променити. А промене су нам потребне, не неке ситне и безначајне, већ дубоке и темељне промене нашег статуса и једнак третман, не само у широј заједници, него и унутар наше популације.

*Наталија Мијић, професор Југословенске и светске књижевности у пензији

Због чега овај осврт

На вест да су Кучи, једно од србских Седморо Брда у данашњој Црној Гори, затражили да се споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу (1820-1867) уклони са Трга независности у Подгорици, као и уз подсећање да су подгоричке Вијести од 8. априла 2015. године објавиле текст Борка Ждере под насловом “Главни град : Споменик војводи Мирку окупља нас око врховних црногорских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-gradd-spomeik-vojvodi-morku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno) – у основи, саопштење подгоричког Секретаријата за културу и спорт да ће у Подгорици бити постављен споменик војводи Мирку, оцу краља Николе (1841-1921) -, пише се овај текстић.

Из реченог културно-спортског саопштења могло се сазнати да је војвода Мирко већ имао “свој” споменик у Подгорици, подигнут 1886. године, “када је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Споменик је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци, обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Подгорице’ све до 1918. када је срушен након тзв. Подгоричке скупштине чијим је одлукама нестала самостална држава Црна Гора, детронизована династија Петровић Његош и укинута Црногорска православна црква”.

Из истога тог саопштења могло се сазнати да “споменик нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције… присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије… Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чинити када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црногорски јунаци признавали за највећег јунака”.

Толике и такве жалопојке и хвалоспеве пратило је уверење да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Настојање појединаца да враћање споменика… злоупотријебе за распиривање старих ватри племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због које се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу” – антисрбском.

Јуначине

Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногорске јунаке који су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

Онај први, као појединац, своје геноцидне злочине над србском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, србским десетерцом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за највећег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом послу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Србске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уверењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.

Најпре о онима који покушавају да прошлост србског народа из Црне Горе и Брда прилагоде сопственој мржњи према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали, већ и ништавост себе самих.

Блијани

Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани), двојца који је, својевремено, покушао да србском читатељству (путем београдског часописа “Сведок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле – наводну “црногорску” православну цркву да овде не помињемо.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила србску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “преваривши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) франака још у почетку рата”.

И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште доврши.

Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустроугарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато новчана потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугарском суседу да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских племена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олакшати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Европском рату, Сарајево 1919, 28-29).

И када су србске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “саучествовала” у потапању италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногорским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за себе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црногорских добровољаца”.

Написали су тако, а да су на време научили сва слова – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споменик налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… подигоше Југословени из Америке и Канаде”.

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана новембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у благостању, под хабзбуршком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногорске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспасавајуће што је такво и толико изобилно слободарско благостање дошло на смену србскоме злу.

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изобилног благостања (које су будући аустријски усрећитељи платили са преко 1.260 мртвих а србски преци поменутих блијана не зна се с колико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Ловћена. Аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловћеном. Јануара 13, на дан кад су Аустријанци заузели Цетиње, начелник штаба црногорске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Крушевац, у Подгорици) да се заједно са владом и војском повуче за србском војском. Тај предлог био је истоветан савету Николе Пашића изреченом двадесетак дана раније, уз посету Цетињу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да одступи и своју судбину до краја повеже са судбином савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске настала таква деморализација да је апсолутно немогућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од непријатеља затражи примирје. Ова иницијатива каснила је бар један дан, пошто је аустријском команданту већ било уручено Николино краљевско писмо за цара Фрању:

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црногорска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Величанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем угледу и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и великодушно срце неће дозволити да мој народ буде понижен, јер он то није заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа ВИ-2, Београд 1983, 104).

Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живковића (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев договор с министрима о црногорском уласку у аустроугарско слободарско благостање окончан тако што је црногорска влада послала аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.

Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.

Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љумовић и поручник Поповић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом логору одговор царско-краљевске Владе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на француском језику, а на србском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети понижење које не заслужује.

Никола” .

Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим министром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аустрије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на образу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Гори настао хаос (Милош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. септембра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благостању), али и “извесној пометености међу људима”, црногорска влада понудила је Аустрији сепаратни мир. Аустријски услови за мир били су понижавајући: “црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве” (Вла-димир Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве услове могао пристати и напустио је земљу. Престолонаследник Данило, немачки зет, већ је био у иностранству, па је његовом тешко болесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши прљав посао; он је прихватио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године капитулација је потписана. “Војници су отпуштени кућама, а земља окупирана.

Известан део официра и војника прикључио се српској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустроугарска окупациона управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подразумевају: слободарско благостање), а официри црногорске војске, политичке личности и племенске вође интернирани су, односно, по терминологији која се нашим блијанима више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/или послати на трогодишњи одмор у иностранству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

Како то на страни 113. својих мемоара С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац а црногорски војвода од пера, Савезници су “сасвијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова преговарања с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Ловћена није давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црногорска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада француска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуковника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.

У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се ломатала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учествујући у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је морало бити сасвим природно, пошто се Црна Гора налази поприлично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара западно од Спљета), докле је, у складу с Уговором о примирју између србске и маџарске војске од 13. новембра 1918. године, србској војсци, једној међу победницама у Великом рату, припало да запоседне ослобођене територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитулирала, уживала слободу под хабзбуршком круном.

Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” домишљају да то и није било свргавање династије, свргнут је владајући дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и државе Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државничким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде и војвода Мирко с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три убиства својих наводних политичких непријатеља по Брдима и Црној Гори, “без разлога и на грозан начин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наредбом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вјеру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).

Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају речнике страних речи или реч-нике србског језика (а црногорски дотле још није стигa’), који између династије и владајућег дома стављају знак једнакости, препоручују да владајући дом стане иза знака више. Томе је крупан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.

У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у србском селу Надаљу, у Бачкој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очигледно примљени Србин, хрватски знанственици то село данас сматрају хрватским. На основу таквих и сличних примера они су написали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж.

Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није несрећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уводе ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.

Па ће се ова блијанска “наука” о цивилизованим Аустријанцима и пустошним Србима ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове антисрбске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у лаж такозване науке црногорске…

Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по правилу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.

Сирак тужни

Али, зато, када се у небраном грожђу нађе неки сирак тужни без иђе икога – примера ради, Новак Аџић на Википедији представљен као “црногорски правник, публициста и унезверитетски предавач… препознат по фалсификовању података” -, може му се омаћи да “осмисли” како су “окупаторске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог почетка 1916. године није било црногорске државности, уништавали “све симболе црногорске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.

Чудни неки србски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је србско, нарочито сопствених србских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братственици, рођаци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборављене 1918. године писао швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс сведочећи о бугарским злочинима над србским цивилима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о капитулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле предуге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непосредно по “отварању” (или “по распуштању”) немачког заробљеничког логора у Оснабрику, говорио Фридрих Грисендорф (умро 1958), немачки протестантски пастор у Евенсбургу, селу поред Оснабрика:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да ‘ко се не освети – тај се не посвети’, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.

Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.

Овај текст, преузет из Парохијског гласника Србске православне црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се

овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао Новак Аџић, представља само изокренуте речи и др Арчибалда Рајса и пастора Фридриха Грисендорфа.

Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло десити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га други сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог исказаној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”.

За ововремено црногорствовање и просечност је прекрупна.

У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући наводни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обичан свет) заправо је одраз потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.

Ко се храни мржњом

А потом о онима који из заседе, као миши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал-ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих поставе некаква послушничка “открића”.

На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Јошкине Подгорице (виђи ти зликовачке паралеле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препознатљивом по учинку у Црногорској похари Куча. (По Правопису, реч “Црногорска”, као историјски догађај, пише се великим словом).

Неко би могао питати због чега је баш том спортском и културном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим злочиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као културно обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то културно “достигнуће” представити применом познатог такмичарског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на србски језик значи: ко ће даље, више и брже пљунути.

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа-ње споменика… злуопотријебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу”.

У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ослобођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајтници се хвале “одбраном”;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и нетрпељивостима ради” и ко се то упућује на “освету и нетрпељивост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важно ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових слепих, беспоговорних извршилаца;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племенских, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се самохвално истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

Последак

Споменик војводи Мирку подигнут је јер су тако хтели они који се хране мржњом – постављен је на неком градском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици – овоме потписнику није речено на коме месту.

Није то споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, то је Споменик црногорској срамоти а постављен је на неком Булевару црногорске срамоте, или на неком Тргу црногорске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.

Ако људи које краси чојство и који су постављено споменичко обележје препознали према његовој стварној ништавости, успеју да га отуд изместе, макар потом био постављен у Његушима, биће то похвала србској људскости или, што је у Црној Гори и србским Брдима препознатљивије – србскоме чојству.

5. фебруар 2024.

У Дан Рођења Пресвете Богородице ове године, Редакција Гласа јавности (не знам одакле је) “са уважавањем и пошто­ва­њем” и “надајући се успешној сарадњи” обзнанила је своју иници­ја­тиву (https://www.glas-javnosti.rs/vesti/drustvo/cuj-srbijo-javni-poziv-srpskim-umnim-i-casnim-rodoljubivim-intel) “коју покрећемо, па би желели да се сви умни родољуби Србије активно укључе и при­к­љу­че реализацији идеје, а све у циљу успешнијег опоравка Репу­блике Србије”.

Помало изненађен што се Покретач – не баш писмен “па би желели” – сетио и мене, више због родољубља, нимало због умно­сти (јер стално на уму имам изреку једнога мог прастарог пријате­ља да “памет служи свему, али не води ничему”), после осам дана заседнем и, у уверењу да сам уго­нетао око шта се и мене сетише, одговорим текстићем који следи:

***Господо,

Претходних дана заузет неким неопходним физичким посли­ћима, вашој племенитој замисли са закашњењем прилажем следе­ће редове:

“Имајући на уму све видове трагичног положаја србског на­ро­да на свим његовим историјским просторима;

Суочен са сваковрсним насртајима на србско национално, ду­ховно, културно и морално биће;

У тренуцима судбоносним за србски народ, док обичан срб­ски свет врло тешко доживљује страначка надметања која Држа­ву Ср­бију онемогућује да, у покушајима да из невоља насталих де­ло­ва­њем бројних недобронамерних чинилаца са стране и ‘дома­ћих’, изађе са што мањим губицима или без њих и када има све ма­ње разумевања за најразличније страначке међусобице;

ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР… (не знам које би тело водило замишљене послове – ви га именујте)

Позива руководства свих србских политичких странака, све страначке прваке и њихове присталице, све србске духовне, кул­тур­не и научне институције, све Србе и све њине умне и мудре пред­став­нике, људе од угледа, посленике чије дело служи на част срб­ској култури и цивилизацији:

1. Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­стојању;
2. Да се освесте пред силама зла и мржње које су се устре­миле на саме темеље србског националног и духовног бића и да по­ку­шају спасти барем нешто од онога што се још спасти може;
3. Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних су­ко­ба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уло­же у једино важан посао спасавања националног идентитета;
4. Да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена;
5. Да се на предложеним основама оформи Србски национални савет који би враћајући нас србским источницима требало да и носиоцима вла­сти у Држави Србији укаже на обим и вредности духовне и националне тра­диције и постојаности, те да свему србском свету послужи као поуздан ослонац у његовом будућем ходу ка звездама.

Ако су Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, у ху­манизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се већ дуго трагајући за излазом из беде, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, оп­станак Државе Србије као организационе форме, али и Живе Државе Србије, њенога становништва, крајње је неизвесна.

У уверењу да ћете истрајати на остварењу започете замисли,

С поштовањем…”

***Како се Глас јавности није приватно огласио, 8. октобра послао сам му краћу поруку:

“Господо,

Не рекосте ми да ли сте примили моје писмо и шта сте са њим урадили.

Пишем ово у уверењу да сте морали написати бар реч-две, макар и ‘савет’ да се не петљам у послове озбиљних и важних.

С поштовањем…”

***Пошто је и ово писмо остало “неодговорно”, помислио сам да би користило ако бих проверио да ли поменути Глас јавности уопште постоји.

Постоји, јакако, те овога пута, 21. октобра, пишем нешто опширнију поруку:

Господо Гласјавносна,

Будући да не одговарате на моја писма, запитао сам се да ли се јавности гласкате на папиру или електронски. Иако се потеже сналазим у јутјубању и сличним “технолозијама”, дало ми се да после краће потраге наиђем на ваш сајт (или портал, не знам који од тих појмова користите) и на повећу количину текстова којима се представљате јавности.

Подсетићу вас само на неке.

У једном, писаном, под насловом “Младен Обрадовић: Вучић је најуноснија америчка институција у Србији (видео)”, уз приложени видео “Гласно и јасно : Први пут у историји српска рука убија Русе” и редакцијску “препоруку” како “Обрадовић сматра да су САД направиле најуноснију аквизицију довођењем Вучића и СНС на власт”, препричавају се Обрадовићеве медитације које су, ван сваке сумње, и произвеле гласјавносну иницијативу усмерену на “успешнији опоравак Републике Србије”:

“Продајући се за патриоту домаћој јавности, Вучић је испоручио Косово својим западним газдама и разорио и оно мало преосталих институција у целој земљи… Уз подршку својих газда са запада створио је култ личности и тргујући националним и државним интересима добио дозволу да влада као аутократа… Сада покушава да се додвори западу продајом воде, ваздуха и плодне земље хранитељице, чиме је ушао у отворени сукоб са народом… Обрадовић се залаже за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима и за успостављање јасне хијерархије и поретка у том савезу како би се одупрли СНС машинерији… Очекује да ће Русија стати на страну истинских патриота и помоћи у борби против квислиншког режима Александра Вучића”.

Момак млађани могао је тако јер је припадао групацији званој… колико се сећам… отпорници, или обрасци, или неки слични одласци и отисци… која се борила за “србско Отачаство” у коме, не зна се за чији рачун, није било места за Војводину Србску.

У остале јавносне гласове, све у виду звучнога снимка, нисам завиривао, али су им наслови једнако “инспиративни”:

“Драгомир Анђелковић: Руска подршка као охрабрење Вучићу у издаји Косова (видео)”;

“Вучић је преварио косовске Србе, а сада лаже народ у Западној Србији – Данијела Несторовић (видео)”;

“Вучићу потребан грађански сукоб да би прикрио издају – Александар Павић (видео)”.

***Господо Гласјавносна,

Разложан ум не може се отети утиску да сте обећану иницијативу покренули са наводним циљем да се, што кажу Лале, нађете у дивану и тамо “откријете” формулу за “успешнији опоравак Републике Србије”. Јер, том формулом признајете да се Србија ипак “успешно опоравља” (мада не рекосте од чега или кога), али кад већ “режим Александра Вучића” прогласисте квислиншким и кад се залажете “за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима” – све то само девет месеци по одржаним парламентарним изборима који су јасно разграничили опозицију од већинске Србије -, и сами указујете на своју стварну заинтересованост да дате “теоријску” основу практичном деловању привидно утишаном коалиционом “насиљу против Србије”.

Кад је већ тако, морали бисте признати себи, макар и у себи, да је ваше “опозиционо” деловање, најблаже речено – непромишљено, можда због тога што и ви, као и највећи део опозиције (таква каква је) у Србији, не схватате шта треба да ради опо­зиција а шта треба да ради власт. Ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе. Опози­ци­онари, односно они који нису изабрани, тре­бало би, по логици ствари, да у том међувремену, до нових избора, буду лојални сво­ме народу и својој Држави, да наставе с обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа и своје Државе и да, кад дођу нови избори, покушају да бирачко тело придобију указивањем и на грешке претходне власти и на свој морални “капитал” стечен у претходном периоду. То је једини разуман начин долажења на власт и одлажења са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, силом да дође на власт, примера ради, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка и тако би се морало размишљати.

Но, ако се тако не размишља, онда се ваља за­пи­тати на који начин, стварно, опозиција која силом узме власт, која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Од­го­вор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Дру­ге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не по­мишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна ис­кључиво са завођењем сопствене диктатуре, било “са своје главе”, у сопственом интересу, било “по поруџбини”, за рачун некога другог – са стране.

Чак и ако би нека опозициона странка, или коалиција, по тој шеми узела власт и не сматрала је диктаторском, већ “де­мо­кратским” правом на идеолошке разлике, на разлике у мишљењу (мада су, најчешће, разлике у писаним програмима свих регистрованих странака или покрета мање-више вербалне и стилске природе), те разлике постају у једном тренутку осно­в за најразличније поделе и сукобе у народу. То је, заправо, последица злонамерног занемаривања примарних идеолошких мотива који су и довели до формирања од­ређених странака, чиме се, као стваран мотив, у први план истура глад за влашћу. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима страначких борби за освајање власти, на­ци­онални интерес србског народа остаје сасвим у по­задини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких ру­ководстава у Србији доводи и довела је у народу до великих подела – не по основу идеолошких разлика, већ кроз неконтролисану мржњу “некога тамо”.

Но, без обзира на доживљене поделе, бирачко тело својом натполовичном већином бира власт какву тренутно жели или верује да ће деловати у општем интересу, и нека м­у је! Како се још није десило да на изборе изађе комплетно бирачко тело, са разумевањем треба прихватити становиште да на састав будућих власти утичу и они који из разних разлога пропуштају да остваре своје бирачко право. У органе власти улазе тако и они којима тамо не би било места да су се сви бирачи изјаснили. За избор нису криви они који су изабрани, за­служни су за то и они који не излазе на изборе и који на тај начин омогућују избор по принципу специфичне “негативне селекције”. Ово нарочито важи за други круг избора када се, пракса ти пока­зу­је, на биралиштима не појављује ни део оних који се иначе стално изјашња­ва­ју за промене. И они којима је рат за промене искључиво душе­в­на храна и који преко тога стварају представу о себи, морали би се при­сетити да је србски народ пуних педесет година био изван сваког додира с оним што се обично назива и сматра демократијом. О демократији се код нас најчешће при­ча по оном офуцаном клишеу “како мали Ђокица замишља”, а демократијом се, нажалост, углавном сматра оно што се поједностављено зове “промена”. У схватањима многих, овај по­ја­м увек се уводи у контекст “револуционарног”, а под револуци­јом подразумевају се радикални захтеви, пред очима свих, уз буб­њеве и, ако може, уз малчице крви. Треба да прође доста времена, да дође до личног и колективног сазревања у свеколиком Срб­ству и да се принцип саборности (о коме сви причамо с одушевљењем) схвати у његовом изворном смислу: као прилика свих да на сва до­гађања у сопственом окружењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, те да воља већине мора бити обавезујућа за све, чак и за оне који су остали у мањини. То што вољу већине по­неко сматра бољшевизмом или, као што је то својевремено, по избору Добрице Ћосића (1921-2014) за предсе­дника Савезне Републике Југославије, протумачио По­крет обнове наводно Српски, као национал-социјализам и фашизам, није само доказ о елементарној безобзирности оних који рачунају да би једнога дана могли бити предводници то­га истог народа, већ то доказује и неспособност већине да заштити св­оје, односно опште интересе. А први интерес је – Отаџбина. Или, да преведем на нашки: све што Држава као институција уради у интересу на­рода, Живе Државе – у духу је не само правних и обичајних, већ и општељудских моралних норми.

Нажалост, бројни “уполитичени” Срби, нарочито они из опозиционо-страначких врхушки (рачунајући ту и њихово “владарско” време стечено “петооктобарском” паљењем изборног материјала у скупштински просторијама), током последњих тридесетак година били су спремни да сва­ку промену посматрају у контексту револуционарног, те да њихове резултате сматрају корисним и прихватљивим једино ако су остварени у њиховом личном интересу. Са гледишта већине, с искуством стицаним током тричетвртвековне комунистичке “револуционарности”, промене по таквом поступку нису баш препоручљиве јер би оне погодовале не баш скривеним намерама фашикратског Запада да Србе, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације биолошки истреби.

Да ли ико из данашње опозиције у Србији размишља о томе?

Према писању Слободана Јарчевића (1942-2020), министра иностраних послова Републике Србске Крајине (током Рата за Крајишку независност), “три догађаја показаће право лице или, можда, искривљену свест (ако није у питању класична издаја) представника тзв. демо­кратске опозиције, интелигенције и власти у Србији.

а. Године 1993, у згради на Теразијама број 3, у лифту, срео сам се са госпођом Весном Пешић (1940), председницом Грађанског са­веза Срби­је. У лифту су биле мале налепнице с натписима: ‘Репу­блика Српска Крајина’. Весна Пешић ме је препознала, на­сме­шила се, подигла ру­ку према налепници и рекла: ‘Ову Републику Српску Крајину треба избрисати са географске кар­те’. Упитно сам је погледао, а она је по­новила: ‘Треба, треба’;

б.   Исте године, редакција једног часописа ме је позвала на скуп о геополитици и догађајима на територији бивше Југосла­вије. Прису­ство­вао је и ‘знаменити’ српски новинар, аналитичар међународних односа Драгослав Ранчић (1935-2008). Био сам за столом с организа­тором, а он је седео у првом реду. Нисмо се познавали. Брзо сам при­метио да ме гледа с гнушањем. Иско­ри­стио је једну паузу у излагањи­ма и изговорио, гласно: ‘Ми­сли­те ли ви да ће се моји Крагујевчани бо­рити, тамо, за неки Бенко­вац?! Неће!’ Нисам стигао да му одгово­рим јер је устао и брзо изишао; није се ни вратио у салу;

в.  Кад су Хрвати (4. августа 1995) окупирали Српску Крајину и та­мошње Србе прогнали у Српску и Југославију, јавио сам се на радно место у Савезном министарству за иностране послове. Био сам у кан­це­ларији једне колегинице, поред кабинета по­моћника министра Жи­вадина Јовановића (1938), потоњег министра, високог функционера влада­ју­ће Социјали­стичке партије Ср­бије. Ушао је у канцеларију у ко­јој сам седео. Иако смо се знали, није хтео ни да ме погледа, а камоли да се по­здра­ви са мном. Два-три пута је улазио и изла­зио, гледао је пре­ко мене и заобилазио фотељу у којој сам се­део. Понашао се као да пред собом има губавца.

Као губавца је доживљавао и Републику Српску Крајину”.

Тако би се и данас, не према Србској Крајини јер, за сада, ње нема, већ према Косову и Метохији односио и, примера ради, покрет познат као “насиљем против Србије”, на чији се “патриотизам”, добрим делом, наслања и гласјавносна иницијатива “у циљу успешнијег опоравка Републике Србије”.

Републике Србије која би тада једва могла и завапити:

“Молим вас, немојте ме више опорављати”!

Да се не би дошло дотле и да би се малкице суз(б)ила опозициона жеља да се поремете прилике у Републици Србији, моја ће маленкост позивајући се на своје поодавно стечено рушилачко, ствара­лачко, преговарачко и разно друго “револуционарно” искуство, рећи да ниједна од личности са данашње политичке сцене у Србији (или, ако се то некоме чини прикладнијим: политикантске), било из власти, било из опозиције, нарочито из дела окупљеног “насиљем против Србије”, није способна да у овом тренутку било шта промени набоље.

Разлог је доста прозаичан: у условима кад је Држава Србија на временски неодређен рок са свих страна опкољена натоовским злочиначком организацијом са чијом “снагом” фашикратски Запад узалудно чека на руски пораз у Украјини, опозициони “успешнији опоравак” може се извести само и једино по рецептури разрађеној у истоме том фашикратском Западу.

По рецептури са стране, дакле, пошто нико од ицивремених опозиционара у Србији нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни ра­ционалном, да ли због тога што су сви они оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија – која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере зајед­но – у међувремену “унапређена” у фашикратију, да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.

Само онај ко буде спреман да обори своје “нишанске справе” окренуте према сународницима – нарочито онима који су друкчијег страначко-политичког опредељења -, да се и тиме свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском на­ро­ду, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

Или, како то рече онај мој презимењак, Вељко, о маглу коп­ља никад се не ломе.