“Крајина која некад бејаше” – Пише: Илија Петровић
Пре неко вече приупитну ме један пријатељ да ли сам читао књигу Крајина која некад бејаше, “интересантна је, репортажног типа, настајала на ратишту”. Први пут чујем за њу, рекох, на што ме дочека “поука” да је могу наћи на порталу ИН4С. Није ми вредела одбрана да поодавно тамо не навраћам јер смо се његово уредништво и ја мимоишли због неких разлика у схватању и(ли) тумачењу србских националних интереса. “Не ситничари”, рече ми пријатељ, “него је отвори”.
Није било друге, морао сам га послушати, упркос присећању да су моја три текста писана почетком јуна 2024. године и послата томе порталу, завршила у некој од његових “корапа” за отпатке.
Први, под насловом “Када знање лежи у неуци…” (6. јуна), можда због навођења Марксове “мисли” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, на коју се ослонио Адолф Хитлер, челник немачког расизма и нацизма, кад је уочи Другог светског рата обзнанио да ће “једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности бити да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”.
Или, можда, због тога што сам поменуо “питање научног и друштвеног кредибилитета и одсуства морално-научне вертикале” ранијег председника београдске академије наука наводно србске, Владимира Костића, лекара-неуролога чија је “крајње неодговорна политичка изјава српској јавности 2015. године”, уоб(ез)личена речима да је “у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово”. Тешко је знати да ли је Костић ту изјаву дао “са своје главе” или ју је научио од књижевника Добрице Ћосића који за такозвани “косовски пораз” окривљује “коминтернине следбенике – Титове бољшевике, Слободана Милошевића, нову демократску власт иза Петог октобра заједно са њеном опозицијом и Црквом”.
“Отпадну” судбину другог, од 9. јуна, о црногорском геноцидном походу на србске Куче, на Петровдан 1856. године, прихватио сам са разумевањем јер сам имајући у виду уреднички поступак са оним првим текстом, предложио порталовом уредништву да “паролу” на којој делује – “Није црногорски, ако није српски” – скрати бар за два слова и преименује у антисрбску:
Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!
Утолико ми је било схватљивије што је одбачен и онај трећи, о црногорству као антисрбизму (11. јуна), овога пута не би ли се извесном Срђи Павловићу “сачувао” простор да 18. јула 2024. године тамо смести бљувотину под насловом “Хероји с Кошара” су примјер фашистичке идеологије. Наиме, овај аутор србског имена и презимена својски се потрудио да очекиване читаоце свога састава увери како “фашистички покрети имају бројне карактеристике и конститутивне елементе. Они… креирају, а потом сљедбеницима нуде ‘своје’ витезове и хероје као доказе о истинитости идеолошких постулата на којима се сами фашистички покрети базирају… Оригинални фашистички покрет који је водио Бенито Мусолини градио импозантне споменике својим палим саборцима. Ову матрицу су слиједили Хитлер, Салазар, Франко, и други мање релевантни, али не мање брутални фашистички диктатори и сљедбеници какви су били Анте Павелић, Милан Недић… За разлику од поменутих ‘традиционалиста’, носиоци савремених варијанти фашизма, какав је предсједник Србије, Александар Вучић, кориговали су постојећи модел пројектовања ‘својих витезова’. Иако се у Србији још увијек јасно виде традиционални обриси фашистичке идеологије (тзв. Хероји с Кошара су добар примјер) фокус са ових и других ‘палих хероја’ се донекле помјерио на живог лидера. Александар Вучић је пројектован и самопројектован као есенција свих идеолошких, емотивних и религиозних темеља савременог фашизма”.
И којешта још у истом (бе)смислу.
Но, било како било, “отворим” књигу и из прве “научим” да ју је писала Гордана Јанићијевић (1953-2024), родноравноправни новинар београдске “Политике”, да је њен издавач, 2025, у име Удружења грађана “Култура без граница”, био Архив Војводине из Новог Сада, да је главни и одговорни уредник био др Небојша Кузмановић, директор Архива, да ју је уредио Трифко Ћоровић, од раније ми познат као уредник Листа Савеза Срба из региона “Српско коло”, те да је рецензију за њу под насловом “Ванвременско сведочанство”, 2015. године писао др Милан Гулић, науч-ни сарадник у београдском Институту за савремену историју.
“Дијагоналним” увидом у неке од уводних, предговорних страна показало се да су сви они поменути у претходном пасусу кренули “грлом у јагоде”, брзоплето, незнавено…
Као први читалац Горданине књиге, барем званично, др Милан Гулић оценио је (малкице неписмено) да, “с обзиром да су се ратови на југословенском простору одвијали крајем 20. вијека у вријеме када су се медији већ развили до тог нивоа да су били свеприсутни, у извјештајима и написима новинара из тога времена, ако пажљиво читамо, можемо наћи драгоцјене информације, педантне описе и сувисле закључке. Баш због тога су новински написи и телевизијски и радио извјештаји незаобилазни елементи сваког истраживања када су ти догађаји у питању”.
У врсту таквих извештаја “о Крајини које више нема, а ‘која некад бејаше’, и Крајишницима, који су сада далеко од своје Крајине”, сврстао је текстове Гордане Јанићијевић, писане “у вријеме свих тих догађања и постојања Крајине… Њени извјештаји и написи… учинили су њене текстове и репортаже ванвременским и усмјериле их ка књизи која је пред нама”.
Да речену “ванвременост” не би неко протумачио као епски прећеризам, Гулић је своју оцену оправдао записом да су “значајно свједочанство времена и извјештаји и укључења дописника и извјештача из Крајине у тренуцима док је хрватски општи напад на западни дио Крајине био у пуном јеку… (као сведочанство) о драматичности догађаја у опсједнутој Крајини и ступњу информисаности београдске јавности”. Гулић ће ту драматичност исказати и сопственим сазнањем да су “од 1995. године без свог становништва српске националности остале, између осталих, и простране области сјеверне Далмације, Лике, Кордуна, Баније и Славоније, области које су чиниле непризнату државну формацију под именом Република Српска Крајина”.
Написаће баш тако, иако ће, неколико редака даље, своја земљописно-историјска знања допунити “открићем” да је Гордана “ипак, највише текстова посветила источном дијелу некадашње Крајине – области Барање, Источне Славоније (непостојеће – ИП) и Западног Срема”, макар будућег обично добро необавештеног читаоца оставио у недоумици на ком је то простору Србске Земље била оформљена Република Србска Крајина.
Но, пажљив какав је, Гулић ће своју стварну добронамерност притврдити записом да се Гордана “са Крајином… први пут сусрела почетком децембра 1991. године и то посјетивши тада разорени Вуковар. Видјела је срушене куће, згаришта, свједочила о људским трагедијама, дубинама подјела, о људима и нељудима, разговарала са војницима југословенске и крајинске војске, а обрела се у два наврата и на ‘другој страни’. На дан проглашења Републике Српске Крајине била је у Петрињи, на Банији, и свједочила о нечему што данас нема своје мјесто у корицама књига, а било је важно ‘обичним људима’, становницима тога краја – о недостатку струје, воде, отежаном снабдијевању, али и пљачкама у недјељама безвлашћа”. Јер, како је то она сама образложила, “ако сам новинар – треба да будем новинар, коме је мјесто на терену. Треба да пишем и извјештавам о ономе шта се догађа и што видим. На дан проглашења РСК, на Св. Николу 1991. била сам у Петрињи да видим своју једину ‘везу’ преко Дрине – породицу моје другарице Маре Чучковић из Доње Бачуге код Петриње”. Породицу и другарицу, наравно, а Републику, њено проглашење и о томе чину утиске “обичних људи, без струје, воде… у недјељама безвлашћа” - мачку о реп!
Добро, Гулић је био мали каде се све то дешавало – рођен је 1985. године, у Задру – али се ваља запитати како му као историчару од каријере упознатом са “незаобилазним елементима сваког истраживања”, није пало на ум да се негде распита, можда у Народној библиотеци у Београду, да ли је неко о крајишким збивањима писао и раније, пре Гордане.
Биће да у томе није успео јер су га, можда, случајни пролазници неким од београдских булеварских уличица уверили да нешто налик Народној библиотеци не постоји, те да, због тога, не треба ни трагати за неком од пет-шест књига које је о стварању Србске Крајине неки тамо Илија Петровић, и тада и касније представљан као идејни и у много чему стварни творац Републике Србске Крајине, писао и објављивао од 1993. до 2010. године. У првим двема од тих књига (“Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема”, Нови Сад 1994, која обухвата период од Божића до Михоља дне 1991. и “Славонија, Барања и Западни Срем : Од Вијећа до Републике”, Нови Сад 1996, у наставку, до 26. фебруара 1992, дана у који је створена Република Србска Крајина – а не на Никољдан 1991. године, како је др Милана обавестила Гордана), поред онога шта се дешавало на терену, садржано је и око сто двадесет (120) разних саопштења, одлука, решења, писама… прикладних за стицање елементарних знања о Србској Крајини.
Али, не – др Гулића то није занимало, он је за “незаобилазни елемент” сопственог “истраживања” узео књижне записе Гордане Јанићијевић, настале упркос неспремности (или незаинтересованости) државних медија да се баве својим послом. Јер, о деловању Србскога националног вијећа (СНВ) у његовој раној фази редовно су извештавали само Радио Нови Сад, Телевизија Нови Сад и новосадски Дневник. (Тада је малочас поменути Илија Петровић “утрошио” у радијским емисијама најмање 120 – сто двадесет – сати, а у телевизијским осамнаест – 18). Уопште не схватајући шта се то на западној страни дешава или, можда, избегавајући да ремете броЗЛОв братствено-јединствени (с)покој у Кући цвећа на Дедињу, београдска гласила почела су да саопштења СНВ прихватају, али и то врло селективно (пробирљиво), тек после 2. маја 1991. године, када, ко зна због чега, нису могла избећи вест да су усташке снаге оружано напале на цивилно становништво у неком тамо Борову Селу, у Западном Срему.
Уљуљкана том и таквом ћутљивошћу комшијских медија, Београђанка Гордана Јанићијевић записаће да је за збивања на западној страни “сазнала” на самом почетку децембра 1991. године. Потпуно оправдано, наравно, с обзиром на њено признање да, “у вријеме распада земље и почетка рата”, кад је “радила… у РТВ Политика… вјероватно, као деведесет одсто људи, појма нисам имала шта се заправо дешава… Ја сам ратом била шокирана. Срби су били тотални дилетанти. Тотални. Нико у Београду није био свјестан шта се дешава на пар стотина километара даље. Ни политичари, а камоли обичан свијет. Није постојала реална слика, нити је, чини ми се, био дефинисан политички циљ и одговарајућа стратегија… Медији су били недопустиво неспособни и инертни”.
Што се медија тиче, ту је Гордана у праву, али политичаре неоправдано окривљује – речени Илија Петровић скоро свакодневно био је у вези са Потпредседником Владе Србије и Министром за Србе ван Србије, повремено са Министром унутрашњих послова у Влади Србије и Замеником генералног секретара југословенске Скупштине, ређе са Председником Владе Србије, “с мене па на уштап” са Председником Републике Србије… остале да не помињемо.
Занемаримо ли београдске медије, вести новосадских медија допирали су и “богу иза ногу”. У то се исти тај Илија Петровић могао уверити безброј пута, по разним србским крајевима у којима је боравио “крајишким послићима” а пажљиви пратиоци тих збивања и онога чиме се он бавио, били су чак и руска амбасада у Београду и, гле чуда!, хрватске сигурносне “структуре” укључујући Поглавников кабинет. Деловањем СНВ и његовим указивањем на невоље које собом носи брисање србског национа из новог хрватског устава, откривени су видици ономе делу србскога света коме је било стало до опстанка – најпре Србима који су се стицајем несрећних околности затекли у броЗЛОвској Хрватској, а потом и у Босни и Херцеговини. (Од неких “пробуђенијих” се још тада могло чути да су те његове приче разбудиле “братством и јединством” успавани србски национални дух, што је, према “признању” неколицине таквих, утицало да се пред ударом хрватских усташа и муслиманских фундаменталиста “сачува” бар милион србских глава).
Подразумева се да те вести нису могле проћи незапажене ни у Србији, понајпре у Београду, јер је од 1991. до 1995. године, током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Србску, у којима је, према неким проценама, учествовало преко седамдесет хиљада (70.000) србских добровољаца, избегло из Србије око 300.000 (триста хиљада) младих људи називаних онда “најкреативнијим делом српског народа”. Погрешно, наравно, били су то “креативни” бегунци, народски речено – издајници.
Ти млади “креативци” побегли су на разни “демократски” Запад, не би ли се тако удаљили од ратишта. Исто тако, на најразличитије начине иселио се из западних србских крајева један огроман број младих људи, чиме је одбрамбена спремност двеју новостворених србских држава била сведена на поприлично низак ниво. Наравно, сви они који су некуд отишли имали су и неко оправдање за свој поступак. Остали, и они који су на збивања гледали са стране, и они који су заштиту кућног прага сматрали светињом, на њихове поступке гледали су нешто друкчије – они су, сасвим разложно, у сваком таквом случају постављали питање да ли се радило о сеоби са личним мотивом или о избеглиштву без повратка. Практично, у овим двема појавама и није било разлике, јер се и једно и друго дешавало по слободном избору. Али, зато, наметали су се неки изузетно важни закључци везани за морални аспект таквог пресељеништва. Наиме, обе врсте ових пресељеника почеле су да постепено кидају своје везе са старим крајем, што је представљало (само)ампутацију од сопственог народносног стабла. И то је потврда да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слободу временом претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај, јер је за њом стигао (или са њом остао) њен кукавни “заштитник”, нужно се почиње назирати ропски менталитет таквог избеглиштва. А такав менталитет, по природи ствари, нити је прихватљив за избеглице, нити за средину на коју се они покушавају накалемити.
Иако то не признаје, мора бити да је и Гордана Јанићијевић знала нешто о томе јер је, како сам каже, у ослобођени Вуковар отишла приватно, да пронађе зета који је, можда и он необавештен о “изванбеоградскум” збивањима, претходно био мобилисан и послат на западносремско ратиште.
Но, добро, ако је др Милан Гулић могао на трен забаталити “незаобилазне елементе сваког истраживања”, што не би Трифко Ћоровић заборавио да је његово “Српско коло” у броју 72. од 22. марта 2022. године, објавило текст Драгане Шиповац, под насловом “ИЛИЈА ПЕТРОВИЋ: Ја сам смијенио Милана Бабића, неистина је да је Република Српска Крајина створена на Никољдан!” Па се Трифку десило да нешто касније, у 74. броју својега “Српског кола” објави интервју са Горданом Јанићијевић, прикладан да у њену књигу о “Крајини која некад бејаше”, буде пренесен уз краће објашњење: “Дао сам му наслов: ‘Нико у Београду није био свјестан шта се дешава у Книну и Вуковару’. То је, по мени, била суштина њеног новинарског виђења. Зато сам тај интервју уврстио у књигу, јер је то била њена последња порука читаоцима – како она гледа на своје текстове са дистанце, које су лекције и шта би поручила младим новинарима”.
На известан начин, Трифкове судбине био је и др Небојша Кузмановић (1962, Градачац, БиХ) који се преузимајући улогу главног и одговорног уредника Горданине књиге није досетио ни да пита шта то тамо све у њој пише. Ово је утолико чудније што му је морало бити да познато да њено писање о Србској Крајини није изузетна првина јер је дванаест књига “на исту тему” онога већ помињаног Илије Петровића, на самој средини децембра 2022. године представљено у Архиву Војводине.
Да се не помиње грађа коју је као свој писани допринос стварању Србске Крајине, подоста година пре Кузмановићевог именовања за директора, исти тај Илија Петровић – поклонио Архиву Војводине. Да ли је та грађа добила употребну сигнатуру или је смештена у неки сеф као замена за ону “отпадну” корпу – питање је за неку другу (не)прилику.
Зна ли се све то, или, можда, ако је некоме уопште стало до истине, злосрећно објављеном рукопису Гордане Јанићијевић о Србској Крајини “која некад бејаше”, треба пружити прилику да се појави у заслуж(е)ном критичком издању.
Ако ни због чега друго, а оно због историјске истине. Јер, историја је, у основи, прича која би требало да искаже истост колективне и појединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја и онога што је тај догађај повукао за собом.
Узгред, било би добро кад би се знало, и у школи учило – чак и оној високој у којој се студира историја – да је појам “историја” настао од речи ИСТИНА.
