Категорија: Ваша писма

»Политика« је осрамотила своје име. Тиме што је на своје странице довела Јакоба Штаусхолма, извршног директора Компаније „Рио Тинто“ и једног од водећих светских званичних лажова-причалица који најуверљивије приповеда о ономе што му шапућу највећи светски зликовци који иза њега стоје. И који ће најбоље објаснити како је Рио Тинто у Аустралији разорио абориџинска станишта, како је уништио Мадагаскар, где је изазивао грађанске ратове, где за собом није оставио пустош…

И сад га „Политика“ довела да лаже како ће „живот у долини Јадра моћи неометано да се настави“, да се педесет или седамдесет милиона тона борне, сумпорне, хлороводоничне киселине, уз много милиона тона других отрова, може „држати под контролом“ таман као у лабораторијским бочицама. И као врхунски тумачи те памети сада се појавили Вучић и Брнабићка доводећи Шолца да им „помогне лагати“ о благодетима која чекају Србију кад се потрују Доње Подриње, два Поморавља, Посавље и Подунавље и кад „Београд-на-Води“ (као Вучићево „животно дело“) буде унапређен у „Београд-на-Отрованој-Води“. Као ликвидациони управник српске националне пустиње, Вучић може причати о свему ономе о чему не зна ништа, може очекивати „шест милијарди“, а видеће их кад и своју стражњицу: његове литијумске фабрике, које му је Шолц обећао, неће се имати нити где изградити нити ће за њима бити потребе. Да ишта може разумети, Вучић би се „досетио“ да пита Шолца зашто тај литијум не тражи у свом дворишту ако га тамо има много више него код Вучића и да би се то тамо могло експлоатисати много безбедније него у Јадру. И којим се путевима јадарски литијум нашао на листи приоритета Европске Уније. За сваку нормалну памет то би био први сигнал за опрезност, али за управљање Србијом, по свему судећи, памет и није неопходна и биће довољно већ и то што ће српска власт бити употребљена као најпоузданији ослонац окупационим силама и њиховим налозима.

Не знају ни А. Вучић ни А. Брнабић оно што је свему свету јасно: Србија је осуђена на уништење. И то се први пут помиње у једној најави Клауса Кинкела из 1998 (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2.000. године), „трајно искључена из европског развоја“, при чему се пут којим ће се до тога стићи у Србији обично представља као регионализација, региони тако пројектовани да ће бити прикључени суседним државама, а од Србије остављена једино Шумадија – да Кинкел и Шредер у њу преселе европске Цигане (три године касније најавио се Рио Тинто – да их све потрује заједно са последњим Србима).

Србима се о свему томе више нема шта рећи. Све је непоправљиво уништено.

Господо,
Знајући да од наведених петоро адресата неће бити одговора, ево писма и вама.
С поштовањем,
Илија Петровић

_ _ _ _ _ _ _ _

Председнику Парламента

Председнику Републике

Председнику Владе

Министру здравља

Министру просвете

Господо,

Један мој исписник пожали ми се ових дана, празничних, да га је снашло више једа и јада но што је веровао да припада његовим мање-више празњикавим годинама.

Сви његови отишли некуд да нешто припремају за наредне славске дане, рече, а он, у складу с оним лалинским законоправилом да “седи ди си – ни за ди си ниси”, преузео “дежурство” да, ако затреба, не дао бог, дода који лекић својој унучици, “власници” пет-шест некаквих болести, и астме међу њима.

Крене он да слободно време користи присећајући се лањских снегова, бабе и уштипака, “Кулина бана и добријех дана”… кад, одједном, унучица почне да се тресе, да јауче… У чуду се нашао, шта ће и како ће, ал’ му се учини најкориснијим да седну у кола и тркну код “изабраног” лекара. А лекар, савестан неки момак, пошто измери притисак и загледа се у рачунар испред себе, брже-боље написа рецепис за неки лек. Узо деда рецепат у руке, захвалио лекару на бризи, ал’ кад виде да је пропалонол, испранолол или нешто слично, окрете се лекару и рече да тог лека имају код куће, но, ако је добро упамтио, у упутству датом за примену пише да је штетан астмашима.

Рече тако, али га је лекар у трку “разоружао” високостручним, можда високонаучним објашњењем: “Оно што је у упутству написано ситним словима, читају само глупаци”!

Није то било право мом исписнику, али нека, поуку је прећутао, па мене пита како ја то тумачим.

Није било друге, на брзину сам морао смислити о чему се ради и некако “оправдати” лекара:

– У основној школи нема понављања;

– У средњој школи нема понављања;

– Факултета има у огромном количинама, нарочито оних за минџамент и икебану, на којима с диплома стиче у неколико рата;

– Нисам чуо да постоји иједан приватни “неколикоратни” факултет за лекарство, али је извесно да су на државне медицинске факултете пристигли и на њима дипломирали и они који су кроз “непоновљиве” школе прошли без и зрнца елементарних знања о нечему што би им могло помоћи да се лакше, боље и сигурније снађу при обављању свога изнад свега племенитог посла.

Да неко не би помислио како се основачка и средњошколска “непоновљивост” одражава само на лекарство, видљиво је и у неким другим занимањима, у истим тим школама, нарочито. Учитељи, наставници и професори су у њима потпуно неважна врста, сувишна такорећи, колатералне штеточине у свему томе јер, побогу, шта они тамо траже кад деца и од седам година имају у њима значајнију улогу, чак одлучујућу. (Чује се да је у припреми закон којим ће се деци чим проходају признати и активно и пасивно бирачко право – јер могу одшетати до гласачкога места, како би тамо могла да бирају и буду изабрана у одговарајуће друштвене и недруштвене “структуре”). И не само деца, више се ни од родитеља не може ући у школу, они су присвојили право да се баве оним што се некада, док је Бог помагао, у школском систему звало васпитање и образовање. Нарочито васпитање, оно чиме се не баве “у домаћој радиности” јер, да се баве, не би било “Рибникара” или Дубоне. (“Похвали” ми се једна васпитачица да у забавишту ни руком не сме додирнути дете – мора бити да родитељи свакодневно “интервјуишу” своју децу кад их отуд изведу, па ако чују да се тако нешто десило, тешко васпитачици).

Како сада ствари стоје, биће Дубоне или “Рибникара” све док Држави, односно онима који одлучују у име те организационе форме, не “дође” да одрекну “дечја права”, у школе врате понављање (“Понављање је мајка наука”) и укину факултете “од неколико рата”.

Не учини ли се то, Живој Држави Србији, људству које чини Државу Србију као организациону форму – црно се пише.

Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

9. мај 2024(7532)