Категорија: Језик и књижевност

Јављају новине да је заштитник грађана „тражио измене кровног просветног закона“, али се чини да се његови предлози, ипак, своде тек на мало „грубљу козметику“. Мислим да би тај закон требало спалити и донети други – којим би школи требало вратити достојанство и обавезу да негује све оне вредности којима се она обележавала од Светога Саве до „комунистичких светаца“ – који су је бацили на ђубриште.

Драгољуб Петровић

2. јул 2024.

БезглавеБелешке(VII)

СТРАДАЊЕ НАУКЕ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

На Петој интеркатедарској конференцији у Тршићу (Политика, 25. јун 2024) објављено је да је „Болоња разбила јединство студија србистике“, а истинитија би била информација да је – разбила србистику.

Нека то покаже једно просто поређење: на почетку прошлог века на студијама србистике полагана су три испита, пре 64 године потписник ових редова положио их је десет, а ови нови мајстори од српскога језика (зову их мастерима) полажу их шездесетак. И са три и са десет испита Срби су имали школу која је припремала кадрове и за наставу српског језика (у основним и средњим школама) и за науку о српском језику по највишим научним стандардима. Ови нови мајстори за српски језик заједно са својим „болоњским учитељима“, бацили су на ђубриште и српски језик и србистику.

Нека и то покажу неке чињенице.

Прва. Нови касапи српског језика „кољу испод репа“: они као на „науку“ гледају и на правопис, а заборављају да се кандидат који то не зна не може ни уписати на студије српског језика (правопис се учи у основној школи, а онај мастер који то не научи не би могао завршити ни средњу школу).

Друга. Не може се замислити настава историје српског језика без основних знања о старословенском језику, нити упоредна граматика словенских језика без увида у основна обележја макар којега од тих језика, нити се норма и култура стандардног језика може предавати у првом семестру, нити се дијалектологија може повезати с акцентологијом, нити се „академском писању“ могу поучавати они који још нису овладали правописом, нити која се научна памет скрива у „Уводу у лексикографију“ будући да је лексикографија занат, а наука је лексикологија, да је – итд.

Трећа. Не зна се ни која се лингвистичка памет шири у оквиру „курсева“ ‘Учење и настава’, ‘Вештина комуницирања’, ‘Медијска писменост’, ‘Методика развоја говора’, ‘Социолингвистика образовања’, ‘Употребна вредност прозодијске норме’, ‘Заштита животне средине’, ‘Дикција и јавни наступ’, ‘Интеркултурално разумевање и комуникација’ – итд.

Четврта. Многе су појединости у распореду курсева, благо речено, неразумљиве: акцентологија се понекад везује с ‘Дијалектологијом’, понекад се од ње одваја, а никако да се „састави“ с ‘Фонетиком’, ‘Норма и култура стандардног језика’ нашли се у првом семестру док је ‘Упоредна граматика’ померена у осми, ‘Дијалекатски текстови’ одвајају се од ‘Дијалектологије’, курсеви из књижевности на групи за језик „развучени“ су на свих осам семестара“, а догађа се да у њеном четвртом семестру нема ниједног предмета из језика. А некад се знало: општи и историјски курсеви држани су у почетним семестрима, књижевни курсеви на језичким катедрама (и језички на књижевнима) завршавани су у петом или шестом семестру, а последњи семестри били резервисани за осветљавање општијих модерних аспеката и језика и литературе.

Пета. Ново време донело је и „расцват“ неких „нових“ језика: „бошњачкога“ од 27. септ. 1993. и „црногорскога“ од 21. маја 2006 (а могли би им се додати и „хрватски“ од 5. септ. 1900. и „македонски“ од 2. авг. 1944 – који се нису смели помињати) па сад и њих ваља малкице осмотрити. „Бошњачки“ се најбоље распознаје по српским реповима који се за њим вуку: он је прокламован као „бошњачки“, али је већ сутрадан преведен на „босански“ и по томе постао једини језик у свету који се именује по држави из које потиче, а не по народу који њиме говори. Осим што му је кратка историја (тек 30 година), томе је „језику“ кратка и памет: још крајем 19. века преци данашњих „Бошњака“ знали су да су потомци „православних праоца“, да је њихов језик „чисто српски“ (и томе поучавали и своје пореднике „латине“, тј. потоње „Хрвате“). А знали су они и још нешто: да су у време о коме говоримо као Бошњаци означавани једино Срби. И зато ће бити занимљиво видети шта се то све у књизи Језичка култура и норма босанскога језика могло пресложити из српскога, а да се они репови макар покушају прикрити. (Сада ће, уз све то, постати нешто јасније и неке друге „бошњачке геостратешке замисли“ па међу њима и она предвиђена „Агендом 21 УН“ која ће подупрети оних 1.500 муџахедина из Горње Бочиње (заосталих у кућама Срба које су тамо поклали) да се преместе у „Санџак“. Да се „нађу“ – кад „Бошњаци“ обаве остале „послове“.

Још је у том смислу смешнија ситуација у којој се нашао „црногорски језик“: он је тек пре који дан постао „пунолетан“, а ни Мило ни Мијат нису приметили да им је утемељен као аветан (тј. „преименован“) и да се ни по чему неће моћи разликовати од својих носилаца. „Хрватски“ је, с друге стране, утемељен с циљем да Србе (до краја ХХ века) истреби из Хрватске, а „македонски“ да то учини са Србима из Македоније. Сви ти „језици“ имају српски генетски кôд, сви се њихови носиоци антрополошки одређују као Срби („Хрвати-кајкавци“ антрополошки су Словенци), а Срби их не морају „одучавати“ од тога да своје „окрајке“ српскога језика срамоте својим именима. Нити да их уписују у језике-брабоњке.

*

Убити народно памћење. Све ово подсетило ме је на давнашње Стаљиново питање саветницима како тумаче чињеницу да им је привреда слабија него што је била у неко „претходно време“, а кад су му одговорили да им из школе пристижу кадрови који „не знају боље“ – он одмах наредио да се врати она школа коју су прогнали. Памтим за то и једну нашу паралелу: у великом индустријском центру „друг председник“ похвалио се да су од школа, у неком периоду, успели да уштеде, тј. да „зараде“, шест милијарди динара, а после се његов наследник жалио да му је за то време (и нешто касније) привреда изгубила – шездесет милијарди. Не знам како све то треба разумети, али се присећам и речи немачког архитекте да „по Болоњи“ они могу школовати гастарбајтере, али да се немачки студенти морају школовати једино по највишим стандардима немачког градитељства. Кад се, међутим, пребере све о чему говоримо, показаће се да се неке науке не могу студирати по „болоњским“ обрасцима (мој другар Аца Липковски рече да се у математици не може без Линеарне алгебре, претпостављам да се у медицини не може без анатомије), али ваља рећи да „Болоња“ и није планирана ни за егзактне ни за природне науке, а јесте за убијање народног памћења, за обезвређивање националних узора, памћења, морала, тј. за оно што није нимало „егзактно“, али јесте најтврђи знак народне душе и идентитета.

Што се све, најбрже и најтемељитије, постиже разарањем школе. А за те послове најквалификованији били они „сојеви“ чије су понашање Срби, док их је било, увек пажљиво пратили или их „водили на краткој узици“. Према речима Јована Ђаје, српску је школу засновао и њен први министар био Свети Сава, дотурио је до Доситеја, а он је довео до Броза и Ђиласа – да је потопе. Кад је Броз, наиме, за руским тенковима, окупирао Србију, Ђилас је овластио своју жену (Митру Митровић) да „сређује“ Универзитет, а он (с Кардељем) „чистио“ Академију. И довео Србе до тога да још не знају јесу ли имали Академију од новембра 1944. до онога дана 1948. кад је у њу, акламацијом, изабран Броз („рече ми један чоек“ да је поменути Јован Ђаја једини био – против!); тада су Ђилас и његова Митра протерали или из живота или у ћутање најугледније професоре – по одлукама „Суда части“ чији се чланови међу часним Србима некад не би могли – ни појавити. Неки су од тих „часника“ касније стекли заслуге и за општи слом науке о српском језику тиме што су најпре прогнали из науке, а брзо и из живота, Бранка Милетића, велики Радосав Бошковић имао озбиљне проблеме са здрављем, а убрзо потом онемогућили да на Белићеву Катедру за српски језик дође неколико најбољих његових ученика; неки су, истина, касније дошли у Нови Сад (и прославили српску лингвистику), али се штета није могла поправити: тамо их је, за све године рада, једва могло чути онолико студената колико их је у Београду могло слушати сваке године, Нови Сад је ипак био српска научна провинција и то је постало потпуно јасно кад се показало да се и београдска лингвистика, заједно са свима осталима, по болоњским обрасцима и врло успешно – преселила у провинцију. И сва и свуда постала провинцијална не само по форми него и по суштини, с већим изгледима да ће таква остати него се покушати опоравити.

А да би се нешто у томе променило, Срби би морали имати Државу, али и „државнике“ који би штошта морали и знати. При чему ваља рећи да се знања стичу у школама које се завршавају полагањем последњег испита, а не купују – на „универзитетима“ на којима се студира до последње рате. Да је друкчије, судије Уставног суда или Републичког секретаријата за законодавство, рецимо, морали би нам макар објаснити откад Устав није највиши правни акт којим се уређује функционисање једне државне заједнице, да се из њега не „изводе“ сви закони и да на њега не треба гледати као на закон ако се „онај други“ и не донесе? У нашем случају то једино мора значити: од тренутка кад је 2006. године усвојен српски Устав – латиница је из српскога језика морала бити потискивана силом истога „Закона“, а враћана она ћирилица за коју су 12 векова пре Броза православни Срби једино знали. Брозу и онима који су га Србима делегирали, али и неуким српским законо[м]давитељима, треба коначно јавити да је латиницом потписана свака она пресуда којом је само у прошлом веку број Срба смањен макар на половину њиховога садашњег броја, да су за то најзаслужнији Брозови злочиначки таленти и она памет коју је он однеговао и дотурио нам је у лику многих „државника“ и њихових законодаваца који нам је и данас заступају и бране. И веле да неколико деценија његових злочина Срби морају уписати као значајнију тековину од оних векова током којих су као народ утемељивани (да овде оставимо по страни неке миленијуме пре тога кад су утемељивали европску цивилизацију). На све то, међутим, треба гледати једино као на оквир у коме се садашње српске прилике могу разумети као извесност да се ни други домени њихове државне организације не могу битније разликовати од оних по којима је уређена законодавност: од људи који закон о језику не доносе ни после 20 година, који су једино навикли да разарају и да се здравом разуму изругују не треба очекивати да ће нешто изградити или поправити. Или ће бити да тамо где наши правници купују дипломе још није стигла наука да је „службен“ сваки облик језика којим се нешто саопштава, оглашава, обзнањује, тј. чини јавним, а да је „неслужбено“ само оно што није намењено „трећем пару очију или ушију“, тј. оно што се одређује као приватно; у оном првом облику све се описује, прописује, нормира, за онај други облик понекад се могу заинтересовати полиција или пакосна комшиница, а кад су Срби у питању – усташе и комунисти припазиће да им не промакне ћирилица или српски законодавци да им се, недајбоже, не би догодило да о језику нешто и науче. Па и то, рецимо, да је „апсолутно безглав“  Закључак Уставног суда Републике Србије бр. IУз–309/2013 од 24. децембра 2013. године којим је одбијен Предлог за оцену уставности и законитости члана 40. Закона о трговини (СГ бр. 53/2010, 10/2013) којег је 2. септембра исте године поднео Д. Лековић из Београда. Он је оспорио други став, који одређује да „сви подаци о роби … морају бити наведени на јасан, лако уочљив начин, на српском језику на ћириличком или латиничком писму.“ Ако је седам година пре тога „Закључка“ Устав одредио да православни Срби говоре српски и пишу ћирилицом, а Босини законодавци и даље посрћу под памећу купљеном на Универзитету Иза Ђуриног Шанка Лево, јасно је да се не зна ко ће пробудити српску власт и поучити је да се закони доносе да би се поштовали, а не да би се багателисали нити да би се њима, и наречена власт и њени законодавци, изругивали и с народом и са законодавством.

Па зато не треба ни очекивати да ће ико позвати своју сакату државу да „стане иза захтева“ да се „болоњско“ школско чудовиште суспендује и да се српска универзитетска настава врати темељима националне традиције. А кад су студије српскога језика у питању, процењујем да би оне, опет, морале поћи од оних образаца који су из последњих година Белићевог живота пренете и у Нови Сад и које су, за четири године, утемељивале и струку и науку о српском језику за следећих 40 година, тј. све до „болоњскога“ слома: у те четири године и у тих десет испита била су сабрана сва најважнија (са)знања о српском језику, студент се увек налазио и пред струком и пред науком о језику и никад се није могло догодити да упадне у лингвистичке магле какве је донела „болоњска памет“. У њених 50 или 60 „испита“ накупило се свакаквога ђубрета, али од науке о српском језику нису остали ни трагови: она је исецкана на много десетина једносеместралних „курсева“ и била потопљена, студије продужене на пет година – да би се наука што дубље обесмислила, а магистарске студије биле деградиране. Те су студије, наиме, биле „први корак у науку“ и они који су их завршавали касније су своје научне „почетке“ углавном и надограђивали док је „болоњско“ ширење студија на пет година била само прилика да се студије српскога језика што темељитије понизе и осрамоте. Да је тако, потврђује баналан пример из најновијег времена: међу младим људима последњих година све је мање оних који се пријављују за студије српског језика и већ сада у многим српским школама српски језик предаваће они специјалисти које „неће мрзети“ да с пијаце или из кафане – сврате у учионицу.

Науку о српском језику, али и српско школство у целини, ваља спасавати од „болоњске памети“. Ако је ишта од њих још преостало.

Ове редове треба разумети као подршку идеји да Савет за српски језик као једини приоритет у овом тренутку истакне захтев да се српском језику врати ћирилица, да се за њу плаћа „десетак“ (као и у турско време), а да се латиница као страно писмо страног језика пренесе на курсне листе и да се на њу гледа као и на све што је Србима стигло са Запада. Па и то да је само у XX веку број Срба, демократски и с латиничким потписом, смањен макар за половину њиховога садашњег броја.

Драгољуб Петровић

23. јун 2024.

ХОЋЕ ЛИ ПОЧЕТИ ДА СЕ РЕШАВАЈУ 

ПРОБЛЕМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Ваља очекивати да ће састанак Савета за српски језик, одржан 11. јуна, остати уписан по томе што ће, „тамо где треба“, коначно почети да се решавају проблеми  назначени у документу о оснивању Савета. Наду да ће се то догодити подгрева чињеница да је на седници био и министар културе Никола Селаковић и да су „размотрена питања од значаја у области употребе српског језика у јавном животу и спровођењу мера заштите и очувања ћириличког писма“. И сад први пут сазнајемо да се нешто дешава: министарство је „почело да врши инспекцијски надзор примене службеног писма у државним и у јавним институцијама“, а „чланови Савета изнели су и очекивања од министра Селаковића, која се могу свести на два приоритета. Први је да помогне иницијативе око доношења новог Закона о службеној употреби језика и писма, те да се подржи предлог да се у њему прецизно регулише питање обавезних лиценцираних лектора у медијима и издаваштву. Други приоритет јесте утемељење јасније језичне политике за Србе у расејању“.

*

Који су путеви полома српскога језика? И сад ће, ваљда, до српске Владе допрети сазнање да се на катедрама за српски језик и у Матици српској окупљају бољи зналци српскога језика од оних у педофилским НВО-асосијацијама и њиховом Центру за женске студије и педофилију. Треба се надати да ће то бити знак да ће се држава коначно умешати у свој посао и почети да решава макар део оних питања које је препустила, рецимо, приватним удружењима за заштиту ћирилице у српском језику или онима који мисле да би из српске школе требало прогнати проституцију – заједно с министрима који су је у школу увели. Сви су изгледи, наиме, да српска Влада не зна ништа мимо онога што је од Броза наследила: он до јесени 1944. клао „западне Србе“, после им десет година додавао и „источне“, а кад више није имао „оправдања да коље“, прешао на затирање српског националног памћења, тј. на забрану ћирилице: она проглашена равноправном с латиницом, после посклањане (тј. забрањене) све ћириличке писаће машине, латиница уведена у војску, полицију, администрацију, почео прогон православља (током више послератних година, сведочили су ми старији суседи у Качеру, у војничким евиденцијама Хрвати су уписивани као католици, муслимани као „неопредељени“, а Срби као „без вере“, а православним црквама које су за време рата биле порушене Броз и комунисти само су после – поравнавали темеље). Тако је комунистичка памет уредила да се 36 година Брозове окупације у Србији покаже надмоћнијом над 12 векова српске ћириличке традиције и да аутистична српска власт продужи да ту памет и даље подупире, да о томе доноси законе које неће поштовати, али се хоће изругивати и правди и Србима, тј. њиховој традицији и националном памћењу. Најбоља је потврда за то уписана у Чл. 10 српског Устава: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Тој се формулацији не може ништа додати, а може одузети само једна ситница: свака је јавна употреба језика службена и зато ту реч из горње формулације треба искључити јер осим ње постоји само она која се одређује као приватна, а њу су Србима забрањивали једино усташе и комунисти. Зато би српску власт требало припитати докле мисли да подупире Брозову науку и његове злочине над Србима.

И може ли бити да се за све ове године откад је Устав усвојен није нашао правник који би власти јавио да се закон изводи из уставних одредби и док се он не донесе – те се одредбе сматрају законом. Помињем те појединости зато што се (како рекох –аутистична) српска власт већ скоро 20 година изругује и Србима и српском Уставу тиме што Закон о језику не доноси, а уставне одредбе багателише: та Жалосна Држава морала је прогласити да је време Брозових злочина истекло и да се ћирилица морала вратити Србима. Уставна одредба, дакле, била је довољно „широка“ за све оне који су се у њој желели сместити, а можда би се показало да ће се једино безнадежно латинизовани „Срби“ пред ћирилицом осећати мало „стешњено“, али би се таквима могло прилично лако одговорити: ако неће српски језик и његово писмо, могу бирати туђи, али нека га онда плаћају по ценама утврђеним курсним листама за сваки језик који бирају. Ако у Србији, наиме, још има српског језика, он би се морао бележити ћирилицом и за њега би се, као и у турско доба, плаћао „десетак“, а сви остали језици (латинички и ини) били би пресељени на курсне листе. И томе би морало бити додато још понешто.

Рецимо: све би српске књиге морале бити штампане ћирилицом. И српско Министарство културе једино би такве књиге откупљивало за српске библиотеке, а оне друге морале би се оставити издавачима да их продају оним читалачким сојевима по чијим су укусима и мерама приређене (а ако се њихова цена не може одредити по курсним листама, може се узети просек од неколико најчешћих, нпр. евра, фунте и долара: такве се књиге не би смеле срамотити ценом по којој се штампају ћириличке, тј. морале би бити вишеструко „паметније“ па макар толико пута и скупље).

*

Како најуспешније срамотити и Србе и њихов језик. Могло би се рећи: по оним мерама по којима су то учинили Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије када су („17. липња 2008“), „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака  scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписали су и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“. Пре неку годину један „специјалистички поглед“ на то како се у каталозима наших библиотека представљају српски писци омогућио ми је да прецизирам да то показује сву беду српске националне памети: Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком  писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ; другде сам тим поводом записао да су Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије, потписујући Хрватима „признање“ да српски и „хрватски“ нису један језик, истовремено „потврдили да не знају ни шта је језик, ни шта је књига ни шта су то стандарди“.

Сад би се „хрватском“ језику (утемељеном 5. септ. 1900) могли додати „македонски“ (од 2. авг. 1944), „босански“ (од 27. септ. 1993), „црногорски“ (од 21. маја 2006), при чему Хрвати потписују признање да су лопуже без премца: они су преписали друго издање Вуковог Рјечника (1852) и прогласили га основом „хрватског језика“, Броз „македонски прекривач“ развукао преко српске немањићке државе, а „Бошњаци“ и Црногорци своје српске окрајке преименовали према својој новој „националној памети“. За све те „језике“, међутим, још почетком прошлог века имамо потврде да су били српски, а не знмо која је памет уредила да се они унапреде у српске језичке брабоњке, с изгледима да, под надзором својих националних неговатељаица и уз тапију Народне библиотеке Србије и Института за стандардизацију Србије, израсту у озбиљне језичке балеге.

Прегрејану хрватску језичку памет (засновану на настојању да у ЕУ „уђу са својом етикетом“) својевремено је „расхладио“ амерички слависта Кенет Нејлор (1937-1992) необичним наводом: неупоредиво су дубље разлике између енглеског језика и његове „америчке верзије“ од оних по којима се разликују српски и „хрватски“. И разлози за то јасни су сваком осим Хрватима и њиховим горепоменутим сојузницима у черечењу српскога језика: Енглези су у Америку закорачили пре пет или шест векова (тј. у време док се енглески језик још уобличавао), а Хрвати за Србе први пут чули кад су, пре 120 година, преписали Вуков Српски рјечник. А ваља ми овде поменути мога другара Кенета и због макар две друге појединости.

Прва се налази на оној линији која је напред поменута: 1990. године он је сведочио пред „Заступничким домом Конгреса Сједињених Држава, Одбором за вањске послове, о етничком ривалству у Југославији и развоју српско-хрватског језика“. (Сретао сам се много пута са „сведочењима“ разних специјалиста-незналица о историји Балкана у томе Дому америчког Конгреса, али сам уверен да су конгресмени једино тада могли чути истину о ономе о чему су Кена „пропитивали“.)

Друга је појединост знатно општија, али не треба очекивати да би она, у било ком облику, могла стићи до свести нити хрватских нити иних черечитеља српског језика: од „народа“ који признаје да му језик служи једино за блејање не треба очекивати да ће разумети ишта од онога што надилази „његове потребе“ (а да им способности да ишта од тога разумеју – не стављамо на искушења).

*

Злочини САНУ над српским језиком. САНУ се уврстила у први ред српских националних штеточина и зато је довољно поменути само неке појединости које се тичу њенога односа  према Српском речнику.

Једна је од њих много стара: за време Другога св. рата Белић је грађу за Речник склонио у трезоре Народне банке Србије. Последњи „Белићи“ ту су грађу избацили на ђубриште, заједно са српским језиком. При том се знало: та је грађа била пописана на преко 6 (шест) милиона картица, а до дигитализације је „стигло“ само четири милиона и двеста хиљада. И на то треба гледати тек као на половину академијског злочина над српским језиком и српским историјским памћењем: она друга половина почиње забраном да се дигитализована грађа укључи у израду даљих томова речника, при чему ваља признати да је то учињено прилично просто: неко искључио и сакрио ону „справицу“ на којој се грађа нашла, а после заборавио где је сакрио. И поручио: може се Српски речник радити као и пре сто година и на корпусу који је за трећину краћи од онога на коме су претходни томови приређени.

Тај се Речник, дакле, нашао „на тапету“ на седници Савета за језик, али ваља признати да се он мора посматрати из нешто друкчијег угла: он је од 1888. до 1954. године приређиван као Речник српског језика, али су после „друге силе“ одлучиле да се „преименује“ и на то приговори нису помагали: они који су за уобличавање Речника били посебно заслужни били су „прислоњени уза зид“, од Новосадског договора речник пет година „уподобљаван »српскохрватском« имену“, али за његову српску суштину то није имало никаквог значаја: Лајош Талоци (1857-1916), секретар Бечког архива, саопштио је да су Беч и Ватикан „хрватски језик“ створили 1836, а после су на Католичком конгресу 1900. године Ватикан (и Каптол) наредили Србима-католицима да се морају срамотити тим новим („хрватским“) именом и да никад нису били Срби. Те су чињенице „пресудиле“ да се „хрватски“ само именом утурио у Речник и да му ништа друго није могао ни додати ни одузети. Приговори који су на седници Савета за језик упућени Речнику могли би се, дакле, означити као формални, а формалан би могао бити и разлог да се тај приговор оспори: серијска публикација, одн. многотомно издање може се обуставити, али мењање наслова од одређене књиге у серији мора се означити макар као проблематично. У нашем случају, при том, суштинског огрешења о такво схватање и не би било будући да су Хрвати као основу „свога језика“ преписали друго издање Вукова Рјечника (1852) и то признали на уводним страницама свога „хрватског рјечника“ 1901. године, али би ваљало врло пажљиво одмеравати све разлоге и за измену наслова и за њено неприхватање. Ја мислим да то не би требало чинити већ и због тога што је то наметнуто државним терором и оверено силом политичке тољаге и била је прилика да се то расправи знатно раније и да се под сакатом памећу не посрће толико деценија, утолико пре што се усташка пљачкашка памет „одрекла“ српског језика већ после 10 година и однела „»латинички српски«“ под срамотним »хрватским« именом“, а Срби тој ишчашеној памети остали „верни“ и следећих 30-ак година. Од српске јапије Хрвати нису могли направити никакав језик који не би био српски и то су им лепо објаснили Виганд и Лескин неки дан пре онога Конгреса и неку годину после њега: то што они „хоће да је хрватски“ може бити само српски записан латиницом. И то им најбоље потврдио Ђуро Даничић заснивањем RJAZU,  а оверио Томо Маретић својом Gramatikom (1899). Свест да се бави граматиком српског језика, осим ослањањем једино на Вука и Даничића, на необичан начин посведочио је Маретић и у писму Љуби Стојановићу (1860-1930), филологу и политичару, од 7. IX (26. VIII) 1899, после сазнања да се он „спрема написати критику“ његове Граматике и стилистике. Молећи га да му „у кратко јави свој суд о вриједности [ње­гове] књиге и главније приговоре, што их мисли у критици рећи“, Маретић вели: „То би ми за то било врло мило, јер бих Вам онда могао бар на гдјекоје од тих приговора у писму одговорити те разјаснити и оправдати, за што сам ово или оно учинио баш овако или онако… За један Ваш приговор већ сада знам из писма г. Јагића: Ви нијесте сложни с тијем, што сам ја за изворе употребио само Вука и Даничића и народне умотворине издате од Вука. Осим онога, што ја о томе велим на II. страни предговора, казат ћу још и ово: ја управо не знам, којега бих писца још употребио, јер онако добро и правилно као Вук не пише ни један, у свакога се другог писца XIX. вијека налази више или мање погрјешака, па би се те погрјешке санкционирале, кад бих ја био осим поменутијех извора још и друге писце употре­био; или би за погрјешке тијех писаца свуда требало изријеком спомињати да су погрјешке, а то би био баласт. Осим тога мислим, да ћете и Ви и други који критик врло тешко наћи штогод у српском језику (курзив – ДП), што је добро и правилно, а у мојој се граматици не налази само за то, што нијесам употребљене изворе боље претражио, а не у томе, што нијесам употребио и дјела другијех писаца.“

На тим се чињеницама, коначно, заснива сва истина о „хрватском језику“: као кољачка руља, Хрвати никад нису ни могли стићи до фазе писмености, њима су Беч и Ватикан „објаснили“ који је њихов језик, али то није било довољно, требало је да прође још 50 година, да им Ђура Даничић приреди прву свеску „речника тога језика“ (RJAZU), али и још 20 следећих година да им Ватикан нареди да историја Хрвата и њиховог језика почиње 5. септ. 1900. године, али им тада није „јављено“ да је тај језик српски. Хрватска духовна сиротиња одрекла се своје српске вертикале и српске историје и њима је сад лако да се каче на све за шта им се из Ватикана „нареди да је њихово“: сад је њихов Дубровник мада Хрвати до онога Конгреса 1900. нису знали ни шта је Дубровник ни где се налази. Нити да је Држићев Гулисав Хрват тамо чекао 350 година да му се који дан пре онога Конгреса прикључе прва четири сународника. Такви „Хрвати“, разуме се, нису могли знати ни шта је језик, а камоли да је тај језик српски, да „Хрвати“ за његово уобличавање нису ни криви ни заслужни: они само, нису знали ни ко су ни којим језиком говоре.

*

»Смртни греси« Милоша Тривунца. Акад. Милош Тривунац (1876-1944) био је један од најугледнијих српских интелектуалаца прве половине прошлог века, експерт за француску и енглеску књижевност, засновао студије германистике на Филолошком факултету у Београду, потписао Огледну свеску Српског речника 1944, као сарадник окупатора стрељан у Ђиласовом (и Кардељевом) „сређивању прилика“ у Академији. Ово последње саопштава нам Александар Стојановић (у Зборнику радова с „Десничиних сусрета“ 2012), цитира оптужницу, пресуду, не зна се ни кад је стрељан ни где му је гроб, али ни он ни Ђилас не наводе податак да је Тривунац и „погрешно оптужен и погрешно осуђен“ и да је и он, једнако као и Жика Павловић, ујео комунисте за срце. Својом књигом Биланс совјетског термидора Ж. Павловић показао је, наиме,  да код Стаљина „пшеница више не рађа шест пута годишње“ и због тога греха остао без главе (према Ђиласовој речи: „да их је имао девет – остао би без сваке“). А што се тиче Тривунчевих „грехова“, помињао сам онај да је, као угледан германиста, потписао налаз немачке комисије међународних угледника да су много хиљада пољских официра у Катинској шуми пострељали Руси, после ме Матија поколебао наводом да је то био Светислав Стефановић (1877-1944), ја не знам јесу ли тај налаз потписали обојица, као што је извесно да су обојица на исти начин остали без гроба. А Матија свему томе додаје: Анджеј Вајда, син једног од стрељаних официра, причао да се та епизода дуго није смела ни помињати, после о томе снимио филм, филм приказан у Москви, Вајда тамо дочекан с овацијама, а ми и данас Брозове окупаторске злочине славимо као „ослобођење“ од најбољих представника српског национа, од најбољих домаћина, тј. од свега онога чему су Срби вазда тежили и чиме су се вазда поносили. Ваља се надати да ће и Срби бити коначно обавештени о томе јесу ли Стефановић или Тривунац (или обојица?) главама подмирили потпис који се у срамотној српској историји још не сме помињати.

*

Савет за језик и његови приоритети. У разговорима с министром Селаковићем поменута су „два приоритета“ за чију се реализацију очекује темељитија подршка Државе, а ја мислим да би се они могли свести на један из кога се сви други могу изводити: да се Србима врате и српски језик и ћирилица, да се прогласи да 36 година Брозових злочина над Србима не могу донети превагу над дванаест векова српске ћириличке традиције. И да свака српска власт (ако неће да је окупаторска) на то мора гледати као на највиши приоритет јер кад се то оствари – многи ће се други проблеми решавати много једноставније. (Па недовршене жене, на пример, неће моћи успостављати језичке ковачнице из којих ће међу ногама износити оно што им је на природној подели остало ускраћено. Нити нас српска Влада поучавати ономе чему и педофилске асоцијације – науци о  језику у српским основним и средњим школама.)

*

Како писати историју које – нема. Вечерње Новости објавиле су посебне Историјске додатке о Брозу као о „великом човеку без дела“ и о Бранку Петрановићу као о „великом историчару Брозове епохе“. Мислим да би оба та „посла“ морала бити означена макар као незаснована: политичар без дела мора историчара оставити без посла. Извесно је, наиме, да се Броз током свих дугих деценија у Југославији бавио једино затирањем Срба и православља и праћење таквог „дела“ озбиљни историчари лако могу препустити и не посебно брижљивим хроничарима.

Један непоменут злочин мало ће шта Брозовој слави додати, а још мање српским страдањима олакшати.

29. Мај 2024.

О Арбанасима. Арбанаси веле да су били Илири и староседеоци Балкана, али је занимљиво да им крштеница добацује тек до краја XI века, при чему ни у Арбанији нити по данашњем Косову и Метохији ни у траговима нема арбанашке макротопонимије, а темељито је сачувана српска, једнако као и српска реч у многим арбанашким лексичко-семантичким системима. Другде сам то нашироко образлагао, а овде ћу од свих тих речи издвојити само две и обе се тичу тзв. „интимне анатомије“, тј. односе се на називе онога што људи „носе међу ногама“: kotš ‘penis’ ~ ко­чањ ‘стабљика (купуса, кукуруза)’, али и ‘membrum virile’ и pitš ‘vulva’. Да су Арбанаси балкански староседеоци и да су као народ самосвојније утемељени, те би две речи ваљда морале бити њихове и Србима, свакако, много мање познате. И то нас доводи пред питање: неће ли, ипак, бити тачан навод да су они на Балкан стигли 1043. из јужне Италије за трупама Георгија Манијака, а да су им корени негде тамо по падинама Кавказа уз Каспијско језеро. И ваља нам овде повући једну занимљиву паралелу између тих „кавкаских Албанаца“ и наших данашњих Арнаута. За оне прве остало је више сведочанстава о томе да су од почетка V века (и током више каснијих векова) знали за писменост, да су на њихов језик биле преведене Књиге Пророка, Апостол и Јеванђеље, да су у Манастиру Св. Катарине откривена два албанска палимпсеста из Х века, а да је 1937. формулисано схватање да би тај албански језик могао одговарати удинском језику као представнику лезгинске гру­пе дагестан­ских језика. „Кавкаски Албанци“, дакле, били су писмени и били народ већ у првом миленијуму нове ере, а њихови балкански потомци пропустили цео други миленијум и дочекали да им Беч и Ватикан направе и језик и државу. А они се, осим клањем Срба и затирањем српских трагова, ничим другим никад нису ни бавили.

*

Каплан Буровић (1934–2022). Не зна се је ли био најдуговечнији затвореник на планети: у Брозовој Југославији у затвору био две године, после побегао у Арбанију и томе, према неким наводима, додао још 44 године, не знам кад је завршавао студије албанологије (у Скопљу и Тирани), Арбанаси му масакрирали децу Душана и Душицу из другог брака, умро у Швајцарској, на последњи починак испратио га Митрополит Јоаникије на православном гробљу у Улцињу. Помињем овде тек три његова навода: 1) Скадар је био српска престоница хиљаду година пре него што су у њега стигли Турци; 2) Арнаути су у Скадар, појединачно, почели улазити тек при крају XIV века; 3) арбанашки академик Реџеп Ћосја упутио је позив својим сународницима: „Лажите! Лажите! Што више лажите – тако се једино са Србима можете обрачунати“! Основе за такву Ћосјину „научну аргументацију“, после Првога балканскога рата, успоставио је Черчил захтевом да се Срби повуку из Скадра, а ако се буду „нећкали“ – он ће им под  Скадар довести енглеску ратну флоту – да подупре његову демократску аргументацију. Тих су дана, наиме, Енглези, Аустро-Угарска, Ватикан (и не знам да ли и које друге мрачне силе) припремали формирање „арбанашке нације“, то недавно открила млада бугарска историчарка Теодора Толева и своје откриће – подмирила главом: неке историјске истине није препоручљиво откривати, а њихови благајници у својим настојањима да их „одбране“ умеју бити врло неселективни и једноставно их решавају – или метком или отровом.

*

»Поглед у Грчку«. По сличним „мерама“ могли би се осмотрити и неки други европски језици, а ја овде бирам грчки и њихово пордé (пéрдомаи је глагол), што се на „отменом српском“ именује као ‘флатуленција’, на малкице разумљивијем српском то је ‘стомачни ветар’, а иначе – прдеж. Показује се, дакле, да се Грци „са задњега краја“ оглашавају по српском обрасцу, а то се (вели мудра наука која се зове етимологија) дешава и са свим словенским језицима, али и са многима несловенским – од западне Европе до Индије (па не треба да чуди ако су се том речи повезали и грчки и арнаутски). Мени се, међутим, „допада“ да овој речи придружим и отмену европску – пардон и да њено уобличење „протумачим“ као извињење „грешника“ коме се „отео ветар и озрачио“ оне који су се нашли у његовој близини. (А после Европљани заборавили корен речи и измислили му неки много „финији“ и – лажљивији.)

*

»Мртву главу не диже из гроба«. Срба је било док су имали село. И док су знали да нема дома без домаћице нити домаћинства без домаћина, а њихов слом почео је кад је то схватио и Броз и (већ „на положају“, 3. фебр. 1944) наредио: „Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце“ и њихову имовину, „поглавито индустријске објекте и творнице, пренијети у Хрватску и Словенију“. И Броз је, уз оне индустријалце које је пострељао, само кроз Забелу прогнао и пострељао и 86.000 српских домаћина, којима се најчешће не знају ни гробови, али је остало записано да су многи закопавани плитко – да би им пси могли развлачити кости. А међу Брозовим најугледнијим „домаћицама“ налазиле се афежејке које су  знале све осим да би, понекад макар, могле бити и – жене. И од њих после стасавале феминисткиње, НВО-глодарке и њихове (и Бранкичине) фемплачаре. И ових дана показале чудну радозналост за једну необичну тему: могу ли оживети традиционална пољопривредна насеља у Србији. Па веле: „Села нам пропадају 40 година, требало би бар 15 да се спасу“. Или: „Просечан је становник у 546 насеља (од њих је 100 у Шумадији) старији од 60 година“. Или: „У 1200 села мање од 100 становника“. Или: „У 314 села нема ниједне жене да рађа“…

Ту сам тему, не тако давно и не знам како, повезао са сломом српске школе, рекао да је он дефинитиван и неопозив као и слом српског народа, то му обезбедили држава и „државници“ који су са тарабама јединица „превођени“ кроз основну и средњу школу, а после куповали дипломе на факултетима које су сами оснивали и уредили да се на њима  студира „до последње рате“. И довели школу до тога да су из ње протерани учитељи (а од оних што су још остали више од три петине баталило би струку којој су посветили живот ако би им неко понудио други посао који не би био слабије плаћен). Сва је прилика, наиме, да ускоро неће бити ни школа ни Срба, ови потоњи одлазе или из земље или у земљу, а школе ће опустети једнако као и хиљаде села о којима нам, уз већ поменуте појединости, сведочи и докони „мали пољопривредни произвођач“ – који нема другога посла па чита статистичке годишњаке: „У Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду од 15. до 34. године. До половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села“. И томе сам тада додао накану Бранкице-повереникце да тамо насељава Арапе (да нам, вели, поправљају расу и да ће их у томе подржати њене Ане, Зоране, Гоце, НВО-глодарке Соње, Наташе, Милићке и друге феминисткиње и фемплацуље). Србија је, притврђују нам оне, већ одавна престала да се рађа: 20% Срба има једно дете, 40% – има двоје, 2% – има троје и/ли више, а онај остатак „то“ чини „одостраг или у главу“) и зато наше фемплацуше, глодарке и њихове емеритњаче ускоро неће имати ко сахрањивати па ће се, као и све друге стрвине, распадати тамо где падну и не успеју се придићи.

*

Броз – окупатор и разарач. Помињем ове појединости с циљем да неке забриженике за судбину српског села подсетим  и на покоју друкчију чињеницу. Једна је од њих најбитнија: не пропада село у последњих 40 година него од комунистичке окупације, тј. од онога дана кад је Броз најавио да ће се према Србији понашати „као према окупираној области“, са том наредбом послао окупационе трупе Пека Дапчевића и подржао их са не-зна-се-колико усташких пуковнија и СС-Ханџар дивизија које је од 2. јула 1943. до окупације „превео под своју заставу“, одао им признања и поделио ордење за покоље „западних Срба“ и са њима продужио послератно затирање „источних“. Броз је, наиме, схватио да Србе може уништити једино ако уништи село, ако народ прогна у градске торине, с тим циљем најавио индустријализацију и електрификацију, његова сабраћа Далс, Кенан и дружина све то „теоријски образложили“, а окупаторска служинчад сваку њихову идеју оживотворила. И довела до онога што показују цифре које су напред поменуте, а хрватско-босанско-арнаутска кољачка коалиција (уз подршку македонско-црногорских националних брабоњака) потписала резолуцију о геноцидности народа који су управо они геноцидно сатрли наступајући под заштитом највећих зликовачких народа које је историја запамтила – Англо-Американаца и њихових западноевропских „подупирача“ (француских, немачких, холандских, белгијских и иних).

*

Чиме, мој Председниче, замајаваш народ? Читам ових дана, као и много пута раније, да сте и ти и твоји државници дошли да отворите нову немачку фабрику у Прељини, да тамо и другде отварате рудокопе Рио Тинту, Дандију, Зиђину и другим тровачима Србије, сазнајем да градиш западноморавски аутопут да тровачима олакшаш и убрзаш посао. И да жестоко погураш поробљавање Србије. А никако се не могу сетити кад си последњи пут поставио камен темељац за неку српску фабрику, кад си најавио да ћеш Лабус-Динкићеву дружину повешати (за ноге и голе стражњице – кад је већ она праведнија казна укинута) испред српских банака које су уништили и довели више од тридесет страних пљачкаша – да пустоши оно што је од српскога јада и сиротиње још преостало? И кад ћеш домаћим банкарским лопужама придружити министре-разбојнике и министре-будалетине који су одшколовали Малог Косту (у Рибникару), Великог Уроша (у Малом Орашју и Дубони), али и многе њихове узоре и следбенике. Сви су ти министри, наиме, уредили да се српска школа претвори у разбојничку јазбину и довели до тога да у реномираним српским школама има више убистава него у реномираним српским крчмама. А путеве за то трасирали мајстори који су с тарабама јединица проведени кроз основну и средњу школу, после на сваком ћошку и иза сваког шанка оснивали високе школе на којима се, како рекосмо, студира „до последње рате“. И узгред: Малом Кости дотурили – револвере, а Великом Урошу – дугу цев. Признаћу ти, мој Председниче, право на то да се против мојих оптужби побуниш и ја ћу се морати сагласити: ти си био мали кад је тај велики злочин почео, али се нећеш моћи одбранити од чињенице да је неко злочин морао зауставити пре него што су се Коста и Урош „догодили“. И да си ти последњи у низу који се морао „пробудити“, министре-разбојнике разоружати и онемогућити их да наоружају Косту и Уроша. Знам ја да је српску школу утемељио и њен први министар био Свети Сава, знам да је Он ту школу дотурио до Доситеја, да су од Доситеја до Броза (одн. до Ђиласа и његове Митре) за министре националне памети Срби увек бирали своје најумније и најчеститије представнике, а да је слом те памети почео са Ђиласом и Митром: они су у свом брачном кревету поделили надлежности: он да разори Академију, а она Универзитет; он да постреља неке гласите академике, а она да од партијског олоша формира „Суд части“ и отера у смрт или у ћутање најчасније српске професоре. Мој Председниче, зло се таложило пуних осам деценија, експлодирало пред твојим очима и ти се не можеш одбранити од чињенице да си се нашао у блату из којега се не можеш ни извући, а камоли се од њега опрати. Ти си изабрао министре који су нам побили децу и мораш им узети реч кад брбљају и „на врло оштар начин се бране указујући свима да не уочава[ју] узрочно-последичну везу одговорности државе и онога што се догодило“. Ваља, при свему томе, бити и правичан па им признати да они ту „узрочно-последичну везу“ не примећују јер до тога нивоа свести они не могу ни добацити: они не знају ни где су се налазили ни о чему су одлучивали.

Зато се, мој Председниче, распитај ко би и како могао одати признање твојим министрима за све злочине које су извршили над српском децом и српском памећу, предложи да се позатварају сви њихови „универзитети“ и прочешља памет која се на њима расцветавала. Па се после распитај има ли још кога живог из старог Завода за уџбенике и може ли се покушати да се макар нешто спасе од српске националне памети и да се са српског уџбеничког тржишта прогна нацистичка и усташка Klett-Žužul-Žderić фаланга, да им се ода признање за три геноцида које су у ХХ веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе и да се прогласи да ће то бити довољно да се не доврши и четврти – над српском децом.

Уморан од живота, а свестан да сам га у бескрајном незнању потрошио, назначујем овде тек понешто од онога о чему сам маштарио, а нико ми никад није рекао ни куд да се окренем ни којом стазом да пођем и да, макар са слабим изгледима, дођем до неког одговора на питања која су ме „мучила“. Било је међу тим питањима и оних „важних“ и оних бесмислених, а постројаваћу их сакато будући да сам одавно престао да покушавам трагати за логиком њихове хијерархије.

Ређаћу белешке како ми долазе под перо (да не кажем – под тастер).

*

Баба Мунира и њени ефендијице Бакир и Златко веле да су Срби над „Бошњацима“ у ХХ веку извршили десет геноцида, али никако да објасне чудну мистерију: како су они после свакога од њих бивали све бројнији (па их одавно у Босни има више него и Срба и Хрвата заједно), а усташко-комунистичкој коалицији било довољно да над Србима изврши само три геноцида и да Срби нестану и из БХ-Фед и из Хрватске. И како баба Мунира зна да је у Поточарима побијено 8.382 Насер ефендијина кољача ако признаје да их је за 25 година тамо покопала тек нешто више од шест хиљада пресељавајући их из свих б-х градова (први „шехид“ погинуо је у Поточарима још 1982) и из Европе (откуд јој пристижу гастарбајтери) додајући им оне три хиљаде упокојених који су после васкрсли у бирачким списковима или оне Србе чији гробови никад нису пронађени па у Поточарима починули као „НН-шехиди“. При чему се показује да је то исти онај народ који је још почетком прошлог века поучавао своје католичке пореднике да се за њихово „ново хрватско име… до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

*

Не знам ни чији је ни на чему је заснован суд да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, али је занимљиво да они врло брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. Нека то потврде само две ситнице, од којих је прва старовремска: на четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, Немци су затрли Словене и о томе сведочи словенска топонимија од Алзаса до Лужице. Друга је потврда из наших дана: мала министарка Аналена Бербок потврдила је немачку злочиначку памет тиме што је („у лéту“) схватила суштину баба-Мунирине науке и пристала на то да се од укупно 1923 костура (колико их је око Сребренице ексхумирано и „комплетирано“) може истесати довољно јапије да се за више деценија после рата покопа макар шест хиљада шехида). Мала министарка није чула за свога великог сународника Хердера, али њу не треба питати како се могло догодити да су „духовно празни Енглези“, као највећа злочионачка држава која се икад ширила планетом, успели да њен народ (двапут у ХХ веку) гурну на Русију и да је изложе двама страшним поразима и страдањима. Као глуп народ, наиме, Немци не примећују да их Енглези припремају и за трећи такав полом: НАТО је у Рамштајну донео неке одлуке које су Руси разумели као „објаву рата без резерви и ограничења“, а Немачка пристала да и трећи пут изгори у ратној катаклизми у каквој није горела ни 1914–1918. ни 1941–1945. И никако да се „досети“ да јој то увек обезбеђују исти – „савезници“. Као ни чињенице да су силе које су, током прошлог века, истуриле Черчила, а данас подупиру Клауса Шваба, никад нису предводили Људи нити су икад могле бити доведене ни у најдаљи дослух с људскошћу.

*

Другде смо записали да је „на дивљаштву заснована и енглеска колонијална моћ, посебно откад су њени гусари и трговци робљем обезбедили отплату свих државних дугова и омогућили оснивање Источноиндијске компаније која је, »под ауторитетом британске круне стекла монопол на трговину с Истоком« и за собом оставила пустош свуда где се појавила. Добра је за то потврда оно што се од половине 18. века догодило са Бенгалом. »Калкута и Бангладеш данас су прави симбол беде и очаја«, до доласка Енглеза тамо се производио памук квалитетнији од енглеског. Дака је била просперитетнија од Лондона и остала записана као »Манчестер Индије«, а производња пиринча била је толика да је потпуно обезбеђивала прехрану становништва. Један век енглеског присуства у тој области био је довољан да се све то уништи, да Дака са 150.000 становника спадне на 30.000, да у целој области годишње почне да умире триста до четири стотине хиљада људи јер су огромна пиринчана поља преоравана и претварана у плантаже мака (опијум је био много рентабилнији!), а Индија принуђена да увози неквалитетнији енглески текстил. Уз све то ни индијска бродоградња није узмицала пред енглеском, а свеопште разарање индијске привредне моћи под енглеском управом послужило је Џавахарлалу Нехруу као основа за закључак да се може повући »нека врста паралеле између дужине британске владавине и прогресивног раста сиромаштва« на индијском потконтиненту“.

Своју дрогирану памет Енглези су после проширили и на Кину претворивши је у полигон с највише опијумских зависника на планети и тај су проблем комунисти решили и брзо и радикално: плантажере пострељали, а плантаже мака попалили. (А центар за контролу светских путева дроге остао негде на некој лондонској адреси.)

*

Добро је што Закон о родној равноправности није повучен: сад ће нас неке нове учевњаче поучити о томе како српским језиком треба блејати – по њиховим правилима. Оне ће наредити, тј. пропишати, да жена не може бити режисер и да мора бирати хоће ли бити режисерка или режисеруља; не може бити писац и мора бирати између писице и пишуље; неће да буде мајка ако њен „партнер“ неће да буде мајкан; неће да је трудница ако „партнер“ није трудњак; неће да је породиља ако се „партнер“ не потврди као породиљац (ако ковачуља-емеритњача пропиша породиљко – моћи ће и тако); те ће учевњаче наредити да се Шароња мора телити – да Шаруља не би били дискриминисана… Оне хоће све – па и оно што, по неким другим „законима“, никад није могло бити.

Рецимо – да се жена нађе у православном олтару. И за то су већ успоставиле „женску номинацију“ највиших свештеничких чинова: „патријарх“ им је матријарха, „митрополит“ – митрополитуља („у игри“ су и митрополитача, митрополитњача, митрополитаљка, али и неке друге лексичке могућности) „епископ“ ће им бити – епископа, али никако не успевају да се договоре о томе како ће звати „женског попа“. И ваља им признати да избор између мноштва могућности није нимало лак: попа, попица, попара, попача, попуља, попуша, попаљка, попајдара, попуждрача (те ће нам недоумице разјашњавати Зорица Мршевић), а мене је „оборила с ногу“ прва реакција једне старе комшинице: кад сам јој рекао да неке жене „хоће да су попови“, она ме је само погледала (да провери мислим ли то озбиљно), а онда је креснула реч: „Благо нама: имаћемо и попове и попизде“. Верујем да ће се Зорица сагласити са тим да се та реч (у медијима, образовању и науци) обележи као „ексклузивно родно сензитивна“, да ће јој се прикључити и епископизда (као и бискупизда – у тамонеким другим „црквама“) и да ће се све оне наћи у оном приручнику на сајту Владе Србије и да ће српска деца тамо најбоље научити оно што ће им помоћи да се нађу уз српску парламентарну већину. Па да се и она, једнако успешно – изругују српском језику

(24. мај 2024).