Пре неки дан, враћам се из бакалука. Жена ме убедила да
је најповољније пазарити на Бајлонијевој пијаци и да ће нам то
уштедети читавих пет одсто прехрамбених трошкова. Носим два
препуњена, отежала цегера, боље рећи, вучем их по плочнику,
језик сам исплазио као прогоњени пас, и једина стварна корист
од овог магарећег добровољног принудног посла је та што сам
се добрано загрејао на тренутних минус једанаест Целзиусових.
Рекох да ми је ово добровољни принудни посао. Принудни је,
јер морамо да једемо, дакле, неко мора да крене у поход по
провијант. А добровољан је, јер сам јутрос, када сам кренуо на
пијацу, био добре воље.
Излазим тако ја са пијаце, пређем Улицу Џорџа Вашингтона
и нећу Цетињском узбрдо, него хватам лево поред ресторана
„Џорџ Вашингтон“ и даље истоименом улицом ка Градском
заводу за здравствену заштиту и ресторану „Банија“. Готово да
сам стигао до угла Булевара Деспота Стефана, све се питајући
постоји ли у Вашингтону улица, не мора баш да буде булевар
Карађорђа Петровића, или, барем, Карађорђева (срамота ако
је нема), када ми пажњу привуче један старији господин чудно
обучен за београдске прилике. На глави шубара какве су се
носиле пре више деценија, рукавице на рукама црно-беле,
плетене. Не могу да видим јесу ли само са палцем или сваки прст
има своју „футролу“. Ветровка већ избледела од многих прања.
Нека тамно плава „острва“ по њој указују да је некада вероватно
била комплетно тегет, а сада је шарена као шарено теле. Лице
човека бледо, прилично испијено, са наочарима уског профила.
Чудно је што би то, судећи према лицу, требало да буде неки
мршавко, а оно се испод ветровке крије позамашно тело. Мора
да је обукао три или четири џемпера, троје или четворо дугачких
гаћа, најмање три поткошуље. Стоји човек, а поред њега на
залеђеном тротоару две спуштене торбе, упола мање од мојих,
али за њега очито тешке, те је привремено одустао од ношења.
Застао да прикупи снагу, јер је одавде требало кренути даље.
Ех, да. Те наочаре су ми посебно побудиле пажњу, боље
рећи, сећање да сам их раније већ виђао. Зато се пажљивије
загледам у човека и коцкице се сложише. Па, то је мој
негдашњи професор на светској књижевности. По завршетку
студија, 1982, наши контакти су прерасли у пријатељство. Моје
вишегодишње бављење ван земље учинило је да су се наши
сусрети проредили, затим, на неко време потпуно изостали, па
се тако и десило да професора нисам препознао од прве. Много
се физички променио у последњих седам, осам година, како се
нисмо видели. Ко зна у којој мери сам се и сам променио. Нисам
још стигао никога да питам, а огледалу се не може веровати,
посебно ако човека приказује мање лепим него што је он
спреман да прихвати. Тек, неочекивано сам се нашао пред др
Лазаром Хаџи-Милентијевићем, драгим старим професором и
пријатељем.
У наредном тренутку и он препознаје мене. Изненађење и
очигледна радост да ме види усред Београда, усред зиме, после
толико година, покреће његов крвоток, што се огледа и на лицу
које постаје румено. Или је узрок промени нешто друго.
Сада већ сав зајапурен, пружи ми руку и руковасмо се
веома срдачно. Али, Лаза, како смо га скраћено и од милоште
звали, и даље поцупкује у месту, чешка се по олињалој шубари,
и као да би хтео нешто да ме пита.
„Реци, Лазо, слободно! Шта ти је на души?“ – охрабрим га
ја.
„Па, знаш… Не знам да ли је згодно…“ Снебива се Лаза.
„Ма, ‘ајде, Бога ти, какви незгодно. Знамо се толике
године. Ниси, канда, одједном постао сумњичав према мени?“
„Добро“, омекша Лаза „ти знаш да имам два пунолетна сина, да додам што не знаш, још увек незапослена, жену пензионерку са минималном пензијом, а ни моја није много боља. Пошто сам писмен, пензију сам стекао као професор универзитета, понудио сам своје услуге једном независном листу. И гле чуда, приме ме за хонорарца. Каже ми њихов уредник: „Пишите Лазо, али потрудите се да нас не угасе, барем, не одмах.“ И ја кренем с рубриком „Глас народа“. Велим себи, неће ваљда да кривично и прекршајно гоне и хапсе читав народ. Додуше, то са хапшењем и није тако лоше: стан и храна бесплатни и плус плата за принудно-рекреативни рад. Управо сада, у својству таквог једног хонорарца, на прагу две хиљадите године, желим да те питам шта би ти, као један обичан грађанин, највише волео да ти Нова година донесе?“
Морам да признам, збунио ме Лаза својим питањем. А још
више тврдњом да постоји независна новина. То ми је стотину
пута чудније него што је он, као пензионер, нашао хонорарни посао. Да ме је то питала нека шипарица, панкерка, шминкерка,
дизелашица или нека шизика, ни по јада. Али, уважени проф.
др Лазар Хаџи-Милентијевић?! Са великом свеском и са још већим касетофоном које је извадио из оних торби за које сам
погрешно мислио да су му носиљке за храну, изгледа гротескно,
са јаком нијансом жалосног. Касетофон је окренуо пљоштимице, свеском га прекрио, једну руку подвукао испод и држи их као
бебу у наручју, другом из џепа ветровке вади оловку и нешто записује. Онда из једног угла касетофона извлачи неко мало
чудо везано каблом за касетофон, које ми потура испред уста.
Било би смешно, ха, ха, ха, да је на филму.
Сада се ја чешем по својој шубари. Размислим мало па, врло озбиљно, што ће рећи, озбиљног лица и озбиљног гласа,
кажем у микрофон: „Хм, хм. Кххх, кххх… Највише бих волео када би ме Нова година ове године заобишла. Нека, брате,
донесе и другима по нешто. Толико се прошла, хиљаду деветсто
деведесет девета, Нова година надоносила којекаквих ђаконија
и изненађења да не знам ни шта ћу ни куд ћу са тим. А од оног што сам окусио, још ми зуби трну. Ех, да су само зуби.
Најгоре бриде табани. Чекаш на аутобуској станици сат два,
па кад схватиш да, вероватно, тог дотичног дана дотични и не саобраћа, препешачиш до тролејбуса. Ту схватиш да њему сваки
час пада трола и да ћеш се навозати, али не и стићи на време
тамо куд си кренуо. Пун наде одјуриш на трамвајску станицу. Ту се мрзнеш или кључаш, зависно од годишњег доба, још сат, два, па кад схватиш да сви трамваји иду само у супротном смеру,
кренеш кући лагано пешице, баш као ти и ја данас. Табани, које си добро утабанао, више те не боле. Чак и не осећаш да су твоји. Ту и тамо мало забриде. Дође ти да поскочиш од среће кад помислиш да ћеш, чим стигнеш у своју слатку оазу, да их напариш у лавору вруће воде.
Волео бих да ме ове године заобиђу и дарови високе технологије. Никако да заборавим колико нам их је ујка Сем издашно и несебично слао личном експресном авио поштом и преко европских авиокурира. То се не заборавља. Не знам само
како да се одужимо, иако Ујка не тражи и не очекује да узвратимо на исти начин. Тако великодушан гест дарежљивости није лако узвратити. Не зато што га не би требало узвратити, већ зато што не знам где да нађемо толики посластичарски материјал за прављење омиљених им, софистицираних кондиторских
производа – боли глава и срце подрхтава: касетне палачинке са
шпинованим куглицама, тоблероне и купасте бомбоне пуњене „осиромашеним“ уранијумом (могу дуго да се одрже и под земљом). Па дијеталне штрудле филоване надевом од истог сиротињског уранијума што улазе у кућу како хоћеш: кроз кров,
прозор, зид или врата, свеједно, онда онај шлаг од графитне
пене што штеди струју, психотроне купке… Било, не повратило се.“
И хтедох баш да наставим са разрадом свог одговора, али ми проф. др Лазар Хаџи-Милентијевић не даде. Упро је одједном укочен поглед мимо мог рамена и уплашено је завапио: „Морам
да чувам траку и за остале из народа. Не могу све да испуцам на твоје испуцале табане, трауме и противцивилизацијске предлоге.“
Окренем се да погледам шта се то тако важно дешава иза мојих леђа и угледам две, у нерц бунде, добро ушушкане госпође, а и Лазу који им већ прилази, осмехујући се и пружајући микрофон ка уснама једне од њих.
Извор: роман Код ошишане овце, аутор: Лука Јоксимовић Барбат
Роман се може наручити преко имејл адресе: admin@homoverbum.com