Категорије
Језик и књижевност

Његош кроз пјесму као Есоп кроз басну – Пише: Владимир Караџић

 

Да бисмо схватили када је, како и зашто Његош кроз прозну пјесму Орао и свиња наступио као баснописци кроз историју, морамо се у уводном дијелу овог рада позабавити басном као књижевном врстом која носи мноштво поучних порука, погледа, намјера и упозорења о карактерима, склоностима и тежњама чиме се алегоријски приказују односи међу људима.

Басне се сматрају најухватљивијим видом хеленске народне прозе1 чији је представник Есоп2. Настале су на основу посматрања особина и карактера појединих животиња, затим сличности између човјека и животиње као и извјесних ставова практичне мудрости у човјековој сфери сличне онима у животињској. Отуда у Есоповим баснама животиње нису ништа друго до представници различитих категорија и типова људског друштва. Тако је магарац представљао оне који пате, будале и глупаке, лав тиранине, лисица лукаве и сплеткароше, рода побожне, гавран безбожнике, вук невјернике, жаба хвалисавце итд.

За колијевку басне узима се Индија, па тек онда Мисир, Либија, Киликија, Карија, Лидија, Фригија и на крају Хелада и Рим3. Временом како су прелазиле на друге земље тако су настајале нове и шириле се даље. На тај начин хеленске басне, историјским временом гледајући, долазе међу Латинима, Словенима и Германима4 у прелазу из Старог у Средњи и Нови вијек.

Преко басни се на посредан и безопасан начин исказивала критика5 људских мана и слабости, и преносиле се народима. Кроз историју6 се његовала у школама као књижевни род. Обликовала се кроз измишљену причу, или се изводила из историјске приповијетке у циљу стицања поуке у животној мудрости, етици и здравом разуму поставши тако

____________________

1 Есоп, Басне, Народна књига, Београд, 1965, 5-21.

2 О Есопу је писао Херодот, који наводи да је Есоп био роб за вријеме краља Амасиса око средине 6 вијека прије н.е., и да су га убили Делфљани. За разлог убиста наводе његове критику Делфљана због готованског начина живота, или да му је подметнуто да је украо златни суд из Аполоновог храма, или да је проневјерио Кресове поклоне. Више о Есопу видјети у тексту др Милоша Н. Ђурића у књизи: Есоп, Басне, Народна књига, Београд, 1965, стране 7 и 8.

3 У римској књижевности есопску басну налазимо код Енија, Ливија и Хорација, а као књижевну врсту први ју је унио и систематизовао у збирку на латинском језику Федар, родом из Пијерије у Македонији.

4 Које су биле домаће а које стране басне показивале су животиње у њима, карактеристичне за одређени локалитет, регион или неки други простор. На тлу данашње Њемачке преводе се Есопове басне од стране Шајнховела, а 1530. године њих тринаест преводи Мартин Лутер (1483-1546).

5 Као што су то након Есопа кроз басне радили Ла Фонтен у Француској и Крилов у Русији.

6 Послије Старог вијека басне низу замрле ни у Средњем вијеку, па се тако Есопове и Федрове басне преводе чак и кроз прозу у источном Ромејском царству (Византији). Инвазија Османског царства није сметала Ромејима (Византинцима) да шире Есопову басну, па се и у српске крајеве од 13 вијека у варошима

средство рационалне етике. Поред тога што су басне имале не само етичко-педагошку и васпитну вриједност, оне су уједно имале и политичку сврху због примјенљивости и корисности у политичком животу. Управо то ћемо видјети и кроз Његошеву прозу. Басна није додиривала супротност између хеленског свијета и варвара, него је из уског националног осјећања водила васпитаника у област опште хуманости. С друге стране, философ Аристотел препоручивао је басне као добро помоћно средство реторике7.

Есопове басне нису биле непознате ни у Ромејском царству (Византији). На крају 15 вијека када се кроз хуманизам и ренесансу на Западу вратило интересовање за класична дјела антике, преводе се Есопове и Федрове басне, прерађују и настају нове8.

Жан де Ла Фонтен (1621-1695) у доба просвјетитељства, у духу народских идеја проповједа басне  извргавајући руглу аристократске предрасуде попут таштине, немилосрдности, надмености, дрскости, самообожавања, лицемјерства и буржујске настраности попут ситничарства, грубости, тврдичлука, простаклука, ограничености, трке за аристократским титулама и сл.9

До највеће пјесничке вриједности есопску басну у Русији уздиже И. А. Крилов (1769-1844), који се као сви већи баснописци10 угледао на Ла Фонтена и тако у својим баснама дао вјерне типове и слике из различитих слојева руског друштва. Тако је Крилов кроз басну изразио свој критички поглед према тадашњој руској стварности – подмитљивост бирократа свих чинова, глупост великаша, охолост господе, слијепу оданост обичајима, злоупотребу власти и сл.

У писаној српској књижевности басне уводи Доситеј Обрадовић (1739-1811), који је у манастиру Хопову као млад читао Есопа, Хомера, Сократа и Плутарха. У Доситејевој трећој књизи Собранија налази се Похвала басни, а у његовом зборнику басни поред Есопових налазе се и Федрове, Ла Фонтенове, Лесингове и Абстемијеве. Народне басне по Далмацији, Боки и Црној Гори сакупио је Вуков и Његошев сарадник, Вук Врчевић11.

____________________

и већим селима отварају многе школе за српску и грчку дјецу. Тако есопска басна прелази у широке народне слојеве, од племена до племена, од народа до народа, од путника до путника, иако није немогуће да је уједно дошла и преко других народа и преко књижевних људи.

7 Такође, сматрале су се битним за реторско образовање и у Византији.

8 То покреће лавину превода, али и обраду и продубљење Есопових басни широм Европе.

9 Послије Ла Фонтена есопску басну оштроумно образује Антоан Удар де Ла Мот (1672-1731). Супротно развученој епској опширности басни Глајма и Гелерта, Г. Е. Лесинг (1729-1781) се баснама ослања на Есопа и пише језгровиту и епиграмску кратку басну.

10 Попут Измаилова, Сумаркова, Хемницера и Дмитријева.

11 Рођен је у Рисну 1811. године. Прије тога помагао је свом оцу у општинској писарници. Једно вријеме живио је у Будву, гдје се бавио трговином и научио њемачки језик. Црногорско-брдски владика и владар Петар Други Петровић Његош, понудио му је посао писара али је морао да одбије јер се родитељи нису слагали. Био је свједок отварања гроба владике Петра Првог Петровића када је проглашен за свеца. Са Вуком Стеф. Караџићем се упознао када је Вук посјетио Црну Гору 1835. године, и од тада њих двојица

У свом раду Врчевић је највише басни сакупио по Херцеговини, гдје је тврдио да их је створио сам народ12.

У периоду од 1847. до 1851. године, владар и митрополит Црне Горе и Брда, Петар Други Петровић Његош (1813-1851), написао је пјесму Орао и свиња са поднасловом: Или наша браћа подмићена од Турака. Како је она због историјских догађаја у земљи у блиској вези са његовом епском пјесмом Кула Ђуришића из прољећа 1847, онда је вјероватно настала крајем те или почетком наредне године. Нема сумње да је Његош читао басне укључујући и Есопове, као што је читао Хомера и радио на преводу Илијаде. До њега су сигурно дошли руски, француски и њемачки преводи као и басне Ла Фонтена и Крилова. Познавање басни и старих народних пјесама видљиво је код Његоша у пјесми Заробљен Црногорац од виле, гдје у вилином изражавању милоште према пастиру користи име Драго Драговић, баш као што у Есоповим баснама имамо драговићу мој и драги мој. Пјесма Орао и свиња интересантна је за анализу из два разлога. Прво, што код Есопа нема такве басне, па изгледа као да је Његош кроз пјесму попунио оно што је недостајало13. Како се басна ширила и кроз прозу, онда бисмо ову Његошеву креативност могли назват „баснопјесмом“. Уз то, он уноси оне особине свиње и орла које немамо у Есоповим баснама. Друго, што је Његош пјесми дао поднаслов, па када се сагледа период настанка пјесме, шта се тада дешавало у Црној Гори и Брдима и које су опасности постојале по Његоша лично и систем власти, долази се до историјског контекста којег је Његош касније желио овековјечити пјесмом:

Једном свиња из пуна корита

Пред вратима имућнога дома,

Ка умије, по свињски локаше.

____________________

почињу сарадњу у сакупљању народних пјесама. Од тада ради као општински писар и учитељ у Грбљу у Будви, родном Рисну и Котору. На позив Његоша долази у манастир Маине 1836. године да би радио на преписивању Његошеве Свободијаде. Своје прво дјело Врчевић штампа 1839. године у Српско-далматинском магазину. Када је Његош умро био је свједок спровода и тужбалице Његошеве сестре, коју је забиљежио како би је сачувао од заборава (Види, https://montenegrina.net/tuzbalica-sestre-nad-njegosevim-odrom-vuk-vrcevic/). Када је на Цетињу 1852. године постао секретар Његошевог насљедника, књаза Данила Првог Петровића, постао је уједно и његов учитељ италијанског језика. У доба књаза Николе Првог Петровића постаје витез црногорског ордена књаза Данила Првог. Умро је 1882. године у Дубровнику.

12 У писаној књижевности ових простора, трагове есопској басни налазимо најпре у дубровачко-далматинској књижевности у пјесмама Мавре Ветрановића Чавчића, Петра Хекторовића, Ника Димитровића, Динка Рањине, Игњата Ђурђевића, Антуна Глеђевића, затим у босанским Бесједама Матије Дивковића и Цвијету од крипости Павла Посиловића. Три црквена кајкавска писца 17 и 18 вијека: Јурај Хабделић, Штефан Загребец и Хиларион Гашпароти за основу својих прича служе се Есоповом басном поред многих прича из историје, природних наука и свакодневног живота. Са француског и њемачког басне је преводио и М. А. Рељковић, затим Ђуро Ферић, а 1814. је у Будиму Јован Миоковић објавио Житије Есопово, док су у остатку региона Есопове басне прерађивали или се Есопом бавили Кристијановић и Филиповић, Миливој Сиронић, Вук Дојчиновић и Вукашин Радишић током 19 вијека.

13 Код Есопа на теми орла и свиње постоје басне: Орао и лисица, Орао, чавка и пастир, Орао и човјек, Свиње и овце, Свиња и лисица. Остале у којима су теме орао и свиња у комбинацији су са сељаком, змијом, овцама, лисицом и лавом.

Орај гордо на крутој литици

Величава крила одмараше

И оштраше смртоносне канџе

Бацајући пламене погледе

На све стране у прољетње јутро,

К побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,

Поиздиже турин обрљани

И угледа на литицу орла.

Грокну крупно, па говори орлу:

„Шта ту чучиш на голој литици,

Несретниче и гладни ајдуче,

Изгнаниче под општим проклетством?

Што је твоја жалосна судбина?

Празна слава и грабеж крвави,

Па и с крвљу ручак без вечере.

Помири се и предај људима,

Виђи ка се живи обилато:

Мени на дан три корита дају,

Све пуније једно од другога;

Па цио дан у глиб до ушију,

Превраћам се, на свијет уживам;

Ни што мислим, ни главу разбијам,

Но иза сна на пуно корито“…

 

У Есоповим баснама свиња је увијек свјесна свог несрећног краја, па увијек цичи предосјећајући своју несрећу. Насупрот томе, у Његошевој пјесми видимо да је свиња несвјесна из чега произлази њено задовољство. Она се пред вратима имућнога дома налокана и турина обрљаног хвали орлу својим начином живљења – како живи обилато, јер јој дневно три корита дају гдје је свако пуније једно од другога. По цијели дан она се у глиб до ушију преврће, на свијет ужива и хвали се у свом недостатку свијести сва испуњена тјелесним задовољством како ни о чему не мисли нити главу разбија, но из сна одмах иде на корито пуно хране и воде (Ни што мислим, ни главу разбијам, Но иза сна на пуно корито). Из свог заносног ега свиња ликује орлу па му каже да је он несретник и гладни ајдук, изгнаник под општим проклетством, јер му је, по њеном мишљењу слава празна и грабеж крвави као очита жалосна судбина, умјесто да се помири и преда људима како би живио обилато као она. У односу на Есопа, Његош је у пјесми искористио симболизам нечистоте, прождрљивости и незнања, чиме је слична особинама одређених људи који се одају егоизму, тјелесним задовољствима, незнању, неразмишљању постајући тако жртва личне несвијести14.

____________________

14 Види историјски симболизам свиње, Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, 384, 385.

 

Да би се схватило на кога се односи орао а на кога свиња у називу пјесме, као и поднаслов Или наша браћа подмићена од Турака и стих пред вратима имућнога дома, морамо се осврнути на историју. Притиснут глађу народа и сушном годином, Његош 20. 09. 1846. креће на пут у Петроград. Ишао је преко Беча. Са собом је носио Горски вијенац15, којег штампа почетком 1847. године16. Тек се марта 1847. преко Трста и Венеције17 враће у Црну Гору. За вријеме Његошевог боравка у иностранство, у Црној Гори се против њега и његове власти припремала побуна. Избила је највећа и најзначајнија побуна коју је икада доживио. Побуну су водили његови блиски сарадници, а то су били: перјанички капетан Маркиша Пламенац из Црмнице и сенатор Тодор Мушикин Божовић18 из Пипера. Његошев секретар, Милорад Медаковић, навео је да су разлози19 побуне Пламенца били личне природе – “због тога што му није успјело да се ороди са породицом Петровић Његош“, Маркиша Пламенац одлази Осман-паши у Скадар. Користећи глад у Црној Гори и Брдима, скадарски паша је био познат по томе што је слао хлеб, новац и џебану20 свакоме ко би напустио Његоша а пришао њему по позиву. Правећи тако подјеле у Црној Гори и Брдима, пришли су му Маркиша и Тодор. Овакав рад скадарских паша није био први пут21 у историји. Осман-паша није одустајао од намјере да убије Његоша. Он је још 1846. поткупио једног Црногорца да запали центу праха под ћошак владичине собе. Његошу није науђено. Међутим, знајући ко стоји иза покушаја атентата он одговара паши слањем Глигоја Беланова да га отрује, што такође није успјело.22

Војска скадарског паше и одметнути Маркиша упадају у Доњу Црмницу 26. марта 1847. Тако је почела Маркишина буна. 10. априла са око 2000 Катуњана, Ђорђије Савов

____________________

15 Др Јевто Миловић у својој књизи Његош у слици и ријечи, наводи називе дјела око којих се Његош мислио до коначне одлуке, а то су били: Архибадњи дан, Извијање искре, Извиискра, Извита искра, Вијенац горски и тек на крају Горски вијенац. Види, др Јевто Миловић, Његош у слици и ријечи, Графички завод, Титоград, 1974, 21.

16 12. јануара 1847. године Његош у Сербском народном листу објављује пјесму Поздрав роду из Беча.

17 У Венецији посјећује архив, а тамо му око скупљања архивских података за писање будуће драме Лажни цар Шћепан Мали помаже Никола Томазео.

18 Налази се у реформисаном Сенату 1837. године са 14 чланова. Види попис чланова, др Чедомир Богићевић, Петар Други Петровић Његош као државник и државни реформатор, Његошева филозофија правде, Publisher: Врховни суд Црне Горе – Подгорица, Подгорица-Цетиње, 2013, 17, 18.

19 Медаковић је тврдио да се Маркиша Пламенац побунио због удаје Перове кћери за сина попа Јована Пламенца. Још се због Његошевог хапшења попа Јована Пламенца 1839. дигла узбуна која се прочула све до Дубровника и Задра, па је притисцима вањским и унутрашњим Његош био приморан да ослободи попа. То је довело до пада угледа породице Петровић у Црмници, гдје се годинама касније формирала ова прва значајна опозиција против Његоша. Како је Маркиша Пламенац био истакнути Његошев перјаник а касније и капетан гвардије у Црмници. По свој прилици намјеравао је да се ороди с породицом Петровић, како би се уздигао у свом братству наспрам куће попа Јована Пламенца. Међутим, када је умјесто њега Јованов син постао зет Перов, Маркиша се са тим није могао помирити па се одметнуо и пришао Скадарском паши.

20 Турски израз за барут, олово и муницију.

21 Током 1685. године исто је радио и Сулејман-паша Бушатлија.

22 Бојан Драшковић, Његош, дипломата-државник-пјесник, ННК Интернационал, Београд, 2013, 152, 153.

Петровић и вицепрезидент Сената и сердар Мило Мартиновић, сукобљавају се са војском Осман-паше, Маркишом и његовим побуњеницима, чија је укупна снага свих у броју била 3000–4000. Бивају побјеђени и натјерани на повлачење. У ту част је Његош истог дана писао велику епску пјесму Кула Ђуришића23. Њом је описао читаво дешавање које је довело до сукоба у Доњој Црмници. Том пјесмом почиње причу како скадарски везир пише књигу и шаље је у Стамбол, а затим пише три књиге са понудама мита за Пипере, Бјелопавлиће и Црмницу; књигу понуде одбијају Бјелопавлићи, а прихватају је пиперски сердар Тодор и црмнички капетан Маркиша. Испод епске пјесме ставио је напомену следеће садржине:  „У овом је боју около сто и двадесет било мртвијех и рањенијех с обје стране, али их није од турске стране више пало но од црногорске, јербо су многи Црногорци погинули јуришећи на куле; него Црногорци подоста џебане турске у кулама узму. Ове је године Порта отоманска које у одијелу, које у новцу, које у житу и у разним стварима, више од сто тисућах талијерах потрошила, да смути и покоље Црногорце; а то је једино из нечовјечне злобе радила и уз мој пркос, само да обори оно правитељство које сам ја с много мојега труда и крваве муке у Црној Гори поставио. Али јој би за фајду мука само што толике новце просу и осрамоти себе пред свијетом, показавши му своју опаку и варварску ђуд24.

Послије пораза бјежећи, Маркиша је са Турцима отишао на острво Лесендро на којем остаје све до краја живота. Осман-паша је Лесендро заједно са Врањином заузео 1843. године. Тај је губитак Његошу тешко пао, исто као и ова побуна коју је сматрао чином класичне издаје. Током боравка тамо Маркиша је савјетовао Осман-пашу да утврди Лесендро, што је натјерало Његоша да наспрам Гриможура сазида кулу Бесицу изнад Вирпазара. На тај начин је чувао улаз од правца Црмнице.25  Но, у наставку пјесме орао одговара свињи:

Орај тресну, па прикупи крила,

С презренијем одговара свињи:

„Мож се хвалит ка поштено живиш

Пред свињама, али не пред нама,

Јербо наше племе поносито

Таквога се гнуша живота.

Него ти се чудити и није:

Свињски мислиш, а свињски говориш.

____________________

23 Његош је пјесму датирао баш на дан 10. 04. 1847. У њој је доста детаља о боју. Пред крај пјесме каже: С Ђуром лете до два побратима, Од Његушах Радоњић војвода С љуботинским Ђуром капетаном, А за њима двадесет момаках. Опази их Пламенац Маркиша, Те с дружином кулу оставио. Барјактар га зове

Мартиновић: „Стан’, Маркишо, турски капетане!..“ Бјежи курва Пламенац Маркиша, Бјежи курва, окренут се неће…Бјежи грдан Пламенац Маркиша Су његово стотина момаках, Бјежи грдан Скадру на Бојани К поочиму скадарском везиру Да му прича што се догодило. Петар Други Петровић Његош, Пјесме, Сабрана дјела, Октоих; Јумедиа монт, Подгорица, 2006, 204, 205.

24 Цитат, Његош, Пјесме, Сабрана дјела, Октоих; Јумедиа монт, Подгорица, 2006, 153.

25 Бојан Драшковић, Његош, дипломата-државник-пјесник, ННК Интернационал, Београд, 2013, 154.

То ти сада дају и госте те,

Ал’ не зато рашта ти помишљаш,

Но док мало накупиш сланине,

Па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,

Под вселенским живимо процесом

Опасности и крвопролића;

То су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити

Јесу символ земног величаства,

На крунама царскијем блистају;

Јошт се круне диче и поносе

Што су лика нашега достојне.“

То изрече, па хитро полети,

Ка крилата из лука стријела,

У својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу

Чекајући у чело сјекиру.

 

Због убиства змије орао симболички представља побједу свјетлости над силама таме. Као „краљ“ свих птица орао је симбол снаге, јачине и одбрамбене способности, препорода, контемплације, владарске врлине, правичности, оштровидости и далековидости. Приписују му се херојске особине и моћ да без трептања гледа у Сунце те тако премјери небеска пространства26. Зато орао каже свињи – наше племе поносито таквога се гнуша живота, исказујући негативан став према свињском начину живота, јер како се мисли тако се говори и живи (свињски мислиш, а свињски говориш). Он мудро говори свињи да се она нема чиме хвалити у свом начину живота, пошто не живи зарад свог задовољства како мисли и говори, него туђег. Упућује је на то да је заправо њена судбина жалосна, јер чим мало накупи сала послужиће за кланицу и храну (Но док мало накупиш сланине, Па ће одмах маљугом по цику). Од свега што је она рекла орао јој признаје само једно као тачно и истинито – То погађаш, ми смо грабитељи, Под  вселинским живимо процесом, Опасности и крвопролића; То су наше игре и пирови. Орао признаје да је начин његовог живота и његовог племена сталан у опасности, грабљивости и крвопролићу, јер су то њихове игре и ратови (пирови).

Како је орао хералдички симбол многих грбова и државних амблема, он свјестан тог каже свињи за крај: Но ликови наши поносити, Јесу символ земног величаства, На крунама царскијем блистају; Јошт се круне диче и поносе, Што су лика нашега достојне. Његош у пјесми умјесто ријечи симбол користи ријеч символ, како би уједно кроз наредна три стиха указао на архаично, застарјело у древним културама, цивилизацијама и царским

____________________

 

26 Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, 269-272.

симболима. Тако он као владар и владика Црне Горе и Брда символо-симболично представља орла, затим давну везу Црне Горе са прошлошћу, тадашњу и будућу тежњу породице Петровић Његош ка будућој Црној Гори.

Послије гушења Маркишине побуне и боја у Црмници, Његош ради на рјешавању проблема у земљи. Одлучио је да опрости многима који су се 1846. и 1847. због глади  прикључили побунама иза којих је стајао Осман-паша подмићивањима, купујући тако вође побуне. Одлучио је да се не може опростити само онима који су од паше узели оружје, прах и олово како би проливали братску крв. Исто тако је процјенио и Сенат (Правитељствујући) око кривице сенатора Тодора Мушикине Божовића и његове браће Јована и Милоша у Пиперима. Тачно 4. новембра 1847. Маркиша Пламенац је убијен од стране неког момка из Крњаца, којег је вјероватно Његош послао у мисију атентата лично или у договору са Сенатом. Тај момак се није успио вратити жив, јер ухваћен и објешен у Скадру. Са њим је у мисију био послат још један Црногорац који се вратио жив, те је прва „Обилића медаља“27 дата њему. Што се тиче Тодора у Пиперима, Сенат је донио одлуку да он и његова браћа Јован и Милош буду стрељани, на шта се oдносе стихови: То изрече, па хитро полети, Ка крилата из лука стријела, У својему над облаком царству. Оста свиња у гадном брлогу, Чекајући у чело сјекиру.

Браћа Божовићи из Пипера доведена су на Његошев захтјев пред Биљарду, умјесто пред Влашку цркву28, и стријељана док је он посматрао са прозора. „Ова пресуда није била резултат владичине пријеке нарави, колико непоколебљиве жеље Правитељствујушчег сената, свих његових чланова, да се виновнику једног покрета, и то сенатору, изрекне егземпларна казна за дјело које је угрозило народну егзистенцију, деградирало углед и ауторитет централне земаљске институције и бацило љагу на ратну традицију земље и народа29“. Овим су Његош и Сенат показали одлучност да униште сваки покрет који би се јавио да подстакнут скадарским пашом озбиљно угрози ауторитет владара-владике и система власти.

Они који лакоумно повјерују сопственој илузији као главном непријатељу, бивају не само лако побијеђени него губе и положај а најчешће и живот.

____________________

 

27 Установљена је 1847. године. Посебан калуп за ливење медаља Његош је набавио 1841. Првобитни назив медаље био је „Медаља за храброст“, дат по имену црногорског јунака Никца од Ровина (Никац Томановић, 1690-1756). Великом жељом црногорских главара преименована је у назив „Обилића медаља“. Види у књизи, др Чедомир Богићевић, Петар Други Петровић Његош као државник и државни реформатор, Његошева филозофија правде, Publisher: Врховни суд Црне Горе – Подгорица, Подгорица-Цетиње, 2013, 21 и 22. Интересантно је примјетити да профилни лик Милоша Обилића на медаљи доста подсјећа на Његошев.

28 Црква на Цетињу гдје се до тада обично извршавало стријељање.

29Цитат, академик Бранко Павићевић, Саздање црногорске националне државе (1796-1878), https://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/sazdanje_crnogorske_nacionalne_drzave6_b_pavicevic.htm .

 

Аутор: Владимир Караџић

Новембар 2023.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *