Посвећено В. Г.
Масер фудбалског тима, кога је живот натерао да се бави тим послом, јер је мрзео и фудбал и масирање, изашао је пре тренинга на терен да мало удише свеж ваздух. Био је крај зиме. Масер се, у један трен, закуцао на месту од оног што је видео и удисао.
Тамнозелени терен је био потпуно прекривен висибабама, а у ваздуху, као да је окамењен, осећао се њихов опијајући, густи мирис.
Масер се осмехнуо зеленилу, цвећу, слатком мирису, тишини, прохладном ваздуху, свету.
У једном трену је хтео да се сагне и сакупи букет висибаба за своју вољену. Али је одмах одустао. Колико би му се смејали и задиркивали га фудбалери, тренери и други масер, кад би га видели како сагнут бере цвеће на фудбалском терену…
Тренинг је почео и, испред очију романтичног масера, висибабе – за неколико минута – постадоше блато.
После два сата, у сауни, масер је енергично масирао ноге фудбалера.