Категорија: Језик и књижевност

ИСКОН ЋЕ ВАМ СУДИТИ

 

Одричите се одричите

Самомрзитељи Србије

Искон ће вам судити

Кривословите кривословите

Туђим словом сричите

Искон ће вам судити

Кривојезичите кривојезичите

И свој језик потрите

Искон ће вам судити

Преверите преверите

Туђем Богу ричите

Искон ће вам судити

Срамотите срамотите

Народ древни затирите

Искон ће вам судити

Петљајте петљајте

Светињама тргујте

Искон ће вам судити

Обездржавите обездржавите

Тиранијом оберкнезујте

Искон ће вам судити

Вампирајте вампирајте

Глогов колац китите

Искон ће вам судити

Главосечите главосечите

Вампирски кнезови Србије

Искон ће вам судити

 

 

ИСТИНА ПРЕ И ПОСЛЕ

 

Лажите лажите

Лаж боли у грудима

Истина пре и после

Лижите се лижите

Вочићи и кравице

Истина пре и после

Коломатите коломатите

Наоколо мажите

Истина пре и после

Поганајте поганајте

Власти се дочепајте

Истина пре и после

Јашите јашите

Државну касу зајашите

Истина пре и после

Волите се волите

Среброљупци бездушни

Истина пре и после

Слугарајте слугарајте

Вавилону се подводите

Истина пре и после

Издајите издајите

Народ и државу сатирите

Истина пре и после

Гласајте гласајте

Безбожничке законе доносите

Истина пре и после

Гузичите се гузичите

Уз европске заклоне

Истина пре и после

Зацарите зацарите

Белом кугом владајте

Истина пре и после

Разарјте разарајте

Породицу, цркву и школу

Истина пре и после

Затирите затирите

Децу нам из Родине изгоните

Истина пре и после

Цветајте цветајте

Глогов-коца цветови

Истина пре и после

Главосечите, главосечите

Вампирски кнезови Србије

 

*

 

ОГРАДИХ СЕ СЛОБОДОМ ЈЕЗИКА СВОЈЕГА

 

Пола века проживех под царима петокраке

Уста им не знаваху за истину

Затруднеше злочинством

И вампирску децу породише

 

Безбожништвом и злобом

Њихови отворени гробови завладаше

Побегох у изгнанство добровољно

Ни у изгнаничкој томи мира ми не даше

 

Обесвећени  нови кнезови нам дођоше

На крилима слободе за којом жуђасмо

Чим одливци петокраке зацарише

Поломише крила духа који се мртав рађаше

 

Преваром и дволичењем завладаше

Раскопаше темеље народа и државе

А вавилонске куле обећаше

Неваљалство на престо вргоше

 

У добровољном изгнанству остах

Оградих се слободом језика својега

Научих и туђе ал’ с чељади домаћом

глагољам Савом и Вуком и пишем Ћирилом

од Искона.

 

Извор: збирка песама дамарице

издавач: „Прометеј, Нови Сад 2015

 

Да бисмо схватили када је, како и зашто Његош кроз прозну пјесму Орао и свиња наступио као баснописци кроз историју, морамо се у уводном дијелу овог рада позабавити басном као књижевном врстом која носи мноштво поучних порука, погледа, намјера и упозорења о карактерима, склоностима и тежњама чиме се алегоријски приказују односи међу људима.

Басне се сматрају најухватљивијим видом хеленске народне прозе¹ чији је представник Есоп². Настале су на основу посматрања особина и карактера појединих животиња, затим сличности између човјека и животиње као и извјесних ставова практичне мудрости у човјековој сфери сличне онима у животињској. Отуда у Есоповим баснама животиње нису ништа друго до представници различитих категорија и типова људског друштва. Тако је магарац представљао оне који пате, будале и глупаке, лав тиранине, лисица лукаве и сплеткароше, рода побожне, гавран безбожнике, вук невјернике, жаба хвалисавце итд.

За колијевку басне узима се Индија, па тек онда Мисир, Либија, Киликија, Карија, Лидија, Фригија и на крају Хелада и Рим³. Временом како су прелазиле на друге земље тако су настајале нове и шириле се даље. На тај начин хеленске басне, историјским временом гледајући, долазе међу Латинима, Словенима и Германима⁴ у прелазу из Старог у Средњи и Нови вијек.

Преко басни се на посредан и безопасан начин исказивала критика⁵ људских мана и слабости, и преносиле се народима. Кроз историју⁶ се његовала у школама као књижевни род. Обликовала се кроз измишљену причу, или се изводила из историјске приповијетке у циљу стицања поуке у животној мудрости, етици и здравом разуму поставши тако

____________________

¹ Есоп, Басне, Народна књига, Београд, 1965, 5-21.

² О Есопу је писао Херодот, који наводи да је Есоп био роб за вријеме краља Амасиса око средине 6 вијека прије н.е., и да су га убили Делфљани. За разлог убиста наводе његове критику Делфљана због готованског начина живота, или да му је подметнуто да је украо златни суд из Аполоновог храма, или да је проневјерио Кресове поклоне. Више о Есопу видјети у тексту др Милоша Н. Ђурића у књизи: Есоп, Басне, Народна књига, Београд, 1965, стране 7 и 8.

³ У римској књижевности есопску басну налазимо код Енија, Ливија и Хорација, а као књижевну врсту први ју је унио и систематизовао у збирку на латинском језику Федар, родом из Пијерије у Македонији.

⁴ Које су биле домаће а које стране басне показивале су животиње у њима, карактеристичне за одређени локалитет, регион или неки други простор. На тлу данашње Њемачке преводе се Есопове басне од стране Шајнховела, а 1530. године њих тринаест преводи Мартин Лутер (1483-1546).

⁵ Као што су то након Есопа кроз басне радили Ла Фонтен у Француској и Крилов у Русији.

⁶ Послије Старог вијека басне низу замрле ни у Средњем вијеку, па се тако Есопове и Федрове басне преводе чак и кроз прозу у источном Ромејском царству (Византији). Инвазија Османског царства није сметала Ромејима (Византинцима) да шире Есопову басну, па се и у српске крајеве од 13 вијека у варошима

средство рационалне етике. Поред тога што су басне имале не само етичко-педагошку и васпитну вриједност, оне су уједно имале и политичку сврху због примјенљивости и корисности у политичком животу. Управо то ћемо видјети и кроз Његошеву прозу. Басна није додиривала супротност између хеленског свијета и варвара, него је из уског националног осјећања водила васпитаника у област опште хуманости. С друге стране, философ Аристотел препоручивао је басне као добро помоћно средство реторике⁷.

Есопове басне нису биле непознате ни у Ромејском царству (Византији). На крају 15 вијека када се кроз хуманизам и ренесансу на Западу вратило интересовање за класична дјела антике, преводе се Есопове и Федрове басне, прерађују и настају нове⁸.

Жан де Ла Фонтен (1621-1695) у доба просвјетитељства, у духу народских идеја проповједа басне  извргавајући руглу аристократске предрасуде попут таштине, немилосрдности, надмености, дрскости, самообожавања, лицемјерства и буржујске настраности попут ситничарства, грубости, тврдичлука, простаклука, ограничености, трке за аристократским титулама и сл.⁹

До највеће пјесничке вриједности есопску басну у Русији уздиже И. А. Крилов (1769-1844), који се као сви већи баснописци¹⁰ угледао на Ла Фонтена и тако у својим баснама дао вјерне типове и слике из различитих слојева руског друштва. Тако је Крилов кроз басну изразио свој критички поглед према тадашњој руској стварности – подмитљивост бирократа свих чинова, глупост великаша, охолост господе, слијепу оданост обичајима, злоупотребу власти и сл.

У писаној српској књижевности басне уводи Доситеј Обрадовић (1739-1811), који је у манастиру Хопову као млад читао Есопа, Хомера, Сократа и Плутарха. У Доситејевој трећој књизи Собранија налази се Похвала басни, а у његовом зборнику басни поред Есопових налазе се и Федрове, Ла Фонтенове, Лесингове и Абстемијеве. Народне басне по Далмацији, Боки и Црној Гори сакупио је Вуков и Његошев сарадник, Вук Врчевић¹¹.

____________________

и већим селима отварају многе школе за српску и грчку дјецу. Тако есопска басна прелази у широке народне слојеве, од племена до племена, од народа до народа, од путника до путника, иако није немогуће да је уједно дошла и преко других народа и преко књижевних људи.

⁷ Такође, сматрале су се битним за реторско образовање и у Византији.

⁸ То покреће лавину превода, али и обраду и продубљење Есопових басни широм Европе.

⁹ Послије Ла Фонтена есопску басну оштроумно образује Антоан Удар де Ла Мот (1672-1731). Супротно развученој епској опширности басни Глајма и Гелерта, Г. Е. Лесинг (1729-1781) се баснама ослања на Есопа и пише језгровиту и епиграмску кратку басну.

¹⁰ Попут Измаилова, Сумаркова, Хемницера и Дмитријева.

¹¹ Рођен је у Рисну 1811. године. Прије тога помагао је свом оцу у општинској писарници. Једно вријеме живио је у Будву, гдје се бавио трговином и научио њемачки језик. Црногорско-брдски владика и владар Петар Други Петровић Његош, понудио му је посао писара али је морао да одбије јер се родитељи нису слагали. Био је свједок отварања гроба владике Петра Првог Петровића када је проглашен за свеца. Са Вуком Стеф. Караџићем се упознао када је Вук посјетио Црну Гору 1835. године, и од тада њих двојица

У свом раду Врчевић је највише басни сакупио по Херцеговини, гдје је тврдио да их је створио сам народ¹².

У периоду од 1847. до 1851. године, владар и митрополит Црне Горе и Брда, Петар Други Петровић Његош (1813-1851), написао је пјесму Орао и свиња са поднасловом: Или наша браћа подмићена од Турака. Како је она због историјских догађаја у земљи у блиској вези са његовом епском пјесмом Кула Ђуришића из прољећа 1847, онда је вјероватно настала крајем те или почетком наредне године. Нема сумње да је Његош читао басне укључујући и Есопове, као што је читао Хомера и радио на преводу Илијаде. До њега су сигурно дошли руски, француски и њемачки преводи као и басне Ла Фонтена и Крилова. Познавање басни и старих народних пјесама видљиво је код Његоша у пјесми Заробљен Црногорац од виле, гдје у вилином изражавању милоште према пастиру користи име Драго Драговић, баш као што у Есоповим баснама имамо драговићу мој и драги мој. Пјесма Орао и свиња интересантна је за анализу из два разлога. Прво, што код Есопа нема такве басне, па изгледа као да је Његош кроз пјесму попунио оно што је недостајало¹³. Како се басна ширила и кроз прозу, онда бисмо ову Његошеву креативност могли назват „баснопјесмом“. Уз то, он уноси оне особине свиње и орла које немамо у Есоповим баснама. Друго, што је Његош пјесми дао поднаслов, па када се сагледа период настанка пјесме, шта се тада дешавало у Црној Гори и Брдима и које су опасности постојале по Његоша лично и систем власти, долази се до историјског контекста којег је Његош касније желио овековјечити пјесмом:

Једном свиња из пуна корита

Пред вратима имућнога дома,

Ка умије, по свињски локаше.

____________________

почињу сарадњу у сакупљању народних пјесама. Од тада ради као општински писар и учитељ у Грбљу у Будви, родном Рисну и Котору. На позив Његоша долази у манастир Маине 1836. године да би радио на преписивању Његошеве Свободијаде. Своје прво дјело Врчевић штампа 1839. године у Српско-далматинском магазину. Када је Његош умро био је свједок спровода и тужбалице Његошеве сестре, коју је забиљежио како би је сачувао од заборава (Види, https://montenegrina.net/tuzbalica-sestre-nad-njegosevim-odrom-vuk-vrcevic/). Када је на Цетињу 1852. године постао секретар Његошевог насљедника, књаза Данила Првог Петровића, постао је уједно и његов учитељ италијанског језика. У доба књаза Николе Првог Петровића постаје витез црногорског ордена књаза Данила Првог. Умро је 1882. године у Дубровнику.

¹² У писаној књижевности ових простора, трагове есопској басни налазимо најпре у дубровачко-далматинској књижевности у пјесмама Мавре Ветрановића Чавчића, Петра Хекторовића, Ника Димитровића, Динка Рањине, Игњата Ђурђевића, Антуна Глеђевића, затим у босанским Бесједама Матије Дивковића и Цвијету од крипости Павла Посиловића. Три црквена кајкавска писца 17 и 18 вијека: Јурај Хабделић, Штефан Загребец и Хиларион Гашпароти за основу својих прича служе се Есоповом басном поред многих прича из историје, природних наука и свакодневног живота. Са француског и њемачког басне је преводио и М. А. Рељковић, затим Ђуро Ферић, а 1814. је у Будиму Јован Миоковић објавио Житије Есопово, док су у остатку региона Есопове басне прерађивали или се Есопом бавили Кристијановић и Филиповић, Миливој Сиронић, Вук Дојчиновић и Вукашин Радишић током 19 вијека.

¹³ Код Есопа на теми орла и свиње постоје басне: Орао и лисица, Орао, чавка и пастир, Орао и човјек, Свиње и овце, Свиња и лисица. Остале у којима су теме орао и свиња у комбинацији су са сељаком, змијом, овцама, лисицом и лавом.

Орај гордо на крутој литици

Величава крила одмараше

И оштраше смртоносне канџе

Бацајући пламене погледе

На све стране у прољетње јутро,

К побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,

Поиздиже турин обрљани

И угледа на литицу орла.

Грокну крупно, па говори орлу:

„Шта ту чучиш на голој литици,

Несретниче и гладни ајдуче,

Изгнаниче под општим проклетством?

Што је твоја жалосна судбина?

Празна слава и грабеж крвави,

Па и с крвљу ручак без вечере.

Помири се и предај људима,

Виђи ка се живи обилато:

Мени на дан три корита дају,

Све пуније једно од другога;

Па цио дан у глиб до ушију,

Превраћам се, на свијет уживам;

Ни што мислим, ни главу разбијам,

Но иза сна на пуно корито“…

 

У Есоповим баснама свиња је увијек свјесна свог несрећног краја, па увијек цичи предосјећајући своју несрећу. Насупрот томе, у Његошевој пјесми видимо да је свиња несвјесна из чега произлази њено задовољство. Она се пред вратима имућнога дома налокана и турина обрљаног хвали орлу својим начином живљења – како живи обилато, јер јој дневно три корита дају гдје је свако пуније једно од другога. По цијели дан она се у глиб до ушију преврће, на свијет ужива и хвали се у свом недостатку свијести сва испуњена тјелесним задовољством како ни о чему не мисли нити главу разбија, но из сна одмах иде на корито пуно хране и воде (Ни што мислим, ни главу разбијам, Но иза сна на пуно корито). Из свог заносног ега свиња ликује орлу па му каже да је он несретник и гладни ајдук, изгнаник под општим проклетством, јер му је, по њеном мишљењу слава празна и грабеж крвави као очита жалосна судбина, умјесто да се помири и преда људима како би живио обилато као она. У односу на Есопа, Његош је у пјесми искористио симболизам нечистоте, прождрљивости и незнања, чиме је слична особинама одређених људи који се одају егоизму, тјелесним задовољствима, незнању, неразмишљању постајући тако жртва личне несвијести¹⁴.

____________________

¹⁴ Види историјски симболизам свиње, Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, 384, 385.

 

Да би се схватило на кога се односи орао а на кога свиња у називу пјесме, као и поднаслов Или наша браћа подмићена од Турака и стих пред вратима имућнога дома, морамо се осврнути на историју. Притиснут глађу народа и сушном годином, Његош 20. 09. 1846. креће на пут у Петроград. Ишао је преко Беча. Са собом је носио Горски вијенац¹⁵, којег штампа почетком 1847. године¹⁶. Тек се марта 1847. преко Трста и Венеције¹⁷ враће у Црну Гору. За вријеме Његошевог боравка у иностранство, у Црној Гори се против њега и његове власти припремала побуна. Избила је највећа и најзначајнија побуна коју је икада доживио. Побуну су водили његови блиски сарадници, а то су били: перјанички капетан Маркиша Пламенац из Црмнице и сенатор Тодор Мушикин Божовић¹⁸ из Пипера. Његошев секретар, Милорад Медаковић, навео је да су разлози¹⁹ побуне Пламенца били личне природе – “због тога што му није успјело да се ороди са породицом Петровић Његош“, Маркиша Пламенац одлази Осман-паши у Скадар. Користећи глад у Црној Гори и Брдима, скадарски паша је био познат по томе што је слао хлеб, новац и џебану²⁰ свакоме ко би напустио Његоша а пришао њему по позиву. Правећи тако подјеле у Црној Гори и Брдима, пришли су му Маркиша и Тодор. Овакав рад скадарских паша није био први пут²¹ у историји. Осман-паша није одустајао од намјере да убије Његоша. Он је још 1846. поткупио једног Црногорца да запали центу праха под ћошак владичине собе. Његошу није науђено. Међутим, знајући ко стоји иза покушаја атентата он одговара паши слањем Глигоја Беланова да га отрује, што такође није успјело.²²

Војска скадарског паше и одметнути Маркиша упадају у Доњу Црмницу 26. марта 1847. Тако је почела Маркишина буна. 10. априла са око 2000 Катуњана, Ђорђије Савов

____________________

¹⁵ Др Јевто Миловић у својој књизи Његош у слици и ријечи, наводи називе дјела око којих се Његош мислио до коначне одлуке, а то су били: Архибадњи дан, Извијање искре, Извиискра, Извита искра, Вијенац горски и тек на крају Горски вијенац. Види, др Јевто Миловић, Његош у слици и ријечи, Графички завод, Титоград, 1974, 21.

¹⁶ 12. јануара 1847. године Његош у Сербском народном листу објављује пјесму Поздрав роду из Беча.

¹⁷ У Венецији посјећује архив, а тамо му око скупљања архивских података за писање будуће драме Лажни цар Шћепан Мали помаже Никола Томазео.

¹⁸ Налази се у реформисаном Сенату 1837. године са 14 чланова. Види попис чланова, др Чедомир Богићевић, Петар Други Петровић Његош као државник и државни реформатор, Његошева филозофија правде, Publisher: Врховни суд Црне Горе – Подгорица, Подгорица-Цетиње, 2013, 17, 18.

¹⁹ Медаковић је тврдио да се Маркиша Пламенац побунио због удаје Перове кћери за сина попа Јована Пламенца. Још се због Његошевог хапшења попа Јована Пламенца 1839. дигла узбуна која се прочула све до Дубровника и Задра, па је притисцима вањским и унутрашњим Његош био приморан да ослободи попа. То је довело до пада угледа породице Петровић у Црмници, гдје се годинама касније формирала ова прва значајна опозиција против Његоша. Како је Маркиша Пламенац био истакнути Његошев перјаник а касније и капетан гвардије у Црмници. По свој прилици намјеравао је да се ороди с породицом Петровић, како би се уздигао у свом братству наспрам куће попа Јована Пламенца. Међутим, када је умјесто њега Јованов син постао зет Перов, Маркиша се са тим није могао помирити па се одметнуо и пришао Скадарском паши.

²⁰ Турски израз за барут, олово и муницију.

²¹ Током 1685. године исто је радио и Сулејман-паша Бушатлија.

²² Бојан Драшковић, Његош, дипломата-државник-пјесник, ННК Интернационал, Београд, 2013, 152, 153.

Петровић и вицепрезидент Сената и сердар Мило Мартиновић, сукобљавају се са војском Осман-паше, Маркишом и његовим побуњеницима, чија је укупна снага свих у броју била 3000–4000. Бивају побјеђени и натјерани на повлачење. У ту част је Његош истог дана писао велику епску пјесму Кула Ђуришића²³. Њом је описао читаво дешавање које је довело до сукоба у Доњој Црмници. Том пјесмом почиње причу како скадарски везир пише књигу и шаље је у Стамбол, а затим пише три књиге са понудама мита за Пипере, Бјелопавлиће и Црмницу; књигу понуде одбијају Бјелопавлићи, а прихватају је пиперски сердар Тодор и црмнички капетан Маркиша. Испод епске пјесме ставио је напомену следеће садржине:  „У овом је боју около сто и двадесет било мртвијех и рањенијех с обје стране, али их није од турске стране више пало но од црногорске, јербо су многи Црногорци погинули јуришећи на куле; него Црногорци подоста џебане турске у кулама узму. Ове је године Порта отоманска које у одијелу, које у новцу, које у житу и у разним стварима, више од сто тисућах талијерах потрошила, да смути и покоље Црногорце; а то је једино из нечовјечне злобе радила и уз мој пркос, само да обори оно правитељство које сам ја с много мојега труда и крваве муке у Црној Гори поставио. Али јој би за фајду мука само што толике новце просу и осрамоти себе пред свијетом, показавши му своју опаку и варварску ђуд²⁴.“

Послије пораза бјежећи, Маркиша је са Турцима отишао на острво Лесендро на којем остаје све до краја живота. Осман-паша је Лесендро заједно са Врањином заузео 1843. године. Тај је губитак Његошу тешко пао, исто као и ова побуна коју је сматрао чином класичне издаје. Током боравка тамо Маркиша је савјетовао Осман-пашу да утврди Лесендро, што је натјерало Његоша да наспрам Гриможура сазида кулу Бесицу изнад Вирпазара. На тај начин је чувао улаз од правца Црмнице.²⁵  Но, у наставку пјесме орао одговара свињи:

Орај тресну, па прикупи крила,

С презренијем одговара свињи:

„Мож се хвалит ка поштено живиш

Пред свињама, али не пред нама,

Јербо наше племе поносито

Таквога се гнуша живота.

Него ти се чудити и није:

Свињски мислиш, а свињски говориш.

____________________

²³ Његош је пјесму датирао баш на дан 10. 04. 1847. У њој је доста детаља о боју. Пред крај пјесме каже: С Ђуром лете до два побратима, Од Његушах Радоњић војвода С љуботинским Ђуром капетаном, А за њима двадесет момаках. Опази их Пламенац Маркиша, Те с дружином кулу оставио. Барјактар га зове

Мартиновић: „Стан’, Маркишо, турски капетане!..“ Бјежи курва Пламенац Маркиша, Бјежи курва, окренут се неће…Бјежи грдан Пламенац Маркиша Су његово стотина момаках, Бјежи грдан Скадру на Бојани К поочиму скадарском везиру Да му прича што се догодило. Петар Други Петровић Његош, Пјесме, Сабрана дјела, Октоих; Јумедиа монт, Подгорица, 2006, 204, 205.

²⁴ Цитат, Његош, Пјесме, Сабрана дјела, Октоих; Јумедиа монт, Подгорица, 2006, 153.

²⁵ Бојан Драшковић, Његош, дипломата-државник-пјесник, ННК Интернационал, Београд, 2013, 154.

То ти сада дају и госте те,

Ал’ не зато рашта ти помишљаш,

Но док мало накупиш сланине,

Па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,

Под вселенским живимо процесом

Опасности и крвопролића;

То су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити

Јесу символ земног величаства,

На крунама царскијем блистају;

Јошт се круне диче и поносе

Што су лика нашега достојне.“

То изрече, па хитро полети,

Ка крилата из лука стријела,

У својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу

Чекајући у чело сјекиру.

 

Због убиства змије орао симболички представља побједу свјетлости над силама таме. Као „краљ“ свих птица орао је симбол снаге, јачине и одбрамбене способности, препорода, контемплације, владарске врлине, правичности, оштровидости и далековидости. Приписују му се херојске особине и моћ да без трептања гледа у Сунце те тако премјери небеска пространства²⁶. Зато орао каже свињи – наше племе поносито таквога се гнуша живота, исказујући негативан став према свињском начину живота, јер како се мисли тако се говори и живи (свињски мислиш, а свињски говориш). Он мудро говори свињи да се она нема чиме хвалити у свом начину живота, пошто не живи зарад свог задовољства како мисли и говори, него туђег. Упућује је на то да је заправо њена судбина жалосна, јер чим мало накупи сала послужиће за кланицу и храну (Но док мало накупиш сланине, Па ће одмах маљугом по цику). Од свега што је она рекла орао јој признаје само једно као тачно и истинито – То погађаш, ми смо грабитељи, Под  вселинским живимо процесом, Опасности и крвопролића; То су наше игре и пирови. Орао признаје да је начин његовог живота и његовог племена сталан у опасности, грабљивости и крвопролићу, јер су то њихове игре и ратови (пирови).

Како је орао хералдички симбол многих грбова и државних амблема, он свјестан тог каже свињи за крај: Но ликови наши поносити, Јесу символ земног величаства, На крунама царскијем блистају; Јошт се круне диче и поносе, Што су лика нашега достојне. Његош у пјесми умјесто ријечи симбол користи ријеч символ, како би уједно кроз наредна три стиха указао на архаично, застарјело у древним културама, цивилизацијама и царским

____________________

 

²⁶ Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, 269-272.

симболима. Тако он као владар и владика Црне Горе и Брда символо-симболично представља орла, затим давну везу Црне Горе са прошлошћу, тадашњу и будућу тежњу породице Петровић Његош ка будућој Црној Гори.

Послије гушења Маркишине побуне и боја у Црмници, Његош ради на рјешавању проблема у земљи. Одлучио је да опрости многима који су се 1846. и 1847. због глади  прикључили побунама иза којих је стајао Осман-паша подмићивањима, купујући тако вође побуне. Одлучио је да се не може опростити само онима који су од паше узели оружје, прах и олово како би проливали братску крв. Исто тако је процјенио и Сенат (Правитељствујући) око кривице сенатора Тодора Мушикине Божовића и његове браће Јована и Милоша у Пиперима. Тачно 4. новембра 1847. Маркиша Пламенац је убијен од стране неког момка из Крњаца, којег је вјероватно Његош послао у мисију атентата лично или у договору са Сенатом. Тај момак се није успио вратити жив, јер ухваћен и објешен у Скадру. Са њим је у мисију био послат још један Црногорац који се вратио жив, те је прва „Обилића медаља“²⁷ дата њему. Што се тиче Тодора у Пиперима, Сенат је донио одлуку да он и његова браћа Јован и Милош буду стрељани, на шта се oдносе стихови: То изрече, па хитро полети, Ка крилата из лука стријела, У својему над облаком царству. Оста свиња у гадном брлогу, Чекајући у чело сјекиру.

Браћа Божовићи из Пипера доведена су на Његошев захтјев пред Биљарду, умјесто пред Влашку цркву²⁸, и стријељана док је он посматрао са прозора. „Ова пресуда није била резултат владичине пријеке нарави, колико непоколебљиве жеље Правитељствујушчег сената, свих његових чланова, да се виновнику једног покрета, и то сенатору, изрекне егземпларна казна за дјело које је угрозило народну егзистенцију, деградирало углед и ауторитет централне земаљске институције и бацило љагу на ратну традицију земље и народа²⁹“. Овим су Његош и Сенат показали одлучност да униште сваки покрет који би се јавио да подстакнут скадарским пашом озбиљно угрози ауторитет владара-владике и система власти.

Они који лакоумно повјерују сопственој илузији као главном непријатељу, бивају не само лако побијеђени него губе и положај а најчешће и живот.

____________________

 

²⁷ Установљена је 1847. године. Посебан калуп за ливење медаља Његош је набавио 1841. Првобитни назив медаље био је „Медаља за храброст“, дат по имену црногорског јунака Никца од Ровина (Никац Томановић, 1690-1756). Великом жељом црногорских главара преименована је у назив „Обилића медаља“. Види у књизи, др Чедомир Богићевић, Петар Други Петровић Његош као државник и државни реформатор, Његошева филозофија правде, Publisher: Врховни суд Црне Горе – Подгорица, Подгорица-Цетиње, 2013, 21 и 22. Интересантно је примјетити да профилни лик Милоша Обилића на медаљи доста подсјећа на Његошев.

²⁸ Црква на Цетињу гдје се до тада обично извршавало стријељање.

²⁹Цитат, академик Бранко Павићевић, Саздање црногорске националне државе (1796-1878), https://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/sazdanje_crnogorske_nacionalne_drzave6_b_pavicevic.htm .

 

Аутор: Владимир Караџић

Новембар 2023.

 

 

 

 

Мислим да српске лингвисте сасвим озбиљно треба питати колико има српских језика и не бих се изненадио да се међу њима појави оштрија несагласност: „болоња“ је убила и српску лингвистику и српско национално памћење.

 

Драгољуб Петровић

14. авг. 2024.

 

 

ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

 

Повод за ово обраћање налазим у чињеници да се расправа о „босанском“ језику и „бошњачкој“ књижевности на СП Српска књижевност и језик на Државном универзитету у Новом Пазару пренела на терен простачких псовки и да би, можда, било мудрије да се проблеми осмотре и мало мирније и рационалније, тј. макар малкице — научније.

Онако, рецимо, како је Одбор за стандардизацију српскога језика давно рекао да би се то могло чинити, тј. да поново објави, тј. да притврди став да се свуда у свету језик именује према народу–носиоцу, а никад према држави–носилици (или носиљи). БНВ и његов потпредседник о томе никако не стижу да се обавесте па за све оно што о језику не знају оптужују „дубоку државу“, универзитет, ректорку, учитеље, новинаре тврдећи да су фашисти сви они који не разумеју да се сертификована бошњачка памет најјевтиније купује на шалтерима БНВ и да њој други подупирачи нису неопходни. По таквим мерама „босанско-бошњачке прилике“ биће двоструко бесмислене: најпре тиме што ће „Бошњаци“ бити једини народ у свету који ће имати језик без књижевности и књижевност без језика. Тако може у БХФед. будући да су тамо Срби истребљени и нема оних који ће се „Бошњацима“ смејати због залагања за такву „науку“. У Србији та ће памет теже пролазити, између осталога и зато што није јасно зашто су се „Бошњаци“ заинтачили да своју „научну памет“ утуре у СП Српска књижевност и језик ако су то, једнако оправдано, могли учинити и у СП (Бошњачки) Енглески језик или у СП (Бошњачка) Математика. Све оно, наиме, што се с „босанским језиком“ и „бошњачком књижевношћу“ догодило од 27. септ. 1993. до данас може се „опричати“ и на оним другим СП, а да се СП Српска књижевност и језик не оптерећује оним чувеним вуковским „исто то, само [ни]мало друкчије“, а да не помињемо неке „практичне невоље“ пред којима ће се наћи учитељи „бошњачке књижевности“ (такве, рецимо, да су „Бошњаци“ Мешу прогнали из Сарајева у Београд, тј. у српску књижевност и он оставио тестаментарни запис да тој књижевности припада; или како ће ти учитељи тумачити Скендерову Стојанку мајку Кнежопољку; или како ће Мака Диздара вратити „из хрватског азила“; или како „с Кузњецког моста“ скрајнути антологијске стихове Хусеина Тахмишчића; а нисам нимало уверен ни да је Ћамил Сијарић више „бошњачки“ него српски писац). Све су то, неспорно је, писци српскога језика и они се никако не могу уклопити ни у Туњине „холидејинске мере“ нити се ослонити на ону памет која се њима одмерава. „Бошњачкој“ књижевности могу припадати једино они представници тога заната који још нису стигли ни до Срба ни до — литературе.

Истичем ову појединост да бих јој могао додати признање „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ да су они знали да су били народ (не народ-отпадак — у које га нова „бошњачка памет“ уписује): „Знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски“ (Прва и пошљедња Херцеговачкијем Латинима. – Српски лист, Задар, Година VIII, број 7, 19 фебруара [2 Марта] 1887, 1). Посебно је у том спору занимљив навод који се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“. Туњини „Бошњаци“ ту су предачку науку заборавили, највећи број последњих њихових представника који су још памтили да су били народ пострељао је Броз 1945, а сећања на њих сачували нам Салих Селимовић у двема књигама о Србима-муслиманима и Никола Милованчев сведочећи о томе како је Броз по северној Далмацији и острвима „србосјечином“ последње Србе-католике уверавао у то да су погрешили што нису прихватили његову науку. И „Хрвати“ и „Бошњаци“ имају право на то да неће да буду народ и нико им се у такав избор не може мешати, али их се може макар припитати како ће 124 године „хрватскога“ и/ли 30 година „бошњачкога“ поравнати са миленијима српскога језика (мада ваља признати да су Срби увек имали разумевања за духовну сиротињу јер је тешко рећи колико један народ може бити крив ако га предводе велики трговци, а његову националну памет најуспешније тумаче индоктриниране незналице).

*

Прилика је да Одбор за стандардизацију српскога језика провери свој стручно-научни кредибилитет и српске лингвисте п[р]озове да се изјасне о томе

• колико има српских језика (католички српски, исламски српски, комунистички / коминтернски српски, комитски српски, војвођански српски, шумадијски српски, банатски српски, поморавски српски, заједнички српски, осмуђени српски… и докле још)?
• а колико немачких (аустријски, швајцарски, бургенландски, тиролски, баварски)?
• а колико енглеских (амерички, канадски, аустралијски, новозеландски и докле још)?
• а колико шпанских и португалских (мексички, бразилски и 20-ак других „латиноамеричких“)?
• а колико арапских (либијски, египатски, палестински и још макар 20 других „северноафричко-југозападноазијских“)?
• или која оно беше лингвистичка свезналица која нам јавља да у Кини има 240 дијалеката и да би од њих, по критерију разумљивости, макар стотинак могло имати статус језика, али да Кинези знају само за један кинески језик – онај мандарински?

И кад је реч о „светској многојезичности“, додајмо овде и недоумицу: како се могло догодити да се из руског језика „испиле“ украјински и белоруски, а из српскога засад двоструко више (с изгледима да се тај број може и увишестручити). За тај „феномен“ објашњење можда и није толико компликовано колико би се на први поглед могло учинити: биће да су ту у питању настојања „неких сила“ да се источно хришћанство „уситни“ и припреми одсудни удар на његов идентитет, па је тако „украјински језик“, најсуровијим државним терором, инсталиран на просторима на којима је 90 процената становништва говорило руски (тзв. „украјинизација“) док је на простору српскога језика то било знатно лакше опослити јер је гушћа дијалекатска диференцијација, уз уситњене административне јединице, омогућавала Брозовим и иним државним терористима да, уз ћутање или невољну подршку будаласте лингвистичке памети, инсталира и нове „државе“, и нове њихове „народе“, и нове њихове „цркве“ и нове њихове „језике“. Мора се, при том, признати да се државне границе прилично лако прекрајају, да њих природно може пратити и промена црквене јурисдикције, да духовна и морална сиротиња може променити и мајку и веру лакше него гаће и чарапе, али је све то, макар малкице, отежано кад је у питању — језик: он се може изгубити само у случају кад носилац о језику изгуби сећање или кад језиком више нема шта саопштити, при чему ће се оно прво догодити кад проговори другим језиком, а оно друго — кад прекрсти руке.

Према неким чудним старим сведочанствима, Срби су се некад ширили и [по]далеко преко садашњих граница, у наше дане истребљени су у Хрватској, БХФед, Македонији, на Космету, забрањени у Црној Гори, а примакао се и тренутак за „решавање статуса“ последњих западних Срба. И то ће се опослити по процедурама које су светски зликовци планирали Агендом 21 УН да средиште српске немањићке државе демократски изруче Босни и Турској, при чему ће омча на Брчком, опет демократски, бити затегнута и последњим западним Србима, такође демократски, омогућено да без глава запливају низ Врбас, низ Саву, низ Дрину док ће потпредседник „санџачког БНВ“ свако неразумевање „босанске језичке памети“ означити као фашизам. (Тај заступник сертификоване бошњачке памети полако пресељава муџахедине из Горње Бочиње у Поибарје и на Пештер — да провере је ли тамо остала још која геноцидна српска глава.)

Имајући на уму управо те чињенице, предлажем Одбору да српске лингвисте припита да ли сасвим озбиљно мисле да „мајстори од »босанскога« језика“ све те послове неће умети обавити без „српске лингвистичке подршке“? Или ће бити да је „болоњски научни модел“ учинио оно што му је било утурено у обавезу када је уобличаван: бацио у блато и српски језик и науку о српском језику. И осмудио српску лингвистичку памет толико да она најуспешнијим кољачима Срба потписује признање да је заклани народ геноцидан свуда тамо где га више нема, а оно што је од њега још преостало и даље се кити брозовским „националистичким“ ордењем: сваки помен српског имена, традиције, православља, ћирилице одређује се и даље као „национализам“, а нигде нема ни назнаке да је само у ХХ веку три или четири милиона Срба поклано по пресудама уобличеним и потписаним — латиницом. Па ће се као сасвим нормално поставити и питање хоће ли се овај остатак закланог народа својим кољачима извињавати „коалиционашки“ или ће их питати да ли би били задовољнији да се то уради сваком појединачно?

Предлажем Одбору за стандардизацију српскога језика да позову српске лингвисте са свих филолошких и учитељских факултета у Србији и из свих институција у којима се окупљају да одговоре макар на прво од оних питања која су напред постављена: колико има српских језика? И да се, узгред, распитају шта је Кенет Нејлор имао на уму кад је тврдио да су разлике између енглеског и „америчког енглеског“ неупоредиво дубље од разлика између српског и „хрватског“ (и знају ли српски лингвисти како те чињенице треба разумети)? Или како 2% „Бошњака у Санџаку“ морају имати право на „босански језик“, а она шачица Срба у БХФед. има једино право да се не сме ни огласити док се за оне (Србе) из Републике Српске Бакирова војска и полиција у Турској обучавају за онај тренутак кад ће, како рекосмо, омча на Брчком бити демократски затегнута.

И тако даље — док Срби не буду потпуно сатрвени.

*

Свему о чему овде говоримо могли бисмо додати и још две ситне појединости.

Прва. Срби су, рекли смо, као геноцидан народ, истребљени из Хрватске, БХФед, Косова, Македоније, у Црној Гори „уставно забрањени“, а против њих у наше дане кренула је врло жестоко и српска држава: Вучић, Брнабић, Мали, удружени са Рио Тинтом, обећавају да ће ископавати литијум, а стара проститутка Европа чека тренутак да то почне па да Србију прогласи девастираном и отрованом и да нареди да се из ње неће моћи извозити ништа осим онога што Вучић и Рио Тинто ископају. И потрују и Подриње, и Посавље, и два Поморавља. И „Београд на води“ унапреде у „Београд на отрованој води“. А Србима оставе право да виде где ће крепавати.

Друга је појединост мање важна, такорећи бесмислена: ових дана сазнајемо да је Врховна Цариградска Православна Протува, из угледне швајцарске банке, на посебни рачун друга Порфирија и његовог ментора, преселила товар златних франака — као накнаду за оно чиме су даривали македонску и арнаутску духовну сиротињу. И тако „заврнули мантије“ — и спустили гаће и над Србима и над Српском Црквом.

Зашто би, уосталом, Српску Цркву водиле мање протуве од оних који воде Српску Државу. Утолико пре што су и једни и други једнако успешно приредили слом српскога народа.

 

 

 

Савету за језик – да упозна Владу Србије с размерама разарања српског школства у „Санџаку“

Одбору за стандардизацију српског језика

Српској јавности – да се распита како је у санџачке школе на терет буџета Србије ушла страна држава и унела страни језик

 

Сеад Шемсовић, истакнути функционер БНВ и, узгред, доцент на ДУНП-у, позвао је на узбуну због немогућности да на Програму за српску књижевност и језик заснује студије „босанскога језика“ и бошњачке књижевности. Као наставник књижевности, наиме, он још није чуо да се нигде у свету не може догодити да једна суверена држава набаци другој обавезу да на страном језику школује своје суграђане који се одричу свога језика и прихватају онај туђи. Нити је чуо да се такви односи уређују посебним законима и међудржавним уговорима на принципима реципроцитета.

Све то – може. А једино што неће моћи своди се на тврдоглаву чињеницу да се ни с „босанскога“ ни са „бошњачкога“ језика не могу уклонити – Вукови бркови.

 

Драгољуб Петровић

13. јул 2024.

 

 

БУРА ОКО »БОСАНСКОГ ЈЕЗИКА«

 

На Државном универзитету у Новом Пазару узбуркале су се страсти због језика који – не постоји. Одбор за стандардизацију српског језика, наиме, давно је „објаснио“ да се језик именује према народу-носиоцу (не према држави-носиљи), али се његови „бошњачки“ носачи таквим терминолошким зачкољицама, по свему судећи, много не оптерећују: они знају да су се из БХ-Фед. Срби већ скрајнули, рачунају да ће то брзо опослити и с Републиком Српском (с Хрватима ће се „о остатку“ лакше договорити) и имаће „једно име“ и за државу и за њене житеље.

А док све те своје замисли не остваре, они се позивају на тражење „рјешења за остваривање овог Законом загарантованог права Бошњака који живе у Републици Србији“. И то нас ставља пред други озбиљан проблем који ваља решавати: који Закон они имају на уму? Ја мислим да такав „Закон“ – не постоји: муслиманима у Србији загарантована су сва права као и свим другим њеним грађанима-житељима, али ако нека национална заједница (каква је у нашем случају „бошњачка“) „хоће нешто и преко тога“ – то се онда мора решавати по посебним процедурама предвиђеним међународним уговорима и билатералним споразумима заснованим на реципроцитету. Све дотле, наиме, док су муслимани грађани Србије, претпоставља се да ће они бити носиоци српскога језика, али ако им је то „мало па хоће да су »Бошњаци«“, тада им остаје једино да се распитају како је то предвиђено оним Законом који су усвојиле и БиХ и Србија и ратификовали њихови парламенти. И тада ће „Бошњацима“ бити лако: они могу тражити да им се у Србији призна онолико права колико су сами Србима признали у Босни. (Они ће, истина, и тада имати „проблем више“ јер у Србији неће моћи наступати под „босанским језиком“ и мораће се вратити „бошњачком“ – ако већ неће да га окрсте као „исламски српски“.)

Тиме смо успоставили и стручни и „законски“ оквир за разматрање проблема пред којим се налазимо: у Србији „босанског језика“ нема – као што га не може бити ни у Босни ако ће се поштовати неки међународни научни терминолошки стандарди, а ако Бошњаци као бивши Срби пристају на то да имају „књижевност без језика“ (као што хоће да имају „језик без књижевности“), Срби неће имати разлога да им се „мешају у избор“, али ће имати основу да се распитају која је то „књижевност без језика“ и да јој поравнају статус с „језиком без књижевности“. Ако ли, међутим, одлуче да се понашају у складу с добрим обичајима и да језик окрсте према народу-носиоцу, Срби им то неће моћи оспорити, али ће их призвати да се понашају у складу с оним Законом који су усвојиле и Србија и БиХ јер другог „Закона којим би се гарантовала права Бошњака“ у Србији, напросто, нема нити га може бити.

И не може се догодити да се из српског државног буџета школују грађани друге државе и на туђем државном језику. Могу се, истина, „Бошњаци“ позивати на то да „након заокружења основне и средње школе на босанском језику имају студијски  програм на коме би се изучавале „тековине босанског језика и бошњачке књижевности“ од 27. септ. 1993. до данас јер су пре тога знали да су „потомци православних праоца“ и да је „њихов језик [био] чисто српски“. Ваља им, при том, признати и још нешто: извођење наставе на „босанском језику“ приватним писамцетом „одобрио им је“ неки чиновник – не знам је ли био из Министарства или из неког Завода – али је извесно да српска министарска штеточина то писамце никад није опозвала и дозволила да се у Србији и на терет њеног државног буџета набаци и страна држава и страни државни језик и да се већ 12 или 13 година такво стање одржава под надзором Бошњачког националног вијећа (БНВ и његовог потпредсједника) и по дипломама које се пазарују на његовим шалтерима и одређују као „сертификована бошњачка памет“ (а обрасце им одредио један Есад – који је српско презиме заменио влашким надимком).

Као покретач свих ових спорова појављује се један мајстор од књижевнога заната и он има оправдање да прича о стварима које не разуме па му је и политичка реторика уверљивија од учитељске (свакако зато што је он прво функционер „дубоке државе“ и тек потом, помало и узгред, и учитељ):

• он вели да је ДУНП основан с циљем да се бави босанским језиком у Санџаку, босанском медицином, босанском математиком, босанском архитектуром, босанском психологијом;
• да се у оквиру „једног програма“ могу студирати француски и босански језик или босански језик и босанска математика;
• да је научна и образовна позиција ДУНП-а сведена на „повлађивање ултрадесничарским идеолозима“;
• да је „дубока држава ангажирала Бошњаке-петоколонаше у смјеру антибошњачких и антисанџачких интереса“ и да се на ДУНП-у налазе „егзекутори бошњачке културе“;
• да у свему о чему говори „ништа не указује на зрели академизам, већ на отворено уцјењивање, односно латентни мобинг“;
• да иза свега о чему говори „стоји политичка одлука донесена у циљу асимилације Бошњака“ и да се то не може постићи „без здушне сарадње петоколонаша“, при чему „цијела екипа састављена од ректорке, проректора, шефова и секретара, некада нема снаге да се бори за властити став, некада и нема властити став, али ради искључиво, што се види на свим нивоима урушавања и пропадања овога универзитета“;
• да су Санџачке сазнале да се „све ради преко три асистента који очекују избор у звање доцента и који су из материјала за акредитацију студијског програма уклонили садржај из босанског језика и бошњачке књижевности, очито по налогу српских националистичких кругова“.

И тако даље – до апсурда.

Који се оверава наводом да је „очигледно било исувише тешко испунити стандарде за акредитацију наставе босанског језика. Да је у питању други проблем онда би поставили питање како су акредитовали Босански језик и књижевност на другом, приватном Интернационалном универзитету у Новом Пазару. Да је до политике и државе, логика би била да нигде на територији Републике Србије нема акредитације босанског језика“.

И тиме се проблем о коме говоримо „изводи на чистину“: нигде се у Србији не би могао акредитовати „босански језик“ јер такав не постоји ни у Сарајеву ни у Новом Пазару, али га ено на Есадовим и Сеадовим шалтерима БНВ и у свим санџачким основним и средњим школама, а не само на оном трговачком универзитету на коме се студира „до последње рате“. И до које српска законодавна памет још (или никад) неће стићи.

Или ће бити да се Сеад Шемсовић „побунио у невреме“: он се у Сарајеву дохватио звања редовног професора, а у Новом Пазару остао у звању доцента и „пробудио“ се тек кад је схватио да се „дубока држава“ не може одмеравати плитком памећу и кад је постало извесно да се француски и босански језик могу студирати у оквиру „истог програма“ у којима и „босански“ језик и „босанска“ математика. Показује се, при том, да многе санџачке адресе још нису обавештене да „босанскога језика“ нема нигде па би га требало уклонити и са тезги БНВ и место њега тамо инсталирати „бошњачки“, али и то под условом да се покаже да су Босна и Србија усвојиле (и њихови парламенти ратификовали) онај Закон по коме би се тај „језик“ могао ширити по Санџаку једнако као и српски по БиХ-Фед.

А кад се о свему томе говори, могло би се рећи да ректорка ДУНП-а није специјалиста за „босански језик“, али је занимљиво да је она одмах схватила проблем који Шемсовићу (као „научнику и лингвисти“, а нарочито као функционеру БНВ), никако да докреше до свести: нејма „босанскога језика“ ниђе на дуњалуку и не мере га бит ни у Санџаку.

И ваља томе додати и један детаљ пред којим се „босански Бошњаци“ могу наћи: шта чинити ако се покаже да у БиХ-Фед. више нема Срба, тј. да су они тамо, једноставно речено, ишчезли. Па онда „невољни Бошњаци“ неће имати коме да обезбеђују права каква траже за „своје сународнике у Санџаку“.

И хоће ли тада, опет, бити уиграна прича о геноциду над „неким“ народом?

*

А за покоју другу појединост радозналац може завирити и у следеће записе (најранији је онај који је поменут на крају, а други су јутрошњи и јучерашњи, тј. 12–13. јул 2023): https://www.snews.rs/profesor-semsovic-odgovorio-rektoratu-dunp-a-policiki-angazman-univerziteta-najbolje-pokazuje-rektorkin-ponizni-potpis-na-podrsci-vladajucoj-stranci-u-predizboroj-kampanji/;

https://www.snews.rs/prof-dr-sead-semsovic-duboka-drzava-izbacuje-bosanski-sa-dunp-a/#google_vignette;

https://www.snews.rs/odgovor-reagovanje-na-tekst-prof-dr-sead-semsovic-duboka-drzava-izbacuje-bosanski-sa-dunp/#google_vignette; https://sandzacke.rs/featured/ko-je-dr-faust-iz-novog-pazara-kadar-sda-na-dunp-prodao-bosanski-jezik-srpskom-svetu/; https://sandzacke.rs/stav/bosanski-jezik-na-univerzitetu-u-novom-pazaru-gdje-ba-ode/;  https://sandzakpress.net/ko-protjeruje-bosanski-jezik-sa-dunp/ (22. 02. 2024).

 

Посвећено В. Г.

 

 

Масер фудбалског тима, кога је живот натерао да се бави тим послом, јер је мрзео и фудбал и масирање, изашао је пре тренинга на терен да мало удише свеж ваздух. Био је крај зиме. Масер се, у један трен, закуцао на месту од оног што је видео и удисао.

Тамнозелени терен је био потпуно прекривен висибабама, а у ваздуху, као да је окамењен, осећао се њихов опијајући, густи мирис.
Масер се осмехнуо зеленилу, цвећу, слатком мирису, тишини, прохладном ваздуху, свету.

У једном трену је хтео да се сагне и сакупи букет висибаба за своју вољену. Али је одмах одустао. Колико би му се смејали и задиркивали га фудбалери, тренери и други масер, кад би га видели како сагнут бере цвеће на фудбалском терену…

Тренинг је почео и, испред очију романтичног масера, висибабе – за неколико минута – постадоше блато.
После два сата, у сауни, масер је енергично масирао ноге фудбалера.

 

 

Благо теби професоре! Чујем да је у припреми нова реформа образовања. Није ми, додуше, најјасније да ли ће то бити реформа образовања или образовног система, то јест, да ли ћеш ти, убудуће, предавати старо градиво по новом образовном систему, или ћеш да приповедаш нешто ново по старом систему или ће и подучавање и систем бити нови.

Мислим да је ученицима и студентима свеједно. Они ионако не мисле много на школу. Шта ћеш, видела деца да су бивши најгори ђаци данас најуспешнији и најугледнији грађани, па им опала мотивација. Гледају деца, ако могу, да се што пре укључе у неки „дил“, а може и „бизнис“, јер ко данас живи од школе. Па чак ни ти, коме је то професија, или, како оно кажу, животни позив. Хајде, реци ми поштено, када си примио своју последњу плату и за који месец? Мене, бићу искрен, чуди да ви, просветари, уопште и примате плате. Ви сте ваш животни позив одабрали из љубави према струци, а сад је дошло време да то и докажете. Знаш, ваљда, ниси мали, да заљубљени немају апетит – нити им се шта једе, нити им се шта пије. Када си заљубљен, ни сан не долази на очи. Па, шта ће ти онда стан и плата? Само ризикујеш да те неко покраде. Зар не видиш каква су времена – на сваком кораку неки лопов. Имам одличан предлог како да се твоја финансијско-материјална ситуација поправи, али о томе касније. Морамо да видимо, најпре, шта ћемо са децом.

Чујем да по новом систему више нећеш моћи да деци дајеш кечеве за нерад и незнање. Стварно, какав си ми то професор кад си у стању да само у једном разреду поделиш двадесет јединица? Па, то је твој неуспех. Човече, не умеш деци да улијеш знање и љубав за књигу. Мало, мало, па ето тебе – тражиш да ти се плата редовно исплаћује, да буде већа, а не питаш се да ли си је заслужио.

Добар је то предлог да се укине оцењивање. Сасвим исправно! Деци се више не сме загорчавати живот оценама. Она и онако имају толико других траума да им је школа само, усуђујем се рећи, додатно бескорисно оптерећење. Зато, са пуном одговорношћу предлажем, а у овоме ћу, сигуран сам, имати подршку свих школских педагога и психолога – да се школе укину!

Видим професоре, мрштиш се на мој предлог. Ћути, знам шта хоћеш да кажеш. Да је мој предлог резолутан, да је некако сувише тврд, да би кругови из иностранства могли да ми замере на нефлексибилности и недемократичности, да се мора чути и друга страна. Питам ја тебе, која друга страна? Добро, добро! Нека средње школе за сада остану. За њих ћемо увести прелазни период од три године, у коме ће се извршити све припреме за њихово безболно укидање. Оно што се може одмах увести као иновација, поред укидања кечева, јесте промена радног времена. Одвијање школске наставе ваља померити, да тако кажем, за једно место удесно. Наиме, уместо досадашње преподневне и поподневне смене, уводе се вечерња и ноћна смена. Сети се да су и многи од оних, који деценијама ведре и облаче у нашем вилајету, завршавали вечерње школе, па, као што видиш, ништа им не фали. Друго, односно, треће: школски дан се скраћује на највише три школска часа. Ученици ће, према овом мом предлогу, улазити и излазити са часова када год пожеле – било кроз врата, било кроз прозоре. Кроз димњаке? То неће ићи. Димњаци одавно нису у употреби. Још од времена када је уведено централно грејање. Што се тиче понашања и обавеза на послу, исто важи и за наставно и административно особље, за директора, теткице и домаре.

По узору на Руске школске власти, професорима ће се, уместо плата, давати чувена домаћа нишка лозовача „Жив-Димовић“, а када су јубилеји, и црногорска лозовача. Деци, уместо оцена, давати „лаке“ дроге. Зашто вртиш главом? Не свиђа ти се чиста, природна ракија или начин расподеле? Више волиш руску водку? Грешиш. Оваква расподела „плата“ и „оцена“ неће изазвати сукоб генерација. Завладао би мир између ученика и професора. Руку на срце, ми старији смо, ипак, навикли више на алкохол, па зашто да деци отимамо од уста. Добро, у праву си кад кажеш да су руски просветари добијали водку, а не ракију. И тај се проблем може лако решити једним трговинским уговором између две братске земље. Међутим, постоји један веома важан разлог да инсистирамо на конзумацији домаћих „природних“ ракија – то може да доведе до смањења технолошког вишка. Замисли колика би то уштеда за државу била када, на сваких месец дана, десетак професора оде на бесповратну екскурзију у вечна ловишта.

Како би ме боље разумео, укратко ћу ти описати један радни дан нашег средњошколца, по новом Закону:

– Буђење у 2 сата поподне.

– Устајање у 3.

– Доручак сат касније.

– После доручка, кратко прегледавање школске торбе да се нешто од реквизита, као што су нож, пиштољ, ланац и боксер, не заборави.

– У 6 поподне присуствује првом часу прве смене.

– У 20 сати и 30 минута напушта школу, јер своју клупу мора да уступи ученику из следеће смене.

– После часова журно одлази кући да руча и да се спреми за ноћни излазак.

– У један сат пре поноћи запоседа „Плато“, „СКЦ“, „КСТ“ или неко друго ноћно „гнездо“ на неком од сплавова и ту, уз бучну музику, убија време. Дете ту може да пуши и да се напаја пивом или нечим жешћим.

– На вечеру стиже ујутру, негде између пет и шест сати.

– Сат касније одлази у кревет, на заслужени одмор, који ће напустити тек негде око 15 часова.

Питаш ме, а шта је са осмогодишњим школама? Не брини! Нисам их заборавио. Осмогодишње школе, по новом Закону о школству, постају обданишта у којима наши малишани и малишанке репују и степују, уче да увијају доп, и увежбавају руковање најразноврснијим хладним и лаким ватреним оружјем, као и пуцање из истих. Крајње је време да школске власти схвате да деца морају добро да се оспособе за живот на улици. Данас се мање страда у саобраћајкама, а више у тучама. Помисли само колико је данас омладинаца под оружјем. Наћи ћеш код њих ”шкорпионе”, “цезејце”, а Бога ми, неки машу “заставама” (иако нису оптерећени патриотизмом), док други хеклају “хеклерима”. Не можемо допустити да деца пуцају у празно и тако улудо троше скупу муницију. Наши тинејџери су први озбиљно схватили и практично остварили стару Брозову концепцију ОНО[1] и ДСЗ[2] о наоружаном народу, за коју се погрешно мислило да је превазиђена.

Што се факултета тиче, ту дилеме нема: одмах укинути све факултете. Државни универзитет? То је једна тако скупа инвестиција, а шта имамо за узврат? Бунџије, штрајкаче, критичаре, научне нераднике и истраживаче који, када одлуче да раде, оду у иностранство и раде за страни капитал. С обзиром на то да већина факултета, током године, више не ради него што ради, нехумано је малтретирати студенте и професоре намећући им обавезу да долазе на факултете због оно мало преосталих радних дана. Да и не говорим о огромним уштедама које ће држава остварити укидањем факултета: професорске и чиновничке плате, студентске стипендије и кредити, трошкови одржавања факултетских зграда и студентских домова, грејање, вода струја… покривање трошкова исхране у студентским мензама и смештаја у студентским домовима итд. Замисли само колико ће уштедети они родитељи који су морали до сада да плаћају скупе станарине градским станодавцима, јер нису сви студенти били те среће да добију смештај у студентском дому.

Захваљујући оволиким уштедама, којима треба додати и уштеде од ефеката „домаће природне“ ракије, и Закон о посебним правима и обавезама изабраних лица могао би одмах да ступи на снагу. Одлагање почетка примене овог Закона, или, не дај Боже, одустајање од њега, постаје потпуно бесмислено уколико се одмах изгласа Закон о школству, који ће уважити све моје предлоге. Признајем да можда моји предлози не исцрпљују све могућности, па зато упућујем Одбор за припрему овог закона да потражи савет и од оног Далмоша из Загреба, јер је он показао да зна веома добро како уништити добре школе и како расточити читав школски систем.

Кажеш, забринут си шта ће се десити када толики студенти и професори остану на улици. Па, они су и сада готово стално на улици, те неће ни осетити неку разлику. Неће бити први пут да се професори избацују са факултета, суспендују, новчано кажњавају. Ово би сада био корак напред, јер они у ствари не би били избачени са факултета, већ би, по сили закона, били ослобођени свих професорских обавеза и брига. Укидањем факултета би се ови несрећници ослободили свакодневног страха од могућег отказа. На тај начин би сваки професор био ослобођен сталног стреса и неизвесности када ће доћи на ред за одстрел.

Што се тиче студената, широко им поље: Африка, Азија, Јужна Америка, Аустралија. Бојим се да у Европи и Северној Америци већ нема места, јер су попуњена са оним десетинама хиљада, можда и стотинама хиљада њихових колега који су током протеклих деценија одлетели на привремени рад. Младе афричке државе жуде за стручњацима. То што су студенти без диплома, није никакав проблем. Питаш ме, како ће тамо ови нови без диплома? Изгледа ми, мој професоре, да си заборавио да су ову државу, као и многа њена предузећа, деценијама водили, а и данас воде, они са купљеним дипломама или несвршени студенти, несвршени учитељи, и несвршени основци и видиш колико смо се високо котирали. Имамо власт са највећим привилегијама на свету. На сваких 250 грађана имамо једног републичког државног чиновника. Још када се томе додају они на локалу, нема шта, сваки Француз, Енглез или Немац, мора да нам позавиди. То може да издржи само једна богата и напредна земља.

Ти си професор, ваљда знаш дедукцију:

А. Најнапреднија и најбогатија држава – Најнапреднија и најбогатија власт

Б. Наша је власт најнапреднија и најбогатија.

Закључак: Наша је држава најнапреднија и најбогатија.

Обећао сам ти, мој професоре, да ћу ти образложити и свој предлог о томе како да унапредиш твој материјални положај. Као прво и прво, није све у парама – нешто је и у новцу. Као друго и друго, није у реду да се пред зиму деле свињске полутке, пилићи, риба, кромпир, пасуљ, шећер и уље, тек онако, на лепе очи и то на кредит. Све мора да се одради. Аха, више ни то не деле. Како? Неће да вам вређају људско достојанство. Добро, добро. У праву су. Давање у натури је одлична ствар за онога ко прима, али за државу то је чист губитак. Када ти држава даје на кредит, то је за тебе мање добро, али за њу је то боља, мада још увек не и добра варијанта. Најбоја варијанта за обе стране је, по мом скромном мишљењу, танте за кукурику. Њиве, виногради, воћњаци и повртњаци плачу за радном снагом. Смешкаш се? Видим, већ си ме разумео.

Стигне време сејања. Лепо, сви професори хајд’ на поље, на чист ваздух. Професори сеју, директори надгледају, ученици машу моткама на којима су накачене крпене лутке и растерују птице зобалице, да не упропасте професорски труд. Сејање се изводи искључиво ручно, јер је то, како показују најновија медицинска истраживања, здраво за срце. Оваквим радом ћете доказати да сте и искрено религиозни, јер је још у старим Светим списима записано: „Како сејеш, тако ћеш и жњети“. Дакле, и жетва и брање ће се обављати ручно.

Стигне време подрезивања воћака и винограда, хајд’ мој професоре, у воћњак. Мирише земља, мирише бехар, пуцаш од здравља. Огромна уштеда. Више не бацаш новац на антибиотике и остало срање фармацеутске индустрије, које, не знам зашто, зову лекови, које ти држава великодушно продаје. Е, сад стиже оно главно, где се и држава показује више него поштеном.

Стиже време жетве, брања воћа и поврћа, и као што песник рече: „Младо жито навијај класове, пређе рока, дошла ти је жњетва“. Све се ово одвија у складу са Колективним Уговором О Раду, који прецизно регулише посебна права и обавезе између сакупљача жита, воћа и поврћа (у даљем тексту: Берача) с једне, и даваоца њива, ливада, воћњака и повртњака под наполе (у даљем тексту: Изабраних Лица) са друге стране. У Члану 10. овог Уговора се каже:

„Изабрана Лица одобравају Берачима, то јест, просветним радницима који су, због посебних заслуга, унапређени у звање Берача, да могу за своје приватне потребе задржати комплетну количину убраних плодова – било летине, било воћа и поврћа – које сакупе првог дана радне обавезе на пољу и да исту увече, по завршетку радног дана, одвезу кући.

– Ово право Берач има сваки пут када се нађе на новом радном објекту. То значи, уколико се Берач ове године налазио на раду у једном воћњаку, повртњаку, винограду, њиви и на ливади, тада он од сваке пољопривредне гране приватизује један радни дан.

– Да би се избегле могуће злоупотребе и забушавања, одређује се период од најмање 15 дана рада у једној пољопривредној грани. Уколико Берач, из било којих разлога напусти објекат пре одређеног рока, тада губи ово право и мора да врати све оно што је, по завршетку првог радног дана, задржао за себе.

– Како је интенција законодавца крајње човечна, то се прописује могућност да Берач не изгуби своју натуралну надницу. Наиме, по начелу супсидарности, њега на овом послу може одменити било који члан уже породице или ближи сродник кога он овласти. Ова могућност постоји само у случајевима када је Берач оправдано спречен у обављању сакупљачке функције. У такве случајеве спадају: тежа болест, тежа повреда на раду, лични смртни случај“.

Шта? Ниси баш одушевљен мојим предлогом. У њему нигде нема меса?! Нормално да нема. Главни разлог зашто месо није укључено у ову натуралну размену јесте то што није могуће утврдити добре, поштене критеријуме за размену. Друго, доказано је да конзумација меса у неумереним количинама штети здрављу, а ту су и луде краве, грипозне свиње, пантљичаре и трихинеле. Треће, мора се заштитити сточни фонд. Замисли само колико би свиња, оваца, о кокошкама и да не говорим, изгубило живот од руке изгладнелих професора. Колико кокошака би, рецимо, ти ликвидирао за само један дан. Мрштиш се? Гадиш се крви? Повраћаш када видиш крв и на филму? И вештина убијања се учи, мој професоре. Учитеља смрти данас макар можеш наћи на сваком кораку. Аха, немаш пара за приватне часове. Ниси био у добровољачким гардама? Није те закачила мобилизација? Бојим се онда да си ти, професоре, један безнадежни случај. Даћу ти савет који ће ти, можда, помоћи да се ослободиш страха од крви. Уколико, случајно, током скупштинске процедуре ипак буде усвојена нека допуна Закона о образовању и Колективним уговорима, те и накнада у виду меса буде обухваћена, тада поступи на следећи начин:

Узми једну кокошку. Пронађи у свом подруму зарђалу секиру или је позајми од комшије. Уколико немаш пањ у дворишту… Шта? Ти немаш чак ни двориште?! Брзо пронађи неки пањ – било где. Док левом руком држиш кокошку припијену уз пањ, са шијом и креставом главом на пању, а у високо подигнутој десној руци секиру, помисли тада на неког од оних који ти пију крв већ годинама, помисли да је његова вампирска душа шћућурена у том јадном пилету на пању и… Само, припази да себи не одсечеш прсте.

 

[1] Општенародна одбрана, прим. аутора

[2] Друштвена самозаштита, прим. аутора

Ово само као поглед у српско-македонско-грчке језичке, и друге, односе.

 

2. мај 2024.

 

ПОЛИТИКА И НАУКА

ПО МЕРИ ИШЧАШЕНЕ ПАМЕТИ

У првом кругу председничких избора у РСМ Гордана Сиљановска-Давкова успела је да двоструко надскочи свога противкандидата, а да ниједном не помене име државе за чијег се предводника залетела: она вели да македонска историја почиње на Илиндан 1944. кад је то Броз потписао у Прохору Пчињском и наредио да тамо где он одлучује српске средњовековне  немањићке државе није било. И томе додао и још покоју мерицу своје државотворне памети па међу њима и ону да се проглашавају неважећим четрдесетак година старији турски пописи [Егејске] Македоније – из којих се „чита“ да тамо има 85% Срба (они су остали Турци – пристигли тамо почетком 15. века, Јевреји –прикључили им се из Шпаније на крају истог века и ситан проценат Грка – распоређених углавном у Солуну и у још покојој егејској варошици), али се томе додају и сви они претходни векови у којима се тамо знало једино за српско име. И да су ту Македонију, после Првога балканског рата, Грци анектирали, истребили тамо (уз помоћ Бугара) први милион Срба у ХХ веку и на њихово место населили 640.000 грчких прогнаника из Турске (после Грчко-турског рата 1919–1922).

И тој Македонији Грци повукли границу од Охрида до Демир Капије, за „кумство“ над севернијим просторима огласили се „ненадлежним“ и те послове препустили комунистима и другим кумовима. А они успели да брозовским прохор-пчињским декретом „помакедонче“ средиште српске немањићке државе и да затру све трагове њенога српског памћења, па и то да је први помен славе као српског народног обичаја сачуван у запису грчког историчара Скилице (њему се дало да се 1018. године нађе за славском трпезом „српског војводе Ивца, на Охридском језеру“). И успело је новим „македонским кумовима“ да се заборави да су се у тој Македонији, уз Св. Саву, славили и „свети српски краљеви“ (Св. Симеун Мироточиви – 13. фебр.; Св. Стефан Дечански – 11. нов., по ст. календару. И додајмо овде и једно „питање без главе“: како се догодило да се словенско име први пут појави тек на почецима раног средњег века и је ли сасвим извесно да њиме није означаван онај етнос чије је најзначајније обележје била управо – слава?)

„Новим Македонцима“, међутим, догодило се и то да забораве и многе друге, и далекосежно значајније, чињенице из балканске историје, а овде нека од њих тек покоја буде поменута.

Сав је Балкан засут словенском (читај: српском) топонимијом, њу Грчка већ 200 година затире и преводи на „старогрчке обрасце“ и ваља се питати колико је хиљада топонима за то време „скрајнуто“ и који разлози једну државу упрежу у такве фалсификаторске марифетлуке. Одговор на прво питање не треба очекивати, а на оно друго он је већ по себи известан: Грчка је злочиначка држава и затирање српске топонимије био је тек увод у затирање народа који је ту топонимију посејао. Немачки династи на грчком краљевском престолу прописали су да („из политичких разлога“) у Грчкој не може бити других народа осим Грка и, у складу с тим „државним разлогом“, поменули смо то напред, после Првога балканског рата тамо је истребљен први милион Срба у ХХ веку (по истом оном обрасцу по коме је загребачки Католички конгрес 1900. одредио да ће се то убрзо дешавати и са Србима у Хрватској). Разлози за таква „преименовања“ морају се означити макар као мистериозни: Немци се нису досетили да преименују Берлин и Дрезден, Енглези Темзу и Вардар, Французи Тулуз и Вандеју, Талијани Венецију и Сицилију, а Грци склонише сву своју макротопонимију. И тиме потписаше признање да су на својим садашњим просторима једнако неутемељени као и Бугари, Мађари или Арнаути, с тим што им ваља признати да су на Балкан стигли десет-петнаест векова пре ових других дошљака, али ће се и то покаткад релативизовати чињеницом да су све „грчке хронологије“ једнако непоуздане макар до „олимпијских времена“ (неке чак и до петог века пре Христа) и на томе ће се засновати сумња у то да се Грчка може наћи у темељима европске цивилизације. Или – да будемо одређенији: она се тамо може наћи само по основи својих фалсификаторских достигнућа, а једина цивилизација на којој је Европа утемељена јесте она коју Харман одређује као „Подунавску“ покушавајући забашурити Лепенски Вир и Винчу и представити је као „европску тековину“.

Није јасно како ће се то постићи с обзиром на чињеницу да против  Харманових схватања војују и неке друге чудне појединости, а међу њима најтеже ће се објашњавати оне језичке, тј. како се догодило да се толико много словенских речи тако лепо „угнезди“ у све старе европске језике и да се за њихово разјашњавање успостави једна цела лингвистичка (под)дисциплина означена као индоевропеистика? Поменимо од њих тек две речи: сунце и снег. Прва у словенским језицима има гласове [с-л-н] и они се најчешће сви чувају (тек у покојем од тих језика место [л] може се појавити „нешто друго“) док се у европским језицима, редовно, губи или [л] или [н]. Погледајмо како се реч сунце „чује“ у тим језицима: дан.-швед.-норв.-португ – sol, исл. – sól, лат. – solis, итал. – sole, фр. – soleil, грч. – ἥλιος, летон.-литв. – saule, рум. – soare, нем. – Sonne, енг. – sun, хол. – zon, луксемб. – Sonn (а не знам како се у ирском и шкотском појавило ghrian). С друге стране, оно што Срби именују као снег  у неким европским  језицима такође има занимљиве паралеле: дан. – sne, норв. – snø; швед. – snö; исл. – snjór; летон. – sniegś; литв. – sniego; ир. – sneachta; шкот. – sneachda; итал.-португ. – neve; шп. – nieve; лат. – nix; фр. – neige; хол. – sneeuw; нем. – Schnee; фриз. – snie; луксемб. – Schnéi; енг. – snow.

Тим речима можемо додати и још покоју и нека једна од њих буде и паланка. Па ће борци против „српског паланачког духа“ притврдити да је она преузета из турског језика, да се у италијанском одомаћила као palanca (из лат. phalanx, преко грч. φάλαγξ, отуд и фаланга), да је у енглеском преузета из српског као the palanka, а у француском се преобличила у la palanque. Тако ће то представити неки површније упућени познаваоци проблематике о којој говоримо, а онима који о томе знају још мање остаје једино да питају оне који знају све шта је, рецимо, Левек имао на уму кад је, на почецима утемељивања индоевропеистике, записао да су грчки, латински и немачки језик настали из српског? Знатно је шире по Европи расута српска реч гуњ, гуња ‘хаљина, женско одело’: има је у словенским језицима (словеначки gúnj, словачки huňa, чеш. houně, пољ. gunia, буг. гуна, гуня, рус. гуня), али и у грч. γούνα, лат. gunna, итал. gonna, шпан. и провансал. gona, фр. gonne, gonnelle, енг. gunny, баск. gona.

Зауставићемо се овде – уз једну општу опаску.

„Словенски језик“ по Европи ширио се са Балкана, на западу стигао до Атлантика, на северу  до Исланда, на истоку до Урала и отуд до Ирана, Индије, јужне Арабије и Етиопије. И све се то дешавало макар који миленијум пре него што су Грци пристигли на Балкан, а „Македонци“ у тим процесима могли учествовати једино као елеменат словенског, тј. српског корпуса. При чему ваља рећи да је тај корпус остао неокрњен до почетка прошлог века кад се неким „новим Македонцима“ учинило да ће бити богатији ако се одрекну своје историје и прихвате неку – туђу.

И стигли до тога да буду, једнако као и Срби, осуђени на нестајање у складу с  одредбама Хјустонског и Харвардског пројекта да се сатре 300 милиона „словенске стоке“, најпре православне, а потом и католичке.

И да ће се то чинити, између осталога, и по правилима овераваним над Србима од 24. марта до 10. јуна 1999.