Поодавно, док сам био мали, убедили су ме а ја то прихватио као истину, да информација пружа обавештење о нечему до тада непознатом или мање познатом, те да, ако је дато обавештење (важно због нечега) “стигло” да ли у правом тренутку, да ли је као такво упамћено “за после”, оно ће његовим “примаоцима” – појединцу, групи или свима -, послужити као подстицај да своје деловање усмере ка добру и себи и другима.
Почесто се бавећи информацијама које србскоме народу препоручују “угледници” званичне историјске “науке”, нисам се баш уморио пратећи информативне новотарије неких трећих. Све тако док почетком јесени 2023. године не чух да је Израел кренуо у рат против некаквог Хамаса, не знам због чега и зашто баш 7. октобра – ако не због тога што је та бројка, макар и једном половином, подсећала на 75 година израелске окупације Палестине и 67 година апартхејда у истој тој Палестини, србски речено – злочина против човечности. Ово последње зачето је под енглеским и француским покровитељством, са почетним циљем да се ослободилачки покрет палестинских саможртвованих бораца (федајина) уништи за свагда.
Све то принудило ме је да завирим у књиге инџијеле и тамо “откријем” да се реченом Хамасу основаном у Палестини 1987. године, приписују обележја Исламског покрета отпора – отпора израелској окупацији, како разабрах по нечем ‘вамо -, а није без значаја ни податак да је тај покрет са све већим угледом међу арапским светом, био победник на тамошњим парламентарним изборима 2004. године, “највише због отворене и оружане борбе против Израела, али и због ангажовања на социјалном плану, организовању рада школа и других добротворних акција”.
Тако с једне стране, а са друге, из угла Европска уније и Сједињених Америчких Др-жава, као и бројних њихових колонија по свету укључујући и Израел, исти тај Хамас “заслужио” је сва могућа и немогућа обележја терористичке организације. Ако се зна да је тероризам, по дефиницији, “смишљена употреба незаконитог насиља или при-јетње незаконитим насиљем ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идеолошки”, онда није непознато ни да су тај појам осмислили и о његовом опстанку “брину” они који у друштву, у власти, тумаче законе и бране их топузом.
Друкчије није ни могло бити јер су и Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО) створену 1964 (о њој сам понешто читуцкао као “млађан ловац”) – која од 1987. до 1990. није била изван оне палестинске побуне против Израела, назване “рат каме-њем”, због тога што је демонстрантима главно оружје било камење уместо оних србских “кука и мотика” -, Америка и Израел све до 1993. године сматрали терористичком организацијом. (Имајући у виду баш тај “демонстрантски тероризам”, гвоздена Тачерка – 1925-2013 – рекла је да “ако отворено осуђујем ПЛО за тероризам, морам свакога осудити за насиље” не казујући да ли је ту мислила и на насиље оне “друге” стране, противдемонстрантске).
Како је Палестинска ослободилачка организација у међувремену заборављена јер је њена “терористичка” функција пребачена на Хамас, Палестина се помиње тек као “грешка у корацима”, само кад неки извештач, коментатор, аналитичар или неки други “званични” причалац не може да се на брзину сети неке друге “важне” речи као што је, примера ради, Газа. Баш тако, иако је у питању Држава Палестина која је међународно-правни статус стекла 29. новембра 2012. године, на заседању Ге-нералне скупштине Уједињених нација, гласовима 139 чланица – међу њима беше и Србија – од укупно 193. На другој страни, непризнајној, нашле су се Сједињене Америчке Државе, Израел, Канада, Аустралија, Јапан, Велика Британија, Италија, Немачка, Француска… све силник до силеџије.
И тако, непосредно по избијању оружаног сукоба почетком октобра 2023. године, стиже вест из страних извора да “број погинулих у Израелу након изненадног напада исламских милитаната Хамас расте изнад 1.200, људи широм света показали су своју подршку Израелцима”, али се зато прећуткује колико је палестинских жртава – деце чије су “маскирне униформе” препознатљиве као ПЕЛЕНЕ, жена “оклопљених” кецељама, старих, болесних и изнемоглих “наоружаних” штапом или колицима да би се могли кретати – “произвела” израелска војска. Дода ли се томе израелски захтев од 13. октобра да “милион и сто хиљада Палестинаца из Појаса Газе у наредна 24 часа пређе у јужни дио те територије”, нико се није досетио да то назове својеврсним геноцидним прогоном палестинских цивила зарад отимања палестинске државне територије. Само су Уједињене нације изразиле “бојазан” да би то могло претходити копненој офанзиви на “смртоносни напад Хамаса”.
У датој вести могао би бити сумњив податак да је оружани сукоб почео “након изненадног напада исламских милитаната”, нарочито због тога што су “исламски милитанти” организовани као “покрет отпора” (без нападачке функције), а без најосновнијих назнака – где, како, помоћу којих трикова… -, установљено је да је “број погинулих у Израелу… изнад 1.200” (на другом месту пише да је “убијено више од 1.400 људи, а више од 220 отето”). Зна ли се да израелска војска није часила с “осветничким” походом на Палестину, мора се поставити питање како се могло десити да нека бројно мања наоружана скупина, макар препозната као “терористичка”, изненади озбиљну државну војну формацију и, занемаримо ли повелик број побијених, очас отме “више од 220” људи. Једини могући одговор јесте да су измишљени и “изненадни напад” и број погинулих и број отетих – све у режији “терористичког” Хамаса -, како би се оправдао започети израелски војни поход на Палестину. Отуд и упоран труд оних који рат воде, који ратујућу страну подстичу и охрабрују постојањем сопствене војне силе и који о свему томе, за свој рачун, снабдевају информативни простор, да текући израелски војни поход лажно представе свету као обрачун са “терористичким” Хамасом, а не као стварно настојање да се Држава Палестина “избрише” као државно-правни субјект.
Таква се медијска подвала већ десети месец прежвакава и у Србији, наивноме србском свету “објашњава” се да је рат на Блиском истоку започео тамо некакав Хамас, из чиста мира, без икакве израелске кривице, али нико не нуди, чак и не наговештава да би исти тај србски свет морао из свега тога извући неко “опрезно” наравоученије. Све се, дакле, свршава на информацијама пристиглим мање са лица места” а више из неке “организоване” позадине, тако да ће београдски Блиц, примера радуу, три или четири дана по отпочињању војних операција написати да се “Хамас палестинска милитантна група која влада појасом Газе, заклела на уништење Израела и жели да је замени исламском државом” (https://www.blic.rs/vesti/svet/mapa-sta-je-pojas-gaze-a-sta-hamas-ovo-je-sve-sto-treba-da-znate/63rukck), баш као да “појас Газе” није територија Државе Палестине и да Хамас није војна и политичка формација исте те Државе Палестине. (Биће да је Председник Републике Србије био једини који, на Михољдан 2023. године, у разговору емитованом из Прве телевизије, рече да ратују Израел и Палестина, али зато ниједан од медија који су исте вечери јавили да је Израел напао аеродроме у Дамаску и Алепу, у Сирији, не рече да би се тај израелски напад могао назвати терористичким, ако ни због чега друго, а оно због “претпоставке” да Држава Сирија – званично: Сиријска Арапска Република -, није у Палестини, у Хамасу или у Гази).
Месец дана касније, 5. новембра, у вечерњем дневнику, и ово примера ради, Прва телевизија извештавајући о “рату између Израела и Хамаса”, поменула је да је у Гази, у Држави Палестини, побијено више од 10.000 (десет хиљада) лица, међу којима и неодређено велик број деце; жене и стара и болесна лица нису поменута, ваљда се урачунавају у “колатералну штету”.
Како је време одмицало, Израел је своја војна дејства усмеравао и према Либанској Републици у којој је 1982. године основана војна организација Хезболах, са циљем да се Либан одбрани од упада израелске војске, правданог наводним трудом да отуд истера избегле припаднике Палестинске ослободилачке организације. И, сад, израелска војна агресија на неку суверену земљу сматра се оправданом, а одбрамбене снаге у нападнутој земљи проглашују се терористичком, милитантном организацијом.
Већ месецима, медији по Србији исцрпно и исцрпљујуће обавештавају о ратним (не)приликама на Блиском истоку – најчешће је то “напад на Израел”, неретко ратују Израел и неки тамо Хамас, некад Израел гађа циљеве у Либану (који није у рату), редовно се истиче тереоризам већ помињаног Хамаса, повремено се чује да на оној неизраелској страни гину углавном деца и жене – ваљда као најкривљи за своје страдање, врло ретко се “открива” колико је “у комад” угашено дечјих живота, “антитерористичка” страна не прикрива да гађа амбулантна кола и болнице (“индонежанска болница у Гази претворена је у масовну гробницу”), “укида” воду и струју и протерује десетине хиљада “непријатељског” цивилног становништва позивајући на размену талаца не би ли после тога кренула у рат до истребљења оне друге стране, “терористичке”.
Газа, дабоме, то је “нешто тамо”, некакав терористички бункер, са тунелима испод и изнад земље, у којима је настањен Хамас, “највише због отворене и оружане борбе против Израела”. Нико се још није досетио да се запита каква је то “отворена и оружана борба” против некога ко није умешан у исту ту “отворену борбу”, нарочито због тога што се израелски амбасадор у Београду, током једног састанка с ондашњим председником Скупштине Србије Владимиром Орлићем, похвалио да његова земља није у сукобу са палестинским народом, “већ са терористичком организацијом Хамас и њеном идеологијом” (хттпс://новимагазин.рс/вести/306230-амбасадор-израела -нисмо-у-рату-са-палестинцима-него-са-ха).
О каквој се “идеологији” и њеном “тероризму” ради, најречитије сведочи упозорење Агенције Уједињених нација за децу (Уницеф), јавности представљено 31. октобра 2023. године да, ако Израел не прекине своје војне активности у Гази, тамошње становништво, посебно деца, биће изложено све већим опасностима. “Газа је постала гробље хиљаде деце. То је пакао на земљи за остале”. Саопштење Министарства здравља у Гази “да је више од 8.300 Палестинаца страдало, укључујући и 3.457-оро деце, од када је Израел почео са ваздушним ударима”, потврдила је и госпођа Кетрин Расел, директор Уницефа, податком “да је више од 3.400 деце убијено, а више од 6.300 рањено. То значи да је сваког дана у Гази убијено или рањено 420-оро деце, што је бројка која би свакога требало дубоко да потресе”; свакога, можда, само не Израел и његове војне и политичке заштитнике који ту “жртвену врсту” урачунавају у Хамасов “терористички подмладак”. (Овде сасвим безазлено делује саопштење Агенције ОУН за помоћ палестинским избеглицама да је 625.000 палестинске деце лишено образовања).
Упозорење Џејсона Лија, директора организације Save the Children (Спасимо децу) за палестинске територије (од 9. новембра 2023), да је “ситуација у Гази тешка и све гора… једно дете гине на сваких десет минута а на сваких пет минута једно дете је ра-њено. И то су повреде које им мењају живот. Поред смрти и опасних повреда… 1,5 милион људи, односно 60 одсто становника Газе је расељено, избегло из кућа… траже уточиште у школама и болницама… где могу да буду заштићени. Али те зграде немају довољно воде, и довољно хране… У једном центру у Кан Јунису, на југу Газе, 22.500 људи живи у школи, која је саграђена за максимално 2.000 људи… Ово је хуманитарна катастрофа и деца плаћају цену. Газа има 2,3 милиона људи, од којих су половина деца… Две од три погинуле особе су жене или деца. Сада је битно да имамо прекид ватре јер хуманитарци не могу да испоруче помоћ када су ваздушни напади и гранатирање у току” (https://www.glasamerike.net/a/deca-gaza-izrael-palestinci-sukob-hamasс/7347252.html);
На самој средини децембра, од Снежане Анђелић, психолога и дечјег психотерапеута која већ неку годину ради у Палестини, могло се сазнати да “палестинска дјеца живе под континуираним, кумулативним и трансгенерацијским стресом и траумом”, због чега је и “позвала све појединце и институције да дигну глас и хитно зауставе геноцид који Израел немилосрдно проводи над народом у Појасу Газе”. И могло се од ње сазнати да “то што се сада дешава у Гази није проблем Хамаса. Ово је геноцид. Седам хиљада убијене дјеце није Хамас. Та дјеца су одговорност сваког од нас, одговорност међународне заједнице” (https://www.aa.com.tr/ba/balkan/psihologinja-sne%C5%BEana-an%C4%91eli%C4%87-%C5%BEivjela-je-i-radila-u-palestini-du%C5%А1а-me-boli-i-duboko-sam-razo%C4%8Darana/3083337);
После равно месец дана, са друге стране саопштено је да је “више од половине стамбених јединица у Појасу Газе уништено, неупотребљиво или оштећено од почетка сукоба”, те да, “према проценама, скоро два милиона људи у енклави или 85 одсто становништва, напустило домове”0000 (хттпс://њњњ.ббц.цом/серби ан/лат/свет-67038267). Нових тридесетак дана “дочекало” је наредбу Бењамина Нетанјахуа (1949), председника израелске владе, да “његова” војска “пред снажну офанзиву на јединице Хамаса”, “припреми евакуацију” палестинских цивила из Рафе, на граници с Египтом, где, према процени, “тренутно живи 1,5 милиона Палестинаца, пет пута више него пре почетка израелских напада на Појас Газе” (https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-68280050). Неки дан касније, 18. фебруара, могло се чути да је Нетанјаху своју наредбу пропратио изјавом да “не освојити Рафу, значи изгубити рат”. (После равно четири месеца, од палестинског Министарства здравља могло се сазнати да су у протеклом ратном периоду убијена 37.372 лица, од тога четрдесетак одсто деце, а из Уједињених нација потекао је податак да је ратно разарање “произвело”, поред “огромних људских жртава… и око 39 милиона тона рушевина и отпада).
Све то као каменчићи у ономе што “многи свјетски медији (CNN, BBC, Guardian…) сваке године пишу о Накби, догађају за који би сви требали знати ако желе знати контекст збивања у Израелу, Гази, Палестини”, догађају, односно појму којим се у преводу на нашки означава катастрофа: “Палестинце искоријенити с њихове земље… избрисати палестинску баштину и културу… ништа мање од сљедећег – збрисати Палестину с карте свијета” (https://radiosarajevo.ba/vojesti/svijet/znate-li-sta-je-al-nakba-cilj-projekta-bio-je-izbrisati-pales/516771).
Понешто од тога изложено је повременим америчко-западноевропским “приговорима” израелској ратној “доктрини”, заустављеним на вербализму и закулисној поруци “само ви радите свој посао”, као и америчком вету у Савету безбедности Уједињених нација на резолуцију “о моменталном прекиду ватре у Појасу Газе, трећи пут… од 7. октобра”, кад је Израел завојштио на Државу Палестину. Све то у америчком ишчекивању да се створе услови за деловање на некој другој страни, против Србије, на пример.
“Жртвене” Уницефове цифре као да су забринуле Нетанјахуа, те је пожурио да изјави – у интервјуу за Си-Би-Ес Њуз, што је 17. новембра пренела београдска “Политика” – како се цивилно становништво у Гази (прећуткујући да се ради о Палестинцима) путем летака безуспешно упозорава да бежи, са циљем да “цивилне жртве буду сведене на минимум… Свака смрт цивила је трагедија и не бисмо смели да их имамо пошто чинимо све што можемо како бисмо цивиле уклонили од опасности”. Баш тако – “цивиле уклонили од опасности” -, намерно забашурујући истину да је и “принудно премештање” становништва, односно прогон цивилног становништва са његовог станишта, једна од геноцидних радњи. Када Нетанјаху томе дода да “Хамас чини све” како би палестинско становништво било поштеђено замишљеног принудног премештања и остало на својим стаништима, само му недостаје признање да оружану силу над цивилним становништвом примењује његов Израел, те да Хамас није терористичка организација већ оружани заштитник сопственог народа, палестинског.
То у условима кад и Уједињене нације (које, истина, више и нису међународна организација, то је америчко служинче постало таквим и због тога што Сједињене Америчке Државе сматрају да на то имају право као њихов домаћин и највећи финансијер) знају да Израел чини “ратне злочине колективним кажњавањем” људи у Гази, кад исто то тврде организације за заштиту људских права, попут Амнести интернешенел и Хјуман рајтс воч, кад високи комесар УН за људска права Фолкер Тирк изјави да су “израелско колективно кажњавање палестинских цивила… и незаконита присилна евакуација цивила” ратни злочин, кад генерални секретар Уједињених нација АнтониоГутереш каже да Газа постаје “гробље за децу”, кад Нетанјаху не жели да разговара са Гутерешом, кад израелски представник у Уједињеним нацијама тражи да се Гутереш повуче јер не зна да руководи организацијом на чијем је челу…
А једна дама из шпанског државног и политичког врха, уз то и психолог, зове се Ионе Белара, све то сажела је у поруку да је “Нетанјаху, на челу Државе Израел, потпуно ван контроле”, да је “прогласио Уједињене нације непожељним”, да се ни он ни Израел, у наводној намери да униште Хамас, “не сматрају одговорним за незакониту окупацију палестинских територија” , те да Нетанјахуа и његове сараднике “одговорне за бомбардовање цивила” треба извести пред Међународни кривични суд (https://24sedam.rs/svet/vesti/253844/spanska-ministarka-netanjahua-treba-izvsti-pred-haski-sud/vest).
Не зна се да ли је то имало неке везе са чињеницом да је Међународни кривични суд, две и по године раније, покренуо “формалну истрагу у вези с могућим ратним злочинима почињеним… током рата у појасу Газе лета 2014, и могућим злочинима током… јеврејског насељавања Западне обале и источног Јерусалима” (https://www.politika.rs/sr/clanak/474908/Svet/Аntisemitizam-ili-zadovoljenje-pravde) – чин који Нетанјаху назвао “есенцијом антисемитизма и врхунцем хипокризије” -, али су се адвокати палестинских жртава, средином новембра 2023. године, одважили да Суду у Хагу поднесу тужбу против Израела, с образложењем да се ради о геноциду. Одважили, дакако, јер су израелски злочини над Палестинцима, почињени под заштитом могућих казни за “антисемитске” изјаве или поступке, отклонили ту самоодбрамбену “антисемитску” ограду. Утолико пре што је, према изјавама израел-ских војних и политичких званичника, “намјера израелске војске у нападу на Газу врло јасна, а то је да очисти Газу од Палестинаца, као и да “присиљавање више од милион људи на мигрирање и прекид приступа храни, води, енергији и лијековима указује на циљ потпуног уништења становника Газе” (https://bhsc.trtbalkan.com/world/advokati-zrtava-palestine-podnijeli-tuzbu-mks-u-proriv-izraela-z).
Све то у складу са наредбом Јоава Галана, израелског министра војног, издатом 9. октобра, да се Газа потпуно опседне: “Неће бити струје, хране, горива, све је затворено. Боримо се са људским животињама”.
Чему су се, десетак дана касније, својим изјавама придружили премијер Бењамин Нетанјаху (“Ми смо синови светлости, они су синови таме. И светлост ће победити таму”), Дан Гилерман, бивши амбасадор Израела при Уједињеним нацијама (“Веома сам збуњен сталном бригом коју свет показује за палестински народ и заправо показује за ове ужасне нељудске животиње које су починиле најгоре злочине које је овај век видео”) и Моше Фејглин, лидер ционистичке партије Зехут (“Не остављајте ка-мен на камену у Гази. Газа треба да се окрене Дрездену, Да! Потпуно спаљивање. Нема више наде. Уништите Газу одмах! Одмах!”).
Некако истовремено, да ли у договору с адвокатима или “са своје главе”, три палестинске организације за људска права поднеле су тужбу истоме том међународном суду, уз захтев да се издају налози “за хапшење израелских лидера, укључујући премијера Бењамина Нетанјахуа, због геноцида”.
Наравно, ништа од свега тога јер Израел делујући заклоњен иза пароле о холокаусту, под заштитом америчком и бројних њених европских колонија, и даље срља у геноцид над Палестинцима. То је и Нетанјаху изрекао поруком да ће после размене талаца кренути у истребљење Хамаса, регуларне војно-одбрамбене формације званично признате Државе Палестине – поруком која доказује да се насиљем, применом злих средстава, никад не може стићи до некога племенитог циља.
Кад је већ тако, агенција “Анадолу” могла је 18. јуна 2024. године јавити да је “најмање 36.439 Палестинаца убијено, а 82.627 особа повријеђено у континуираним нападима које Израел изводи у блокираном Појасу Газе од 7. октобра прошле године… Многе жртве су и даље заробљене под рушевинама и на путевима јер спасиоци не могу да дођу до њих… Појас Газе је у великој мјери девастиран, а око 2,3 милиона становника под блокадом и екстремном хуманитарном кризом води голу борбу за преживљавање (https://www.aa.com.tr/ba/svijet/u-izraelskim-napadima-u-pojasu-gaze-od-7-oktobra-ubijeno-najmanj/3237852).
Исто то, али мало друкчије, бавећи се израелским војним учинком у раној фази, Радио-телевизија Србије представила нам је врло сликовито једним саопштењем од 5. новембра 2023. године: “Угљенисана, обезглављена дечја тела. Гомила предшколаца замотана у беле чаршаве. Крик мајки и очева усред рушевина које су до јуче биле дом. То је сликовити приказ израелских операција у Гази. У одговору на терористички напад Хамаса, Израел на школе, болнице, избегличке кампове испаљује гранате, које на сваких десет минута убију једно палестинско дете. За месец дана скоро 4.000 деце. Иако суочен са озбиљним оптужбама за геноцид, Тел Авив се хвали да операција напредује ‘по плану’. Баш тако, али све то, и израелски напади на болнице, на школе, на избегличке кампове, на убиство шесторо деце у једном сату, на обезглављена и угљенисана дечја тела, на израелску несметану војну операцију, на озбиљне оптужбе за геноцид, обезвређује се “признањем” јавног, државног информативног сервиса да је то “одговор на терористички напад Хамаса”.
Но, за Бењамина Нетанјахуа све до сада речено било је млаћење празне сламе, лаж, па се у разговору са Реноом Жираром за “Велт” (средином јуна 2024 – https://www.welt.de/politik/ausland/plus252106118/Benjamin-Netanjahu-Sie-im-Westen-muessen-verstehen-dass-dies-ein.html – превео Мирко Вулетић), потрудио да обезвреди све што је о израелском походу на Палестину до тада сведочено: “Не постоји палестинска држава… Израелци желе да живе у миру са својим палестинским суседима… Ако би терористе учинио господарима Газе, омогућио би им да понове масакр попут оног 7. октобра: спаљивање беба, силовање жена, киднаповање преживелих Холокауста… – Израелске одбрамбене снаге предузеле су мере… да се ограничи број цивилних жртава: слањем текстуалних порука, летака преко подручја која треба да буду узета и траже од цивила да их напусте… Оптужба за намерно изгладњивање становништва Газе је клевета. Од почетка рата у Газу смо пустили 25.500 камиона који су довезли преко пола милиона тона хране и лекова. Асфалтирали смо нове путеве и отворили нове граничне прелазе за ове камионе… Ви на Западу морате схватити да је ово рат за цивилизацију! Израел је у првом плану, наша победа против тероризма биће и ваша победа”.
Мора бити да је Нетанјахуове небулозе о “рату за цивилизацију”, о “ограничавању” цивилних жртава, о “асфалтирању нових путева” док Палестину бомбардује, о животу у миру са палестинским суседима, о обезвређивању бар две трећине суверених држава које су у Организацији Уједињених нација, таквој каква је, признале Палестину и њен међународно-правни статус, надалеко предвидео један Србин по рођењу а именом Срба О. Филиповић, на инстаграму (не знам шта је то) представљен као Србислав, “политички аналитичар, народни посланик у Скупштини Србије од 2016-2022”, тако што је у телевизији “Информер”, 18. новембра 2023. године оправдао израелске поступке у Палестини: “Ужасно је што уопште пребројавамо… Ово што Израел ради је прекомерна употреба силе, али није тероризам, јер Израел није терористичка организација… Ако сте знали да ће израелска реакција бити брутална, то значи да сте свесно своје људе гурнули у смрт”.
Што ће рећи: да би опстао, народ палестински, у целој овој причи узгредна америчка и јеврејска жртва, треба да напусти своју постојбину признајући “даровану” му бруталност, геноцид над собом… Јесте зло што један макар и бивши посланик, страначки а не народни, тако мисли највероватније тумачећи став Званичне Србије, али је таквом кукавичком држању блиско и становиште да је Отаџбина најобичнија беспослица. У свему томе, многи у Србији питају се ко је ко и ко је шта, тако да те и такве недоумице засноване на незнању, недовољној професионалној заинтересованости и неопрезности или, можда, намерној “заборавности” електронских и папирних медија да су “Хамас” и “Хезболах” легалне институције, прва у Држави Палестини, а друга у Либанској Републици, могу битно утицати не само на тренутно расположење “радних људи и грађана”, већ и на физичку одбрану Србије, србскога народа и србских националних интереса.
Пођемо ли од бесмислице да је информативна делатност у државној управи Републике Србије “увезана” са телекомуникацијама које би, да је памети, биле у “осталом” саобраћају, логичним се мора сматрати да је и онај информативни део заточен у незнању шта су информације и чему оне уопште служе. Кад је већ тако, најједноставнији одговор на питање куд и како, садржан је у избегавању било каквог промишљања “на задату тему” – ако су информације већ однекуд пристигле, најчешће са стране, биће да су проверене, те их ваља поштовати – по правилу успостављеном у изреци “видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу”.
Да баш свака информација пристигла у Србију није за “поткивање”, неко би то морао ставити на знање њеним “потрошачима” – обично добро необавештеним, али зато довољно наивним и, по личном одређењу, рођеним свезналицама. У претресаном случају, кад се већ Министарство информисања не разуме у своја задужења, то би морали учинити заступници званичне историјске науке, макар и због тога што се довде описивана збивања и неки учесници у њима могу упоређивати не само са “милосрдно-анђеоским” бомбардовањем пре равно четврт века, већ и са понечим од пре осамдесетак година. Па се, тако, примера ради, Нетанјахуов “цивилизацијски” поход на Палестину може изједначити са поруком Адолфа Хитлера (1889-1945?) да “сва дела имају смисао, па и злочин”. Утолико пре што рабинска “наука” Менахема Шнерсона (1902-1994), америчког грађанина, једног од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месије за његове следбенике, бавећи се питањем како “обезбедити потпуни процват… национализму-ционизму, прецизније Јеврејском фашизму који се по својој тајности и моћи појављује као надфашизам”, за Хитлера вели да је “глуп и незрео”.
Рекох да би то морали учинити заступници званичне историјске науке, али – мрка капа, они увек унапред “знају” која је тема врло осетљива, њима недостаје временска дистанца… Кад је, примера ради, пре тридесетак година требало написати рецензију за некакву књижицу о текућим збивањима у Србској Крајини, један академик утрошио је пола сата хвалећи је, али је, за сваки случај, тихо, у најстрожем поверењу, приупитнуо њеног аутора “да ли је време да се објављује”, другом (потоњем) академику сметало је што је ауторов језички израз “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан”, директор неког института за новију србску историју (или директоров заменик), рођен у Крајини, избегао је да ишта о њој каже јер “није специјалиста за најновију историју”, а за ону њихову братију по академији и унезверитетима важно је да су Словени на Балкан пристигли ниоткуд, у шестом или седмом веку, да је Стојан Новаковић (1842-1915), онај који је у србско школство увео увезено “знање” да Срба нема пре Немањића, позлатио све чега се дотакао, да су србски проблеми настали однедавно, да ли 1943, или 1928, или 1980, да ли сутра, да им није “у знању” шта то би Стара Србија, шта то би комуноусташки рат против србскога света (1941-1945), шта то би “братство и јединство”, шта то би Србска Крајина… шта то би… шта то би…
Ваља оставити и неким будућим историчарским генерацијама да са довољне дистанце “откривају” шта се све дешавало у времену које је њихове научне претходнике уверило да се није десило ни оно што су, ако су хтели, могли видети, чути, прочитати… или барем замислити се над указивањем Ноама Чомског (1928) на стварносни, применљив концепт америчке војне и фашикратске силе, по коме би “требало престати расправљати о нејасним и… нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације”.
“Нестварне циљеве” одбацио је и Менахем Шнерсон представљајући јеврејске планове којима се предвиђа и следеће:
“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над свим царствима и народима”.
Све то као доказ да је блебетање о наводним људским правима демократски увод у наводну одбрану од “унутрашњих агресија” и далеки наговештај стварних последица геноцидних радњи исте те демократије -, било примењено у Хрватској током предизборне кампање 1990. године, а овога потписника подстицало да у истом том периоду, на зборовима Србске демократске странке по Славонији, Барањи и Западном Срему, подсећа и упозорава на невоље које су србски народ довеле до линије иза које нема опстанка:
– Југославија је оформљена као збир свих србских непријатеља, с унутрашњим границама које су за искључиви циљ имале да разбију територије настањене србским живљем. За неке, као за Словенце, Југославија је била само пролазна станица за путовање v Europo;
– На помолу је римокатолички обрачун са србским православљем, пошто римокатолицизам није успео много да се помери на исток преко србских територија, од оног расцепа у хришћанској цркви. Тај римокатолицизам обишао је свет, стигао је на све континенте, али морао је на неке стране ићи много даљим путем, западним смеровима. И сам Ватикан налази се под одређеним притиском римокатоличког света, будући да се пред његовим вратима, на двеста-триста километара ваздушно, православље никако не повлачи;
– Издвајање такозване маћедонске цркве из Србске само је један из низа покушаја да се начето србско православље уништи у корену. Маћедонску цркву признао је само Ватикан, а сви видови сарадње између Ватикана и те непризнате маћедонске цркве усмерени су на унијаћење Маћедонаца. Већ оријентисани антисрбски, поунијаћени Маћедонци постали би у наредној фази римокатолици, што би довело до остварења основне замисли да се србско православље физички (географски) раздвоји од грчког. Што за сада нема видљивих притисака на грчко православље, разлог ваља потражити у периферном положају грчких територија; и они ће, наравно, једнога дана доћи на ред;
– Уништење србског православља (“Нема Срба без православља, нити има србског православља без Срба” била је крилатица коју сам често помињао), односно покушај његовог уништења, требало би да буде пробни камен, или сонда, за уништење руског народа, руског православља и руске државе. На србском примеру требало би испробати све “трикове” и марифетлуке за, у догледном времену, коначни обрачун са великим православним руским народом који је уистину србско племе и који учи да је “тамо” стигао “одовуд”; ако Срби поклекну, пашће и Русија; опстане ли Србство, биће то спасење и за Русију;
– У окршајима који нас очекују, нећемо имати великих савезника. Енглези нам никада нису били наклоњени, Американци су, зарад елиминисања економске и војне конкуренције, врло заинтересовани за разбијање тек замишљене Европске економске заједнице, Немци су увек ратовали против Срба, а Руси, без обзира на раније односе, изгубљени су у седамдесетогодишњој комунистичкој индоктринацији; много ће времена проћи док се Русија не пробуди, а док се то не деси, биће за Србе изузетно тешко. Што се тиче Француза, они, иако се ми хвалимо спомеником захвалности Француској, и нису били неки наши особити пријатељи, више смо се ми гурали да будемо пријатељи њима. Због тога и не треба да чуди што су се већ чули предлози да се сруши онај споменик на Калемегдану.
Историчарима из круга званичне историјске “науке” било је тада, а ни данас није друкчије, све то недостојно њихове “научничке” пажње – друкчије се није држало ни ондашње министарство информисања -, те се, нажалост, мора сматрати сасвим природним што се у добром делу србскога народа, у његове млађе нараштаје посебно, није укоренила ни најосновнија представа о припадности србском националном бићу и србској духовности. И стога, највећи број информација осмишљаваних на страни, које му се “миротворно” нуде као замена за неку “убиствену” варијанту, без неких већих препрека усмерен је ка замишљеном циљу – уништењу србскога рода, почетног народа-мајке, творца људске цивилизације.
Првих летњих дана 2024(7532)

Институт „Торлак“ позвао је грађане да „без упута и потпуно бесплатно сазнају свој вакцинални и имунолошки статус“ на многе старе болештине, али изгледа да то чини и с циљем да још нешто дода и „ковиду 19“.  Тај вирус је, по свему судећи, темељито осрамотио српску медицинску науку и никако није јасно да ли је она уопште свесна те поразне чињенице. У приликама, наиме, кад је у свету „ковид“ лечен сасвим успешно („у домаћим условима и на пацијентовом кревету“), српски медицински мудраци (подупрти са тридесетак академијских бесмртника) формирали су „кризне штабове“, градили „ковид-болнице“, расписивали потернице за лекарима који су своје пацијенте лечили као и свуда у свету, а нису набављали лекове којима су пацијенте могли опорављати за неколико дана. И успели да за две године побију 147 лекара и другога медицинског особља и не зна се колико (хиљада?) недужних пацијената. Те су ми појединости, не тако давно, послужиле као основа за питање је ли се јавни тужилац умешао у свој посао и распитао се по којим су то протоколима српски лекари пострељали толико својих колега и толико (хиљада?) својих пацијената и да ли су то учинили из нехата или с предумишљајем јер се не може веровати да нису – знали шта раде.

Или ће „Торлаково“ освежавање ове теме ипак бити знак да ни последња недоумица која је горе поменута – није без основа. Тј. да и „Торлак“ мисли да би се вакцинама и даље могло убијати. И то, може бити, много ефикасније него што је досад чињено. Да није тако, „Торлак“ се, вероватно, не би ни оглашавао: старе вакцине, оне којима су неке болештине искорењиване нико никад није довео у сумњу, али се „ковид 19“ из целе приче морао искључити јер се показало да је то био злочиначки пројекат СЗО / WHO којим је побијено много милиона људи од дечјег узраста до 45 година старости, тј. управо онај део популације за који је речено да би у 99 процената „ковид“ преживео и – без лечења! (А занимљиво је, уз све то, да се „Торлак“ није огласио ни у вези с једним чудним медицинским феноменом о коме се и међу лекарима и, пре свега. међу родитељима говори тек „у пола гласа“: да ли су за пораст аутизма код деце заслужне вакцине које се новорођенчадима дају одмах по рођењу? И какве су то вакцине, и да ли су и њих прописали Бил Гејтс и педофили из СЗО / WHO? И да ли су оне тестиране једнако као и оне за ковид? Постављам ова питања зато што не знам који статус има „Торлак“ у данашњој српској фармакологији: знам да је то некад била озбиљна адреса, али последње што о њему памтим била је реч неког странца (истина – женског рода) да ће тамо производити „вакцине за коње“, па не знам је ли се шта у тој коњској науци у међувремену променило. (А памтим и једну „причицу-без-везе“: некад је једна вакцина оглашена као убица кад је од педесет милиона вакцинисаних умрло 25 људи, али је то било у време кад су о томе одлучивали људи и лекари, а не Бил Гејтс и педофили и убице из СЗО / WHO.)

И да малкице „смирим причу“: не знам да ли „Торлак“ у српском здравству има исти статус као и „Klett-Žužul-Žderić“-фаланга у српском школству и да ли се прогласио надлежним да убија Србе као што ови други убијају душе њихове деце.

*

Како се Хрвати састављају са »својим« језиком. Прве Хрвате Фердо Шишић нашао је 1608. године негде по подножју Велебита и у узаном појасу Горског котара према Карловцу, после се они у Тридесетогодишњем рату (1618–1648) прославили покољима протестаната по Чешкој и Немачкој и на зиду Катедрале у Магдебургу уписали се у немачко памћење по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“; за следећих 200 година опет били заборављени и тек ће Лајош Талоци (1857–1916), секретар Бечког архива, „подсетити“ на то да су „они“ (тј. Беч, Пешта и Ватикан) 1836. године створили „хрватску нацију“, не вели да су је засновали на српском, „илирском“, језику (нису имали преводиоце), то им касније све „оверили хрватски вуковци“) и на Католичком конгресу 1900. у Загребу наредили да је то „хрватски“ језик, да они другога језика нису никад имали нити су икад били – Срби. И да се све друге чињенице о њиховој историји имају сматрати недопустивим, па и она да је, према „попису од 31. дећембра 1890“, у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано 11177 житеља, од којих 9713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ни један једини хрватски! Католички мисионари покушавали су ширити католицизам по српским просторима, али су ти процеси, по Босни – рецимо, текли прилично успорено, а као потврда за то могу послужити и следеће појединости:

• мостарска бискупија основана је 1625. године без иједне цркве, без иједног свештеника и без иједног верника;
• кад је 1882 (дакле – више од два и по века касније!) Јосип Штадлер устоличаван за надбискупа сарајевског, учињено је то у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву, и у томе делу Босне, није било;
• кад је током последњег рата у Босни високи функционер ХДЗ-а неопрезно открио „своје велико изненађење“ сазнањем да је највећи број католичких цркава по Босни саграђен тек после Првога светског рата, одмах је био смењен са свих функција и једва успео да спасе главу бекством у Немачку;
• Штадлер се после жалио да су његови фрањевци „никакви Хрвати“, да су вековима „србовали“ и писали ћирилицом, а фра Грго Шкарић са Широког Бријега предлагао да се „њихова Херцеговина прикључи Србији“ (после је он, пред провалом мржње, побегао у Србију).

Хрвати су се врло успешно сакривали и од себе и од историје, веле да их је било од Велебита до Балтика, Урала, Ирана, а не објашњавају како су се прва четири њихова сународника у Дубровнику нашла 1896. ни зашто је дотле хрватско име било „зазорно“ (тј. срамотно) и у Загребу па су тамошњи „племениташи“ као Хрвате именовали своје коње, а не своје кметове. И дочекали Броза да у мају 1945. умножи број Хрвата наредбом да се сви штокавци-католици морају тако одређивати без обзира на то како се лично изјашњавали и тиме потврдио своје савезништво и с Павелићевим усташтвом и са Хитлером. И да се све време своје дуге владавине (и за време рата и све до смрти) бавио једино сатирањем Срба и православља. Хрвати и иначе воле да кажу да је Босна и „њихова матична држава“ и да је „Јајце њихов краљевски град“, али никако да нам јаве који су то њихови „краљеви“ били нити како се десило да се за хрватско име тамо, као и у Книну, први пут чује тек пошто су, пре тридесетак година, истребили Србе.

*

Дужни смо да обновимо „Завет учитељства“. Јављају новине да су „Влада и просветари постигли договор“: за убиство учитеља ђак ће бити осуђен на затвор (па ће затворске ћелије бити унапређене у школске учионице, а пендрек у регуларно наставно средство). Тиме је српска држава потврдила своју сакату памет: Школу као најважнију националну тековину предала у руке незналицама и корумпираним трговцима и сада, уместо да сагледа узроке слома и њих покуша уклонити, кренула да ублажава последице разарачког посла својих незналица и трговачких лопужа. Будући, међутим, да се зло таложило деценијама (од Митре до Славице) и да је школа „циљано“ уништавана као пречица до разарања српскога националног етоса, разарачима је остављено и превише времена да затру све трагове српске националне памети и да осрамоте и свако сећање на српску историју и српско национално памћење. И Срби били доведени дотле да међу њима остане без одјека реч угледног богослова да смо „дужни да обновимо Завет учитељства“, одн. да се покушамо вратити на оне стазе на које нас је извео Свети Сава као први министар српске памети.

И добацио нас до – Митре и Славице.

*

Може се Србија и темељитије пустошити. Српска научна министарка утврдила је да је „Србија привлачно одредиште за стране инвестиције“, организовала „скуп посвећен умрежавању српских стартапа и немачких компанија“, уверава нас да то „представља велику част за Србију“ јер ће се немачке компаније укључити у пљачкање других делатности за које је Klett успоставио добре обрасце пустошењем српске школе и њеног уџбеничког тржишта. Биће, међутим, извесније да министарка није потпуније обавештена о ономе о чему нам приповеда. Па ни о томе, рецимо, да су нам исти ти Немци, пре више година, јавили да ће Србија бити сведена „на безначајну балканску енклаву“ и осуђена на нестајање, тј. да ће Прешевска долина бити дарована Арнаутлуку, Рашка област Бошњаклуку и Турској, Војводина бити враћена под хабсбуршку стражњицу, источни крајеви отурени Бугарској и Румунији, а у Шумадију пресељени европски Цигани и вишак арапских миграната – да их Рио Тинто потрује заједно са последњим Србима. И да се све то опосли уз помоћ онога соја Српкиња које су отишле у феминисткиње, министарке, туризмологуље, НВО-глодарке, а заборавиле да би могле бити и жене (а мајке – само грешком, при чему им се то може догодити једном – у 20%, двапут – у 40%, а вишеструких „грешница“ међу њима има таман толико – да се не примећују). И кад се о томе говори, ваља нам признати да су Срби давно престали да се рађају, а да се то претворило у заразу онога часа кад су школе по селима почеле да се гасе, затварају, урушавају, а да је и у градовима у њима бивала све „мања гужва“: све их се мање и тамо рађало, а отуд им је било и „ближе и лакше“ да се измакну – преко границе. Осакаћена школа могла се уобличити једино у сакатој држави и наша министарка била је осуђена на то да својим немачким партнерима потури једино осакаћену науку и да пред њима „заступа“ оно што су они од ње много боље знали. Министарка ће нам рећи да Србија има четири „велика универзитета“, али ће заборавити да дода да су се и они истањили пред налетом оних који се оснивају у киоску на свакој трећој раскрсници или у станичном бирцузу („иза шанка лево“) и на којима се студира „до последње рате“, тј. докле се „дипломица“ не кандидује за министрушу енергетике или родно сензитивног језика – која ће __мајкану наредити да се порађа (или шароњи да се тели – да шаруља не би била дискриминисана).

При чему ће науку обликовати према чврстим личним трговачким рачуницама, а све друго може и по феминистичким (или неким сличним) обрасцима. И не мора мислити о томе хоће ли је имати ко сахранити или ће се (као и све феминисткиње) распадати као и свака друга стрвина – тамо где последњи пут падне и не могне се придићи.

*

Министарско слепило од вештачке памети. Министарка српске националне памети обавестила нас је да се на Светском форуму о образовању у Лондону похвалила да је „у првом циклусу образовања основне школе Дигитални свет обавезан предмет док су у другом циклусу… обавезни предмети Техника и технологија и Информатика и рачунарство. Она је, међутим, пропустила да каже да у тим „циклусима“ ђаци нису стигли да науче ни таблицу множења нити сва слова српскога језика и да се, по разумевању мог другара Аце Липковског, без тих „двеју основних компетенција“ не може напредовати ни у математици ни у писмености на српском језику. И да је за такво уобличавање наставних планова и програма одлучивала рачунарска мафија и њено настојање да распрода што више сопствених производа и да што темељитије идиотизује њихове мале и младе кориснике: они дете „уче“ о функцији леве хемисфере мозга пре него што оно „научи“ која му је лева рука па је та трговачка (хоћу рећи – злочиначка) памет уредила да су српска деца доведена до тога да не знају ни којим језиком говоре, ни које је писмо тога језика, да „не могу носити 18 предмета“, да „не могу гледати своје одељење“, да се не могу одлучити хоће ли се „ујутру умити или убити“, да не могу „изабрати мост с којега ће скочити“. И уместо да деци скине с леђа макар десет „предмета“ које су им трговци (хоћу рећи – зликовци) натоварили, необавештена министарка им „олакшава муку“ тиме што им додаје и 19. предмет и прописује им психијатријске сеансе којима ће их убедити да им је засад лако – при ономе што ће им она још натоварити.

Министаркино хвалисање у Лондону показује да она не зна ни где се налазила ни о чему је говорила, а нису упућенији у то ни неки специјализованији мајстори. Један ће од њих од радости поскочити јер се показало да „вештачка интелигенција повећава продуктивност“ и да су „раније за истраживање и развој биле потребне године, сада је тај процес вишеструко смањен, и уз добре инструкције од машина могу да се добију сјајни одговори“; други ће томе додати да ће вештачка памет уредити да се „дизајнирају биљке и животиње на микроклиму, прилагођене одређеној микроклими, врсти земљишта“, а министарка нас обавестила да су на њеном лондонском скупу, „између осталог, биле и теме попут подстицања разумевања вештачке интелигенције, унапређење образовања у области климатских промена итд.“ Нико од тих „упућеника у проблематику“, међутим, не добацује до суштине проблема о којима се говори: и иза вештачке интелигенције и иза климатских промена налази се колосална злоупотреба научних открића усмерених на то да се „дизајнирају“ не само биљке и животиње већ и сам човек са свеукупним својим окружењем, тј. да се контролом његовог „климатског окружења“ приреди основа за његово уништење, тј. за свођење данашњег броја житеља на планети на „неке милионе – одабраних“ и на „златну милијарду – робова“. А кад је реч о климатским променама, оне се најбоље објашњавају оним што нам доноси ХААРП: кад пољопривредним усевима треба киша да се развијају – њима ће бити дароване суше, а кад им треба сунце да сазревају – њима ће бити обезбеђене поплаве. Вештачка интелигенција, са своје стране, такође није „дизајнирана“ тако да човеку помогне, а јесте да га потисне, тј. да га замени, тј. да га учини сувишним, тј. да га осуди на одстрел.

Они мајстори за које напред рекосмо да скакућу од радости брзо ће схватити да су много глупљи од машина које су створили и којима су се дивили.

И зато могу прекрстити руке. Обавили су посао и сад им је једино остало да чекају – да буду одстрељени.

Свјетски познати економиста Џефри Сакс је гостујући у подкасту истакнутог америчког новинара Такера Карлсона казао да је Србија бомбардована и разорена због базе Бондстил и профита војно-индустријског комплекса.

Сакс је у подкасту одговарао на питања у вези са геополитичким кретањима и изазовима са којима се свијет сусреће, а говорио је и о НАТО бомбардовању СР Југославије, односно Србије и Црне Горе.

Говорећи о томе да са “побједницима Хладног рата” није било преговора, тј. да су обећавали једно, а радили потпуно друго, занемарујући интересе друге стране, понашајући се као “свјетски полицајац”, како је назвао администрацију САД деведесетих година, Сакс је и о агресији НАТО пакта на СР Југославију, тј. Србију, говорио као о једностраном потезу.

– Дакле, све (прим. аут. преговори са Русијом о неширењу НАТО-а на исток) је лажно. Оно што смо говорили, све је лаж. Али само да кажем, САД су наставиле да раде једностране ствари које су биле заиста нечувене. Бомбардовали смо Београд 78 дана током 1999. године. Лош потез. Апсолутно. Бомбардовали смо једну европску престоницу 78 дана, рекао је Сакс, преноси Еуроњуз Србија.

На питање Карлсона која је поента бомбардовања када се погледа уназад, тј. шта су били разлози за овакав потез, Сакс је рекао да је циљ био цијепање Србије и отварање највеће НАТО базе у југоисточној Европи.

– Поента тога је била да се Србија поцијепа и створи нова држава Косово, гдје имамо највец́у војну базу НАТО-а у југоисточној Европи. Тамо смо поставили базу ‘Бондстил’ јер смо жељели базу у југоисточној Европи – истакао је Сакс и наставио:

“У документу под називом ‘Обнова америчке одбране’ 2000. године каже се да је Балкан нова стратешка област за САД. Дакле, морамо да пребацимо велике трупе на Балкан јер је њихова идеја буквално игра ризика, а не само да су вам потребни добри односи или мир. Требају нам наше фигуре на табли. Потребне су нам војне базе са напредним позиционирањем наше војске свуда у свијету. Зато су желели велику базу у југоисточној Европи. Нису вољели Србију. Србија је ионако била блиска Русији. Ми смо једина суперсила. Радимо шта хоћемо. Тако су поцијепали земљу (прим. аут. Србију), што сада тврде да други не смеју да раде. Знате оно, нема промјена граница. Разбили смо Србију, и нашом декларацијом установили нову државу Косово. Тамо смо ставили огромну НАТО базу и то је био циљ”, сумирао је Сакс основну идеју и резултат НАТО агресије на Србију.

На питање Карлсона да ли то значи да агресија НАТО-а није изведена да би се “спасило потлачено муслиманско становништво” (прим. аут. на Косову), Сакс је рекао да је то било спасавање војно-индустријског комплекса, изградња ‘Бондстила’, убијање великог броја људи и уништење градова.

– То је било спасавање војно-индустријског комплекса, узимање лијепе локације за базу у југоисточној Европи. То је било убијање великог броја људи, уништење градова. Знате, било је мало тужно, али ми радимо много тужних ствари и много деструктивних ствари, много ратова. Ми смо земља вјечног рата. Не гледамо уназад. Не би требало ни да причамо о овоме јер ово није било ‘неиспровоцирано’ (прим. аут. као напад Русије на Украјину), сјећаш се? – рекао је на крају Џефри Сакс.

Овај видео подијелио је и о. Дарко Риство Ђого на свом Телеграм каналу и скренуо пажњу на ову изјаву Сакса.

„Не знам да ли ће се неко од српских канала одважити и наћи начина да преведе овај интервју, али разговор између Џефрија Сакса и Такера Карлсона је просто невјероватан. Не само зато што из уста једног високо позиционираног Американца објашњава све што нам се догодило (да, и одузимање АП КиМ од Србије тј окупацију и бомбардовање Београда). Објашњава читав један приступ стварности који читава класа лудака води свијет ка уништењу. Ако не говоирите енглески језик, нађите некога ко ће вам преводити.

Нека нам је Господ на помоћи…“, казао је о. Дарко.

Извор: https://www.in4s.net/dzefri-saks-srbija-je-bombardovana-i-razorena-zbog-baze-bondstil-i-profita-vojno-industrijskog-kompleksa/

ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Текст је писан за књижицу Илије и Драгољуба Петровића “Демократија с наличја”, Србиње/Београд/Ваљево 2006, стране 300-305, а сада се нуди зарад подсећања на времена и прилике у којима је настајао и (зло)употребљаван некада звучан и обећавајући појам “Организација уједињених нација”.

Шта су, уствари, Уједињене нације, односно Организација уједињених нација?

У данима кад се Другом светском рату већ наслућивао крај, будуће победничке силе исказале су јединствену жељу да се ратни сукоб таквих размера више не дозволи. А потом, 26. јуна 1945. године, у Сан Франциску, на завршетку Конференције Уједињених нација о Међународној организацији, представници педесет земаља, нај-већим делом из Јужне и Северне Америке (22), уз више европских (13, међу њима и Југославија) и тек неколико (15) из осталог света, потписали су Повељу Уједињених нација. Преамбулом овога акта дефинисани су циљеви Организације уједињених нација, како следи:

“Ми, народи Уједињених нација, решени да спасемо будућа покољења ужаса рата, који је двапут у току нашег живота нанео човечанству неописиве патње, и да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих, и да обезбедимо услове под којима ће моћи да се очувају правда и поштовање обавеза које проистичу из уговора и других извора међународног права, као и да радимо на социјалном напретку и побољшању животних услова у већој слободи;

И у том циљу:

да будемо трпељиви и да заједно живимо у миру једни с другима као добри суседи, и да ујединимо своје снаге ради одржавања међународног мира и безбедности, и да обезбедимо, прихватањем начела и установљењем метода, да се оружана сила не употребљава изузев у општем интересу, и да користимо међународни механизам у сврху унапређивања економског и социјалног напретка свих народа” (Радоје Радуловић, Људска права и демократија, Нови Сад 1993, 9).

Организација уједињених нација и Повеља о њеном будућем деловању били су колико резултат тренутног победничког одушевљења великих сила, толико и идеал о равноправности свих држава у њеном чланству, не само оних с оснивачког скупа, већ и оних које су у ту организацију ушле касније.

Но, на самом почетку, тај принцип равноправности прекршен је одредбама о саставу Савета безбедности и праву великих сила да “брину” о светском миру. “Уместо јединства, наступила је подељеност света, уместо светског мира, наступило је доба малих локалних ратова, невиђене трке у наоружању и изузетно изражена политика сукоба ниског интензитета” (Владан Јончић, Повеља ОУН и решавање југословенске кризе у “новом свстском поретку”, Војно дело 3-4/93, Београд 1993, 190-191). Док су на светској политичкој и војној сцени функционисале две велике силе, САД и СССР, делатност Уједињених нација сводила се углавном на изналажење мањих или већих компромиса између тих двеју сила. У тренутку кад је Совјетски Савез нестао са те сцене, Сједињене Државе показале су стварну намеру да, под видом изворног система колективне безбедности, успоставе нове односе у светској заједници; оне саме тај нови систем јавно декларишу као своју визију новог света, као “нови светски поредак”, што је само, и искључиво то, други назив за њихову глобалну стратегију и нову војно-политичку доктрину” (Исто, 191).

Лепу прилику да остваре такве своје намере, Сједињене Државе пронашле су у непотпуним и непрецизним нормама Повеље ОУН, које им омогућују да, по својим замислима, правно утемеље нове међународне односе.

Темељ новог светског поретка

Суштину и склоп америчких замисли о “међународном праву” најпотпуније је при-казао већ поменути Ричард Гарднер, у раду под насловом Трновит пут у Светски поредак у коме инсистира на уништењу суверенитета свих савремених држава: “Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље УН и не опуномоћимо светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса. Једном речју, »дом светског поретка« треба дизати од темеља а не од крова. Још непосредније речено, око појма националне суверености треба створити обруч делимичне али сталне ерозије, чиме ће се постићи много више него застарелом техником фронталног напада”.

Међу десет Гарднерових главних услова за уништење суверенитета нација и држава (инспиратори новог светског поретка наслањају се, дакле, на правила хришћанске духовности, односно на број Божијих заповести), посебно је значајан онај који се у нашем времену већ остварује: “Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних светских жаришта… у којима ће такве снаге имати задатак да патролирају интернационалним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верифи-кацију спровођења политике оружаног немешања” (Драгош Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 77).

Гарднеров, односно амерички циљ у замишљеном пројекту своди се на очекивање да избори буду слободни и демократски, али само под условом да “служе ерозији националног и државног суверенитета, дакле демократије. По аналогији и на основу непосредног искуства може се закључити да тај услов изискује вештачко подстицање ратних жаришта као алибија за интервенцију оружаних снага ОУН у служби успостављања свевлашћа господара новог светског поретка” (Исто, 77); тај господар подстиче сукобе, шаље друге, а не своје људе, да својим евентуалним жртвама умире сукобљене стране, припреме услове за слободне и демократске изборе и, кад се отуд врате, остану да живе у уверењу да су својим деловањем достигли очекивани демократски углед.

Налик ономе што је познато из времена у коме се Хитлер припремао да се успне на власт: најпре је чланове своје партије усмеравао да чине терор, потом је обећавао нацији да ће он, кад дође на власт, брзо зауставити терор, да би, кад му је власт предата, наложио својим присталицама да прекину са терором и тако њега, Хитлера, “натерају” да учини оно што је обећао ( Ралф Еперсон, Невидљива рука – Увод у историју завере, Београд 1999, 30-31).

Време, догађаји и искуство учинили су да се исто то може формулисати и нешто јасније, онако, на пример, као што је 1991. године, на заседању “тајне надвладе света”, учинио банкар Дејвид Рокфелер, сасвим из банкарског угла: “Савремени свет ће бити савршенији и уравнотеженији ако успоставимо једну светску владу. Наднационална власт светских банкара и интелектуалних елита има првенство над правом народа на самоопредељење а то је начело које смо и следили током векова” (Др. Калајић, Наведени рад, 77). Или, као што је то, некако у исто време, док се југословенска криза све више компликовала, председник француске владе Франсоа Митеран предложио својим савезницима да размисле о хитном увођењу наддржав-них и наднационалних “нових европских правних норми” за регулисање евентуалних спорова (И. Петровић, Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема, Нови Сад 1994, 101); што ће рећи да “велики” одбаце међународно право и почну да односе у свету уређују према сопственим стратешким циљевима, од случаја до случаја.

“Нове одговорности”

Баш таквој политици био је окренут Први самит држава чланица Савета безбедности УН, одржан крајем јануара 1992. године; тамо је “главни” био амерички председник Џорџ Буш Старији који је истакао “да после ‘колапса империјалног комунизма’ и хладног рата, Уједињеним нацијама треба ‘удахнути нови живот како унутрашњим ор-ганизационим рефомама, тако и новим одговорностима које треба да добију у глобал-ном систему, док се француски председник Митеран заложио за напуштање политике по принципу »моћ је правда« и за оспособљавање УН да служе очувању мира. У Декларацији Самита истакнута је потреба за развојем превентивне дипломатије, јер се у време радикалних промена мора бити привржен колективној безбедности, стварању и чувању мира, разоружању и контроли оружја, као и потреби за стварањем глобалног система међународних односа… Насупрот претходним ставовима, лидери земаља у развоју наглашавали су, на истом самиту, да заостајање њихових земаља може представљати извориште нових сукоба и криза, што је и до сада био случај, а то значи да новог поретка нема” (Момир Стојковић, Промене у међународним односима и “нови светски поредак”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 44-45).

Вербализмом о “новом животу” и “новим одговорностима” Буш је, заправо, истицао кључну улогу Сједињених Држава у светској организацији, чији су не само домаћин у Њујорку већ и највећи финансијер, а “глобални систем” он је истиха препоручивао непосредном америчком вођству. Биће да је Бутрос Гали, тадашњи генерални секретар ОУН, добро разумео какво значење имају поједини од изложених ставова, те је уопштено приметио како је “ово један од најкритичнијих тренутака модерне историје у којем контуре светског поретка нису још јасне”. Пошто му је касније, “за време великог одмора”, потанко указано на оно што му није било довољно јасно, Бутрос Гали је крајем исте године додао да је “време апсолутног и ексклузивног суверенитета окончано” (Драган Симеуновић, Настанак и профилирање нових националних држава као последица успостављања “новог светског поретка”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 109; М. Стојковић, Наведени рад, 44-45), чиме је, практично, подржао и ставове и логику великих и најјачих. Тим својим “новим сазнањем”, Бутрос Гали је исказао своју спремност да цео систем Организације уједињених нација, нарочито улогу Савета безбедности у њој, прилагоди “предоминантној функцији у очувању мира и безбедности на начин који одговара новој улози САД у новом светском поретку”. И, кад је већ тако, онда треба сматрати разложним што “одлуке које се доносе у Савету безбедности могу бити неправедне, у социолошком и политиколошком смислу, али из позиције међународног правног поретка њих доноси надлежни орган, па оне, из позиције Повеље Уједињених нација, имају легалност у међународноправном погледу” (М. Стојковић, Наведени рад, 50). Овај последњи закључак сасвим се уклапа у мисао друга Маркса (1818-1883, рођеног као Мордехај Леви, у јеврејској породици која је 1824. године прихватила протестантизам) да је “свако право неправо”, али кад је оно у интересу најјачег, онда не може бити сумње у његову правичност.

Почетком 1990. године, Организација уједињених нација доспела је, дакле, до тога да се о њој прича на сасвим неуобичајен начин. Под насловом “Уједињене нације сазријевају”, уредници бостонског листа Глобе, Глобус, поздравили су спремност Уједињених нација да прихвате извесне новине у свом раду, те да са пуном одговорношћу и озбиљношћу почну да следе “иницијативе САД за кажњавање агресора”. Таква пракса УН приписана је позитивним променама у понашању Совјетског Савеза као некадашњег америчког непријатеља и победи коју су Сједињене Државе оствариле у хладном рату. Један Глобусов новински извјештај констатује да је руска “осуда ирачке инвазије (на Кувајт) омогућила Савјету безбједности УН, дуго парализованог због ривалства суперсила, да врши критичну улогу” у реаговању на агресију. Са своје стране, уводничар Тајмса поздравио је “изванредну промјену вјетра”, као знак да су се Уједињене нације најзад уозбиљиле и да су председнику Бушу омогућиле да настави свој “племенити напор” за стварање “Новог свјетског поретка како би рјешавао конфликте мултилатералном дипломатијом и колективном безбједношћу”. Вашингтон пост оценио је да су Уједињене нације “изненада”, после “дугог ривалства… између Сједињених Држава и Совјетског Савеза и његових савезника”, пристале да, “као промашај и форум за демагогију Трећег свијета”, буду распуштене и потом претворене у агенцију за бригу о светском миру.

У тим раним годинама, кад је првобитну концепцију УН као чувара мирољубивог света срушио хладни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза, “замисли о Уједињеним нацијама су се урезале у свјетску свијест преко мргодних совјетских амбасадора који бљују вето (иако се зна да су Американци неупоредиво више пута посезали за том “справом” – Британци су на другом, Французи на далеком трећем, а Совјетски Савез на четвртом месту – 62, 51) или журно напуштају састанке Савјета безбједности”, док чланови трећег света “окрећу Генералну Скупштину у форум пискаве, антизападне реторике”.

А један коментатор у Посту записао је да “за вријеме дугих година хладног рата совјетски вето и непријатељство многих народа Трећег свијета учинила су од Уједињених народа објекат поруге код многих америчких политичара и грађана. Али у данашњим измијењеним околностима, оне су се показале да су ефикасан инструмент свјетског вођства и, потенцијално, агенција која може да утиче и на мир и на законске регуле у немирним регионима” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 257-258). Из америчког угла, дакле, хладни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза водио је само Совјетски Савез; Савет безбедности УН био је блокиран због ривалства суперсила Совјетског Савеза и Сједињених Држава, али је та блокада стизала искључиво из Совјетског Савеза; иако су хладноратовске снаге биле конфронтиране на линији између Истока и Запада, савезнике је имао само Совјетски Савез; због тога што је током хладног рата Совјетски Савез представљао какву-такву противтежу Сједињеним Државама, Уједињене нације биле су “објекат поруге код многих америчких политичара и грађана”; Уједињене нације су постале вредне пажње тек кад су пристале да постану америчка “мировна” агенција и инструмент светског, односно америчког вођства.

И, да би се Уједињене нације спасле “поруге Трећег света”, марта 1990. године, у једном извештају америчком Конгресу о стратегији националне безбедности Трећи свет описан је као вероватно место будућег сукоба у коме ће се САД појавити као “заинтересована страна”: “У новој ери ми предвиђамо да ће наше војне снаге остати битно потребне за глобалну равнотежу, али мање проминентне и на друкчији начин. Видимо да вјероватни захтјеви да користимо наше војне снаге неће обухватити Совјетски Савез (који је већ тада био пред распадом – КоА), већ можда Трећи свијет, гдје ће се нове способности и приступи захтијевати”. Тај “нови приступ” демонстрирао је Роналд Реган, амерички председник, упућујући 1996. године у Либију америчку морнарицу и ваздухопловне снаге да бомбардују цивилне урбане циљеве, вођен намером “да се допринесе међународном миру на одређеном простору, слободи и прогресу у којем наша демократија и други слободни народи – могу да цветају” (Н. Чомски, Наведени рад, 51)

Без обзира на то што поједини важни а опрезни теоретичари (социолози, философи или историчари, свеједно) тврде да се на нови светски поредак гледа “с неутемељеном пежоративношћу или атавистичким страхом” (Др. Симеуновић, Наведени рад, 103), поменутом синтагмом обележава се “успостављање неприкосновене политичке, економске и војне доминације САД и групе високо индустријски развијених земаља Запада, окупљених у неким међународним организацијама економског, политичког или војног карактера или око њих, над скоро свим осталим земљама света. То се манифестује настојањем да се остваре њихови стратешки циљеви (војни, политички и економски), као и интереси њихових савезника, вођењем спољне политике претежно с позиција силе и мешањем у унутрашње ствари суверених земаља, уз помоћ не само досад »поседованих« војних, економских и политичких институција и међународних организација него и инструментализацијом чак и ОУН, које су до зачетка успостављања »новог светског поретка« биле нормативно намењене општој користи свих земаља чланица” (Исто, 103).

По свему, данас,али и одавно, Уједињене нације – као организациона форма – јесу америчко служинче.

Први Србин у САД

Навршило се 150 година од смрти човека за кога је званично утврђено да је био први српски досељеник. Ђорђе Шагић је био пореклом из Стоног Београда, а у САД су га звали Сењор Хорке и Џорџ Фишер.

Давне 1815. године на обали мора око Филаделфије, повео се разговор између младог српског морнара и локалног полицајца. Морнар је био «слепи путник», пецарош и цртач карата на броду Делавер, који је пристигао из Европе, а полицајац је био чувар америчке луке од илегалних досељеника.

Ђорђе Шагић као амерички официр

– Ко си ти, младићу?

– Ја сам пецарош!

– Како ти је име?

– Ђорђе Пецарош, фишмен!

– О, ти си Џорџ Фишер?

Изговоривши једину реч коју је знао на енглеском, Ђорђе Шагић, дошљак из Немачке, записан је у америчку полицијску бележницу као Џорџ Фишер.

Било је Срба на америчком континенту и пре Ђорђа Шагића. Извесни Јован Мишковић је давне 1740. стигао у Калифорнију бродом и ту провео пуних пет година. Потом је дошао и Вуле Јелић са породицом, из Боке Которске. Међутим, Ђорђе Шагић или Ђорђе Рибар или Џорџ Фишер у Имиграционом бироу САД званично је регистрован као први Србин, који је званично први ступио ногом на тло Америке.

Навршило се 150 година од смрти првог Србима у САД. Ђорђе Шагић или Џорџ Фишер је сахрањен 1873. године у Сан Франциску уз државне почасти и у у присуству представника Америке, Грчке, Русије и Србије. Ушао је у историју САД као амерички официр, новинар, плантажер, судија за вешање, али и као амерички масон, грчки конзул, руски православац, као оснивач српске колоније и Српске цркве у Калифорнији.

„Ро­ђен је у Аус­троугар­ској, 30. апри­ла 1795. у породици до­се­ље­ни­ка из Срби­је, који су у околину Будимпеште дошли у тала­су Велике се­обе Срба под притиском Турака. Наиме, Шагићева фамилија се из Србије доселила у древни град Шекешфехервар, ме­сто кру­ни­са­ња мађарских краљева. Срби су овај град називали Стони Београд. Након смрти оца, Ђорђе долази у Сремске Карловце, центар Српске православне цркве, где похађа гимназију и стиче класично образовање. Намера породице Шагић је била да се Ђорђе школује за свештеника. Учио је у Сремским Карловцима веронауку, немачки, грчки и латински, што му је касније добро дошло у Америци. Са осамнаест година Ђорђе Шагић напушта школу и прелази у Срби­ју 1813. године, где се прикључује вожду Карађорђу и устаницима у бор­би против Турака. Учествовао је са протама Томом и Петром у биткама за одбрану Београда“, описује Александар Славковић животни пут младог Шагића у роману Досељеник.

После пропасти Првог српског устанка Шагић бежи у Аустрију и ради на дунавским лађама као трговац. Укрцао се као откупљеник у Хам­бур­гу на брод Делавер за Америку. Са брода бежи да не би био продат као роб и постаје регистровани досељеник.

Џорџ Фишер

Радио у Филаделфији и Њу Орлеансу као трговац. Женидбом постаје власник плантаже памука и фабрике џинса. Тражио је злато по Калифорнији и Мексику, чији је био држављанин. Именован је1830. за директора луке Галвестон и за секретара града Сан Фелипе. Био је (1835) власник штампарије, књижаре и уредник листа Мерцурио дел Пуерто де Матаморос. Прелази у Њу Орлеанс и ради као генерални комесар и секретар експедиције за Тампико.

Од 1840. године Шагић је члан градског одбора Хјустона, у коме данас има музејску поставку. Године 1843. постаје мајор у милицији Тексаса. Учествовао у борбама и преговорима за независност Тексаса и Мексика од 1846. до 1848. године. Био је генерал у Мексику и официр у Тексасу.

У потрази за авантурама и бољим животом одлази 1849. у Калифорнију и потом 1851. у Панаму. Враћа се у Сан Франциско и постаје се­кре­тар Земљишне комисије за Калифорнију. За време његовог рада у овој комисији, до 1856. године, решено је око 800 случајева деобе преко 12 милиона јутара земље. Био је и судија за вешање и изрицао оштре казне необузданим каубојима, ранчерима и коњокрадицама – описује га писац Владисав Бајац у својој књизи Бекство од биографије.

Црква Свети Сава у Џексону

Ђорђе Шагић је први Србин који је добио америчко држављанство. Био је извештач у Америчком грађанском рату, од 12. априла 1861. до 26. априла 1865. године. Историчар Џон Ливингстон је Ђорђа Шагића означио као пионира авантуристичке прозе у САД. Написао је Мемоаре и Ливингстон га је уврстио међу 200 најугледнијих Американаца. У библиотеци Тексашког државног универзитета у Хјустону налази се свежањ докумената на којима је исписано „Успомене Џорџа Фишера”. Књиге говоре о историји Тексаса и његовом развоју, садрже и податке о лику и улози Џорџа Фишера.

„Шагић није заборављао своје порекло. Када су Срби почели да 1864. године подижу прву цркву у Џексону, придружио се и помогао да оснују малу колонију српских досељеника у Калифорнији. Заједница је окупљала Србе и Далматинце и назвала се Славонианс. Ђорђе је уједно био те године истакнути члан Грчко-руско-славонске православне исто­чне цркве као добротворног друштво у коме су Срби чинили већину. Сарадник је Севастијана Дабовића, мисионара Руске цркве и оснивача Српске цркве у Америци. Постао је први председник Руског и панславенског добротворног друштва основаног у Сан Франциску 1857. године и члан Друштва православаца“, сведочи Александар Славковић, професор из Питсбурга.

Као члан Братства слободних зидара са америчким именом Џорџ Фишер је био оснивач четири масонске ложе. У Мексику је 1825. године основао прву масонску ложу. Другу ложу слободних зидара формирао је у Панами, а трећу ложу у Калифорнији. У лето 1848. године је са чином старешине Слободних зидара Тексаса путовао у Вашингтон.

Први Србин у САД користио је за живота различита имена и презимена – Ђорђе Шагић, Ђорђе Рибар, Џорџ Фишер, Георге Јорге, Георгије Шагиц, Меркурио Шагић. За себе је причао да је по рођењу Србин, по духу Мексиканац, по карактеру Тексашанин, а по држављанству Американац. Знао је и користио српски, мађарски, немачки, грчки, енглески, шпански, португалски, француски, италијански, латински, руски, пољски, чешки, словачки, моравски и хрватски језик.

„Шагић се женио четири пута. Његови потомци имају различита презимена. Најпознатији су Џек Малете, његова деца Елис, Кејт и Томас Малете из Џексона, и Лари Малете, лекар из Хјустона. Као и Џон Фишер из Вашингтона и Џеф Канингхам из Остина“, каже Владислав Бајац.

Захваљујући новинарима и медијима из Београда потомак првог српског досељеника Лари Малете, лекар из Хјустона у потпуности је упознат са пореклом свог прадеде и са историјом Србије и српског народа.

„Поносан сам на свог прадеду Ђорђа и на његов српски народ“, рекао нам је једном приликом лекар Лари Малете из Хјустона.

Извор: ЧЕТВРТАК, 01.06.2023,  10:20 – 13:40

ДР МАРКО ЛОПУШИНА

https://www.rts.rs/rts/dijaspora/vesti/5200878/prvi-srbin-u-sad.html