Аутор: admin

Шестог фебруара 2025, Телевизија Информер угостила је Зорана Ћирјаковића (1965), новинара, публицисту, универзитетског предавача, светског путника… а гледаоци (и слушаоци) могли су од њега сазнати да се Устав Републике Србије из 2006. године зове и “Коштуничин устав”, да се уставне одредбе понајвише брину о мањинским правима, односно о правима националних мањина, те да се реч “српски” у њему помиње свега три пута.
Без намере да проверавам је ли ово последње тачно, признајем да сам се са том речју срео свега једном – у ставу првом 10. члана, у тврдњи да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.
При покушају да остварим речено уставно право тако што ћу убедити Телеком, фирму чији је Држава Србија већински власник, да ми рачуне испоставља на ћириличком писму јер тако пише у Уставу, одговорено ми је да је писало и на тараби. Или, како ми је то подробније објашњено, “под службеном употребом језика и писма сматра се употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења” која подразумевају “поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”. Што ће рећи: став први члана 10. Устава Републике Србије само је украсна зезалица намењена за качење мачку о реп.
Све то заслужује да се каже која реч више о разлозима због којих се придев “србски” употребљава тек ту и тамо, само у случајевима кад није препоручљиво избећи га да, на пример, не би био назван језиком Србије. Занемаримо ли “откриће” француског књижевника Гистава Флобера (1821-1880) да је двема именицама тесно кад стоје једна поред друге, користило би Србима кад би се запитали да ли то Србија, у синтагми “Црвени крст Србије”, свакодневно, већ деценијама, ко зна због чега, носи свој крст, спремна на све опасности, чак и на нестанак. Или, с којим правом један Институт за трансфузију крви Србије не питајући Живу Србију, “трансфузионише” њену крв не зна се коме и са којим циљем. Или, ко је то и када овластио некакво Удружење за јавно здравље Србије да Србију подвргава којекаквим здравственим прегледима, и то јавно, али увек тајећи успостављену дијагнозу. Или, Влади Србије не да се да, као србска Влада, влада (не)приликама у Србији, она се зауставила на сопственој двоименичкој тескоби и на недодирљивости са Живом Србијом, србским народом.
Овде под србским народом подразумевам збир свих појединаца настањених у Земљи Србији, по примеру познатом из Сједињених Америчких Држава где сваки њихов становник себе сматра Американцем. Признајем да сам помало сумњао у тај “американизам”, све док ми један завичајац није поверио да, док је пажљиво “користио” бродско степениште за силазак у њујоршку луку, у себи понављао речи које ће изговорити кад десном ногом ступи на америчко тле: “Ја сам Американац!”.
Рекох да то подразумевам, али ме је чињеница да томе противрече не само небројени појединци, већ и разне групације окупљене у такозваним националним саветима, натерала да им потражим извориште. Прво чега сам се присетио, био је један мој запис о “узвишеним принципима” америчког председника Вудроа Вилсона (1856-1924) о самоопредељењу народа” – садржан у књижици Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 374 стране, формат А4 – настајалим на чињеници да су Сједињене Америчке Државе финансирале Јаćпан да 1905. уђе у рат против Русије а потом и ДругаЛењина да 1. маја исте године тамо покрене реćволуцију.
И једно и друго са циљем да се поништи све оно што је претходних деценија остварено у руском друштву:
– Године 1861, кметовско праćво на сељаке и спаćхијске људе (собаре, куваćре, ко-њушаре…) укиćнуто је безусловćноć, а цена обавезног рада сваćког сеćљаćка у корист спа-хије укључена је у процењену вредност зеćмљиćшта које је одćносни сељак добијао приликом изласка из кметćске зависности;
– Јуна 1870, реćорćганизована је локална јавна управа, тако што изборно право није условљавано имовинским цензуćсом;
– Године 1874, уведена је свесталешка војна обавеза којој су подлегали сви мушкарци, “без разлике на статус”, али ни у таквим условима, “европска руска армија није у ратним временима прелаćзиćла 1,270.000 људи, док је Аустрија могćла формирати армију јаćчу за око шестсто хиљада, а Немачка за свćих два и по милиона војćника”;
– Упоредо са друштвеним промćеćнама текле су и промене у приćвредној сфери, те је у време које је претхоćдиćло “пролетерској револуцији” индустријски развој Русије надćма-шио стопу раста заćпадних индустријских гиганата САД, Енгćлеćске и Немачке. Видљиво је то и из податка да је 1860. године Русија произвела 1.300 тона нафте, а Амеćриćка 70.000 тона а 1901 Русија је већ производила 12,170.000, а Америка 9,920.000 тона;
– Године 1913, Русија је постала главни извозник поćљопривредних производа, прва “житница Европе” на коју је отćпадало две петине укупног светског извоза пољопривредних проćизćвода;
– Просечна густина саобраћаја, што је најбољи показатељ привредног успеха, била је већа од оне у Енглеској, а нешто мања него у Немачкој и САД. Са мање од 2.000 километара железниćч-ćких пруга у 1860. години, уочи Великог рата Русија је стигла на блиćзу 80.000 километара;
– Русија је 1895. године увела златну подлогу за све финансиćјćске транćсакције;
– Уочи Великог рата, Русија је престала да буде аграрна земља, а по томе што ни у чему није зависила од увоза или извоза, она је у економском погледу била је-динствена земља у свету;
– У истом том времену, зараде индустćриćјских радника у Русији биле веће од зарада у развијеним земљама западćне Европе, а нешто ниже него у Америци;
– Економски раст био је праћен и бурним развојем науке, уметности и културе, што је француском песнику Полу Валерију (1971-1945) дало за право да као најćвећа културна достигнућа људског рода именује античку културу, италијански Препород и руску литературу 19. веćка. То је време гиćгантског успона руске наćуке: Умов је први у свеćту разćраćдио проćблем теорије релаćтиćвитета, Стоćлетов је формуćлиćсао елекćтромаг-нетну теорију светćлоćсти, то је вреćме Мендељејева и његовог општег закона о периоćдичности хеćмијских својстава појединих елемената, водећег светćског терćмćо-хемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Павćлоćва и Мечниćкова; ботаничар Бекеćто-в, истовремено кад и Дарćвиćн али незавиćсно од њега, објаснио је структуćру органских форми; Докуćчајев је засновао светску педоćлошку науку и у светćској педоćлошкој терćми-нологији после њега наćшло се мноштво руских терćмина и појćмоćва; у светској астроćном-ској науци огромну улогу одиćграо је Бјелоćпољćски; проналазак раćдија и радио-веза везује се за инжеćњера Поćпоćва; Голицин је засноćвао нову научну дисциплину – сеćиз-моćлоćгију и 1911. био изаćбран за председника Међународне сеизćмоćлоćшке асо-цијације; Жуковски је постаćвио основе теорије и праксе ваćзćдуćхоćпловства, а Циолко-вćски је (1903) разрадио основе за израćду коćсмичких ракета и смаćтра се утемељитељем космичćких летоćва и космонаутике.
Има ли се у виду све то, о владавини Николаја Другог Романова (1868-1918) може се говорити “као о златćном веку Руске цивилизације. Никада још Русија за тако кратко вреćме није дала толики број научника, уметника, глумаца, музиćчаćра. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену ексćплоćзију генијалности и даровитости”. У таквим условима, и дух који је годинама уочи Великог рата владао у руским школама и на факултетима, много приступачнијим шиćрим друштвеним слојевима, био слободоумнији од онога који је “пребивао” у одговарајућим институцијама на Западу.
Амерички покушај са Јапаном и замишљеном Лењиновом револуцијом тек је донекле успео да ослаби Русију, али не и да усćпори њен економски успон. Руска далекоисточна флота јесте поражена, али је зато “револуционарна” побуна слом-љена: Лењин, Владимир Уљанов (1870-1924) је побегао у Швајцарску, Лав Троцки (1879-1940, правог имена Лејба Бронćштајн) се обрео у Америćци, а Стаљин, Јосиф Џугашвили (1878-1953) у Сиćбиру. Прилике су се, како то пише Ралф Еперсон (Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999) из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом:
“Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарćске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре-нуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваćоćци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске влаćсти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапćсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председćник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком враćти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења каćнадćских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлаćзак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.
Да тамо изведу “октобарску социјалистичку револуцију”, неколико дана касније (2/15. новембра) наметну Деćкćлаćрацију права народа Русије “којом се прокламира укиćдаćње наćциćоналног угњетавања и објавćљуćје право народа на самоćопćредćјеćљење, укључивши и отцјепćљеćње… и слободан разćвитак националних мањина и етничćких група насељених по Русиćји”, да у Централни комитет Комунистичке партиćје Русије уведу 90% Јевреја, како би Руси могли после “1000 гоćдина писати да су им Јевреји разорили државу и побили становćниćштво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчćких Држава”, те да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полуćвеćковна комунистичка владавина смањи руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “тврćди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”.( Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману – 1884-1972 -, првом америчком председнику поćсле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”).
Лењин је такву “револуционарну победу” представио барем двема својим изјавама. Првом – да “наша снага не познаје слоćбоду или правду. Она је у потпуćности ус-постављена на уништењу поćјединачне воље. Потпуна незаинтеćресоваćност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутćност је врлина” и другом – да “путем систематског терора, током кога ће свако раćскидаćње уговора, свака издаја и сваćка лаж бити законите, ми ћеćмо наћи начина да човечанство спусćти-мо на најнижи ниво егзиćсćтćеćнćције”.
И, тако, пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “ревоćлуционарне” мисије и са јединим циљем да се оствари многовековни труд западног света – и Америке у њему – усмерен на стицање некога “вишег” места на цивилизацијској лествици, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред америćчćким Конгресом и Сенатом прочитао своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку којом, најопширнијом у целом Програму, Вилсон указује на стварни значај почетних резултата равно два месеца раније изведене такозване Октобарске социјалистичке револуције и, самим тим, своје “ратне” победе против Руćсије:
“Са руске територије евакуисаће све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и наслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које сама себи одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа: при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама;
Уз узгредну напомену да су Руси србско племе (као “словенско” познато тек после 491. године) и да се јалови Запад својски трудио, вековима, да Србе, творце људске цивилизације, уништи без остатка, овде ваља истаћи да су сви “западни” социјалисти били националисти, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационалисти и да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. (Јаша Томић – 1856-1922 – био је међу Србима “редак звер”, ако не и једини који је то на време схватио и окренуо се националним пословима – понајзаслужнији је за присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији 1918. године). У складу са таквом логиком, творци “научног” социјализма објавили су да је историја осудила “реакционарне” Србе за нестанак с историјске позорнице и својим следбеницима оставили у аманет да буде “неумољива борба на живот и смрт са Словенством, борба до истраге и безобзирни тероризам”, у уверењу да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
У непосредној вези са марксистичким плановима стоји и Вилсоново “шестотачкасто” обећање да ће Русија моћи “да слободно, неспутано и независно одреди правце свог… развитка”, да ће јој бити “обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа”, као и да “може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна”. Укључујући и истоврсну “помоћ” коју је Вилсон пружао кад је “напао Мек-сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републикуć) – гдје су његоćви ратници убијали и уништавали, успоставили поново праćво ропćство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврćсто смјеćстиле у руке инвеститора САД – према деклćаćраćцији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 57-58).
Остале тачке Вилсоновог мировног програма биле су, за оно време, декларативне природе, тек да се нађемо у дивану – што би рекле Лале, а овде ће се навести само две:
10. Народима Аустроугарске (у које су спадали, поред осталих, и Срби из крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава – ИП), чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;
11. …Међусобне односе појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности: у том смислу морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских народа”. (Ово се нарочито тицало Срба, али међу тумачима такозване Руварчеве критичке историје и следбеника му Стојана Новаковића и Љубе Ковачевића, није се нашао иједан који би регенту Александру Карађорђевићу – 1888-1934 – знао рећи шта је србско западно од Дрине и Дунава, који би га и подсетио да, при прокламовању новога Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, помене србску границу “на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка”, тридесетак километара западно од Спљета, успостављену уговором о примирју са Маџарском, 13. новембра 1918 – ИП).
Тек двадесетак година касније, у условима комуноусташке “народноослободилачке борбе” против србскога народа и послератне окупације новоосноване Народне Републике Србије, следбеник Вилсонове “слободности, неспутаности и независности” у лику наводног Амброза Вајса Валтера БроЗЛА Тита, примитивна копија бољшевичког и ватиканског служинчета успела је да преко два и по милиона србских жртава примени Вилсонову навлакушу о “праву народа на самоćопćредćје-љење”, употпуњеним бољшевичким “правом на отцепљење”. Или, како је то на шумском заседању у Јајцу, 29. новембра 1943, без присуства србских представника (према тумачењу једнога комунистичког идеолога, они који су израсли из србскога крила а тамо као “делегати” о свему одлучивали, “постајући комунисти престали су бити Срби”), одлучено “да никада више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине”, те да ће се “националним мањинама у Југославији обезбедити сва национална права”.
Аутономне покрајине, видимо, нису у “јајчаним” одлукама помињане, али и одбачена сугестија Моше Пијаде (да ли у четири ока – Валтеру броЗЛУ) о евентуалној србској аутономији у Хрватској указује да је договорена федерализација осмишљена са јединим циљем да се србско национално биће што више раздроби. Као што су то учинили бољшевици у Русији, стварањем бројних република, аутономија, народа, националних мањина… и дробљењем рускога света.
Што ће рећи: да су за једну државу и њено становништво иоле корисне приче о самоопредељењу народа, националним мањинама, аутономијама, отцепљењу, језицима у службеној употреби, националним саветима, “кључевима” за распоређивање на “одговорна” места… не би биле “дароване” искључиво Русији и Србији, најпре би биле примењене у државама демократског Запада, онима које се и иначе налазе не само “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, већ и у Сједињеним Америчким Државама.

Моје питање:
Зашто ЕУ и Сједињене Државе последњих година подржавају интеграцију држава такозваног Западног Балкана, а пре тога су оне, ЕУ и САД, разбиле Југославију? Југославија је обухватала све државе садашњег такозваног Западног Балкана, приде су биле укључене и Хрватска и Словенија које се сада не увршћују у тзв. Западни Балкан?

OpenAI ChatGPT odgovara:

Подршка Европске уније и Сједињених Америчких Држава за интеграцију држава Западног Балкана у европске структуре произлази из стратешких, политичких и безбедносних интереса. Питање распада Југославије и садашње подршке за интеграцију има комплексне узроке, који укључују геополитичке, историјске и социоекономске факторе.

Распад Југославије:

1. Геополитички контекст краја Хладног рата
   Распад Југославије десио се у тренутку када је свет био суочен с великим променама, укључујући колапс Источног блока и СССР-а. Југославија, као несврстана земља, постала је мета супротстављених интереса великих сила.
2. Етнички и политички конфликти
   Југославија је била савезна држава састављена од шест република и две покрајине, са значајним етничким, језичким и религијским разликама. Ове разлике су биле експлоатисане од стране локалних политичких елита у циљу стицања моћи, што је допринело ескалацији конфликата.
3. Улога Запада
   Западне силе, укључујући САД и ЕУ, биле су оптуживане за подршку процесу дезинтеграције, посебно признавањем независности Словеније и Хрватске 1991. године. Њихова мотивација укључивала је жељу за стабилизацијом региона, али и осигуравање контроле над стратешким подручјима у Европи.

Зашто сада подржавају интеграцију?

1. Стабилност и безбедност у Европи
   Нестабилност на Западном Балкану може угрозити безбедност целе Европе, што се јасно видело током ратова 1990-их. Интеграција држава Западног Балкана у ЕУ смањује ризик од конфликата и омогућава већу политичку и економску стабилност.
2. Геополитичка конкуренција
   ЕУ и САД желе да смање утицај Русије, Кине и других глобалних сила на Балкану. Подршка европским интеграцијама омогућава јачање западног утицаја у региону.
3. Економија и развој
   Интеграција у ЕУ пружа државама Западног Балкана приступ фондовима, тржиштима и инвестицијама, што може смањити сиромаштво и миграције према ЕУ.
4. Лекције из прошлости
   Запад је схватио да дестабилизација региона може имати далекосежне последице, укључујући хуманитарне кризе, миграције и тероризам. Европски оквир за сарадњу сада се види као решење за превазилажење тих проблема.

Контрадикторност политике

Распад Југославије често се сматра грешком која је произвела низ крвавих сукоба. Подршка интеграцији сада је делимично покушај поправљања последица те политике и стварања стабилног региона који ће бити део европског система. На крају, Западни Балкан данас се види као важан за стабилност и безбедност Европе, док је у време распада Југославије био полигон за различите геополитичке интересе.

Господо,
Текстић у наставку мој је прилог вашем труду да опасуљите ваше аустралске комшије.
Бог вам дао здравља.
Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

Ко је ту ратни злочинац

На порталу ИН4С, могли смо 20. јануара прочитати да је Србски савет Аустралије послао протестно писао некој тамошњој телевизијској кући због непоштовања исказаног не само према тенисеру Новаку Ђоковићу, већ и према србским навијачима (што, по претпоставци, укључује и исти такав однос према србскоме свету у целини), а обећао је да ће се обратити и Комисији за људска права у Аустралији. Из датога текста види се и да “Србима у Аустралији није лако да се боре за правду због изразито лоше медијске слике о нашем народу… Имали смо искуство са ‘Фокс’ телевизијом јер је изашао текст у ком се наводи да су Срби ратни злочинци. Ми смо се побунили, они су дали извињење и повукли су тај текст… али ово је другачије… Очекује се реакција амбасаде као и државе Србије, али ми волимо да кажемо да смо аустралијска организација и то треба одвојити”.
Да би се могли успешно (или успешније) бранити, Срби би, не само аустралијски, морали понешто знати од онога што следи у наставку, али они, у складу са “знањима” званичне науке, или то не знају или то обезвређују.
Француски славист Сипријан Робер (1807-1857) је још пре сто осамдесетак година записао да су Срби почетни народ-мајка, а њихов језик, србски, језик-мајка, из чега следи необорив закључак да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа, те да су остали народи, много млађи, настајали на темељима и тековинама србске цивилизације.
Фистел де Куланж (1830­-1889), француски историчар, у својој студији о праву у државама старога века (1864), бавећи се извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка извео је из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се и на химне из Ве­да (знања добро познатог по именовању почетних слова из србске азбуке: аз, буки, вједје, глагољ… ја, слово, знања, говорим… – ИП).
Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих срб­ских стари­на­ца и посте­пено преузи­мајући највећи број њи­хових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умр­лих… своју друштвену организацију прилагођавали су стању у затече­ном становништву, на чему су, временом, те­ме­љили не само навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје првенство.
Поменути су Сабини и Етрурци, појмови који званичним историчарима (и лингвистима) у Србији никако да “под капу” стану као истородни ововременим појмовима Срби и Рашани. Јер, уз онај први, ваљало би знати да словни склоп “срб” тако изговарају једино Срби, док сви остали, и највећи број бивших Срба, глас “р” замењују неким од самогласника, па су, тако, употребом самогласног “а”, Римљани “добили” Сабине. Онај други, Етрурци, у званичној србској науци “ушанчио” се као једини и неизменљив, због чега се само ретки досећају да су римски “Етрурци” себе звали Раси, Раши, Расени.
Онако (или слично: Рашани, Рашчани) како се звало и једно србско племе око реке Марице, које су његови грчки суседи у немогућности да изговоре гласове ш и ч, назвали Тракои. Грчки погрешан изговор преузели су најпре Римљани, потом и “остали”, што је Страбон, и сам Грк, “оправдао” објашњењем да “многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији”.
Кад су већ Раси и Рашани у причи, на простору свих некадашњих југословенских република тридесетак је мањих насеља названих по тој основи, а овом потписнику познате су барем две “крупнице” из ближе или даље околине: прва, за Маџаре – Срби су Раци (изведено од Рашани, Раши), а друга, Русија, Расија, највећа од србских земаља (од 491. године словенских) – за Енглезе је Раша!
За званичну лингвистичку и историјску науку у Срба, дати рашки пример безначајан је изузетак, што може потврдити и моје двадесетак година старо искуство стечено при покушају да ми краћи оглед о Змајеву, осредње великом селу у Бачкој, први пут забележеном 1267. године под називом Кер, буде објављен у Ономатолошком зборнику Србске академије наука. У уводном тексту писало је и следеће:
“Према врло живом сеоском предању, српско сточарско пле­ме које је крста­рило Панонском низијом одлучило је, некада, дав­но, много пре поменуте године, да се трајно настани на јед­ном ме­сту. Људи који су изабрали своје будуће стани­ште, окружено ри­товима и гу­стим шипражјем, у хатару данашњег Змајева, мора­ли су то место на неки начин и обележити, не би ли га при повратку, на челу оста­лих саплеменика, лакше пронашли. Као најпри­кла­д­није учинило им се да треба ископати дубоку јаму и у њу убацити кера, пса, по чијем ће лавежу касније лако про­наћи одабрано ме­сто. Тако је и урађено, а новом насељу остало је име Кер”.
Задужен да провери вредност примљеног текста и, можда, не знајући за “потпуно слагање” историчара Душана Ј. Поповића (1894-1965) са Јованом Ердељановићем (1874-1944), “је­дним од најбољих позна­валаца начина стварања и одржава­ња тра­диција, који је замерио нашим научни­цима да… традицију не би тре­бало олако одбацивати када је многе чињенице по­тврђују”, академик Александар Лома (1955), зналац петнаестак језика, “пресудио” је (17. јуна 2004) да се “у уводу треба оградити од наведене народне етимологије то­по­нима Кер (за коју је већ на први поглед јасно да није ништа ви­ше од шаљивог домишљања!) и упутити на његово научно тума­че­ње (из мађарског): L. Кiss, Földrjzi nevek etimológiai szótara, Budapest 1980, s.v. Hajmaskér (950), уп. и s.vv. Аbaúјkér (36), Bedegkér (98), Kérsemjén (330), Szamoskér (594), Szentgáloskér (606), Üјкéр (667): као што се види, по­среди је топоним распрострањен на целом мађарском простору, први пут забележен још 950. године, који се изводи из старомађарског ро­довског имена турског порекла (тур. kär ‘горостасан, велик, моћан’)”
Неколико дана касније, академик Лома боравио је у Новом Саду, па ми је то била прилика да са њим поразговарам о примедбама на “шаљива до­мишљања” о називу србског насеља Кер. Разговор је трајао врло кратко јер академик Лома није ни покушао да противречи ономе што је чуо: Маџари су у Панонској низији “свежи” дошљаци и није њихово било да измишљају називе за места која су Срби до тада настањивали. То што по Маџарској има више насеља у који­ма се налази реч “Кер” не значи много. Ако је поменут неки на­вод­но маџарски топоним из 950. године, тек то може бити потвр­да дај тај топоним није маџарски. А ево зашто: Маџари, или Угри, упали су у Панонску низију 895. и све до 955. године, када су претр­пели тежак пораз код Аугзбурга, они су у данашњој Маџарској били пролазници. А мора се признати да про­лазници никада и нигде нису давали назив неком месту, они су само своме језичком изразу прилагођавали оне назиvе које су затицали у својим новим сталним стаништима. Најлепши пример за то јесте Кер, данашње Змајево, место чији су назив не знајући му право значење, писали различито, у четири позната облика: Кер, К¾р, К¾ер, Ке¾р. 0000Да су знали шта то значи, писали би га увек на исти начин.
После свега, текст је у Ономатолошким прилозима објављен у првобитно датом облику.
Но, било како било, званичним лингвистима и историчарима у Срба нису спорни само појмови Раси, Трачани, Кер, Етрурци, Сабини и ини, њима ваља придружити, тек примера ради, и Велс, Венде, Келте…
Некима од ових последњих бавио се Милош Црњански (1893-1977), књижевник, у свом раду о британско-балканским везама у преисторији (https://www.scribd.com/document/332212839/Molo%C5%А1-Crnjnski-Britansko-balkanske-veze-pdf), те ће записати да “траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон”, односно препознатљив по својој словенској, уистину србској звучности.
Да би документовао ту своју тврдњу, он је навео бројне топониме (земљописне називе појединих места, река, планина…) које је “налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва:
Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram…”
Ван сваке сумње, Црњански није ни имо намеру да “улови” све њему препознатљиве земљописне називе по енглеском или ирском острву, али је и за оно што је пописао, могао устврдити да “и за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона”. Па ће томе дописати да, чак и на први поглед, није тешко наћи “одговарајућа имена, чак и синониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као ‘утока реке која је блатна’.. Поред те речи, за утоку… јавља се и usc… као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће… Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч… А налази се доцније у Македонији… Drem, Murav, имају синониме у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cetin и Cethea оставили су трага у Црној Гори и Далмацији. Limina је латинизирани синоним за Лим… Ирски Boyan не треба ни тумачити… Lagan и Tama су, без даљега, упадљиво славофони. Idris је оставио име једној реци Истре. Lab је познато име славенских река. Ultava је Vltava. Ceska је еминентно келтска земља у преисторији… Prosen, у Великој Британији протумачен је као сеновит… Tyessis Тиса… Wedra и Wear дублве су јасно славофони… Sochan је наша Соча… Peykh је пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској… Bun, Bana, Boatia, у старој Ирској, оставила је трага у корену река и код нас… Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат (основа – ИП). Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност”.
Каже тако, “зачуђавајуће”, иако ће дописати да је на балканско-британске везе већ у преисторијско доба указао, први у Енглеској, археолог Гордон Чајлд (1892-1957), да је генетичар Џон Холдејн (1892-1964) означио британска острва тога времена као “колоније Југославије” – због чега се морао иселити у Индију -, те да је тадашњу културу Балканског полуострва и британских острва изједначавао ирски археолог Роберт МакАлистер (1870-1950) који је као њен центар означио Винчу.
Од Црњанског сазнајемо да “више британских утицајних археолога признају најраније, илирске, трагове у преисторијском добу британских острва, ослањајући се при томе и на записе античких историчара који су помињали везе између британских острва и неких, данас славенских, крајева Европе, нарочито Русије”, те да су из Бретање и Вандеје, у Француској, пристизали Венети и Илири. Због свега тога, и “хроничари средњег века упозорили су на ВЕНДСКЕ трагове у преисторијској топонимији британских острва, као и на топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места, а заступали су и тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије и са Истока”. Овим последњим “правдао” се археолог Роберт Монро (1835-1920) кад је обзнанио да су Шкоти исто што и Скити. (Није рекао, мада то није ни било нужно, да је Фрањо Апендини – 1768-1837 – позивајући се на античке изворе записао да су Скити “истог порекла с Трачанима, Македонцима, Илирима, Мижанима, Дачанима, Гетима, што је сигурно”).
Црњанском је познато да је енглеска наука, пре Великог рата, на све то гледала као на “збир случајних сличности – легендарних остатака из лингвистичких, епонимичних (по сличности у називима – ИП) предања, код старих Шкота, код старих Велшана и старих Ираца, али не као археолошка факта”, исто као што је археологија његовог времена “много шта, из тих теза, морала да понови, као научна факта”.
Можда и због тога да не би ишао превише у ширину и без обзира на то што је знао да “у преисторијско доба постоје, вендске, субстрате (основе – ИП) у становништву британских острва”, Црњански се највише бавио везама “између Балкана и британских острва, за време Келта” јер му се, по прилици, најприхватљивијим чинило уверење Ранке Куић (1925-2003), Ранке Велшанке, стечено на основу лингвистичких истраживања, да су Келти србско пле­ме и да су, као дав­на­шњи житељи у данашњој Србији, били ев­ропски домороци. Она каже да су Келти врло стар народ, и да их “најно­вија истраживања стручњака датирају неколико миленију­ма пре наше ере, запад­но и југозападно од Карпата”, у крајевима које и остали истра­жива­чи србске старине сматрају изворно срб­cким. Од ње се још може сазнати да су од Келта који су вршљали по Европи, настали Бохеми и Моравци у Чешкој, Ломбарди у Италији, Белги, Бретонци, Ирци, Велшани, Шкоти…
Уз похвалу свему наведеном, нужно се мора указати не само на извесне недоречености, већ и на грешке у којима Милош Црњански “плива”:
а. Европа “из преисторије”, наш данашњи континент, стари је србски “производ” јер је названа по Европи, тетки Илировој;
б. И Илир, Србин, и србско племе Илири названи су по прехришћанском врховном србском богу Илији. (Није без значаја ни податак да се божанска планина Олимп, пре грчког упада у Србску Земљу, данашњу Грчку, називала Илимп);
в. Ако се већ широко пространство од Урала до Атлантика назива Европа, разложним треба прихватити археолошке налазе старе и до шест хиљада година да су Ибери, некадашњи становници Пиринејског полустрва, познатог и као Иберијско полуострво, тамо пристигли из источног Медитерана, са Хелмског (Балканског) и Апенинског полуострва, што значи да су, као Расени (Етрурци), Рашани (Трачани), Илири… припадали стбскоме роду. (Некада, пре већ поменуте 491. године, називима данашњих словенских народа означавани су припадници односних србских племена, по истој “шеми” по којој се данас разликују србски Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Бачвани, Личани, Сремци, Маћедонци, Далматинци…).
г. Руски совјетски историчар Николај Машкин (1900-1950), у “Историји старог Рима”, Београд 1950, налази Србе на крајњем западу данашње Француске, као Свебе, Свеве (по “правилу” коришћеном при именовању оних нешто раније помињаних Сабињана), а ми, данас, мирне душе можемо рећи да је такво језичко прилагођавање било основ по коме су именоване Швабе и Шведи; потврда за ове друге налази се и у податку да се Балтичко море које запљускује и Шведску, некада звало Србско море;
д. Несумњив је Машкинов податак о Србима на крајњем западу Француске јер се једна тамошња област назива Вандеја, по Вендима, Виндима, Венетима (овим последњим називом указује се на непосредно “сродство” са Венецијом!) за које Херодот и Полибије “изричито тврде” да су прави Илири, односно Срби;
ђ. Кад енглески историчар Џорџ Тревељан (1876-1962) констатује да су Келти ушли у Британију и Ирску “само неколико стотина година прије доласка Јулија Цезара” (100-44. пре Христа), у време кад су припадници разних србских племена из Илирика и Етрурије, међу њима и Ибери, пристизали у западну Европу, томе ће додати да “нешто ‘иберске’ крви има вјероватно у жилама сваког данашњег Енглеза, више је има у просјечном Шкоту, а највише у жилама Велшана и Ираца”;
е. И Тревељан и Црњански помињу Велс, али ни један ни други не упуштају се у изворно значење тога појма. Добро, Тревељану то није морало бити познато, али је Црњански, уместо “присећања” да је Велс назван по Велесу, стаосрбском богу поља, пашњака и шума, односно усева, домаћих и дивљих животиња, Велсом назвао и оне становнике Енглеске који су на другим странама именовани као Венди, Вендланђани или Венедоти;
ж. Званична историјска наука, у Срба нарочито, и поред тога што констатује да су Келти били неотпорни на утицај илир­ских, етрурских, венетских и других подручја на којима су живела србска племена, покрете келтске војничке силе преко њихових под­ручја претвара у “војне успехе”. Уистину, истори­ча­ри прећуткују чињеницу (или то не желе да знају) да су Келти вој­нички ред у србском на­роду, односно вој­но­-социјална ратна организација античких Срба, односно војне за­штитне трупе једне области, краљевства или цар­ства (Миленко Николић, Античка Србија : Дас Антике Сербиен Прва 0000књига- Банд И, Бео­град 2005, 22), али зато не могу да побегну од ис­тине да они, Келти, где год су се срели са помињаним племенима, прилагодили су им се и у етничком и у језичком погледу. Тако не­што могло се десити само због етничке и језичке сродности једних са другима…
Што се тиче оне вести објављене на некој аустралијској телевизији, наведеној на самом почетка овога текста “да су Срби ратни злочинци”, исти ти кенгуровићи (незналице, наравно, јер је речју “кенгур” сачуван урођенички одговор да не зна како се та животиња зове) могли су понегде прочитати понешто од онога што предобро знају разложни људи са већ поми­ња­ног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у је­дан светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихри­с­товим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
Кад је већ тако, онда није згорега рећи да су Срби најтеже страдали од оних који су, ко зна због чега, отпали из србскога крила и приклонили се неком од јаловака затечених “на зачељу стварања цивилизације у Европи”. Ововременим Србима то је преобраћеништво најпрепознатљивије по односу према Хрватима, а мени се дало да први пут, на Ђурђевдан 1991. године, у једној емисији из београдске телевизије одговарајући на питање откуд мр­жња између Срба и Хрвата, о томе кажем и следеће:
“Не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мрж­ња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ра­товали про­тив Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили право­слав­ље и прешли у ка­толичанство. Као што је то случај и са ис­ла­ми­зованим Србима и свима нам знаном изреком да је поту­рица гори од Турчина, и покатоличени Срби воде свој лични рат са сво­јом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни конвер­тити, или преобраћеници, још увек се налазе ни на небу ни на земљи. При­хватили су католицизам, али њихово ‘хрват­ство’ стал­но је под сумњом, јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Мно­ге такве породице, нарочито оне које су ка­толицизам при­х­ватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неиз­бри­са­них трагова о свом србском и православном пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у католичком ни у националном погле­ду, а мрзе Ср­бе јер они су, и поред свих тегоба које су повр­е­мено или стално наво­диле појединце или веће или мање групе да избегну из пра­во­славља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, ‘хрватство’ тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви срб­ски сведоци њиховог конвертитства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је ‘теоријска’ подло­га сваком хрватском ге­но­циду над србским народом”.
Уклопимо ли причу о преобраћеништву у тему коју су нам понудили аустралијски Србски савет и Милош Црњански и не идући у ширину помињући, примера ради, енглески допринос многомилионском, геноцидном страдању америчких Индијанаца и бројних других по беломе свету, нужно се морамо присетити србске изгибије током Великог рата, посебно крајем 1915. и почетком 1916. године. Наиме, по сведочењу Карла Макса Лихновског (1860-1928), немачког амбасадора у Лондону, Енглези су у свом наводном миротворству препустили Немцима да сама предложи решење за Србију, а они, Немци – “ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.
Истраживања Драгољуба Живојиновића (1934­-2016), историчара, у енглеским архивама показала су да је Ен­гле­ска у време Великог рата, почев од кризе настале Са­ра­јевским атентатом, била непријатељски расположена према Србији. О Србима се у енглеској јавности и енглеским управ­љачким “структурама” писало и говорило најружније, уз употребу и оне Марксове “мисли” о њи­ховом потапању на морско дно. И штампа, и полити­чари, и генерали, свесрдно су се трудили да искажу солидарност с аустроугарском (и ватиканском) наме­ром да се србски народ и србска држава избришу с ев­роп­ске карте.
Енглези су се током целе 1915. године “бавили” при­тисцима на Србију користећи се чињеницом да је срб­ски народ у претходним ратним збивањима претрпео велика страдања и да је у много чему рачунао на савез­ничку помоћ. У тренутку када је Србија од Енглеске затражила кредит од осамсто хиљада фунти за набав­ку наоружања, лекова и санитетског материјала, одго­во­ре­но је да ће зајам бити одобрен – под условом да Србија препусти Бугарима источну Маћедонију. Како Србија није прихватила тај услов, Енглези су одбили да јој одобре тражени кредит.
Мимо тога, Енглези су се својски трудили да осла­бе и србске војне позиције, најпре тиме што су пропу­стили да обезбеде саобраћајницу од Ниша ка Солуну (помогли су им у томе и Французи чији је генерал Морис Сарај – 1856­-1929 -, “своју” савезничку Источ­ну војску којом је командовао, повукао према грч­кој граници не обавештавајући о томе србску стра­ну), чиме су допустили Бугарима да тај правац ставе под сво­ју контролу и србску војску и народ, у зимским ус­ло­вима, принуде на мукотрпно повлачење према арба­на­шким и цр­ногорским планинама. Кад је ова велика несрећна срб­ска колона пристигла на арбанашко при­мор­је, са њеним пребацивањем на Крф ипак није тек­ло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према срб­ској страни мож­да је, одушевљен насталим неприликама, најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­ченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас нала­зите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдо­гла­во сте од­би­јали да Бугарској учините кон­це­сије… Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.
Када је србска војска почела да пристиже на Со­лун­ски фронт, Енглези су затражили од србске Врхов­не команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија, после чега би, сва­ка за себе, би­ле послате на западни фронт – да тамо гину уместо Енглеза. Наравно, то је, на ог­ромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у на­редном периоду био разлог енглеским генерали­ма да делују против србске војске: нису јој допуштали да кре­не у неки напад на непријатеља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској вој­сци бу­де уклоњена са Солунског фронта “како не би има­ла било какав контакт са српском војском” и по­сла­та на крајњи грчки исток, а све то пратили су прет­њама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. “Током чита­ве 1917. године непрестано су радили иза леђа Ср­бији. Радили на очувању Аустријске монархи­је, подр­жа­вали Италијане око Далмације и Истре, под­стрека­ва­ли Ру­му­не да узму Банат, Бугаре да узму срп­ске те­ри­то­рије северно од Македоније”.
Енглези су на такве марифетлуке зликовачке увек приправни, а кад им куцне судњи час, ни до гробља не би знали стићи да им није путоказа на коме пише цеметерy – енглеском изговору прилагођена србска реч СМРТ!

Повереникца за заштиту неких (угрожених) врста оптужиола ме је да не поштујем неке од њих и утврдиола да сам повредио „одредбе члана 11. у вези са чланом 20. Закона о забрани дискриминације“. Онона ме је (тј. истиста Повереникца), уз све то, поучиола да се „мора обезбедити употреба родно сензитивног језика како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца“ (нарочито мушких жена и женских мушкараца) и додаола да против његовњене памети и препоруке „није допуштена жалба нити било које друго правно средство јер се њима не одлучује о правима и обавезама правних субјеката него се само испуњава Гоцина наредба да се фемплацуљама мора обезбедити право уласка у ону (»језичку«) ковачницу из које међу ногама могу слободно износити све што им је остало ускраћено »на првој подели« против које се нису одмах сетиле да протестују“.

Истиста Повереникца препоручиола ми је да „објави[м] јавно извињење свим женама у електронском или штампаном медију“ и, узгред, припретиола „да убудуће води[м] рачуна да у изјавама, ставовима и садржајима које износи[м] не подстиче[м] дискриминацију према женама као ни стереотипе и предрасуде о друштвеним улогама полова“.

Поштујући ту препоруку,

МЛОГО СЕ ИЗВИЊАВАМ,

најпре, свим фемплацуљама — зато што су могле помислити да им оспоравам право на то да више неће да буду жене и да сад хоће да буду феминисткиње;

а, потом, Гоци и Зорани — зато што су се тако успешно наругале и Србима и, исто тако успешно, опоганиле и њихов језик захтевом да се у њему нађе све оно о чему не знају ништа;

а, иза њих, Ани и (опет) Зорани — зато што су, уз подршку Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, довеле Рио Тинто да дефинитивно отрује и уништи и Србе и Србију;

и, уз све њих, свим НВО-фондарама (и, „о истом трошку“, њиховим „независним“ фондоњама), хелсинчарама, европеушама, деконтаминиркуљама и сличним хигијеничарушама — зато што тако успешно тргују и српском несрећом и српском крвљу;

и, на крају, Бранкици — зато што не зна ни шта ради, ни шта „брани“, ни шта потписује.

Уз ово извињење додаћу и покоју опаску о томе како су Срби, док их је било, решавали сличне „спорове“. И одмах треба рећи да су то они чинили и једноставније и много ефикасније него што то чини Бранкица и није им за то била неопходна „државна заштита“ за спасавање оних примерака своје врсте обележених плићом памећу или неким другим видљивијим оштећењем („неком генетском грешком“ — рецимо). Такве су Срби штитили од њих самих тако што су их штедели од послова за које су процењивали да под њиховим теретом неће издржати, тј. да под њим могу посрнути (зато такве нису истурали ни за сеоске добошаре, а камоли за министре за информације, нити оне који нису имали породицу — за министре просвете или за бригу о породици). И док су се тако понашали, Срби су били моћни и неуништиви, прошли кроз многа искушења и несреће и стигли да у прошлом веку сруше једну царевину, а другу да заљуљају и да јој помогну да се и она распадне. И за то су биле заслужне жене које им нису дале да посрну нити да пред тегобама застану. Српски слом почео је оног часа кад се (и на мушкој и на женској страни) она „заштићена врста отела“ и кад јој је неко рекао да може уређивати српску судбину по мерама „памети“ за коју честити никад нису имали разумевања нити од ње икад ишта успевали научити.

Ту је памет, и то ваља прецизирати, половином прошлог века демократски утемељио Ален Далс најављујући да ће „овластити“ најгори људски сој да уређује светску судбину, а то у наше дане Бајден притврдио наводом да су они спремни да ЛГБТНЗ натуре свету као „саму срж демократије“. Из тога су се гнезда касније изројиле и наше фемплацуше и НВО-фондаре и хелсинчуље, и сав онај сој који Србима данас „најбоље тумачи“ ту Далс-Бајденову науку и, уз Бранкичину заштиту, врло успешно срамоти и пустоши Србију.

И шири причу о српској геноцидности иако је, само у прошлом веку, макар три и по милиона Срба сатрто у Хрватској, Босни, на Космету, у Македонији, у Грчкој, а томе броју у најновије време додато и милион прогнаних из Хрватске, Босне и Космета. И сад Бакир, Сафета, Динко, Дубравка, Весна, Неша и други тврде да је над „Бошњацима“ извршено десет геноцида (при чему нико од њих не примећује да су после свакога од њих они бивали све бројнији), а нису чули ни да је за то време над Србима извршено само три геноцида и да их је у „БХ-Федерацији“ данас остало тек 40-ак хиљада иако се, још пре стотинак година, тамо за други неки народ — није знало! Све то о чему говоримо, као и већина оних имена које смо поменули (а њима би се могла дотурити и многа друга), доводи нас и до још једног „механизма“ по коме су се Срби бранили од оних којима је међу њима било „тесно“: своје незадовољство позицијом у којој су се нашли такви су могли изразити само једном и после тога одмах су им отварани сви путеви да стигну тамо где мисле да ће им бити боље и пространије. А за случај да почну да оклевају, ту су била деца да их на то подсете и жене да то притврде — љукачима. Тако су се Срби бранили од оних који су их могли ружити и срамотити — изнутра и некажњено. Право на реч међу Србима имали су само они који су имали шта рећи, а они који су знали једино да брбљају могли су то чинити само тамо где то људи не могу чути па би Динко своју памет однео до Сафете, Дубравка до Мунире, а Неша до Мила. И свако би дошао на своје, а Срби би били мирни и не би морали прљати руке.

Међу Србима знало се ко може носити бркове, а ко их мора бријати.

А међу Српкињама фемплацаре, фондаре и Дубравке могле су се наћи једино док се не примети да су се нашле тамо где им није место.

(Извор: „Балкан магазин“, понедељак, 02. децембар 2024 00:00)

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из свог угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“
(фото, Наталија Мијић)

Што се више приближава 3. децембар, Дан особа са инвалидитетом, све чешће ми се намеће размишљање о теми коју је на оригиналан и незабораван начин студиозно обрадио писац Веселин Марковић у свом роману „Ми различити“. Видите, у свету, а хајде да се фокусирамо на нашу земљу, има нас толико различитих, при чему смо различити на много различитих начина, а свима нам је додељен само тај један дан – 3. децембар.

Без обзира на то у коју смо категорију сврстани, ми, различити по много чему се разликујемо једни од других, а ипак смо сви стрпани у исти кош од стране оних који процењују наше потребе.

Наталија Мијић

Драстичне имовинске разлике – табу тема

Некад давно, док сам још имала илузије, веровала сам да је Дан особа са инвалидитетом установљен са циљем да се те разлике макар смање, ако већ не могу да се потпуно неутралишу. Живот је пун парадокса, а један од њих је и тај што они који, наводно, обезбеђују услове да наш положај постане лакши, а живот садржајнији – те разлике драстично продубљују тиме што наш лични стандард детерминишу на основу узрока настанка инвалидности, а не на основу тежине оштећења и комплексности специфичних потреба, што је супротно свакој логици. Те драстичне имовинске разлике унутар популације особа са инвалидитетом, којима држава фаворизује мањину на штету већине, показатељ су велике друштвене неправде – могло би се слободно рећи и дискриминације.

Изједначавање права и једнак третман особа са инвалидитетом – то је табу тема, о којој се неће  говорити на округлим столовима и разним сличним скуповима који ће се тог дана организовати у многим срединама, иако је она за већину нас најактуелнија и најделикатнија. На тим скуповима, из године у годину, учествују само они малобројни, привилеговани, који су се домогли удобних фотеља, функција, персоналних асистената и енормно високих примања, док већина осталих чами у четири зида, на самој ивици сиромаштва, у анонимности и скривена од очију јавности. Као и увек, круна округлих столова биће коктели и закуске, уместо иницијатива и закључака, који се ионако никада не реализују.

Ипак, један закључак се намеће сам по себи: добро је бити „на функцији“, па и у инвалидским организацијама па није чудно што и међу нама, инвалидима, има таквих који – заражени вирусом власти – не могу да сиђу са трона ни после двадесет пет година.

Дан особа са инвалидитетом – без праве суштине

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из личног угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“.

Иако нема никакве везе са овом темом, паде ми на памет књига Џеклин Сузан због њеног симболичног наслова „Једном к’о ниједном“. Било би лепо да наши суграђани уоче да бити различит не значи бити ни немоћан, ни чудан, ни мање вредан. Бити различит – то пре свега значи бити оригиналан али, на жалост, у много случаева и бити усамљен, издвојен и неприхваћен. Није ни утешно, ни охрабрујуће то што нас се људи сете тог једног дана у години. За мене лично то – једном – баш и нема неког значаја, исто је као и ниједном.

Желим да верујем да је неко ко је иницирао ту идеју, имао племениту  намеру да нас, различите, учини једнаким, видљивим и укљученим у друштвену средину и да нас погура са маргина, са којих још увек тешко можемо да се померимо, упркос својим преосталим способностима, појачаним напорима стеченим образовањем, академским звањима, уметничким дометима и другим слабо запаженим и још слабије вреднованим квалитетима.

Дан особа са инвалидитетом, то је само форма без праве суштине која се  – ако је некад и постојала – временом изгубила у празној фразеологији псеудохуманизма. Да бисмо имали разлога да тај дан доживимо као заиста свој, као нешто више од пуке формалности, требало би да буде обележен неким искораком у боље сутра у нашој свакидашњици јер лаже онај ко каже „да у Србији није тешко бити инвалид“.

Потребне су нам промене

Бити различит, носити на плећима ма какав хендикеп – то је тешко у сваком времену и на сваком меридијану. Истина, лакше је онима које је држава привилеговала примањима десетак пута већим него што их имају њихови истосудбеници са истим, или чак тежим оштећењима. Да бисмо имали повод да се радујемо том дану, требало би да се од осталих дана разликује, на пример, по томе што би био донет неки закон којим би се унапредио наш положај, али не такав закон који би био само мртво слово на папиру.

Истини за вољу, није све ни у законима. Неки од њих, као онај о признавању права на коришћење факсимила као личног потписа, у пракси су нам само још закомпликовали живот. Не можете ни замислити како се осећамо понижени и омаловажени кад год морамо да потпишемо неки званичан документ, јер институције траже да обезбедимо два сведока, и да за сваку ситницу идемо код јавног бележника. То су, ето, плодови тог закона, за који многи уопште и не знају, или га тумаче како се коме свиди.

Понекад се питам да ли је, рецимо, Закон о спречавању дискриминације, коју је практично немогуће доказати, имао икакав други циљ, осим обавезујућег усклађивања са законодавством Европске уније.

Волела бих да нисам у праву, али знам да ће и овај 3. децембар бити само стереотипна представа за јавност – неинвентивна реприза већ виђеног: биће нам дато нешто више простора у медијима, али неће се говорити о томе да смо дискриминацији изложени у многим животним ситуацијама, а често и од стране наших властољубивих истосудбеника; да персоналне асистенте добију само малобројни међу нама, а то нису увек они којима је помоћ најпотребнија. Чуће се, можда и понеко обећање да ће се особама са инвалидитетом убудуће поклањати више пажње али, према досадашњем искуству, у суштини се ништа битно неће променити. А промене су нам потребне, не неке ситне и безначајне, већ дубоке и темељне промене нашег статуса и једнак третман, не само у широј заједници, него и унутар наше популације.

*Наталија Мијић, професор Југословенске и светске књижевности у пензији