Категорије
Историја и савременост Језик и књижевност

Ако је нешто кренуло безглаво, има ли га смисла поправљати: О Арбанасима (Безглаве белешке) – Пише: Драгољуб Петровић

 

 

  1. Мај 2024.

 

О Арбанасима. Арбанаси веле да су били Илири и староседеоци Балкана, али је занимљиво да им крштеница добацује тек до краја XI века, при чему ни у Арбанији нити по данашњем Косову и Метохији ни у траговима нема арбанашке макротопонимије, а темељито је сачувана српска, једнако као и српска реч у многим арбанашким лексичко-семантичким системима. Другде сам то нашироко образлагао, а овде ћу од свих тих речи издвојити само две и обе се тичу тзв. „интимне анатомије“, тј. односе се на називе онога што људи „носе међу ногама“: kotš ‘penis’ ~ ко­чањ ‘стабљика (купуса, кукуруза)’, али и ‘membrum virile’ и pitš ‘vulva’. Да су Арбанаси балкански староседеоци и да су као народ самосвојније утемељени, те би две речи ваљда морале бити њихове и Србима, свакако, много мање познате. И то нас доводи пред питање: неће ли, ипак, бити тачан навод да су они на Балкан стигли 1043. из јужне Италије за трупама Георгија Манијака, а да су им корени негде тамо по падинама Кавказа уз Каспијско језеро. И ваља нам овде повући једну занимљиву паралелу између тих „кавкаских Албанаца“ и наших данашњих Арнаута. За оне прве остало је више сведочанстава о томе да су од почетка V века (и током више каснијих векова) знали за писменост, да су на њихов језик биле преведене Књиге Пророка, Апостол и Јеванђеље, да су у Манастиру Св. Катарине откривена два албанска палимпсеста из Х века, а да је 1937. формулисано схватање да би тај албански језик могао одговарати удинском језику као представнику лезгинске гру­пе дагестан­ских језика. „Кавкаски Албанци“, дакле, били су писмени и били народ већ у првом миленијуму нове ере, а њихови балкански потомци пропустили цео други миленијум и дочекали да им Беч и Ватикан направе и језик и државу. А они се, осим клањем Срба и затирањем српских трагова, ничим другим никад нису ни бавили.

*

Каплан Буровић (1934–2022). Не зна се је ли био најдуговечнији затвореник на планети: у Брозовој Југославији у затвору био две године, после побегао у Арбанију и томе, према неким наводима, додао још 44 године, не знам кад је завршавао студије албанологије (у Скопљу и Тирани), Арбанаси му масакрирали децу Душана и Душицу из другог брака, умро у Швајцарској, на последњи починак испратио га Митрополит Јоаникије на православном гробљу у Улцињу. Помињем овде тек три његова навода: 1) Скадар је био српска престоница хиљаду година пре него што су у њега стигли Турци; 2) Арнаути су у Скадар, појединачно, почели улазити тек при крају XIV века; 3) арбанашки академик Реџеп Ћосја упутио је позив својим сународницима: „Лажите! Лажите! Што више лажите – тако се једино са Србима можете обрачунати“! Основе за такву Ћосјину „научну аргументацију“, после Првога балканскога рата, успоставио је Черчил захтевом да се Срби повуку из Скадра, а ако се буду „нећкали“ – он ће им под  Скадар довести енглеску ратну флоту – да подупре његову демократску аргументацију. Тих су дана, наиме, Енглези, Аустро-Угарска, Ватикан (и не знам да ли и које друге мрачне силе) припремали формирање „арбанашке нације“, то недавно открила млада бугарска историчарка Теодора Толева и своје откриће – подмирила главом: неке историјске истине није препоручљиво откривати, а њихови благајници у својим настојањима да их „одбране“ умеју бити врло неселективни и једноставно их решавају – или метком или отровом.

*

»Поглед у Грчку«. По сличним „мерама“ могли би се осмотрити и неки други европски језици, а ја овде бирам грчки и њихово пордé (пéрдомаи је глагол), што се на „отменом српском“ именује као ‘флатуленција’, на малкице разумљивијем српском то је ‘стомачни ветар’, а иначе – прдеж. Показује се, дакле, да се Грци „са задњега краја“ оглашавају по српском обрасцу, а то се (вели мудра наука која се зове етимологија) дешава и са свим словенским језицима, али и са многима несловенским – од западне Европе до Индије (па не треба да чуди ако су се том речи повезали и грчки и арнаутски). Мени се, међутим, „допада“ да овој речи придружим и отмену европску – пардон и да њено уобличење „протумачим“ као извињење „грешника“ коме се „отео ветар и озрачио“ оне који су се нашли у његовој близини. (А после Европљани заборавили корен речи и измислили му неки много „финији“ и – лажљивији.)

*

»Мртву главу не диже из гроба«. Срба је било док су имали село. И док су знали да нема дома без домаћице нити домаћинства без домаћина, а њихов слом почео је кад је то схватио и Броз и (већ „на положају“, 3. фебр. 1944) наредио: „Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце“ и њихову имовину, „поглавито индустријске објекте и творнице, пренијети у Хрватску и Словенију“. И Броз је, уз оне индустријалце које је пострељао, само кроз Забелу прогнао и пострељао и 86.000 српских домаћина, којима се најчешће не знају ни гробови, али је остало записано да су многи закопавани плитко – да би им пси могли развлачити кости. А међу Брозовим најугледнијим „домаћицама“ налазиле се афежејке које су  знале све осим да би, понекад макар, могле бити и – жене. И од њих после стасавале феминисткиње, НВО-глодарке и њихове (и Бранкичине) фемплачаре. И ових дана показале чудну радозналост за једну необичну тему: могу ли оживети традиционална пољопривредна насеља у Србији. Па веле: „Села нам пропадају 40 година, требало би бар 15 да се спасу“. Или: „Просечан је становник у 546 насеља (од њих је 100 у Шумадији) старији од 60 година“. Или: „У 1200 села мање од 100 становника“. Или: „У 314 села нема ниједне жене да рађа“…

Ту сам тему, не тако давно и не знам како, повезао са сломом српске школе, рекао да је он дефинитиван и неопозив као и слом српског народа, то му обезбедили држава и „државници“ који су са тарабама јединица „превођени“ кроз основну и средњу школу, а после куповали дипломе на факултетима које су сами оснивали и уредили да се на њима  студира „до последње рате“. И довели школу до тога да су из ње протерани учитељи (а од оних што су још остали више од три петине баталило би струку којој су посветили живот ако би им неко понудио други посао који не би био слабије плаћен). Сва је прилика, наиме, да ускоро неће бити ни школа ни Срба, ови потоњи одлазе или из земље или у земљу, а школе ће опустети једнако као и хиљаде села о којима нам, уз већ поменуте појединости, сведочи и докони „мали пољопривредни произвођач“ – који нема другога посла па чита статистичке годишњаке: „У Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду од 15. до 34. године. До половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села“. И томе сам тада додао накану Бранкице-повереникце да тамо насељава Арапе (да нам, вели, поправљају расу и да ће их у томе подржати њене Ане, Зоране, Гоце, НВО-глодарке Соње, Наташе, Милићке и друге феминисткиње и фемплацуље). Србија је, притврђују нам оне, већ одавна престала да се рађа: 20% Срба има једно дете, 40% – има двоје, 2% – има троје и/ли више, а онај остатак „то“ чини „одостраг или у главу“) и зато наше фемплацуше, глодарке и њихове емеритњаче ускоро неће имати ко сахрањивати па ће се, као и све друге стрвине, распадати тамо где падну и не успеју се придићи.

*

Броз – окупатор и разарач. Помињем ове појединости с циљем да неке забриженике за судбину српског села подсетим  и на покоју друкчију чињеницу. Једна је од њих најбитнија: не пропада село у последњих 40 година него од комунистичке окупације, тј. од онога дана кад је Броз најавио да ће се према Србији понашати „као према окупираној области“, са том наредбом послао окупационе трупе Пека Дапчевића и подржао их са не-зна-се-колико усташких пуковнија и СС-Ханџар дивизија које је од 2. јула 1943. до окупације „превео под своју заставу“, одао им признања и поделио ордење за покоље „западних Срба“ и са њима продужио послератно затирање „источних“. Броз је, наиме, схватио да Србе може уништити једино ако уништи село, ако народ прогна у градске торине, с тим циљем најавио индустријализацију и електрификацију, његова сабраћа Далс, Кенан и дружина све то „теоријски образложили“, а окупаторска служинчад сваку њихову идеју оживотворила. И довела до онога што показују цифре које су напред поменуте, а хрватско-босанско-арнаутска кољачка коалиција (уз подршку македонско-црногорских националних брабоњака) потписала резолуцију о геноцидности народа који су управо они геноцидно сатрли наступајући под заштитом највећих зликовачких народа које је историја запамтила – Англо-Американаца и њихових западноевропских „подупирача“ (француских, немачких, холандских, белгијских и иних).

*

Чиме, мој Председниче, замајаваш народ? Читам ових дана, као и много пута раније, да сте и ти и твоји државници дошли да отворите нову немачку фабрику у Прељини, да тамо и другде отварате рудокопе Рио Тинту, Дандију, Зиђину и другим тровачима Србије, сазнајем да градиш западноморавски аутопут да тровачима олакшаш и убрзаш посао. И да жестоко погураш поробљавање Србије. А никако се не могу сетити кад си последњи пут поставио камен темељац за неку српску фабрику, кад си најавио да ћеш Лабус-Динкићеву дружину повешати (за ноге и голе стражњице – кад је већ она праведнија казна укинута) испред српских банака које су уништили и довели више од тридесет страних пљачкаша – да пустоши оно што је од српскога јада и сиротиње још преостало? И кад ћеш домаћим банкарским лопужама придружити министре-разбојнике и министре-будалетине који су одшколовали Малог Косту (у Рибникару), Великог Уроша (у Малом Орашју и Дубони), али и многе њихове узоре и следбенике. Сви су ти министри, наиме, уредили да се српска школа претвори у разбојничку јазбину и довели до тога да у реномираним српским школама има више убистава него у реномираним српским крчмама. А путеве за то трасирали мајстори који су с тарабама јединица проведени кроз основну и средњу школу, после на сваком ћошку и иза сваког шанка оснивали високе школе на којима се, како рекосмо, студира „до последње рате“. И узгред: Малом Кости дотурили – револвере, а Великом Урошу – дугу цев. Признаћу ти, мој Председниче, право на то да се против мојих оптужби побуниш и ја ћу се морати сагласити: ти си био мали кад је тај велики злочин почео, али се нећеш моћи одбранити од чињенице да је неко злочин морао зауставити пре него што су се Коста и Урош „догодили“. И да си ти последњи у низу који се морао „пробудити“, министре-разбојнике разоружати и онемогућити их да наоружају Косту и Уроша. Знам ја да је српску школу утемељио и њен први министар био Свети Сава, знам да је Он ту школу дотурио до Доситеја, да су од Доситеја до Броза (одн. до Ђиласа и његове Митре) за министре националне памети Срби увек бирали своје најумније и најчеститије представнике, а да је слом те памети почео са Ђиласом и Митром: они су у свом брачном кревету поделили надлежности: он да разори Академију, а она Универзитет; он да постреља неке гласите академике, а она да од партијског олоша формира „Суд части“ и отера у смрт или у ћутање најчасније српске професоре. Мој Председниче, зло се таложило пуних осам деценија, експлодирало пред твојим очима и ти се не можеш одбранити од чињенице да си се нашао у блату из којега се не можеш ни извући, а камоли се од њега опрати. Ти си изабрао министре који су нам побили децу и мораш им узети реч кад брбљају и „на врло оштар начин се бране указујући свима да не уочава[ју] узрочно-последичну везу одговорности државе и онога што се догодило“. Ваља, при свему томе, бити и правичан па им признати да они ту „узрочно-последичну везу“ не примећују јер до тога нивоа свести они не могу ни добацити: они не знају ни где су се налазили ни о чему су одлучивали.

Зато се, мој Председниче, распитај ко би и како могао одати признање твојим министрима за све злочине које су извршили над српском децом и српском памећу, предложи да се позатварају сви њихови „универзитети“ и прочешља памет која се на њима расцветавала. Па се после распитај има ли још кога живог из старог Завода за уџбенике и може ли се покушати да се макар нешто спасе од српске националне памети и да се са српског уџбеничког тржишта прогна нацистичка и усташка Klett-Žužul-Žderić фаланга, да им се ода признање за три геноцида које су у ХХ веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе и да се прогласи да ће то бити довољно да се не доврши и четврти – над српском децом.

 

Категорије
Вести

Срби у Тексасу протестима инсистирају да се измени спомен-плоча у тамошњем Спомен-парку холокауста

Срби у Тексасу протестима инсистирају да се измени спомен-плоча у тамошњем Спомен-парку холокауста на којој су исписане фалсификоване цифре о броју страдалих Срба у Јасеновцу. Градитељи тог парка прихватили су тврђење хрватског фашисто-комунисте Туђмана и његових следбеника: српског злосрећног историчара Дејана Ристића, садашњег министра информисања и директора Музеја геноцида у Београду, и још злосрећнијег назови владике Ћулибрка.

 

Добар је савет свим Србима организатора протеста Срба у Тексасу. Прочитајте га:

 

Поштовани господине Батуран, Хвала вам на јављању. Ми смо свјесни да се историја фалсификује и искривљује и од стране несрба и од стране Срба. Да није тако, не бисмо се ни ангажовали ни борили. Борба је вриједност сама по себи, без обзира на исход и сваки Србин треба да се бори ондје гдје се задесио и против онога што га је задесило, средствима и снагама које посједује. Сам опстанак православних Срба је побједа. Други избор је пристајање на зло и нестанак, што је гријех. Бићемо вам захвални ако прослиједите информације о нашем протесту Србима и српским пријатељима у вашој околини или тамо гдје мислите да треба да се чује. Учинили бисте много. Братски поздрав, Vladan Ivkovic President

Категорије
Историја и савременост Језик и књижевност

Да и ми додамо покоју поруганом српском језику (Безглаве белешке) – Пише: Драгољуб Петровић

Уморан од живота, а свестан да сам га у бескрајном незнању потрошио, назначујем овде тек понешто од онога о чему сам маштарио, а нико ми никад није рекао ни куд да се окренем ни којом стазом да пођем и да, макар са слабим изгледима, дођем до неког одговора на питања која су ме „мучила“. Било је међу тим питањима и оних „важних“ и оних бесмислених, а постројаваћу их сакато будући да сам одавно престао да покушавам трагати за логиком њихове хијерархије.

Ређаћу белешке како ми долазе под перо (да не кажем – под тастер).

*

Баба Мунира и њени ефендијице Бакир и Златко веле да су Срби над „Бошњацима“ у ХХ веку извршили десет геноцида, али никако да објасне чудну мистерију: како су они после свакога од њих бивали све бројнији (па их одавно у Босни има више него и Срба и Хрвата заједно), а усташко-комунистичкој коалицији било довољно да над Србима изврши само три геноцида и да Срби нестану и из БХ-Фед и из Хрватске. И како баба Мунира зна да је у Поточарима побијено 8.382 Насер ефендијина кољача ако признаје да их је за 25 година тамо покопала тек нешто више од шест хиљада пресељавајући их из свих б-х градова (први „шехид“ погинуо је у Поточарима још 1982) и из Европе (откуд јој пристижу гастарбајтери) додајући им оне три хиљаде упокојених који су после васкрсли у бирачким списковима или оне Србе чији гробови никад нису пронађени па у Поточарима починули као „НН-шехиди“. При чему се показује да је то исти онај народ који је још почетком прошлог века поучавао своје католичке пореднике да се за њихово „ново хрватско име… до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

*

Не знам ни чији је ни на чему је заснован суд да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, али је занимљиво да они врло брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. Нека то потврде само две ситнице, од којих је прва старовремска: на четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, Немци су затрли Словене и о томе сведочи словенска топонимија од Алзаса до Лужице. Друга је потврда из наших дана: мала министарка Аналена Бербок потврдила је немачку злочиначку памет тиме што је („у лéту“) схватила суштину баба-Мунирине науке и пристала на то да се од укупно 1923 костура (колико их је око Сребренице ексхумирано и „комплетирано“) може истесати довољно јапије да се за више деценија после рата покопа макар шест хиљада шехида). Мала министарка није чула за свога великог сународника Хердера, али њу не треба питати како се могло догодити да су „духовно празни Енглези“, као највећа злочионачка држава која се икад ширила планетом, успели да њен народ (двапут у ХХ веку) гурну на Русију и да је изложе двама страшним поразима и страдањима. Као глуп народ, наиме, Немци не примећују да их Енглези припремају и за трећи такав полом: НАТО је у Рамштајну донео неке одлуке које су Руси разумели као „објаву рата без резерви и ограничења“, а Немачка пристала да и трећи пут изгори у ратној катаклизми у каквој није горела ни 1914–1918. ни 1941–1945. И никако да се „досети“ да јој то увек обезбеђују исти – „савезници“. Као ни чињенице да су силе које су, током прошлог века, истуриле Черчила, а данас подупиру Клауса Шваба, никад нису предводили Људи нити су икад могле бити доведене ни у најдаљи дослух с људскошћу.

*

Другде смо записали да је „на дивљаштву заснована и енглеска колонијална моћ, посебно откад су њени гусари и трговци робљем обезбедили отплату свих државних дугова и омогућили оснивање Источноиндијске компаније која је, »под ауторитетом британске круне стекла монопол на трговину с Истоком« и за собом оставила пустош свуда где се појавила. Добра је за то потврда оно што се од половине 18. века догодило са Бенгалом. »Калкута и Бангладеш данас су прави симбол беде и очаја«, до доласка Енглеза тамо се производио памук квалитетнији од енглеског. Дака је била просперитетнија од Лондона и остала записана као »Манчестер Индије«, а производња пиринча била је толика да је потпуно обезбеђивала прехрану становништва. Један век енглеског присуства у тој области био је довољан да се све то уништи, да Дака са 150.000 становника спадне на 30.000, да у целој области годишње почне да умире триста до четири стотине хиљада људи јер су огромна пиринчана поља преоравана и претварана у плантаже мака (опијум је био много рентабилнији!), а Индија принуђена да увози неквалитетнији енглески текстил. Уз све то ни индијска бродоградња није узмицала пред енглеском, а свеопште разарање индијске привредне моћи под енглеском управом послужило је Џавахарлалу Нехруу као основа за закључак да се може повући »нека врста паралеле између дужине британске владавине и прогресивног раста сиромаштва« на индијском потконтиненту“.

Своју дрогирану памет Енглези су после проширили и на Кину претворивши је у полигон с највише опијумских зависника на планети и тај су проблем комунисти решили и брзо и радикално: плантажере пострељали, а плантаже мака попалили. (А центар за контролу светских путева дроге остао негде на некој лондонској адреси.)

*

Добро је што Закон о родној равноправности није повучен: сад ће нас неке нове учевњаче поучити о томе како српским језиком треба блејати – по њиховим правилима. Оне ће наредити, тј. пропишати, да жена не може бити режисер и да мора бирати хоће ли бити режисерка или режисеруља; не може бити писац и мора бирати између писице и пишуље; неће да буде мајка ако њен „партнер“ неће да буде мајкан; неће да је трудница ако „партнер“ није трудњак; неће да је породиља ако се „партнер“ не потврди као породиљац (ако ковачуља-емеритњача пропиша породиљко – моћи ће и тако); те ће учевњаче наредити да се Шароња мора телити – да Шаруља не би били дискриминисана… Оне хоће све – па и оно што, по неким другим „законима“, никад није могло бити.

Рецимо – да се жена нађе у православном олтару. И за то су већ успоставиле „женску номинацију“ највиших свештеничких чинова: „патријарх“ им је матријарха, „митрополит“ – митрополитуља („у игри“ су и митрополитача, митрополитњача, митрополитаљка, али и неке друге лексичке могућности) „епископ“ ће им бити – епископа, али никако не успевају да се договоре о томе како ће звати „женског попа“. И ваља им признати да избор између мноштва могућности није нимало лак: попа, попица, попара, попача, попуља, попуша, попаљка, попајдара, попуждрача (те ће нам недоумице разјашњавати Зорица Мршевић), а мене је „оборила с ногу“ прва реакција једне старе комшинице: кад сам јој рекао да неке жене „хоће да су попови“, она ме је само погледала (да провери мислим ли то озбиљно), а онда је креснула реч: „Благо нама: имаћемо и попове и попизде“. Верујем да ће се Зорица сагласити са тим да се та реч (у медијима, образовању и науци) обележи као „ексклузивно родно сензитивна“, да ће јој се прикључити и епископизда (као и бискупизда – у тамонеким другим „црквама“) и да ће се све оне наћи у оном приручнику на сајту Владе Србије и да ће српска деца тамо најбоље научити оно што ће им помоћи да се нађу уз српску парламентарну већину. Па да се и она, једнако успешно – изругују српском језику

 

(24. мај 2024).

 

 

Категорије
Историја и савременост

Ђорђе Шагић – Први званично забележени Србин досељеник у Сједињене Државе

Први Србин у САД

Навршило се 150 година од смрти човека за кога је званично утврђено да је био први српски досељеник. Ђорђе Шагић је био пореклом из Стоног Београда, а у САД су га звали Сењор Хорке и Џорџ Фишер.

Давне 1815. године на обали мора око Филаделфије, повео се разговор између младог српског морнара и локалног полицајца. Морнар је био «слепи путник», пецарош и цртач карата на броду Делавер, који је пристигао из Европе, а полицајац је био чувар америчке луке од илегалних досељеника.

Ђорђе Шагић као амерички официр

– Ко си ти, младићу?

– Ја сам пецарош!

– Како ти је име?

– Ђорђе Пецарош, фишмен!

– О, ти си Џорџ Фишер?

Изговоривши једину реч коју је знао на енглеском, Ђорђе Шагић, дошљак из Немачке, записан је у америчку полицијску бележницу као Џорџ Фишер.

Било је Срба на америчком континенту и пре Ђорђа Шагића. Извесни Јован Мишковић је давне 1740. стигао у Калифорнију бродом и ту провео пуних пет година. Потом је дошао и Вуле Јелић са породицом, из Боке Которске. Међутим, Ђорђе Шагић или Ђорђе Рибар или Џорџ Фишер у Имиграционом бироу САД званично је регистрован као први Србин, који је званично први ступио ногом на тло Америке.

 

Навршило се 150 година од смрти првог Србима у САД. Ђорђе Шагић или Џорџ Фишер је сахрањен 1873. године у Сан Франциску уз државне почасти и у у присуству представника Америке, Грчке, Русије и Србије. Ушао је у историју САД као амерички официр, новинар, плантажер, судија за вешање, али и као амерички масон, грчки конзул, руски православац, као оснивач српске колоније и Српске цркве у Калифорнији.

„Ро­ђен је у Аус­троугар­ској, 30. апри­ла 1795. у породици до­се­ље­ни­ка из Срби­је, који су у околину Будимпеште дошли у тала­су Велике се­обе Срба под притиском Турака. Наиме, Шагићева фамилија се из Србије доселила у древни град Шекешфехервар, ме­сто кру­ни­са­ња мађарских краљева. Срби су овај град називали Стони Београд. Након смрти оца, Ђорђе долази у Сремске Карловце, центар Српске православне цркве, где похађа гимназију и стиче класично образовање. Намера породице Шагић је била да се Ђорђе школује за свештеника. Учио је у Сремским Карловцима веронауку, немачки, грчки и латински, што му је касније добро дошло у Америци. Са осамнаест година Ђорђе Шагић напушта школу и прелази у Срби­ју 1813. године, где се прикључује вожду Карађорђу и устаницима у бор­би против Турака. Учествовао је са протама Томом и Петром у биткама за одбрану Београда“, описује Александар Славковић животни пут младог Шагића у роману Досељеник.

После пропасти Првог српског устанка Шагић бежи у Аустрију и ради на дунавским лађама као трговац. Укрцао се као откупљеник у Хам­бур­гу на брод Делавер за Америку. Са брода бежи да не би био продат као роб и постаје регистровани досељеник.


Џорџ Фишер

Радио у Филаделфији и Њу Орлеансу као трговац. Женидбом постаје власник плантаже памука и фабрике џинса. Тражио је злато по Калифорнији и Мексику, чији је био држављанин. Именован је1830. за директора луке Галвестон и за секретара града Сан Фелипе. Био је (1835) власник штампарије, књижаре и уредник листа Мерцурио дел Пуерто де Матаморос. Прелази у Њу Орлеанс и ради као генерални комесар и секретар експедиције за Тампико.

Од 1840. године Шагић је члан градског одбора Хјустона, у коме данас има музејску поставку. Године 1843. постаје мајор у милицији Тексаса. Учествовао у борбама и преговорима за независност Тексаса и Мексика од 1846. до 1848. године. Био је генерал у Мексику и официр у Тексасу.

У потрази за авантурама и бољим животом одлази 1849. у Калифорнију и потом 1851. у Панаму. Враћа се у Сан Франциско и постаје се­кре­тар Земљишне комисије за Калифорнију. За време његовог рада у овој комисији, до 1856. године, решено је око 800 случајева деобе преко 12 милиона јутара земље. Био је и судија за вешање и изрицао оштре казне необузданим каубојима, ранчерима и коњокрадицама – описује га писац Владисав Бајац у својој књизи Бекство од биографије.

Црква Свети Сава у Џексону

Ђорђе Шагић је први Србин који је добио америчко држављанство. Био је извештач у Америчком грађанском рату, од 12. априла 1861. до 26. априла 1865. године. Историчар Џон Ливингстон је Ђорђа Шагића означио као пионира авантуристичке прозе у САД. Написао је Мемоаре и Ливингстон га је уврстио међу 200 најугледнијих Американаца. У библиотеци Тексашког државног универзитета у Хјустону налази се свежањ докумената на којима је исписано „Успомене Џорџа Фишера”. Књиге говоре о историји Тексаса и његовом развоју, садрже и податке о лику и улози Џорџа Фишера.

„Шагић није заборављао своје порекло. Када су Срби почели да 1864. године подижу прву цркву у Џексону, придружио се и помогао да оснују малу колонију српских досељеника у Калифорнији. Заједница је окупљала Србе и Далматинце и назвала се Славонианс. Ђорђе је уједно био те године истакнути члан Грчко-руско-славонске православне исто­чне цркве као добротворног друштво у коме су Срби чинили већину. Сарадник је Севастијана Дабовића, мисионара Руске цркве и оснивача Српске цркве у Америци. Постао је први председник Руског и панславенског добротворног друштва основаног у Сан Франциску 1857. године и члан Друштва православаца“, сведочи Александар Славковић, професор из Питсбурга.

 

Као члан Братства слободних зидара са америчким именом Џорџ Фишер је био оснивач четири масонске ложе. У Мексику је 1825. године основао прву масонску ложу. Другу ложу слободних зидара формирао је у Панами, а трећу ложу у Калифорнији. У лето 1848. године је са чином старешине Слободних зидара Тексаса путовао у Вашингтон.

Први Србин у САД користио је за живота различита имена и презимена – Ђорђе Шагић, Ђорђе Рибар, Џорџ Фишер, Георге Јорге, Георгије Шагиц, Меркурио Шагић. За себе је причао да је по рођењу Србин, по духу Мексиканац, по карактеру Тексашанин, а по држављанству Американац. Знао је и користио српски, мађарски, немачки, грчки, енглески, шпански, португалски, француски, италијански, латински, руски, пољски, чешки, словачки, моравски и хрватски језик.

„Шагић се женио четири пута. Његови потомци имају различита презимена. Најпознатији су Џек Малете, његова деца Елис, Кејт и Томас Малете из Џексона, и Лари Малете, лекар из Хјустона. Као и Џон Фишер из Вашингтона и Џеф Канингхам из Остина“, каже Владислав Бајац.

Захваљујући новинарима и медијима из Београда потомак првог српског досељеника Лари Малете, лекар из Хјустона у потпуности је упознат са пореклом свог прадеде и са историјом Србије и српског народа.

„Поносан сам на свог прадеду Ђорђа и на његов српски народ“, рекао нам је једном приликом лекар Лари Малете из Хјустона.

Извор: ЧЕТВРТАК, 01.06.2023,  10:20 – 13:40

ДР МАРКО ЛОПУШИНА

https://www.rts.rs/rts/dijaspora/vesti/5200878/prvi-srbin-u-sad.html

 

Категорије
Здравље и медицина

Спречавање падова у старачком добу – Пише: др Рајко Игић

 

Проф. др Рајко Игић је аутор књиге Основи геријатрије

 

Широм света најбрже се повећава број становника у геријатријском добу—изнад 65 година. Главни разлог за ту демографску одлику је све дужи људски век, а деце се радја све мање. Та промена има низ последица јер код старијих особа прогресивно пада физичко и психичко здравље. Немоћ старих повећавају падови који често доводе до тешких оштећења. Зато је превенција падова важна за породице и установе које негују старе особе, али и за друштво због повећаних трошкова. Главни циљ нам је да се укаже на важност спречавања падова и прикаже пар вежби које спречавају падове.

Овде је реч о падовима који се дешавају при “чистој свести” – не због наглог губитка свести у време синкопе, несвестице, шлога или епилепсије. Поред тога, истиче се да близу 50% старих особа након пада не може самостално устати. Свака трећа особа која живи у кућним условима падне барем једанпут у току године, а падови су учесталији код особа изнад 80 година. Број падова је и чешћи јер многе особе, ако се не озледе, то ником не саопштавају. Када особа пада из стојећег става, због велике потенцијалне енергије ударца о чврст предмет, настају тешка оштећења.

Разлога за падове је много и они се сврставају у три групе: поремећаји организма (нпр. слабост, вид, равнотежа, неки лекови), ситуациони (дневне активности) и опасни услови спољашње средине (нпр. нераван тротоар или клизав пут). У 85. години сам пао при силажењу низ степенице без рукохвата. На истом месту је, дан пре мене, пала особа код које је дошло до кидања Ахилове тетиве. Моја школска другарица је у кући доживела неколико падова и имала две повреде главе. Друг из наше генерације имао је два пута прелом исте бутне кости у трогодишњем размаку. Након пада наступа страх, смањује се кретање, слабе мишићи и равнотежа, лако долази до новог пада.

Да се смањи број падова вреди редовно вежбати јачање мишића подколенице. Особа стоји и придржава се за наслон столице или за браву затворених врата, стопала су размакнута око 10 цм. Пете се лагано подижу изнад пода, тежина се 5 секунди преноси на прсте стопала. Потом се пете лагано спуштају на под. То се понавља 10 -12 пута, 4-5 пута дневно, годинама.

Постоје два типа равнотеже тела: у миру и кретању. Равнотежа у миру се мери дужином стајања на једној нози без нагињања. Равнотежа у кретању се мери тестом “устани, ходај, седи”: особа седи у столици и на дати знак устане и хода 3 метра, врати се и седа у столицу. Резултат теста: мање од10 секунди = нормално; мање од 20 секунди = добра покретљивост, може ходати сама; мање од 30 секунди = постоји проблем за ход и равнотежу, потребно је помагало. Препоручујемо једноставну вежбу за равнотежу која се изводи ходањем раширених руку, тако да се нога која иде напред подигне и савије у колену, да би се особа на њу потом ослонила. Следи такав корак с испруженом и савијеном другом ногом.

Брзина хода је у геријатријском добу стабилна до 70. године, затим опада за приближно 15% сваких 10 година. Медјутим, корак годинама постаје краћи. Приликом прегледа геријатријског пацијента, лекар посматра ход, ако је особа покретна, да установи покретност зглобова, мишићну снагу, равнотежу и општу физичку способност. У компликованим случајевима, лекар примарне здравствене заштите затражи помоћ специјалисте који процењује кретање на основу двадесетак компоненти мобилности и особа добија препоруку за вежбе.

 

Категорије
Ваша писма

Дечја права – Пише: Илија Петровић

Господо,
Знајући да од наведених петоро адресата неће бити одговора, ево писма и вама.
С поштовањем,
Илија Петровић

_ _ _ _ _ _ _ _

 

Председнику Парламента

Председнику Републике

Председнику Владе

Министру здравља

Министру просвете

 

Господо,

Један мој исписник пожали ми се ових дана, празничних, да га је снашло више једа и јада но што је веровао да припада његовим мање-више празњикавим годинама.

Сви његови отишли некуд да нешто припремају за наредне славске дане, рече, а он, у складу с оним лалинским законоправилом да “седи ди си – ни за ди си ниси”, преузео “дежурство” да, ако затреба, не дао бог, дода који лекић својој унучици, “власници” пет-шест некаквих болести, и астме међу њима.

Крене он да слободно време користи присећајући се лањских снегова, бабе и уштипака, “Кулина бана и добријех дана”… кад, одједном, унучица почне да се тресе, да јауче… У чуду се нашао, шта ће и како ће, ал’ му се учини најкориснијим да седну у кола и тркну код “изабраног” лекара. А лекар, савестан неки момак, пошто измери притисак и загледа се у рачунар испред себе, брже-боље написа рецепис за неки лек. Узо деда рецепат у руке, захвалио лекару на бризи, ал’ кад виде да је пропалонол, испранолол или нешто слично, окрете се лекару и рече да тог лека имају код куће, но, ако је добро упамтио, у упутству датом за примену пише да је штетан астмашима.

Рече тако, али га је лекар у трку “разоружао” високостручним, можда високонаучним објашњењем: “Оно што је у упутству написано ситним словима, читају само глупаци”!

Није то било право мом исписнику, али нека, поуку је прећутао, па мене пита како ја то тумачим.

Није било друге, на брзину сам морао смислити о чему се ради и некако “оправдати” лекара:

– У основној школи нема понављања;

– У средњој школи нема понављања;

– Факултета има у огромном количинама, нарочито оних за минџамент и икебану, на којима с диплома стиче у неколико рата;

– Нисам чуо да постоји иједан приватни “неколикоратни” факултет за лекарство, али је извесно да су на државне медицинске факултете пристигли и на њима дипломирали и они који су кроз “непоновљиве” школе прошли без и зрнца елементарних знања о нечему што би им могло помоћи да се лакше, боље и сигурније снађу при обављању свога изнад свега племенитог посла.

Да неко не би помислио како се основачка и средњошколска “непоновљивост” одражава само на лекарство, видљиво је и у неким другим занимањима, у истим тим школама, нарочито. Учитељи, наставници и професори су у њима потпуно неважна врста, сувишна такорећи, колатералне штеточине у свему томе јер, побогу, шта они тамо траже кад деца и од седам година имају у њима значајнију улогу, чак одлучујућу. (Чује се да је у припреми закон којим ће се деци чим проходају признати и активно и пасивно бирачко право – јер могу одшетати до гласачкога места, како би тамо могла да бирају и буду изабрана у одговарајуће друштвене и недруштвене “структуре”). И не само деца, више се ни од родитеља не може ући у школу, они су присвојили право да се баве оним што се некада, док је Бог помагао, у школском систему звало васпитање и образовање. Нарочито васпитање, оно чиме се не баве “у домаћој радиности” јер, да се баве, не би било “Рибникара” или Дубоне. (“Похвали” ми се једна васпитачица да у забавишту ни руком не сме додирнути дете – мора бити да родитељи свакодневно “интервјуишу” своју децу кад их отуд изведу, па ако чују да се тако нешто десило, тешко васпитачици).

Како сада ствари стоје, биће Дубоне или “Рибникара” све док Држави, односно онима који одлучују у име те организационе форме, не “дође” да одрекну “дечја права”, у школе врате понављање (“Понављање је мајка наука”) и укину факултете “од неколико рата”.

Не учини ли се то, Живој Држави Србији, људству које чини Државу Србију као организациону форму – црно се пише.

Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

  1. мај 2024(7532)
Категорије
Ваша писма Сликарство и иконопис

Михаило Галовић објавио монографију ПЛОВИДБА НАЗАД ДО ВИЗАНТИЈЕ ; Michael Galovic – SAILING BACK TO BYZANTIUM – book 2024 – приказ на Youtube

 

 

 

Категорије
Ваша писма Историја и савременост

Највећа морална лекција свих времена – васкршња порука Покрета за Србију

 

Жртва, страдање и васкрсење Богочовека, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа представљају највећи догађај светске историје и највећу моралну лекцију човечанству и сваком човеку.

 

Са животом и учењем Господњим, започетим вољом Бога Оца и надахнутим Светим Духом, збивања страсне седмице крунисана Васкрсењем творе основу Новог завета, а Нови завет је духовни Устав Новог света, који настаје на наше очи, јер су верни људи и народи следили учење и пут Спаситеља.

 

Учење о љубави према Господу и према ближњем, које се прелива у пут пожртвовања за нас, Господа и ближње, за спасење и вечни живот.

 

Пут, истина и живот.

 

Много великих и светих Срба, од Лазара Хребељановића до Слободана Милошевића и још веће мноштво светих мученика светлошћу Новога и Косовскога завета осветљавају пут у Нови свет.

 

И још више великана и мученика у великом и братском руском и другим благоверним народима.

 

Сви љубављу и пожртвовањем савладавају оне исте који распеше Спаситеља. Највећа морална лекција свих времена је пут победе и вечног живота.

 

И зато су узалудни покушаји највећих геноцидних злочинаца у светској историји, да злочин који су организовали и инсценирали у Сребреници и приписали Србима, прво осуде у свом нелегалном и злочиначком трибуналу, а онда да лажи прогласе за истину изнуђеним гласовима у Генералној скупштини УН. И да тако Србима ускрате историјска права и правду. И да криминалну творевину саздану тероризмом и агресијом пријемом у Савет Европе прогласе за државу.

 

Већином западних земаља последњих деценија влада криминална олигархија, која је против Срба извршила све могуће злочине. И није успела да нас сломи. Данас, у безумном беснилу и агонији, та криминална олигархија истим ратним методама покушава да савлада Русију и прети Кини.

 

Они који су распели Христа, вековима су убијали и пљачкали, жарили у палили, лагали и издавали, али Дан Највеће Победе је близу!

 

Будимо срцем, духом и свим својим бићем у јединству са Господом, са собом, својим великим прецима и својом браћом!

 

Сарађујмо са свим народима, али не покоравајмо се злочинцима и прекинимо све везе са њима!

 

Ходимо усправно и уздигнутог чела, са љубављу и вером јер:

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

 

У Београду, о Васкрсу 2024. године

 

Владимир Кршљанин

 

Билтен бр. 120

https://pokretzasrbiju.org/?email_id=123&user_id=2008&urlpassed=W3ZpZXdfaW5fYnJvd3Nlcl9saW5rXQ&controller=stats&action=analyse&wysija-page=1&wysijap=subscriptions

Категорије
Језик и књижевност

Брозови ђаци не посустају : По мери ишчашене памети – Пише Драгољуб Петровић

Ово само као поглед у српско-македонско-грчке језичке, и друге, односе.

 

  1. мај 2024.

 

ПОЛИТИКА И НАУКА

ПО МЕРИ ИШЧАШЕНЕ ПАМЕТИ

У првом кругу председничких избора у РСМ Гордана Сиљановска-Давкова успела је да двоструко надскочи свога противкандидата, а да ниједном не помене име државе за чијег се предводника залетела: она вели да македонска историја почиње на Илиндан 1944. кад је то Броз потписао у Прохору Пчињском и наредио да тамо где он одлучује српске средњовековне  немањићке државе није било. И томе додао и још покоју мерицу своје државотворне памети па међу њима и ону да се проглашавају неважећим четрдесетак година старији турски пописи [Егејске] Македоније – из којих се „чита“ да тамо има 85% Срба (они су остали Турци – пристигли тамо почетком 15. века, Јевреји –прикључили им се из Шпаније на крају истог века и ситан проценат Грка – распоређених углавном у Солуну и у још покојој егејској варошици), али се томе додају и сви они претходни векови у којима се тамо знало једино за српско име. И да су ту Македонију, после Првога балканског рата, Грци анектирали, истребили тамо (уз помоћ Бугара) први милион Срба у ХХ веку и на њихово место населили 640.000 грчких прогнаника из Турске (после Грчко-турског рата 1919–1922).

И тој Македонији Грци повукли границу од Охрида до Демир Капије, за „кумство“ над севернијим просторима огласили се „ненадлежним“ и те послове препустили комунистима и другим кумовима. А они успели да брозовским прохор-пчињским декретом „помакедонче“ средиште српске немањићке државе и да затру све трагове њенога српског памћења, па и то да је први помен славе као српског народног обичаја сачуван у запису грчког историчара Скилице (њему се дало да се 1018. године нађе за славском трпезом „српског војводе Ивца, на Охридском језеру“). И успело је новим „македонским кумовима“ да се заборави да су се у тој Македонији, уз Св. Саву, славили и „свети српски краљеви“ (Св. Симеун Мироточиви – 13. фебр.; Св. Стефан Дечански – 11. нов., по ст. календару. И додајмо овде и једно „питање без главе“: како се догодило да се словенско име први пут појави тек на почецима раног средњег века и је ли сасвим извесно да њиме није означаван онај етнос чије је најзначајније обележје била управо – слава?)

„Новим Македонцима“, међутим, догодило се и то да забораве и многе друге, и далекосежно значајније, чињенице из балканске историје, а овде нека од њих тек покоја буде поменута.

Сав је Балкан засут словенском (читај: српском) топонимијом, њу Грчка већ 200 година затире и преводи на „старогрчке обрасце“ и ваља се питати колико је хиљада топонима за то време „скрајнуто“ и који разлози једну државу упрежу у такве фалсификаторске марифетлуке. Одговор на прво питање не треба очекивати, а на оно друго он је већ по себи известан: Грчка је злочиначка држава и затирање српске топонимије био је тек увод у затирање народа који је ту топонимију посејао. Немачки династи на грчком краљевском престолу прописали су да („из политичких разлога“) у Грчкој не може бити других народа осим Грка и, у складу с тим „државним разлогом“, поменули смо то напред, после Првога балканског рата тамо је истребљен први милион Срба у ХХ веку (по истом оном обрасцу по коме је загребачки Католички конгрес 1900. одредио да ће се то убрзо дешавати и са Србима у Хрватској). Разлози за таква „преименовања“ морају се означити макар као мистериозни: Немци се нису досетили да преименују Берлин и Дрезден, Енглези Темзу и Вардар, Французи Тулуз и Вандеју, Талијани Венецију и Сицилију, а Грци склонише сву своју макротопонимију. И тиме потписаше признање да су на својим садашњим просторима једнако неутемељени као и Бугари, Мађари или Арнаути, с тим што им ваља признати да су на Балкан стигли десет-петнаест векова пре ових других дошљака, али ће се и то покаткад релативизовати чињеницом да су све „грчке хронологије“ једнако непоуздане макар до „олимпијских времена“ (неке чак и до петог века пре Христа) и на томе ће се засновати сумња у то да се Грчка може наћи у темељима европске цивилизације. Или – да будемо одређенији: она се тамо може наћи само по основи својих фалсификаторских достигнућа, а једина цивилизација на којој је Европа утемељена јесте она коју Харман одређује као „Подунавску“ покушавајући забашурити Лепенски Вир и Винчу и представити је као „европску тековину“.

Није јасно како ће се то постићи с обзиром на чињеницу да против  Харманових схватања војују и неке друге чудне појединости, а међу њима најтеже ће се објашњавати оне језичке, тј. како се догодило да се толико много словенских речи тако лепо „угнезди“ у све старе европске језике и да се за њихово разјашњавање успостави једна цела лингвистичка (под)дисциплина означена као индоевропеистика? Поменимо од њих тек две речи: сунце и снег. Прва у словенским језицима има гласове [с-л-н] и они се најчешће сви чувају (тек у покојем од тих језика место [л] може се појавити „нешто друго“) док се у европским језицима, редовно, губи или [л] или [н]. Погледајмо како се реч сунце „чује“ у тим језицима: дан.-швед.-норв.-португ – sol, исл. – sól, лат. – solis, итал. – sole, фр. – soleil, грч. – λιος, летон.-литв. – saule, рум. – soare, нем. – Sonne, енг. – sun, хол. – zon, луксемб. – Sonn (а не знам како се у ирском и шкотском појавило ghrian). С друге стране, оно што Срби именују као снег  у неким европским  језицима такође има занимљиве паралеле: дан. – sne, норв. – snø; швед. – snö; исл. – snjór; летон. – sniegś; литв. – sniego; ир. – sneachta; шкот. – sneachda; итал.-португ. – neve; шп. – nieve; лат. – nix; фр. – neige; хол. – sneeuw; нем. – Schnee; фриз. – snie; луксемб. – Schnéi; енг. – snow.

Тим речима можемо додати и још покоју и нека једна од њих буде и паланка. Па ће борци против „српског паланачког духа“ притврдити да је она преузета из турског језика, да се у италијанском одомаћила као palanca (из лат. phalanx, преко грч. φάλαγξ, отуд и фаланга), да је у енглеском преузета из српског као the palanka, а у француском се преобличила у la palanque. Тако ће то представити неки површније упућени познаваоци проблематике о којој говоримо, а онима који о томе знају још мање остаје једино да питају оне који знају све шта је, рецимо, Левек имао на уму кад је, на почецима утемељивања индоевропеистике, записао да су грчки, латински и немачки језик настали из српског? Знатно је шире по Европи расута српска реч гуњ, гуња ‘хаљина, женско одело’: има је у словенским језицима (словеначки gúnj, словачки huňa, чеш. houně, пољ. gunia, буг. гуна, гуня, рус. гуня), али и у грч. γούνα, лат. gunna, итал. gonna, шпан. и провансал. gona, фр. gonne, gonnelle, енг. gunny, баск. gona.

Зауставићемо се овде – уз једну општу опаску.

„Словенски језик“ по Европи ширио се са Балкана, на западу стигао до Атлантика, на северу  до Исланда, на истоку до Урала и отуд до Ирана, Индије, јужне Арабије и Етиопије. И све се то дешавало макар који миленијум пре него што су Грци пристигли на Балкан, а „Македонци“ у тим процесима могли учествовати једино као елеменат словенског, тј. српског корпуса. При чему ваља рећи да је тај корпус остао неокрњен до почетка прошлог века кад се неким „новим Македонцима“ учинило да ће бити богатији ако се одрекну своје историје и прихвате неку – туђу.

И стигли до тога да буду, једнако као и Срби, осуђени на нестајање у складу с  одредбама Хјустонског и Харвардског пројекта да се сатре 300 милиона „словенске стоке“, најпре православне, а потом и католичке.

И да ће се то чинити, између осталога, и по правилима овераваним над Србима од 24. марта до 10. јуна 1999.

Категорије
Вести

Позив на први Фестивал кантауторске музике „Златни светионик 2024“

Удружења: „АКЦИЈА ЗА СЛЕПЕ“, Инклузивно удружење „ЖИВИ СВОЈ САН“, Београдско књижевно друштво и New Kantautor Music, позивају вас да дођете 23. априла 2024. године у 19.30ч, у велику салу Божидарца, Београд, ул. Радослава Грујића 3, на ПРВИ ФЕСТИВАЛ КАНТАУТОРСКЕ МУЗИКЕ „ЗЛАТНИ СВЕТИОНИК 2024.“.

На Фестивалу ће учествовати познати кантаутори Србије, као и чланови удружења-организатора и Удружења књижевника Србије, уз значајну медијску подршку.

Гесло Фестивала је: ВРАТИМО МУЗИКУ МУЗИЦИ, ДАРУЈМО ЈОЈ ЛЕПУ РЕЧ“.

 

Улаз је слободан.

 

Публика ће моћи да својим добровољним прилогом подржи рад „Акције за слепе“. Прикупљена средства ће бити намењена издавачкој делатности Удружења.