Аутор: admin

Top of Form

Bottom of Form

Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.

Потомци се одрекли предака

Деведесет година после пробоја Солунског фронта, једне од најславнијих и најтежих битака у историји српског народа, на дан 15. септембра 2008. године, представљено је ново, десето издање књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића, неуморног књижевника и новинара, који је као младић робовао у комунистичкој робијашници у Сремској Митровици, преживео многе животне недаће, али никад није изгубио веру у Божју правду и истину. На Марковдан ове године, у храму Светога Марка у Београду, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уручио му је Орден Светога Саве, и том приликом рекао да је Антоније Ђурић „сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног“.

Двочасовну пажњу присутних у препуној Римској дворани Библиотеке града Београда, на промоцији књиге „Солунци говоре“ посебно је наградило надахнуто завршно излагање Антонија Ђурића које преносимо у целости.

БЕСЕДА АНТОНИЈА ЂУРИЋА

Благодарим Господу Богу на овом радосном дану, благодарим Просвети на овом лепом дару, којим је даровала потомке старих ратника, благодарим доктору Петру Опачићу на његовој беседи. Благодарим и вама, господо, који дођосте на овај сабор потомака, синова и кћери и унука оних српских ратника који су нас у судбоносним годинама задужили својом јуначком борбом у одбрани отаџбине, својом жртвом, својом невиђеном патњом, а свет су задужили својом врхунском етиком, уграђеном у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије.

Кад мајка Златија Гредељевић, сељанка из села Биоске у подножју планине Таре, испраћа четири сина у рат овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране, сви су они нечији синови. Кући се не враћајте покуњена чела“.

Шта нам открива ова српска сељанка? Открива нам своју јеванђељску душу, открива нам исконску етику овог народа да се не посегне за туђим, да се поштује култ мртвих и да се сваком човеку у невољи, макар то био и непријатељ, помогне.

Да испричам још један догађај. На Солунском фронту у једној борби, бивају рањена два сина генерала Бошковића. Кад су их пренели у француску војну болницу, француски лекар изрази чуђење: Зар је могуће да и генералски синови буду у првој борбеној линији? На то један рањеник, сељак из Шумадије, покуша да објасни доктору: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку, отаџбину, и за ту мајку гинемо сви без разлике…“

Питам узгред: имамо ли ми данас отаџбину? Докле сеже, где су границе наше отаџбине? Је ли наша отаџбина испарцелисана на 450 странака и партија, и сви се у странку заклињу, Бога и отаџбину не помињу! Отели су нам Книнску крајину, тај бедем Српства, отели су нам обе Славоније, део Срема, отели су нам Косово и Метохију, прете нам отимањем Рашке области и Војводине. А Срби, шта Срби раде? Има ли Срба у Србији? Питао је недавно и један српски прота из Холандије. И чуо одговор: Ако има Срба, онда се вешто крију!

Срба, наравно, има, али одавно нема оне Србије наших очева и дедова, нема оне Србије пуне моралног здравља и моралне лепоте. Нема оне Србије коју је поштовао и волео свет. Ту Србију су убили, утамничили, осакатили, опљачкали, протерали у свет српски комунисти и њихов вођа и учитељ Јосип Броз, онај из 25 регименте 42. хонведске дивизије која је у претходном рату починила највеће злочине у Мачви и Подрињу.

Тај сурови погром Срба, те масовне гробнице најавио је Јосип Броз у свом првом говору у Београду. Рекао је: Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости. А Милован Ђилас, мислећи да Броз није довољно јасан, рекао је да Србији није довољно пуштена крв. Србији и Србима се и данас пушта крв.

Данас неки окорели комунисти, који се не зову више тако, и који уместо петокраке носе крстиће и бројанице, оптужују мртвог Броза за све несреће које прате Србију. Оптужују га и они који су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, полет, снага – потрошили служећи њему, Брозу и његовој партији, а сада као ислужене, интелектуалне раге, ником више потребне, показују бригу за Србију. И чуде се како се Србија нашла у оволиком злу, а не помињу свој допринос том злу.

БРОЗ И КОМУНИСТИ

Сви ми знамо да би Броз био нико и ништа без српских комуниста. Шта би, збиља, Броз био без Ранковића, Ђиласа, Пенезића, Стамболића, Милоша Минића, Владимира Дедијера, Драже Марковића, Коче Поповића, Пека Дапчевића, Светозара Вукмановића Темпа, генерала Жежеља и Љубичића, Мијалка Тодоровића – помињем само нека имена Брозових апологета и унесрећитеља Србије.

А шта би они били без Броза? Чиме би се бавили, од чега би живели, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се уселили у туђе виле, станове, у дворове Карађорђевића? Кад би се тако наотимали, па сада влада, под притиском међународних судова, мора власницима да врати отето?

Да подсетим: према извештају министра Александра Ранковића, објављеном у јунском броју партијског листа Борба 1951. године у затворима се нашло три милиона и осамсто хиљада душа. То пише у петогодишњем извештају министра Ранковића.

Укратко: све што су срчани, храбри и мудри Срби у минула два века стварали, сакупљали, сабирали, све што су укрупњавали у целину, враћали стопу по стопу земље коју су нам туђинци отимали, стварајући тако широку српску државну заједницу, све што су вековима обнављали, неговали, бранили и одбранили у суровим ратовима – све је то уништено у доба наопаке комунистичке владавине.

Нећу о књигама, али хоћу о јунацима, хоћу о мајору Гавриловићу, о војводи Петру Бојовићу, о војводи Степи Степановићу, о споменицима подигнутим у славу њихових дела. Хоћу, дакле, о мајору Гавриловићу: то је онај легендарни мајор, командант пука који се буквално клао са непријатељима на Дунавском кеју осмог октобра 1915. године. Још у нашем слуху одјекује његова беседа:

„Војници, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним оружјем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао…“.

У тој крвавој борби мајор Гавриловић је рањен. Прославио се и на Солунском фронту. У априлском рату 1941. године Гавриловић је заробљен – кад се у пролеће 1945. године вратио у град који је у два рата јуначки бранио, спроводили су га од Марибора до бившег усташког логора на Сајмишту, где су га испитивали, изгладњивали, питали зашто је дошао, да ли намерава да дигне устанак против Броза. Умро је после месец дана. Његове кћерке, Милица и Емилија, кад су Брозовићи упали у њихов стан, доживеле су невиђену бруку и срамоту… На њихове очи Брозовићи су од црвеног лампаса на мајоровим панталонама изрезивали петокраке звезде… Никад нису ни заборавиле ни опростиле, понижене и увређене. Нису дошле ни на представу „Солунци говоре“ која се у Београду изводила десет година и у којој се изговара чувена беседа њиховог оца.

СУДБИНА КРАЉЕВОГ ВОЈВОДЕ

Брозови „ослободиоци“ упали су у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допала та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, приметили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, после грубих речи насрнули и на слабашног војводу, тада на завшници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице. Кад је војвода умро, превезен је на таљигама на Ново Гробље.

Војвода Степа Степановић прогнан је са улице у Чачку, која је носила његово име, из школе која је такође носила његово име, једино нису дирали његову гробницу коју је војвода сам себи подигао.

Плоча на спомен-чесми код планине Јелице, на путу Чачак-Гуча, коју је краљ Александар подигао у славу драгачевских јунака, замењена је новом на којој је стајало да је чесма подигнута у славу неког партизанског команданта који је побио грдне Немце. Људи се нису стидели, Бога се нису бојали.

У центру Краљева био је величанствени споменик српским јунацима, али је краљевачка општина, поводом прославе дана Републике, одлучила да га измести на гробље. Много је ратничких суза проливено због овог срамног чина…

И – да не ређам даље: све што је припадало Солунцима, срушено је и оскрнављено. Једини споменик који није диран био је онај који је чувени немачки војсковођа Макензен подигао јуначким браниоцима престонице.

Приметили сте свакако да новопечени верници, стари комунисти, цвиле над нашим светињама на Косову и Метохији – боре се, кажу, за наше Високе Дечане и нашу свету Грачаницу, а гурају у заборав сурову истину да су српски комунисти наше Дечане претворили у политичку школу Јосип Броз Тито. Уместо мириса тамјана, из ове светиње ширио се безбожнички смрад.

Наша света Грачаница била је претворена у крваву тамницу за Србе, који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње балисте и фашисте, убице и прогонитеље Срба са Косова и Метохије.

Српски комунисти су срушили Српски православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма подигли јавни клозет. Они су показали Шиптарима како се руше српске светиње. Која су све зла починили српски комунисти свом народу – о томе се спремају томови књига.

Загледајте се у светао лик Пантократора у цркви Карађорђевића на Дедињу – приметићете метак у челу. И све ћете схватити: ко пуца у Бога, човек му ништа не значи. А у мојој књизи Црвена куга наћи ћете како су српски комунисти сахрањивали Бога.

И да закључим: Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.

Многи сада уместо партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, а нико од њих да каже: кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила племенито и лепо лице Србије.

Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци – нека свако упита себе.

Аутор: Антоније Ђурић

Извор: СФР

преузето са:https://naukaikultura.com/antonije-djuric-najveci-neprijatelji-srbije-su-oni-sa-srpskim-imenima-i-prezimenima/

29. јул 2024.

НИЈЕ ЛИТИЈУМ – ЈАДАРИТ ЈЕ

СРПСКА НЕСРЕЋА

И они нам се помешали толико да их не можемо разликовати, а нико да се јави и да нам помогне да се снађемо у свему ономе што нам се догађа. Негде сам о томе записао да је један разумнији претходник ових што су нас повукли у амбис давно рекао: „Лако је било Србима док су их предводили крштени комунисти — видеће они шта ће им се дешавати кад им дођу некрштени“. Србима је, ево, стигла комунистичка некрст и за двадесетак година („од петог октобра“) опослила оно што њиховим учитељима није успело за много претходних деценија. Ти „учитељи“, истина, јесу побили три или четири милиона Срба, јесу раздробили српски етнички простор, јесу на њему пронашли место за много малих нација („назови-нација“), јесу из српског језика изродили много малих језика („назови-језика“), али се само ова некрст досетила да за вечност отрује и земљу и воду и да за то отвори пречицу коју, за дефинитивно уништење Срба, њени глупи учитељи нису ни приметили.

И оваквим појединостима, извесно је, подупиру се подаци о „снажном економском успону“ који је Србију задесио откад јој се догодио Рио Тинто. Па се показало да му је „бивша власт издала дозволу за бушење у Србији“, да се то догодило 1. фебр. 2012 (и „да је то била једина одлука која је »дирала у интегритет земљишта«)“, а сад они који су те дозволе издали [Ђилас, Тадић, Јеремић] „глуме екологе“ и тврде да једине заслуге за то што је Србија, за последњих 15–20 година, избушена уздуж и попреко припадају Ани и Зорани и њиховим трилатералним комисијама и билдербершким клубовима. Уз све то, признаје се да је „2017. био потписан меморандум о разумевању, за који представници бивше власти кажу да је тада »Рио Тинту« дата дозвола, што није тачно, зато што је у том меморандуму све било необавезујућег карактера“. Одлука Владе Србије од 18. авг. 2021. да се „спроведе студија о утицају на животну средину“, којом је одређено да неће бити никаквих „нових правних радњи“ док се студија не заврши, изгледа да није представљала препреку Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (министар Томислав Момировић) да већ 19. окт. 2021. године (тј. само два месеца касније) изда „локацијске услове компанији Рио Тинто за фазну изградњу процесног постројења за прераду минерала јадарит »Јадар« у подзони 2А, на к. п. у KО Горње Недељице и KО Слатина, на територији града Лознице, потребне за израду идејног пројекта, пројекта за грађевинску дозволу и пројекта за извођење, у складу са Просторним планом подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита Јадар“ (Службени гласник РС, бр. 26/2020 — https://rs.n1info.com/vesti/izdati-lokacijski-uslovi-za-izgradnju-postrojenja-za-preradu-jadari-ta-u-jadru/). У томе документу прецизно је наведено 240 парцела у двема катастарским општинама, на укупно 2.030,69 хектара и сад

није јасно како се то могло догодити ако је другде речено да се „она студија“ (о утицају на животну средину) мора урадити за годину дана, а да послови на њој још никако – не почињу. (О понечему сличном в. https://izmedjusnaijave.rs/вучић-скривао-документа-од-јавности/ (11/12/2021).

Јадарит је српска несрећа. Годинама се, ето, необавештеном народу замазују очи причама о литијуму, Јадру, јадариту, народ се „брани“ од литијума, Вучић убеђује Србе да му је Шолц обећао фабрику литијумских батерија и фабрику аутомобила за које ће се те батерије производити, али му још није јављено, да ни тих батерија, ни тих аутомобила, ни тога литијума, напросто, неће бити, јер се у Јадру неће тражити литијум него оно што је Вучићев министар Момировић у напред цитираној дозволи Рио Тинту (да ли – случајно?) означио правим именом – јадарит. И о томе овај весели народ није стигла да обавести САНУ и то оставила мање квалификованим – али, по свему судећи, темељитије обавештеним – зналцима.

Па ће један од њих рећи „да рударска компанија Рио Тинто неће напустити Србију и то је апсолутно сигурно. Власници из сенки и те компаније или како год буду Рио Тинто накнадно назвали, истовремено су и власници америчких Федералних резерви и власници свих великих америчких и швајцарских банака. Дакле, власници су комплетног светског капитала. Због чега Ротшилдима и Рокфелерима треба самлевени српски јадарит, а не прокувани литијум“, он објашњава прилично једноставно: „Јадарит је оптички кристал, односно минерал са јединственим биохемијским и физичким својствима, каква, ни приближно, не поседује ни један једини минерални или проводни материјал у свету. Дакле, јединствен светски минерал. И има га, искључиво и на жалост или на срећу [пре би се морало рећи »на несрећу« – ДП], само на једном једином месту у свету. Пронађен је, пре двадесет и нешто година [други ће рећи: 2006 — ДП], на територији Лознице, у долини реке Јадар. И нигде више. Сателитски снимци и истраживања на терену показали су количину од 150 милиона процењених тона.“

То је откриће осудило Србију на уништење: пред силама зла које су се на њу устремиле њој се може јавити да су јој сви путеви спаса затворени, тј., за њу би се тешко могла заложити и много умнија и честитија власт од ове којој је „пало у део“ да – недовршена, корумпирана и с пола мозга (или с „четврт мозга)“ – „заступа“ српске државне и националне интересе, одн. да подупру највећи злочин који сатански ум може приредити човечанству: да „наночестицама у течној суспензији јадарита… глобално… деимунизују светско становништво“, одн. да ударе у темеље Највишега Природног Поретка. Не зна се, при том, је ли „Србија најважнија тачка на светској мапи и за Бајдена и за Путина и Зеленског и Кисинџера и Сороша и Рокфелера и Си Ђинпинга“, али се макар као чудни морају означити неки градитељски подухвати који су се по њој размахнули: „бушење“ Фрушке горе, изградња западноморавског коридора по најроднијој поморавској земљи, као и „аутопута… преко Ниша и Приштине, до албанске луке Драч…, улагање брата Сија у црногорски аутопут од српске границе до резервне луке Бар.“

Други је зналац, процењујем, „мање експлицитан“ наводећи да се „позадина целе ове приче о литијуму и рударењу тиче искључиво супер минерала јадарита и тоталног уништења пијаћих вода у Србији“, с посебним акцентом на чињеници да ће „до половине текућег века пијаћа вода постати један од кључних стратешких ресурса и због ње ће се водити ратови.“ (Према његовом наводу, „ти су ратови већ вођени, па пуковник Гадафи није убијен због нафте већ због подземних извора преко којих је направио системе велике вештачке реке од 4.000 км који су Либију поставили као независну од увоза хране и воде. Када је НАТО 22. јула 2011. године најјаче бомбардовао Либију није гађао војне циљеве, већ је „тукао” само Брегу која је једина у Либији производила масивне бетонске цеви за систем велике реке“.)

А Кина – посебно. Потписник ових редова признаје да је потпуно необавештен о многим проблемима које овде помиње, али неке појединости наводи зато што их не уме ускладити с оним за шта му се чини да је о њима и раније понешто „начуо“. Две су му се недоумице, при том, посебно наметнуле.

Прва. Кад је Зиђин преузео Борски рудник, било је нормално очекивати да је то учињено по озбиљним међународним правилима и по законима земље-домаћина. Или се, може бити, све то догађало под надзором министра рударства који не разликује рудник од каменолома, па се сагласио да Србија од Бора добије више хиљада онколошких болесника (због повећане концентрације арсена) и уредио да ми „данас из тог рудника немамо шансу да извозимо ни бакар, већ извозимо концентрат који је пун злата“. И хоће ли се Србија запитати колико ће ње, Србије, бити извезено у Кину „у облику концентрата“ и под чијим потписом се све то чини? И чији се потпис налази на оном документу којим је Зиђину, у ове дане, дата још која стотина хектара која ће – по истим правилима такође бити извезена? Помињем ове „ситнице“ зато да предложим надлежним „државним зналцима“ да тога потписника обесе испред рудника – за ноге и голе стражњице – ако се зна да је она праведнија казна укинута. Овде би се ваљало запитати шта се дешава и са „Дандијем“ – који је добио „концесију“ да у Хомољу и долини Млаве уништава оно што и Зиђин у Бору. По свему судећи, ти међународни разарачи послују по потврди Ирене и Зоране да је „њихов“ цијанид – лековит. Свему томе власт коју оне представљају додала је и још једну „ситницу“ за срамоћење народа: отели су народу имања („експропријација“) и даровали их страним разарачима, а народ „упутили“ на то да се с пљачкашима „договарају“ око цене, да те проблеме решавају у судовима, најчешће по правилима лоповским и батинашким: имање на које општинска пореска инстанца наплаћује порез на 22 милиона динара лопови-проценитељи „поправљају по својим правилима“). И тиме се, врло често, добри домаћини бацају у беду и очај (https://www.c-ins.rs/eksproprijacija-za-cukaru-peki-kako-zidjin-pokusava-da-plati-manje-za-zemlju/). Па се тако догађа, како нас новине обавештавају, да „кинеске инвестиције опадају на путу свиле, али не и у Србији“ (Политика, 29. јул 2022) јер им Зорана, Ирена и дружина омогућавају све оно на шта се другде гледа као на удар на национални суверенитет или, макар, као на злочин против човечности: тамо ће се производити годишње три до четири тоне злата, али се не додаје да ће се производити и пустош свуда тамо где стигне њихов „лековити цијанид“; тамо ће просечна плата бити преко 100 хиљада, али се не вели да ће све то трајати док се Бор и Чукару Пеки не претворе у пустињу или макар док Ане и Зоране не дигну реп и не одлепршају у те своје Трилатералне комисије, Наледе и Билдербешке клубове.

Друга је „ситница“, по свему судећи, нешто крупнија: изгледа да је Кина свој моћан економски успон платила на необичан начин: остала је без пијаће воде и ту невољу решава купујући је од Руса из Каспијског језера, при чему су се Руси с тим сагласили, јер им је то било јевтиније него да са Кином због тога – ратују. На те сам појединости први пут наишао пре коју годину, а ових дана опет и сад на њих гледам као на нешто што се може сматрати извесношћу, али их помињем са зебњом: ако су Кинези своју земљу преоравали онако како сада видимо да преоравају нашу борску област, морали бисмо се запитати шта од будућности, и они и свет, могу очекивати?

Ја морам признати да одговор на то питање немам. Као, уосталом, ни на многа друга која су за Србију животно важна макар онолико колико и Каспијско језеро за Кину: је ли ова „српска“ власт странцима препустила све српске природне ресурсе, па за њима и све законодавноправне основе државног суверенитета?

Поменимо тек неке појединости.

• Лабус и Динкић уништили су пет моћних српских банака и довели више од 30 страних пљачкаша, после им додали и Комерцијалну банку, сад ће им дати и Поштанску штедионицу, а онда им остаје да им дарују и Народну банку јер ће им она вредети једнако као и њена гувернанта Јоргованка (тако у Србији, а веле да у Канади послује само седам банака);
• српској економији суноврат су, ето, покренули Лабус и Динкић, а тамо је дефинитивно сурвао Вучићев „женски министарски ешалон“, из њега би Срби требало да запамте једино ону министарку здравља која им је објаснила како их је 19 земаља западне демократије у пролеће 1999. демократски заливало осиромашеним уранијумом, за главнину других министарки већ се не зна на чему су министровале, а најгласније међу њима биле су неке које ни саме нису знале ни у којем ће кревету уснути ни у којем ће се пробудити, па као на мистерију треба гледати на то како их је Вучић успевао окупљати и упућивати тамо где је нешто требало уништавати (као на пљачку борског рудника и уништење хомољске области – за шта су разараче овластили министри који, рекосмо, не разликују рудник од каменолома нити су икад ишта чули о томе шта се све у рудницима може ископавати и како се све то може чинити);
• према подацима које нам саопштавају „Таковске новине“, за истраживање литијума рударски министри-незналице издали су 126 решења у периоду 2004-2022, а да се нико не запита ни о мотивима који стоје иза такве „литијумске помаме“ и нису ли неки „истражитељи“ под литијумским барјачићима трагали и за нечим другим;
• за изграђивање Србије и уређивање њених путева према Европи као надлежни намећу се они зналци који не знају ни где се она (та Европа) налази нити шта се, осим зла, у њој може наћи за чим би се вредело „пограбити“;
• за српски државни и национални слом посебне заслуге припадају уобличитељима онога што се некад звало школство и што је Малом Кости у „Рибникару“ дотурило пиштољ, а Великом Урошу „дугу цев“ у Дубони и Орашју и помогли им да „овере“ вредности српскога школског модела.

* И да овде тек додирнемо срамоту којом је Српска Црква обележила своје понашање у време литијумске помаме у Јадру: попови су први почели да Рио Тинту продају цркве (и парохије) и показали да се не разликују од својих владика и њиховог Патријарха. Давно је, наиме, остао запис да се међу српским владикама може наћи тек покоји духовник, а да су сви остали – комунисти, педери, папољупци и слични срамотитељи српскога имена и његових Светосавских Темеља, тј. они који су „македонској“ и арнаутској духовној сиротињи изручили векове, миленијуме, српске културне историје, духовности и градитељског генија; и зато би се као на моралан чин могло гледати на то ако би се друг Порфирије, заједно са својим ментором (и у пратњи томефиле и попа-силоватеља као сталног пратиоца) измакао макар толико да неће моћи добацивати со на српске муке и несреће (а најбоље би учинио да са собом одведе и сву комунистичко-педерско-бискупску сорту па да се види хоће ли у Српској Патријаршији остати макар неко Светосавско Зрнце – око којега би се Срби опет почели окупљати).

Или им је и то Зрнце убијено.

Ако је Патријарх пристао да се, не тако давно, одрекне своје престонице у Пећи, није се могло догодити ни да ће је јуче наћи у Велици.

На аутономију Косова и Метохије требало је гледати као на прелазну фазу јер су се брозловски “ослободиоци” потрудили да се судбином србских прогнаника са самог почетка рата и неодређено великог броја – од сто хиљада до двеста педесет хиљада – оних који су отуд избегли спасавајући живу главу током ратних година и првих година после рата, позабаве практично: да њихова напуштена имања не би “зврјала” празна, допуштено је да се на њих, за почетак, насели око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. (Нећемо се овде бавити онима који су се исељавали “по слободном избору” јер су “тамо” продали своју имовину по ценама “овамо” несхватљиво високим, нити њиховом одбраном да су “тамо” такве цене. Од њих се, по правилу речитих, али сујетних и без истинског самопоштовања, ни по чему није могло наслутити да је “тамо” и даље остао притисак и да су они што су “тамо” остали, наставили да одолевају притисцима).

Године 1947, у обостраном уверењу да се све дешава по плану, арбанашки комунистички вођа Енвер Хоџа (1908-1985) дошао у Београд по оно што му је обећано, али се чини да Сретен Вукосављевић (1881-1960), министар за аграрну реформу и колонизацију, није пристао да потпише наредбу о прогону преосталих Срба с Косова и Метохије. С остварењем тога великог комунистичког пројекта мало се застало, друг Енвер вратио се дома празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је, најпре са благословом југословенске комунистичке олигархије, а од лета 1999. године под непосредном заштитом светске нарко-мафије, у наше дане довео до скоро потпуног затирања србских трагова на Косову.

Уза све што се Србима и са Србима догађало у времену комунистичког самовлашћа, посебан су проблем представљале покрајине у њеном саставу, које су увек онемогућавале регуларно државно-правно конституисање Србије, нарочито од тренутка кад су оне преузеле све битне прерогативе државе. Гледано формално-правно, покрајине јесу биле у саставу Србије, али она практично није имала никаквог утицаја ни на њихову унутрашњу организацију ни на њихово функционисање, нити је без њихове сагласности могла направити иједан потез којим би сопствени државни статус учинила сношљивијим. Било је то време кад је, првих дана априла 1983. године, двадесетак Срба с Косова и Метохије “навратило” код Николе Љубичића (1916-2005), председника Председништва Републике Србије, иначе армијског генерала, да се жали на србску обесправљеност, “никакво право немамо. Протерују нас, раде зло према нама”, да би се од њега чуло како “ми немамо никакве ингеренције на Косову”.

Прави разарачки смисао такве стратегије разјасниће се тек када су се, по Уставу из 1974. године, неке републике мирно почеле припремати за сопствено осамостављивање, а са њима и покрајине Војводина Србска и Косово и Метохија. Догодило се да то са Војводином Србском није могло проћи (јер га је онемогућила народна побуна у такозваној “јогурт-револуцији”), али су Косово и Метохија били “нешто друго”: савезна држава подржавала је шиптарски сепаратизам, а ни “србски” комунисти нису много покушавали да му се супротставе, па су тако заједно “заташкали” шиптарске побуне и 1968. и 1981, као што су једнако успешно заташкавали све шиптарске злочине и отворили им пут до онога што се сада пред нама налази као довршен или скоро довршен посао. О шиптарском терору над Србима деценијама се није у јавности могла појавити ниједна информација, а оне су бивале врло ретке и у годинама које се претходиле последњој шиптарској побуни и насилном издвајању Косова и Метохије из састава Србије. Обичноме србском свету све то остајало је непознато, а и оне којима је то морало бити познато, није оптерећивало то што је само од 1971. до 1981. године исељено с Косова и Метохије, према званичним подацима комисије која се бавила узроцима србског исељавања, 57.059 Срба, а наредних десетак година и преко 250.000; у истом том времену тамо се уселио можда и цео милион Арбанаса.

А недуго по кончини поменутога Броза, средином јуна 1985, његови наследници могли су се похвалити сопственим достигнућем да су “обезбедили свим грађанима да слободно изаберу место боравка и да слободно у складу с властитим интересима и потребама крећу кроз целу земљу и иностранство”, о чему “убедљиво сведочи податак да је само из САП Косово, у првих пет месеци ове године (1985 – ИП) слободно иселило 1.050 грађана српске и црногорске националности. Четвртина исељених житеља имала је стално запослење. У овом периоду иселило се 106 комплетних породица. Имовину су продала 52 домаћинства”.

Тако Држава Србија, а средином октобра 1985. године, из Приштине је у Београд, на шеснаест адреса (четири личне, две “интелектуалне” и десет државних и високопартијских), стигла петиција са потписима две хиљаде шеснаесторо косовскометохијских Срба незадовољних толиком “слободом” дарованом “у складу с властитим интересима и потребама”. Њене уводне напомене бавиле су се “слободама” које су брозловићи и дотле наметали србскоме живљу по Косову и Метохији:

“Изложени насиљу непознатом историји мирнодопских услова у колевци своје отаџбине, ми потписани Срби са Косова и Метохије чинимо последњи напор да легалним начином заштитимо право на животе наших породица.

Ситуација у реалитету је поражавајућа: окупиран је део Југославије, простор нашег историјског и националног бића, а геноцид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији стекао је право грађанства. Није прилика, нити је то могуће урадити, да износимо досије најцрњих недела.

Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовиниста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и светињама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и заташкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, противно свакој памети, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање идеологије која по методама и циљу припада фашизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Метохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.

Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају социјалистичком идеологијом.

Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сваком месту, институције власти у Покрајини остају пасивне. Нечињењем оне чине, та пасивна резистенција је апсолутна и активна потпора и легализација насиља. Лабави закључци игре заједнице о потреби промена стања на Косову и Метохији благовремено су блокирани опструкцијом власти.

У међувремену терор над нама Србима се свакодневно појачава на очиглед Европе и целог света, на срамоту Југославије.

Куда то води?

Уверени да наша највиша законодавна тела неће, не могу и не смеју остаи равнодушна према спровођењу геноцида над нама Србима на Косову и Метохији, чинимо последњи покушај да се овим начином стане фашизму на пут”.

Због свега тога, захтевано је, у петнаест тачака, да се успостави систем који би и Србима са Косова и Метохије гарантовао остваривање “основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним конвенцијама, а која су… апсолутно одузета”.

Партијски и државни органи, верни “правилу” да не треба таласати, све су то прећутали. Учинио је то и први и, по претпоставци, одлучујући адресат – Савезна Скупштина, чиме је дато за право Томасу Карлајлу (1795-1881), историчару и философу, што је енглеском парламенту, ономе који слови за изворну вредност савремене демократије, дао назив дућан за наклапање.

Е, у таквом југословенском а антисрбском дућану није било “мајстора” који би препознали стварне рушиоце постојеће Државе и који би бринули о опстанку србског национа, што значи да им није било ни стало до препознавања добро познатих најцрњих сепаратистичких снага на Косову и Метохији. Ћутало се и на другим “важним” странама, само су се Књижевне новине, гласило Удружења књижевника Србије (Француска 7, Београд), одважиле да пун текст Петиције објаве 15. децембра 1985. године, у двоброју 700-701, под насловом Захтеви 2016 становника Косова, без икаквог коментара.

Осврт на Петицију ипак је стигао, кроз извештајне текстове Петиција Сл. Вучковића и М. Лалића (Вечерње новости) и Сва значења петиције Мирјане Живковић (београдска Политика), оба од 24. јануара 1986. године, са седнице Актива комуниста чланова Удружења књижевника Србије, кроз уводно излагање секретара Миленка Вучетића (1947): “Одбацивање и осуда ‘петиције грађана Косова Поља’, када се она посматра само као вапај стварно угрожених људи, када јој се не прилази с нужном критичношћу није лака ствар. Али, ту петицију ваља сагледати у свим њеним димензијама и одредити се према свим њеним значењима. А у њој, морамо признати, има и реваншистичких, и националистичких, и догматских делова”.

Ако је већ књижевнички комунистички актив био самокритичан, разложним треба сматрати што је на седници Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије одржаној 14. марта 1986. године оцењено да поједини видови активности Удружења књижевника Србије поново узимају неприхватљив смер. О томе је издато и посебно саопштење, с акцентом на активност трибине Удружења “на којој је у новије време пружена могућност националистима и другим противницима политике равноправности и самоуправљања да иступају и износе своја позната становишта. Таква активност трибине баца сенку на читав рад Удружења и окупља око Удружења разне противнике нашег друштвеног уређења. Удружење је део фронта социјалистичких снага нашег друштва и оно не може да буде политички центар за нападе на политику Савеза комуниста у шта би хтеле да га претворе управо ове конзервативне снаге. Тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању не смеју да буду изговор за ескалацију националистичких и других погледа и за претварање Удружења у институцију изнад свих других и специјалну адресу на коју треба да стижу жалбе људи из Косова. Да би се тим тенденцијама стало на пут потребно је да се у Социјалистичком савезу Србије покрене шира активност и обаве расправе о свим актуелним проблемима који стоје пред Удружењем књижевника Србије, укључујући и питање избора председавајућег Савеза књижевника Југославије. У решавању тог питања треба следити демократски пут и супротставити се вештачкој политизацији и притисцима било с које стране они долазили” (Политика Београд, 15. март 1986, 1).

Наводно, партијски врх не жели да се директно меша у рад Удружења књижевника Србије и његове трибине, већ налаже Социјалистичком савезу, својој продуженој руци, себи самом, такорећи, да то он учини. Опет наводно, биће то “демократски пут”, и тиме ће се избећи “вештачка политизација”. Савез комуниста, заправо, не притискује Социјалистички савез, он само тражи од њега да се умеша у целу ствар, што подразумева да се то “мешање” у рад Удружења књижевника Србије неће сматрати притиском. Није искључено да је баш такво недиректно непритиснуто немешање у трибине и друге митинге, не само књижевничке, подстакло афористичара Александра Баљка (1954) да каже како се “строго забрањују сви масовни митинзи јер за њих нема довољно интересовања у јавности”.

А што се Косова и Метохије тиче, наивном посматрачу могло би се учинити да Савез комуниста “нешто” ради како би били отклоњени “тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању”, због чега се Удружењу књижевника Србије пребацује што се тим питањима уопште бави; било би добро да се оно искључи из теме јер тада би жалбе ишле само у партијски и државни врх и отуд се не би појављивале у широкој јавности; та јавност тада не би ни знала за косовске невоље, па би у кући владао мир.

И то је, по прилици, био је подалеки одјек оног (у јавним гласилима) прећутаног скупа око 400 бораца с Косова и Метохије који живе у Београду, одржаног 12. децембра 1985. године, на коме је, током четворочасовне расправе, потврђено све што је наведено у петицији с Косова и Метохије. “Контрареволуција још траје, а њен континуитет одржава се на програму чији су многи ставови већ реализовани; идејне вође те контрареволуције до данас још нису узимани ни на политичку ни кривичну одговорност; одлуке Бујанске конференције (1942/43) поставиле су темељ издвајању Косова и Метохије из Југославије; Косово и Метохија се организовано насељавају наводним емигрантима из Арбаније којима су се додељивали земља, куће, инвентар; кадровска решења у многим службама, нарочито у правосудним органима, не одговарају задацима постављеним у партијским платформама; званична пропаганда на Косову и Метохији окренута је Тирани и позива Шиптаре да се одвоје од Србије и прикључе Арбанији; у руководствима у покрајини још увек се налазе личности које су биле у спрези или су остали на сепаратистичким позицијама, а више њих чак је и изабрано у одборе и тела СК за припрему 13. конгреса СКЈ.

У петицији нису помињане личности, а на овом скупу најчешће се говорило о Фадиљу Хоџи (по прилици: држављанину Арбаније! – ИП), који је најодговорнији за сепаратистички покрет на Косову и Метохији; био је главни инспиратор и организатор Бујанске конференције, а тамо се, као и касније, врло трудио да се остваре захтеви Енвера Хоџе постављени Централном комитету КПЈ, посредовањем Ивана Милутиновића; у оружаној контрареволуцији на Косову и Метохији, у својству команданта Оперативног штаба, договорио се с одметницима да пређу у партизане, после чега се прикупљених 5.000 балиста окренуло против партизанске војске; био је тада смењен, заведена је Војна управа, али је он деценијама остао на кључним партијским и државним функцијама, тако да је у једном мандату био и председник Председништва Југославије” (Књижевне новине Београд, број 702, 15. јануар 1986, 4).

На садржину наведене Петиције подсетили су Смиља и Митар Шарић, из села Меће, код Ђаковице, који су 17. марта 1986. године, “из своје избе са земљаним подом дошли (у Београд) да траже правду” и који су, после “званичне” посете Слободану Милошевићу (1941-2006), председнику Градског комитета Партије, и Слободану Глигоријевићу, председнику Скупштине Србије, “навратили” у Француску 7, “код писаца и интелектуалаца Србије”. Они први рекли су им да им ништа не могу помоћи јер их омета Устав (из 1974), а председник ових других затражио је од присутних да поменуте државне и партијске достојанственике поздраве аплаузом јер су се, “иако у великом страху, усудили да приме Шариће”.

Тај 17. март, иначе посвећен протестној вечери због утамничења једнога новосадског универзитетског професора који је у “Књижевним новинама”, у једноме свом тексту поменуо комунистичке “јајаре” и избеглице из западних крајева Краљевине Југославије које је Недићева Србија, током Другога светског рата, прихватила и обезбедила им смештај, посао и животни опстанак, био је и прилика да “Петиција 2.016” представи саму себе. Учињено је тако што се Коста Булатовић (1937-2023) из Косова Поља, њен први потписник, присутнима обратио доносећи поздраве “тужне раје са Косова”. Надлежни се не питају шта је у петицији написано, но ко је то написао. Цитира Радована Бећировића Требјешког (1897-1986), народног песника и гуслара: “Нас је тешка наћерала мука / Да од вука правимо баука”. Не пружа се помоћ “напаћеном народу но терористима… Нико се не пита шта се тамо ради, но ко се то тамо жали”. И додаје: “У мојој кући ријетко је ко од мојих предака умро природном смрћу, умјећу и ја тако да се покажем”. Прилике на Косову и даље су неподношљиве. “Кад падне мрак, мада је и дању мрак, мало их има који се смију кретати”. Од њега се очекује да косовске проблеме решава он пошто то друштво не намерава да учини. “Ја сам пошао на пут: или у слободу или у затвор као Професор коме су посвећене ове протестне вечери, а мислим да ћу ја затварати оне који мисле мене да затварају… Кад слушам моћнике, челнике, морам се питати у којој ја земљи живим… Народ побјеже главом без обзира, куће се продају током ноћи, народ је изгубио повјерење у власт… Ова територија је велеиздана, џабе споменици, џабе декларације… Петицију која се толико напада написали су највиша државна и партијска руководства ове земље, а ми смо је само потписали”.

Костине последње речи, Милорад Радевић (1935-2011), историчар из Историјског института Србска академије наука, пропратио је запажањем да косовска збивања и “ненајављени” долазак косовске раје у Скупштину, “изненађују” високе државне и партијске кругове. “Ненајављени долазак их је изненадио. Изненадио их је долазак народа у свој дом?! Глас ових људи народ не чу, а они што су их дочекали, то рашчовечени смишљају и раде и које народ није овластио да тако раде, не помислише да је после овога чина једини излаз подношење оставке. Додуше, премного би било то од њих очекивати”.

Требало је да прође више од две и по године да Срби с Косова и Метохије, не само они који су потписали петицију 2.016 већ и велик број других србских жртава шиптарског и партијско-државног тероризма, крену у “осталу” Србију, да ли незаинтересовану, да ли омамљену паролама о “братству и јединству”, не би ли јој скренули пажњу на своју голему несрећу. И тако, 9. јула 1988. године, у Нови Сад је пристигла велика група Срба с Косова и Метохије; допутовали су возом и, потом, у преподневним сатима, кренули ка центру града, у пратњи великог броја милиционара. Војвођански партијски врх још увек опседнут уверењем у сопствену политичку и државничку вечитост, бринуо је да ови несрећници, за ову прилику названи националистима (у идеолошком, најружнијем значењу те речи), не поремете такорећи идиличну атмосферу те “многонационалне заједнице” у граду (“и шире”) и да не испровоцирају некакав сукоб у “главном граду” аутономистичке Војводине.

По природи ствари, та колона (која се кретала коловозом) није могла проћи незапажено; њу су пратили многи Новосађани (крећући се тротоаром јер им није било допуштено да пређу на коловоз), највећим делом они који су саосећали са патњом својих непозваних гостију, а невелик број до чекао их је у градском центру, мало испред Извршног већа Војводине и мало испред Скупштине Војводине; новине су баратале цифрама од једне хиљаде до десет хиљада дочекивача!

Придошлице, њих “око 500 Срба и Црногораца”, како је објавио Дневник, (Нада Вујовић каже у Дневник Нови Сад, 17. јул 1988, 5, да их је било “око 2.000”) хтеле су да разговарају с представницима Покрајинске конференције ССРН; уместо да се та “структура” сретне са свима њима, она је, пристајући да на разговор прими само неколицину, издала званично саопштење:

“Данас је мимо свих договора и поред наше јасно изречене ограде, у Нови Сад допутовала већа група грађана из Косова Поља и других општина Косова, ради остваривања циљева који су познати само њиховом организационом одбору. Одмах по њиховом доласку у Нови Сад представници ПК ССРН Војводине изразили су спремност да се у Покрајинској конференцији прими и саслуша делегација ове групе грађана. Тај предлог је од стране чланова организационог одбора одбијен чиме су јасно испољене њихове другачије намере. Показало се да главни циљ њиховог доласка није био изношење реалних проблема са којима су суочени, већ узнемиравање јавности у Новом Саду, Војводини и шире. Одговорност за такав поступак, као и за садржај парола које су се чуле сносе они који су инспирисали и организовали овај долазак у Нови Сад. (А пароле “које су се чуле”, барем према ономе што је исти тај Дневник пренео, биле су следеће: “Хоћемо слободу”, “Силују нам децу”, “Косово је Србија”, “Војводина је Србија”, “Главу дајемо, Косово не дајемо”, “Доле Устав из 1974”, “Један Устав”, “Хоћемо промене” – ИП).

Грађани Новог Сада достојанствено су се односили према поворци демонстраната која се кретала новосадским улицама нису се прикључивали нити су наседали провокацијама којих је било у паролама, говорима и узвицима учесника поворке” (Дневник Нови Сад, 10. јул 1988, 8).

Два дана касније, исти тај орган оценио је долазак Срба у Нови Сад “као напад на Војводину и њено руководство”, уз констатацију да је “очигледно да организатори доласка Срба и Црногораца са Косова у главни град Војводине нису имали намеру да нас упознају са стањем на Косову, него да демонстрацијама, транспарентима и паролама привуку грађане Новог Сада да им се придруже у изражавању незадовољства уставним положајем покрајина и у нападима на руководство Покрајине… Новосађани који су се затекли на улицама дочекали су их мирно и достојанствено, саосећајући са њиховим невољама, изражавајући разумевање за оправдане захтеве да се стање на Косову брже мења, да се успоставља равноправност и сигурност свих… Својим држањем грађани вишенационалног Новог Сада који знају шта је братство и јединство, онако како нас је учио Тито, и зашто га и како чувати (Тита или што друго? – ИП, изразили су своје неслагање да се на овај начин решавају озбиљни друштвени проблеми… Они се не могу чувати притисцима и манипулисањем народа и његовим невољама”.

Овај извештај не би био потпун да није пренео како су “у групи грађана са Косова, али и из других крајева запажени и неки други националисти, а њихово присуство се може тумачити као покушај да се убаци семе раздора међу припаднике народа и народности” (Исто, 12. јул 1988, 4).

А онда, као на стартни знак, општински партијски комитети поч ели су осуђују “демонстрације Косоваца у Новом Саду”, стављене испод наслова “Неприхватљиво »улично« самоуправљање” (Исто, 13. јул 1988, 6). Наравно, међу тим осудама била је и она коју је, у име Градског комитета новосадских комуниста, изразио његов секретар, а која је “откривала” да “проблеми Косова нису настали у Војводини, па се овде не могу ни решавати, а нарочито не на овај начин. Организатори су овим доласком обманули грађане које су повели, али и читаву југословенску јавност, па није случајно што су одбили да са покрајинским руководством разговара косовопољска делегација. Када се све анализира, учесници, пароле (Хоћемо слободу; Силују нам децу; Косово је Србија; Војводина је Србија; Доле Устав из 1974; Један Устав; Хоћемо промене – ИП), песме (Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала; Ој, војводо Синђелићу; Србска се труба с Косова чује; Играле се делије, на сред земље Србије – ИП), заиста се све не може прихватити као добронамерно. Стиче се утисак да је ово дуже припремано у склопу притисака на Војводину, а ради дестабилизације међунационалних односа којима се Војвођани заиста могу поносити” (Исто). Нешто оштрија, али зато и много јаснија, била је оцена Покрајинског комитета оартије Војводине да је долазак Срба у Нови Сад “најгрубљи напад на политичко биће Војводине и њено руководство од када она постоји”. Ту мисао помало су проширивали чланови тог органа, који су се трудили да им изјаве буду објављене под упечатљивим насловима: “Покушај политичке дестабилизације Војводине”, “Хтели пожар у Новом Саду”, “Даље руке од Војводине”, “Циљ су биле демонстрације а не разговор’, “Неприхватљив притисак на јавност”, “Пропагандни и идејно-политички рат” (Исто, 14. јул 1988, 5).

Да им не узмакну, потрудили су се новосадски борци изјавама да је “организациони одбор Косоваца организација ван система, спремна за удар, којој је крајњи циљ дестабилизација Југославије”; да су “дошли овамо да одвоје српски народ од осталих, да направе гужву”; да “појединци хоће да преко њих остваре своје прљаве циљеве”; да “Војводина може да буде образац како се негује и чува братство и јединство” и да “Милошевић, Трифуновић и Јовић, малтене, позивају народ Војводине да смени своје руководство”; да су то “облици специјалног рата и не треба да чуди што се у последње време не јављају више из Француске 7 (Удружења књижевника Србије – ИП), да су “послали Оливеру Катарину да нам каже шта треба да радимо” и да су “изазвали шта су хтели и повукли се. На седници на којој су то они све поизјављивали, “затражено је и да се против неколико појединаца (петоро универзитетских професора – ИП), због њиховог контрареволуционарног деловања, а што су доказали и током суботњег догађаја, подигну оптужнице” (Исто).

У београдској Борби од 13. јула, овај догађај именован је као “естрадне сузе Срба и Црногораца у Новом Саду” (15. јул 1988, 4), а изјаву борачког председника да је то био “циркус”, пренео је новосадски Дневник (14. јул 1988, 8).

Но, ипак се “десило” да је, после много година, откривен Извештај о узроцима исељавања Срба и Црногораца с Косова и Метохије, који је, после шиптарске побуне 1981. године припремила радна група Извршног већа Србије и Савезног извршног већа, а те га инстанце означиле као “државну тајну”. У томе документу, са датумом 22. октобар 1981, наведени су многи шиптарски злочини над Србима, али је потпуније осветљена и улога истакнутих шиптарских функционера (посебно Илијаза Куртешија, Џавида Ниманија и Фадиља Хоџе) у њиховом заташкавању, али и улога званичне власти (особито покрајинског Секретаријата унутрашњих послова) у присилном откупљивању србских имања и њиховом уступању “избеглицама” из Арбаније. Србска власт је, дакле, много више напора уложила у очување комунизма но што је бринула о спасавању народа и државе и била “грдно затечена” кад се држава распала, а србски народ опет био изложен геноциду. А геноциду су га изложили исти они који су од 1941. до 1945. године наступали под знаком и заштитом кукастог крста. То је, зна се, довело до егзодуса Срба и из Хрватске, и из Босне, и из Херцеговине, и са Косова и Метохије, те се тако, пред очима “демократског света” (у међувремену преобраћеног у фашикратију), у Србији нашло преко милион опустошених избеглица, чија је судбина била барем двоструко трагичнија од оне коју су прогнаници из истих крајева доживели педесет година раније.

У главним линијама, и у покојем детаљу прецизније, све је то недвосмислено истакнуто и у Меморандуму Српске академије наука и уметности, објављеном крајем септембра 1986. године:

“Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један доиста специјалан, али отворен рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државно-правних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи – погубнију и од оне која је долазила из суседства – тај отворени рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година… Исељавање Срба са Косова и Метохије у Социјалистичкој Југославији по своме обиму и карактеру превазилази све раније етапе овога великог изгона српског народа. Јован Цвијић (1865-1927 – ИП) је у своје време процењивао да је у свим сеобама, од оне велике под Арсенијем Чарнојевићем (1690) до првих година нашег века, изгнано преко 500.000 Срба: од тога броја између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта под суровим терором локалног и повлашћеног албанског башибозука. У току последњег рата (Другог светског – ИП) протерано је преко 60.000 српских колониста и старинаца, али је после рата овај талас исељавања доживео праву плиму: за последњих двадесетак година Косово и Метохију напустило је 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа не само што стално и несмањеним темпом напушта своју земљу него се, према свим сазнањима, гоњен зулумом и физичким, моралним и психолошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од десетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Косову више неће бити, а ‘етнички чисто’ Косово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и акцијама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен”.

За академијски предвиђених “десетак следећих година, ствари се битно нису промениле, али Срба на Косову и Метохији и даље има.

И биће их и даље, буду ли се сви Срби, без обзира на своју завичајност и место сталног пребивања, освестили пред силама зла и мржње које су се устремиле на саме темеље србскога националног и духовног бића, буду ли се одрекли свих идеолошких, страначких и личних сукоба и спорења и буду ли спремни да све своје физичке и умне снаге удруже и уложе у једино важан посао – спасавање србскога националног идентитета.

Томе циљу треба да их води и мисао Светога Владике Николаја (Велимировића) да, “кад кућа гори, пожар се гаси споља”.

У време Петровскога поста 7532(2024)

(Аутор је овај чланак упутио на већи број имејл адреса државних органа у Србији и Црној Гори.)

Господо,
Пошто се о описаној теми ћути, текст се даје тек да се зна.
С поштовањем,
Илија Петровић, историчар

Сачувати рођено огњиште… (1)

Одговор на једно делегатско питање у Скупштини (пост)брозловске Југославије, послужио је др Љубиши Дабићу као “окидач” да напише књигу “Елаборат о ревизији пројекта насељавања на Косову и Метохији (и Македонији) после Другог светског рата”. И питање и одговор јесу из 1989. године, али је тема много старија и, што се чињеница тиче – и оних обухваћених књигом и, још више, оних које се тамо не помињу -, углавном непозната не само просечном “радном човеку и грађанину”, већ и многима који би то по свом месту у научном и школском, стручном и управљачком свету у Земљи Србији морали знати. Да не идемо даље од “Комунистичког манифе-ста”, стварног и “научног” упутства за уништење србског народа, творца људске цивилизације, које је Карл Маркс (1818-1883), један од његових писара, сажео у “мисао” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
На ту “мисао”, таква каква је, накачили су се и социјалисти потекли из србскога народа, па ће Светозар Марковић (1846-1875) знан као “отац социјализма” у Србији, али и изрод коме је било свеједно да ли ће у Србији владати Хабзбурзи или Обре-новићи, написати да је политика “јаке и велике Србије” у основи противна интересима србског народа. Ако и “претпоставимо срећан случај да се великосрпска политика увенча успехом и да Србија задобије Босну, Херцеговину, Црну Гору и Стару Србију, мало би се нашло Срба који то не би сматрали за највећу срећу нашег народа. Ми не делимо то мишљење… Политика ‘Велике Србије’ уједињава по форми умне и материјалне силе српског народа, а уствари све би те силе биле спречене и оковане. Народ би изишао из борбе… сиромашнији и разоренији но што је сада, а опет би ос-тао би опет окружен истим непријатељима којима је и сада окружен… ‘Велика Србија’ морала би куповати пријатељство у непријатеља понижавањем и жртвовањем интереса свог народа” (Св. Марковић, Сабрани списи И, Београд 1960, 110-111).
Стварну вредност такве “мисли”, социјалистичке, први је међу Србима препознао Јаша Томић (1856-1922), пошто је верујући да би нова социјалистичка “наука” морала служити интересима онога народа у чијој ће се земљи применити, наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране и оштро упозорен да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” мора оканити шовинизма, национа-лизма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивање” од њега врло уверљиво образ-ложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”, они који су, по природи ствари, у својим земљама били националисти.
Нажалост, доцнији социјалистички (и комунистички) делатници међу Србима, од Димитрија Туцовића (1881-1914), свршеног београдског правника и бечког специјализанта, до отвореног антисрбина и безименог и беспрезименог Јосипа Броза (1892?-1980), све су чинили да марксенгелска “пресуда” о нестанку “реакционарних” Срба с историјске позорнице буде извршна.
Туцовић се у “интернационалну” политику уплео по окончању Првога балканског рата и турског изгона из Праве Србије – Косова и Метохије-, кад су се Арнаути (“они који се нису вратили”, 1043. године, по доласку са Сицилије на данашњи простор), дотле турски послушници, упустили у побуну против новоуспостављених србских и црногорских власти. Како то пише историчар Ђоко Слијепчевић (1907-1993), “нису… према арбанашком становништву примењиване никакве репресалије. Само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад” (Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 261). Туцовићев посао, како сам каже у предговору за своју студију Србија и Арбанија, био је “више из практичних потреба него из теорискога интереса”. Ван сваке сумње, практичне потребе настале су после конгреса Социјалистичке интернационале у Базелу (1869), када је балканским социјалистима наложено да, “насупрот разобручаном шовинизму”, прокламују “братство свих балканских народа, рачунајући ту Албанце, Турке и Румуне”. У Туцовићево време, Ру-муни нису били интересантни социјалистима, Турци су управо били потиснути са највећег дела Балканског полуострва и није их у таквим условима било згодно бранити, а Интернационалин домаћи задатак односио се искључиво на Арбанију, пошто су, како Туцовић тврди, “завојевачком политиком српске владе према арба-наском народу створени на западној граници Србије такви односи да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати” (Д. Туцовић, Изабрани списи ИИ Београд 1950, 56).
Туцовић не говори да су победе Србије и Црне Горе у балканским ратовима осујетиле планове “о стварању једне арбанашке државе изван ужега арбанашкога етничкога простора”, нити помиње да су Срби тада “повратили своје историјско тло на коме се налазе највећи и најзначајнији историјски и верско-културни споменици за које је везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне арбанашке државе у природним етничким границама њиховим, али су били решени да заштите своје националне интересе, које су угрожавале арбанашке претензије, које су биле помагане од Аустро-Угарске и Италије” (Ђ. Слијепчевић, Наведени рад, 247-248).
Није Туцовић помињао да Србија и Црна Гора “нису могле жртвовати своје историјско тло, да би Аустро-Угарска и Италија могле створити своју Велику Арбанију. Оне су, као победнице, тражиле и историјске и стратегијске границе и укидање граница између себе”. Износећи такве захтеве пред Лондонску конференцију сазвану децембра 1912. године, Срби су истакли да се не противе организовању Арбаније као аутономне земље, иако су “победе српске војске и фактичко освајање арбанашке територије давале легитимну основу” да поседнуту земљу задрже за себе. Такав став Срби су наслонили чак и на своје “освајачко право”, будући да су својевремено и Турци дошли до Србске Земље освајањем. Они су, ипак, сматрајући да на првом месту морају стајати “историјски, етнички и културни разлози”, дали и своје додатне аргументе: “Већина у тим крајевима данас јесу Арнаути; али од половине 14. века па до краја 17. века била је та земља тако чиста српска и култивисана, да су Срби наместили своју Патријаршију у Пећи… Близу Пећи налази се српски манастир Дечани, најзнаменитији споменик српске архитектуре и српске побожности из 14. века. Просто се не може замислити да би седиште српске Патријаршије и да би се величанствени Дечани подизали у једноме крају, у коме не би српски народ био у већини. Онај крај у коме су Пећ, Ђаковица и Дечани, то је најсветија земља за српски народ међу свим његовим земљама. Не може се замислити никаква црногорска или србијанска влада, која би била у стању да ту земљу уступи било Арнаутима, било ма коме другоме; најмање би то данас било могуће, пошто је србијанска и црногорска војска у крвавој борби отела од Турака и Арнаута ту своју земљу… Али и ту као и у осталим српским земљама северно од Охрида и у околини Белог и уједињеног Дрима Арнаути су скорашња колонизација, управо инвазија“ (Исто, 255-256).
Ако већ све то занемарује, онда је сасвим разумљиво што Туцовић неће писати ни о трагичној чињеници да “ратови Србије и Црне Горе са Турском (седамдесетих година 19. века – ИП) не само да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где су Срби и Арбанаси били измешани, још више затровали и погоршали односе између њих. Када су српски добровољци… ‘допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили’, поверовало се у то да је настало време ослобођења српскога на-рода… Не само да, овај пут, није дошло до ослобођења српскога народа, него се стање на целоме простору, на коме су били измешани Срби и Арбанаси још више погоршало. Још уочи Берлинскога конгреса била је, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбанашке лиге (1878-1881 – ИП), постала још затрованија” (Исто, 223). Године 1902, србски посланик у Цариграду извештавао је да су “остали неизмењени одношаји, до којих је довела политика, заснована на повлађивању Арбанаса, а у њима је управо корен зла које не допушта да се у Старој Србији успоставе једном ред и мир бар онакви какви су у другим странама европске Турске. Најгора им је последица, што углед власти пада све ниже, а необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те је због њих стање у Старој Србији постало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и пљачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољи прохтев каквог осионог зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја претставника власти, што се види и по смеру који је јасан до очигледности. Па и некада хваљена толеранција турска према цркви са-свим се изгубила, јер су у последње време готово обичне појаве пљачкања цркава и манастира” (Исто, 227). Разулареност и самовоља арбанашког живља остали су основна и трајна обележја овога времена у Правој Србији, а убилачко расположење према Србима и похлепа на аустро-угарско и италијанско подмићивање довели су до тога да је “за скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину. ‘Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. иселило у Србију преко 400.000 Старосрбијанаца’, (од чега) само из Косовскога вилајета око 150.000 Срба” (Исто, 223).
Прогон србског становништва из Праве Србије био је у Аустроугарској тумачен са посебним задовољством, с тим што је у јавности представљан као “српска зверства”. Руски војни изасланик при србској влади, пуковник Владимир Ж. Артамонов изве-штавао је о томе свој Генералштаб: “Антибеоградска хистерија у Аустро-Угарској поприма хомеровске размере. Све тамошње новине само пишу о ‘српским зверствима’, ископаним очима заробљеника, мученим ‘мирним Турцима’ и силованим Албанкама. Крајње недобронамeрaн тон текстова допуњавају карикатуре на којима су руке српских војника и официра у крви, у најмању руку, до лаката. Јавно мњење се непрекидно позива на ‘уништење разбојничког гнезда на обали Дунава’. У неким областима Аустро-Угарске већ је почела тајна мобилизација резервиста и подофицира који су служили у ‘алпским јединицама’. Од њих намеравају да формирају одреде добровољаца који би били послани у Албанију” (Вечерње новости Београд, Недељни додатак, 7. фебруар 1999, 2).
Насупрот томе, Туцовић ће се у свом удвориштву Интернационали чврсто држати тезе да је арбанашка побуна с јесени 1913. године, “због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изазивају. Окупација српске војске простирала се са истока до на саме капије клисура и кланаца. Она је раставила орача од њиве, стоку од паше, стада од појишта, село од воденице, купца и продавца од пијаце, околину од вароши, а читава планинска насеља од свога привреднога центра и житнице за исхрану… При тој побуни могли су се умешати многи домаћи и страни агенти, на које је влада с планом скретала пажњу јавности, али земљиште за евентуални утицај тих елемената припремила је влада г. Пашића (Николе, 1845-1926 – ИП), одбијајући арбанаско становништво од себе истим оним средствима којима се могла најбоље послужити да му положај олакша и да га себи привуче… И кад је буна избила, влада је… изјавила да ће Арбанаси бити ‘примерно кажњени’, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Арбанаска села, из којих су људи благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне. Верна слика тих варварстава изнесена је у дописима из Арбаније у Радничким новинама, у чланцима Крвна освета солдатеске и Црногорски бес. Још једном се потврдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу већ достојно ступити у власничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса” (Д. Туцовић, Наведено дело, 124-126).
Тешко је замислити да би негде, некад и неко могао о својој земљи и о сопственом народу писати толико ружно као што је то чинио Туцовић. Но, ако је то било у интересу “међународног пролетаријата” и “револуције”, ако је тиме испуњаван “завет” Комуни-стичком манифесту и његовим творцима, онда се логичним може сматрати његов став да је “завојевачки поход Србије на Арбанију најгрубље отступање од начела заједнице балканских народа, а у исто време отступање које је плаћено најочигле-днијим поразом… У њему су до костију разголићене нетолеранције власничких класа према другим народима, завојевачке тежње и готовост буржоазије да их спроводи најбруталнијим злочинствима каква су до сада извршивана само у прекоморским колонијама. Напуштање начела заједнице балканских народа још при склапању уговора о заједничкој акцији против Турске отерало нас је да се пребијемо и узаман сатиремо на вратоломној Арбанији, а истерани из ње одбачени смо на Брегалницу да се варварски и сулудо кољемо са браћом… А када се арбанаска авантура хоће да правда отсецањем од Солуна, а брегалнички злочин одбацивањем из Арбаније, онда се мора да истакне да је узрок оба зла један и исти, наиме: завојевачка тежња буржоазије и власничких клика и фактора на Балкану” (Исто, 129-130).
И, да не би било забуне, арбанашка побуна није се догодила у Арбанији, како нам то сугерише Туцовић, већ на Србској Земљи, у Правој Србији, по Косову и Метохији, у крајевима који су током Првога балканског рата ослобођени од турске окупације; у крајевима које Туцовић назива Арбанијом и у које, вели, Србија “није ушла као брат… него као освајач”, не “као политичар већ као груб солдат” (Исто, 131). Или, као што то “дописује” Триша Кацлеровић (1879-1964), Туцовићев саборац, гушење арбанашке побуне може се назвати “једним од најнеугоднијих и најодвратнијих момената у целој политици српске владе, колико срамном, толико и освајачком политиком” (Радничке новине, Београд, број 223. од 22. октобра 1913).
У својој “идејној нетрпељивости” према сопственом народу, која врло често прераста у мржњу, и са великим олакшањем завршавајући свој спис, Димитрије Туцовић ће записати да је “безгранично непријатељство арбанаскога народа према Србији први позитиван резултат арбанаске политике српске владе… Завојевачко држање Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити стварање аутономне Арбаније, али је оно тога најмлађега пигмеја на Балкану гурнуло да се још пре појаве на свет преда на милост и немилост Аустро-Угарске и Италије”. Како ће се ствари даље одвијати, Туцовић не зна; пошто “поразом освајачке политике није завршен ланац опасности и жртава по слободу српскога народа и будућност Србије”, у Србији би требало да се схвати, и он то свесрдно препоручује, “да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политич-ки живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора” (Исто, 133). Србија на првом месту.
Туцовић је поменуо и Брегалницу – поред које је у Другом балканском рату вођена битка против Бугара -, али је зато прећутао сазнање да, “у тренутку кад се у свим деловима наше земље требало користити благодатима срећно повраћеног мира и приступити плодном раду, узнемирени смо са територије аутономне Арбаније оружаном повредом наше границе, пустошењем наших села и вароши. То сведочи да ново заснована Арбанија не разуме суседске дужности. Ово нам је донело нове жртве, а предузетим мерама успело се да се нападачи брзо одагнају” (Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Србије 1908-1918, други редовни састанак, 4. октобар 1913, 1).
Срби су се са шиптарским злочинима срели и крајем јесени 1915. године, после одлуке србске Врховне команде да србска војска бројнога стања нешто више од 220.000 војника и официра (уз њу око 200.000 избеглица и тридесетак хиљада заробљених непријатељских војника), под притиском аустроугарске, немачке и бугарске војне силе а у одсуству савезничке помоћи са солунског правца, крене у пробој преко Арбаније и Црне Горе, “преко снегом покривених кланаца, по беспућу и козјим стазама”, и избије на море. У својој Историји Срба, Београд 1989, Владимир Ћоровић (1885-1941) записаће да се “падало од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе”. Ово последње потврдиће и тринаести том књиге Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца (Београд 1927), наводом да је “арнаутски живаљ, непријатељски расположен према нашој војсци… због пљачке раздражен и са оружјем у руци напада наше војнике”, те да је у току 2. и 3. децембра дошло је до оштрих оружаних окршаја са њима. Нападнут са три стране, До-бровољачки одред је “преполовљен и сведен на 500 људи”.
Да ли је до мора стигло, према енглеским извештајима, свега 70.000 србских војника или је србска Врховна команда покушала да себе охрабри цифром за 50.000 већом – споредна је ствар, али је извесно да се србска војска нашла на Солунском фронту без основе за попуну. С искуством из пристизања добровољаца у балканске ратове и током претходних месеци Великога рата, србска влада је 17. новембра 1916. године донела уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добровољцима у србској војсци, пристиглим из Америке додељивати државна земља – “пет хектара плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити Србин, Хрват или Словенац” (Југословенски добровољци 1914-1918 – Србија, Јужна Америка, Северна Америка, Аустралија, Француска, Италија, Солунски фронт, Зборник докумената, приредио Никола Поповић, Београд 1980, док. 84, 110).
С разлогом сматрајући да су бројни србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године оштећени поделом на “америчке” и “остале” добровољце, добровољачка организација из Новог Сада, на самом крају октобра 1920. године, одр-жала је протестну скупштину и захтевала “да се и добручанима (из Србског добровољачког корпуса из Одесе, који су ратовали у Добруџи, у Румунији – ИП) одмах дели земља за ову економску годину и да и они осете благодати за своје пожртвовање” (Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918-1941, Нови Сад 1968, 162).
Требало је да прође више од четири године да би новосадска Застава могла јавити да је Министарском савету Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца поднесен предлог да се добровољцима са Добруџе призна добровољачко право. Предлог је усвојен и “најзад је правда победила. Признати су они људи који су много допринели, како на бојном исто тако и на политичком пољу нашем ослобођењу и уједињењу” (Застава Нови Сад, 21. јануара 1925).
Било је то у складу са једном представком петорице чланова Југословенског одбора од 9. јануара 1917. године, којом је од председника Министарског савета Николе Пашића тражено да се и на добровољце из руског заробљеништва, а не само из Америке, при-мени наредба о додели пет хектара плодне земље за насељење. На полеђини примљене представке, Пашић је забележио и потписао: “Прочитао у Седници и решили да се… сваком добровољцу, који се буде борио на фронту осигура 5 хектара плодне земље. О томе известити одбор” (Југословенски добровољци у Русији 1914–1918, напомена уз док. 127, 158).
С разлогом су ратници са Добруџе тражили да им се призна право на добровољачку компетенцију јер су знали да је командант Добровољачког корпуса ђенерал Михаило Живковић (1856-1930) ту одлуку србске владе објавио наредбом бр. 122. од 24. фебруара/9. марта 1917. године, те да право на пет хектара обрадиве земље и на насељавање има “сваки добровољац Југословен, који се у српској војсци бори противу непријатеља” (Исто).
Кад су већ сви србски добровољци, без обзира на то откуд су пристигли на ратиште, изједначени у правима на насељење, Добровољачки гласник број 1-5/1940 могао је саопштити позивајући се на “проверене” податке Добровољачког одсека Министар-ства војске и морнарице, да је “до 31. јануара 1940. године издато 40.214 добровољачких уверења. Од тога било је 33.736 борачких и 4076 неборачких. На основу пресуда Државног савета још је издато 210 борачких и 17 неборачких уверења. Признато је добровољачко својство и бившим четницима и усташима у ранијим ратовима и то 2194 борачка и 180 неборачких уверења. Наводи се да се очекује још око 1000 молби за издавање уверења до краја 1940. године. Према томе, по овом извору, укупно је било издато преко 41.000 добровољачких уверења, од чега око 38.000 добровољцима у 1. Светском рату” (Ђорђе Станић, Липар – Српска добровољачка колонија у Бачкој, Београд 1998, 206).
За евиденцију издатих добровољачких уверења, београдско Удружење ратних до-бровољаца… каже да је једино она “меродавна и коначна”, иако то она свакако није јер су у њу морали бити уписани само они добровољци који су добили земљу или об-везнице. За највећи део добровољаца погинулих током рата није имао ко да оствари добровољачка права; нема добровољаца који су умрли без наследника, али не по грађанском праву, већ по правним правилима посебно смишљеним за добровољце; нема оних који су брисани из спискова јер се на добијена имања нису населили у про-писаним роковима, као што се, на пример, десило Лазару Т. Бабићу из Крупе, у Далмацији, који је према писању Српског кола из 1929 (број 10) умро неки дан раније од туберкулозе задобијене у рату. И још је написано да он “оставља жену и незбри-нуту децу, а прошле године одузета му је добровољачка земља, зато што се није благовремено на њу населио. Оправдање да је болестан и да лежи на самртној постељи, ништа није му могло помоћи”.
Највећи део “признатих” добровољаца насељен је у “новим областима” – по Маћедонији, Правој Србији (Косову и Метохији), Војводини Србској, Славонији. Кад је понестало “аграрне земље” за надељивање, Држава је не могући да одговори свом об-ећању датом крајем 1916. године, најпре приступила “преиспитивању” добровољачких права, повремено је “брисала” неке од “признатих”, а бројне који су се касније “сетили” да су били добровољци и за то тражили признање, онемогућавала да то остваре. У таквим условима, она је замислила да своју “аграрну” обавезу претвори у финансијску и развуче је на тридесет година, све тамо до 1968. године, с тим што би будуће обавезе испуњавали порески обвезници кроз буџетске ставке предвиђене за покриће државних обвезница, новчаних – 50.000 динара за борце, а 30.000 за неборце. Био је то, поред труда да се призна и историјска истина, само закаснели по-кушај да се исправи неправда која је србским добровољцима, и живима и умрлима, чињена претходних двадесет година.
Приступило се, дакле, издавању државних обвезница, тако да се од укупно 11.859 поднесених захтева до 17. августа 1939, у евиденцији “учлањених” добровољаца нашло свега 5.995 лица којима су обвезнице издате до 31. августа 1940. године. Како су добровољачки захтеви за издавање обвезница пристизали и даље, Министар пољопривреде у акту број 52940/ВИа/40 од 27 јуна 1940. године пише да “до данас поднетих молби за признање добровољачког својства око 60.000 од којих, према мишљењу шефа Добровољачког отсека у Министарству војске и морнарице, биће одбачено око 20.000 молби, тако да ће бити признато добровољачко својство још 40.000 лица”. Истовремено, он је утврдио “нов датум као услов за право на пријем обвезница дакле крај 1941, т. ј. 31 децембар 1941 а рок подношења молби за пријем обвезница крај 1942, т. ј. 31. децембар 1942. (Удружење ратних добровољаца из Савске 9 у Београду не жели да зна за тај спис и уписане податке јер на њему, вели, нема потписа и печата. А у томе спису, неименовани шеф Одсека ратне штете у Одељењу државних дугова и државног кредита, припремио је за Господина начелника истог тог Одељења један прелиминарни извештај о добровољачким захтевима и од-носу надлежних државних органа према тим захтевима).
Било како било, у Удружењу ратних добровољаца дотле је евидентирано тек око 42.300 србских добровољаца, да ли насељених на обећану и добијену земљу или “надељених” државним обвезницама, а управо започети Други светски рат зауставио је не само очекивану процедуру за “упис нових чланова” у речено Удружење, већ је Бугарима и шиптарским балистима (овима другим уз подршку италијанског окупатора) омогућио да из Маћедоније, односно са Косова и Метохије протерају у међувремену насељене породице србских добровољаца и колониста.
Уза све то, челници Комунистичке партије Југославије и повелик број њихових идеолошких следбеника, уверених или заблуделих, понајвише србскога порекла, преживели су све ратне “офанзиве”, добрим делом захваљујући и страху званичног Лондона да би у Југославији могле победити србске националне снаге. Тај страх утицао је и на промену енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из-беглиштву, те је та влада, под притиском енглеске владе, морала променити свој став према Комунистичкој партији Југославије.
Те промене добиле су свој формално-правни облик већ 17. новембра 1943. године, кад је краљ Петар Други Карађорђевић (1923-1970) потписао Уредбу са законском снагом, којом су укинути Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави и Закон о државном суду за заштиту државе, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег до-ношења више није могло бити речи о било каквом озбиљном супротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југославији. Највероватније, и друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943) сазвано је тек пошто је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу краљевска влада донети, а с разлогом ваља претпоставити да је и југословенско-арбанашки кому-нистички скуп у Бујану, у северној Арбанији, одржан тридесет дана касније, био приређен не би ли се, “за после рата”, судбина Косова и Метохије уредила протеривањем преосталих тамошњих Срба и “поклонила” Арбанији.
“Офанзиве” су потрајале још неко време, а Национални комитет ослобођења Југославије, чији је председник био Јосип Броз, познатији као Тито, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлуку је потписао Србин, поп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова, а њен текст, објављен у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:
“У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресеља-вање колониста (насељеника) који су раније били насељени у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини. Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се излажу трошковима, пошто још нису створени услови за њихов повратак у рани-ја насеља, то с обзиром на све предње, а да би заштитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова
Решавам:
1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки од-бори указивати и даље сваку помоћ;
2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити благо-времено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.
Тим актом само на Косово и Метохију спречен је повратак око 12.000 домаћинстава с око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број србских ратних добро-вољаца и њихових породица. Истом Одлуком, неутврђеном али много већем броју рат-них добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Војводину Србску.
Стотинак дана касније, (рас)поп Влада Зечевић, овога пута у улози Брозовог мини-стра унутрашњих послова, 4. јула потписао је решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, ку-повина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су она власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, оштро је запрећено Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.
И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на те-риторији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.
Обе поменуте одлуке првенствени су пример да Броз, онај који је по уласку у “ослобођени” Београд ставио на знање својим послушницима, међу којима су најбројнији били србскога порекла, да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, није се “бавио” потписивањем антисрбских наредаба, уместо њега србску судбину одређивали су туђински окупатори, почев од хрватских и словеначких комуниста Едуарда Карделија (Едварда Кардеља, 1910-1970) и Владимира Куперштајна (Бакарића, 1912-1983), уз потпору србских “мајстора за прљаве послове”, почев од Александра Ранковића (1909-1983), Милована Ђиласа (1911-1995) и бројних других, све до данашњих демократизованих комуниста, односно комунистичких демократа. Такви односи према Србима успостављени су по моделу провереном у разарању руског народа по доласку бољшевика на власт, а брозловска стратегија показала се као двоструко успешна: тамо где је то било лако “технички изводљиво”, као у Маћедонији и Црној Гори – “републиканци” су “унапређени” у нације, а у Србији где се таква “памет” није никако могла применити, шиптарска мањина на Косову и Метохији и повише мањина (најбројнија маџарска) у Војводини Србској послужиле су као изговор за проглашење аутономних покрајина. Овим последњим “изумом” не само да је тамошњој србској већини обешен камен о врат (кога се она више никад није успела ослободити), већ су успостављене и позици-је са којих ће се лакше наставити са разарањем Србства.

Наставиће се…

Нека ово буде моје опроштајно писмо Председнику. Он је изабрао да буде морална и духовна сиротиња.
Било му лакше него да буде Господин. И да „Господина Госта“ отера у мантерину.

Драгољуб Петровић
19. јул 2024.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ ПРЕДСЕДНИКУ

Писао сам ти, мој Председниче, више пута о неким темама о којима смо и ти и ја, као бивши понављачи, остали једнако необавештени. Више ти нећу досађивати ако те данас Шолц, „у четири ока“, убеди у оно у шта твоје претходнике нису успе[ва]ли ни Хитлер, ни Бизмарк, ни Черчил, ни Вилсон. Нити ико од оних светских разбојника који су нам као своје „дипломатске поучитеље“ слали представнике оне људске сорте која се, док је било Срба, међу њима могла појавити, али не и дуже задржати. То сам схватио кад су ми двојица од њих остали у памћењу по својим необичним презименима – Терал и Мантер.
Према таквим „гостима“ Срби су се умели понашати у складу с дипломатским стандардима највишег реда: њих би брзо отерали у мантерину.
Помињем ти „с предумишљајем“, мој Председниче, овај стари српски дипломатски манир: „у четири ока“ питај свога данашњега госта зашто „литијумску лепоту“ тражи у Србији кад зна да тога у свом дворишту има десет пута више него ти у своме? И питај га зна ли зашто су Норвежани и Португалци протерали Рио Тинто чим је први пут помолио нос преко њихове капије? И јеси ли сигуран да он за тебе неће имати покоје непријатније питање? Рецимо, како је уситњавана она коруптивна свотица од милијарду долара?
Зна се, наиме, да је та свотица одбијена тамо где је била намењена, али је тада направљена грешка и понуђач није био прогнат (као што су то са њим урадили Норвежани и Португалци) већ остављен да се више од 20 година „одомаћује“ и да ону свотицу уситњује на много ситних српских званичника. И да ли би се могло догодити да тебе данашњи гост припита знаш ли како је она свотица уситњавана? По неким знацима, рекао бих да ти понешто од тога и није непознато: пре три дана оснажио си ону Уредбу Владе Србије „у циљу »оживљавања« Просторног плана подручја посебне намене за реализацију експлоатације и прераде минерала јадарит »Јадар« – која је негде раније била скрајнута као незаконита. Процењујем да такво понашање постаје панично и да указује на то да су неки рачуни стигли на наплату; и да се то потврђује чињеницом да су се и И. Дачић, и А. Брнабић, и С. Мали одједном појавили као специјалисти за Јадар и јадарит и да је све твоје „окружење“ уплетено, уловљено – такорећи, у риотинтовску мрежу.
И сад постаје извесно да се од тако јевтине људске јапије, каква се Србима наметнула за предводнике у најтрагичнијем тренутку њихове историје, не може очекивати ништа лепше од онога за шта још не постоји реч у српском језику, а шта је Рио Тинто припремио Србима за следећих 60 година: 18 милиона тона борне киселине, 19,2 милиона тона сумпорне киселине, 90 хиљада тона натријум хидроксида, 114 хиљада тона хлороводоничне киселине, 6,6 милиона тона калционе соде, 3,6 милиона тона негашеног креча, 4,8 милиона тона цемента, 300 хиљада тона цемента за подградњу рудника, 36 милиона тона „за агрегат за пасту за запумпавање“, 1,56 милиона тона натријум сулфата… И за све то, мој Председниче, тебе ће Шолц уверавати да је лековито и да он, из превелике љубави за Србију, одбија да толику лепоту ископава у свом дворишту.
Извесно је, дакле, да ти Шолц долази да те уцени: он зна, боље од тебе, како је Рио Тинто уситњавао ону свотицу, он зна кога је све (и како) корумпирао и сад ону студију о лековитости својих производних процедура Рио Тинто више и не мора приређивати: свако зна – осим корумпиране српске власти – да се толико милиона тона најразноврснијих киселина не може протурити кроз наркомански шприц, али се може уништити народ који је утемељио европску културу и цивилизацију. И истурити Шолца као последњег Хитлера да потврди суд да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, али им ваља признати да брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. И то се потврђује чињеницом да су на четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, затрли Словене (и најавили да ће томе додати и Србе проглашавајући их „за нове балканске досељенике“). Зна Шолц да се нашао у прилици да опосли оно што злочинцима који су му претходили никако није полазило за руком. И да за то Немци сада неће гинути као што им се двапут догодило у XX веку: пред њима се сада нашла најјевтинија српска власт. Она која се одрекла народа за чијег се предводника наметнула и уместо заштите народних интереса – истакли приоритет властите стражњице. Такве наводе потврђују српски министар Синиша Мали и помоћник државног секретара САД за енергетске ресурсе Џефри Пајат тврдећи да је то „генерацијска прилика за Србију“, али и „економски приоритет Европске Уније“. И ваља нам одмах признати: Пајат зна шта прича, а Синиша не зна шта брбља. Да зна, схватио би да се милиони тона оних киселина не могу држати ни под каквом контролом и да ће за вечност бити отровано и Доње Подриње, и Посавље, и два Поморавља, и Подунавље до Црнога мора. И да би о томе требало обавестити и Бугарску, Румунију,Молдавију, Украјину, Русију, Турску… И припитати и њих шта мисле о Пајатовим „економским приоритетима Европске Уније“.
Покушај, мој Председниче, да макар мало успориш – ако се већ не мислиш зауставити и свог данашњег госта отерати у мантерину. Ти си Србима већ нанео више зла него ико у њиховој историји, помогли су ти у томе и твоји претходници (Ђинђићи, Тадићи, Лабуси, Динкићи, Ђиласи), али ће теби бити уписано да си као ликвидациони управник српске националне пустиње оверио све оно што су ти они приредили, а ти пропустио прилику да макар над несрећном Србијом – не спушташ гаће!
*

У писму свом Предсенику накнадно сам додао и ове редове:

Накнадни запис. И док сам потписивао ове белешке, осећао сам да су оне остале некако недовршене, али да ће се већ следећег дана показати да сам ја необавештенији од свог Председника – на то нисам могао ни помишљати. Чињенице су, међутим, непоткупљиве: јуче сам сазнао да у свету сада постоји седам рудника литијума, а нека Председникова министарка, за више својих мандата, најавила да ће их у Србији отворити – десет! Тј. да ће оне десетине милиона тона киселина – удесетостручити!! Та министарка зна како се могла родити без оца и зна како је и сама могла родити сина да и њему отац остане непознат, али ће остати нејасно како је могла планирати толико рудника ако има само „пола Дрине“ и једну Мораву – а Рио Тинту само за Јадар неопходна је цела једна „пролећна“ или „четворострука августовска Дрина“. Зато сам се сневеселио кад сам схватио да се Скупштина Републике Српске прекључује на памет мога Председника и да на Мајевици планира „свој Јадар“, а да ће после одлучивати о томе како ће му прибавити макар „два Врбаса“.

Ни у Србији ни у Републици Српској веће се несреће Србима нису могле догодити од оних које су им садашње власти обезбедиле – отварајући им путеве према безданима историје.

Мада је старогрчки државник Перикле (495-429. пре Христа) објаснио да у демократији “не влада мали број људи, него већина (народа)”, речници страних речи уверавају нас позивајући се на грчки извор (demo – земља, свет, народ + krateo – владам), да је демо-кратија политички поредак у коме власт припада народу, да ли дословно, да ли преко “народних представника”, да ли, у несрећном србском случају, преко страначких послушника.

Амерички историчар Вил Дјурант (1885-1981) нешто је сумњичавији, те предлаже да “атинску демократију… пажљиво проучимо, јер она је један од истакнутијих експеримената у историји управљања. Она је, као прво, ограничена чињеницом што само мали број људи уме да чита. Физички је ограничена тешкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих градова Атике. Право гласа ограничено је на оне синове двоје слободних атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове породице уживају грађанска права или директно сносе војна и фискална оптерећења државе”.

Распет између управо датих научних објашњења, потписник ових редака забринуо се пред одређењима којима су “овлашћени” мислиоци представљали тај појам на србском језику.
На пример:
Ноам Чомски рећи ће да је демократија “систем у коме одлуке доносе повезане елите, док је народ само посматрач збивања а не учесник у њима”. Мудар какав јесте, он ће томе додати и да је “народу дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу”.

Сумњичав какав је био, Ралф Еперсон је устврдио да “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”, што је извесног приватног тумача нагнало да смисли како нам је “то ушло на велика врата а излази нам на нос”. Сводећи све то на “најмањи заједнички садржалац”, Џон Адамс је “открио” да је “неопходно одбранити појединца од већине”, чиме је једнога залудњег читаоца “овластио” да каже како је “демократија причинила човечанству више несрећа и зала него све куге и колере заједно”.

Да би мало “скратео” доколицу, тај залудњак почео је да прелистава страњске речнике у потрази за појмом “krateo” и, несналажљив по природи, пронашао је, азбучним редом, свега неколико примера насталих по угледу на демократију:

– аутократија, самовлашће;
– бирократија, чиновничка власт;
– геронтократија, владавина најстаријих, сенатора, сенилних такорећи;
– олигократија, владавина мањине;
– плутократија, владавина богатих;
– технократија, владавина технике и техничара (мада кратија из овог примера није “krateo – владам”, него “kratos – јачина, снага”).
– ариттократија, владавина најбољих.

Чак и површан увид у наведене словне и дословне разноликости ових осам појмова, осам прутова у свежњу са секирчетом, односно “кратијом” у средини (латински: fascis, као знак неприкосновене власти староримских властодржаца), уверљиво казује да влада само један, у име владајуће мањине, с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из кабинета, обеспамећен, “притиском на дугме”, под паролом “господар над свима, ради добра свију”, са циљем да се досегне поредак у коме ће постојати “не слобода, него ред, хијерархија и дисциплина”, поредак у коме ће свемоћ државне силе и њенога номиналног вође избрисати свако сећање на појединачне слободе.

Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак година успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској повесници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитлеровог “ратног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској”. На томе се обећању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија остварена кроз накнадну немачку победу у двама светским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у Европску унију.

Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама западне демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским народом, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.

Патријарх Српске православне цркве Порфирије: „Рекао сам и поновићу, Загреб и ја се волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то некоме сметало, његов је проблем”!

Под сводовима Српске патријаршије, Православно-богословског факултета, као и међу верницима Српске православне цркве, кружи вест да српски високодостојници (читај владика бачки Иринеј Буловић и његов духовни син патријарх Порфирије) активно раде на припремама за долазак папе у Србију.
Истине ради, неопходно је напоменути да се од Светог Саве, првог поглавара аутокефалне српске Цркве, ниједан наш првосвештеник није сусрео са римским папом.
Упркос томе, и сам врх српске политичке елите изражава сагласност да папа посети Србију, у првом реду у знак захвалности што Ватикан није признао самопроглашену „државу Косово“, која је на варварски начин и уз помоћ НАТО пакта, отргнута из државно правног система и Устава Републике Србије.
Констатација о непризнавању тзв. државе Косово од стране Ватикана, сама по себи, изазива чуђење и подсмех, поготово ако се узме у обзир неколико чињеница. Као прво, када је у питању разбијање државности Републике Србије на КиМ, најилустративније нам говори чињеница да иако Ватикан званично није признао тзв. независност јужне српске покрајине, у исто време, захваљујући Викиликсу сазнајемо да је 30. априла 2008. године, недуго пошто је „Скупштина Косова“ 17.02.2008. год. усвојила акламацијом Декларацију о „независности Косова“, из Америчке амбасаде из Рима је послата поверљива депеша број 0971, у којој пише да је Монсињор Мигел Маури рекао америчким званичницима да је „Света столица ‘de facto’ признала независност Косова, али то није званично објављено, искључиво ради остављања отворених врата за вођење екуменског дијалога са СПЦ“.
Други еклатантан пример, представља одлука Свете столице о цепању Београдске надбискупије Римокатоличке цркве на два дела, и то: Београдску и Косовску надбискупију, што је учињено непосредно после проглашења тзв. независности Косова 2008. године. Готово је невероватно како су ове чињенице остале непознате српској црквеној и политичкој елити?
Такође, искреност односа Римокатоличке цркве према СПЦ најбоље се види из примера који се догодио пре скоро 80 година, тачније 4. марта 1945. године. Тада је комунистички режим вршио велики притисак на СПЦ да призна аутокефалност МПЦ, што је један од највећих патријараха у историји СПЦ Герман, енергично одбио, истичући „да би на тај начин СПЦ извршила самоубиство“. И онда је, тог датума, по налогу и уз пуну подршку комунистичког режима, тзв. „Иницијативни одбор“ сазвао Македонски црквено-народни сабор коме је присуствовало око 300 делегата из целе Македоније, док је у име Римокатоличке цркве био присутан Алојз Турк, потоњи надбискуп београдски? На тај начин је очигледно демонстрирана жеља Ватикана да се изврши дезинтеграција СПЦ.
Када су у питању односи Ватикана и СПЦ, као и српског народа, треба додати да је на округлом столу који је организован од стране Покрета за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014. године, једна од највећих професорски у историји правног факултета у Београду, проф. др Смиља Аврамов говорила о тајном споразуму и уништењу православља од стране Ватикана, САД и Немачке. Др Аврамов је рекла да је „Између ове три земље склопљен тајни споразум 1976. године у 11 тачака“, од којих се једна односи на „тотално уништење Православља“. Учесници тајног споразума су били кристално јасни када су рекли да Православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат православних земаља који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз Православље веома тешко успела.
Потписници документа су констатовали да би се уништила срж православне теологије, неопходно је уништити Православље у целини, што је једино могуће остварити продором у Православну Цркву, и то путем подмићивања црквених великодостојника великим свотама новца. На крају су додали да је реализација овог плана неопходна, јер је православна теолошка мисао једина која се може повезати са оним што они називају глобализација.
У том контексту, јасно се види лицемерност и улога Римокатоличке цркве у нарушавању и разбијању српске, а нешто раније и југословенске државности. У то време је Ватикан са спољним агресорима и домаћим помагачима, ковао планове о разбијању како државности Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, државности Краљевине СХС, социјалистичке Југославије и Савезне Републике Југославије тако и државности Републике Србије на КиМ.
После свега наведеног, са жаљењем можемо да констатујемо да је од стране високодостојника СПЦ било врло озбиљних и тешких пропуста поготово у односу са представницима Римокатоличке цркве. У том контексту, наводимо изводе из дела проф. др Миодрага М. Петровића – „Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство“, 25. септембар 2018. године, стр. 4:
„…Ако се уз напред речено има у виду и чињеница да су сви чланови Светог архијерејског синода, први пут у историји Српске цркве, гостовали у Загребу, где су са хрватским кардиналом и бискупима седели у сали са окаченом изнад њих сликом Алојзија Степинца, онда је јасно какву ће корист извући Хрвати од учешћа српских архијереја у ‘Мешовитој комисији’. Не треба сумњати да ће Ватикан Степинца свакако прогласити за ‘свеца’ и независно од тога што ће се измислити да је учинио неко исцелитељско чудо …“.
„…За Хрвате је важно да остане записано да је у том чину, преко католичко-православне комисије, учествовала и Српска православна црква. Онај ко са њима вади мед, тај прсте лиже, тј. на истом је послу ради ‘зближавања’.
Шта је требало да у том случају уради Српска православна црква? Да одбије папин предлог, а да образује посебан одбор уистину стручних чланова, чија би студиозна истраживања објавила у посебном зборнику. Њено учествовање у ‘Мешовитој комисији’ ничим не може да се правда. Апсолутно је у супротности са канонским учењем и читавом православном црквеном праксом…“.
Када је у питању евентуална посета папе Србији, навешћемо став блаженопочившег српског патријарха Гаврила V, (Мемоари патријарха српског Гаврила, I, Париз 1974, стр. 593–594), из разговора са Михом Креком, потпредседником Словеначке радничке партије и потпредседником Министарства савета Краљевине Југославије у емиграцији. Том приликом, Миха Крек је рекао патријарху Гаврилу V:
„Све што се вама догодило, културном свијету је познато. и он одаје своје признање вашем ставу пред непријатељима цијелог свијета. То мишљење дијели се и овдје у Риму, при Светој Столици. Сам Папа Пије XII добро је упознат са околностима под којима сте живјели до краја рата. Цијенећи вашу жртву за наш народ, Свети отац папа искрено се заинтересовао за Вашу Светост. Он би желио, кад се већ налазите у Риму у његовој близини, да вас лично у свему помогне и пружи вам прилику да се увјерите у његову добронамјерност и жељу да вам омогући нормалан живот, који вам као српском патријарху доликује. Ви треба да имате пристојну вилу са свим удобностима, како бисте се могли несметано посветити дужностима према нашим вјернима, према многобројним избјеглицама и болесницима. Света Столица има средстава да материјално омогући вашу опсежну мисију међу паством. Свети отац вољан је да вас у свему помогне, а преко вас он жели да помогне српске избјеглице, да се заузме за њихов смјештај и пристојан живот. Због свега овога добро би било да се Ваша Светост састане са Светим оцем Пијем XII“.
Патријарх је одбио предлог, а то значи и сваки контакт и сусрет. Свој став је образложио следећим речима:
„После свега овога што сам укратко изложио, да ли има начина и могућности да српски Патријарх пређе преко свега овога? Ви сте ми сами, господине Министре, рекли да имате информације из савезничких извора да је побијено између 700 до 800 хиљада Срба. Молим вас, како ја сада могу да пређем преко свега тога, и да одем у Ватикан на ноге Папи? То би било подворење, што ја као српски патријарх не бих никада могао себи да дозволим, а још мање да о тој могућности дискутујем, па макар да ми је стављено да бирам између смрти и живота. Ја бих се сто пута определио за смрт, у уверењу да нисам издао свој пут и Српску православну цркву и српски народ као целину, који наставља и даље своје мучеништво.“ (Мемоари..,I, стр. 601).
Уместо коментара о српским страдалницима током Другог светског рата, навео би кратак цитат из дела Миодрага М. Петровића – „Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство“, 25. септембар 2018. године, стр. 6:
„…Када су 1987. године новинари питали Херцога – који је у име Владе Израела дошао био у званичну посету Немачкој (тада сам био на студијском боравку у Франкфурту на Мајни) – да ли Јевреји могу да опросте Немцима за Холокауст, одговорио је: ‘За то морате да питате жртве’“.
На крају, говорећи о евентуалној посети папе Србији, 46. поглавар Српске православне цркве који се налази на престолу Светог Саве, патријарх Порфирије (Првослав Перић), је рекао:
„Лично сам имао прилику да више пута сретнем садашњег папу, у разним поводима. Морам да кажем да сам из сваког од тих сусрета бивао обогаћен и понео најлепша могућа духовна искуства. Да сам, пре свега, у њему видео огромну јеванђелску ширину, ширину на коју нас Христос позива, ширину у којој има места за све, независно од тога ком народу припада, којој држави, којој вери, или пак ако себе осећа и декларише као неверник. Што се тиче папине посете Србији, сматрам да би то било обострано исправно и у духу Христове речи која позива на јединство“.
Такође, одавно су нам познати јавно изражени сентименти патријарха Порфирија које гаји према Загребу, Хрватској, Римокатоличкој цркви а посебно римском папи, што представља његов лични став за који смо сигурни да га дели само занемарњив број верника СПЦ. Његове речи смо навели на почетку овог текста, а оне гласе:
„Рекао сам и поновићу, Загреб и ја се волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то некоме сметало, његов је проблем”!
Ваша светости, наш је проблем што сте Ви патријарх Српске православне цркве и налазите се на престолу Светога Саве, а нисте Загребачки надбискуп или неки високодостојник Ромокатоличке цркве!
Што се нас тиче, ми смо рођени као православци и као православци ћемо и окончати своје животе. Али нисмо, нити ћемо икада бити, паписти, екуменисти, модернисти или либерали као ни глумци!
Ми смо верници једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што ће рећи једине Православне, која почива на апостолским правилима, одлукама Васељенских и Помесних сабора и на учењима свих Светих Отаца Православне цркве.
Диогенис Д. Валаванидис
председник ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА
председник Одбора за верска питања ЦЕНТРА ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ

Извор: Борба за веру

Неки аутори (види: https://sedmasila.rs/protiv-koga-se-informisemo/ : упозоравају да се Натанјахуов “цивилизацијски” поход на Палестину може изједначити са поруком Адолфа Хитлера (1889-1945?) да “сва дела имају сми­сао, па и злочин”. Утолико пре што рабинска “наука” Менахема Шнерсона (1902-1994), америчког грађанина, једног од најутицајнијих јевреј­ских делатника 20. века, месије за његове следбенике, бавећи се пи­та­њем како “обезбедити потпуни процват… национализму-­ци­о­ни­зму, прецизније Јеврејском фашизму који се по својој тај­но­сти и моћи појављује као надфашизам”, за Хитлера вели да је “глуп и незрео”.

(Објављено 31. мај 2020. 

Њујорк. Пета авенија. Она дели Менхетн на западни и источни део. Ту се, између 52. и 53. улице Западног Менхетна, налази пословна зграда висока 40 спратова. Њен број је 666. Власник ове зграде је Џаред Кушнер, зет америчког председика Доналда Трампа. Џаред Кушнер је млад, висок, згодан пословни човек. Потиче из богате банкарске породице јеврејских досељеника из Белорусије. Зграду 666 у Западном Менхетну Кушнер је купио 2007. год. за фантастичних 1.800.000.000$.

Две године касније Џаред Кушнер се оженио ћерком Доналда Трампа. До удаје она се звала Иванка Трамп. Исповедала је протестантизам и припадала тзв. Презвитеријанској цркви. Али 2009. год. Иванка пролази кроз обред очишћења (giur), прихвата јудаизам и добија ново, јеврејско име Yael (хебр. יָעֵל) што значи „горска козица“. На венчању добија презиме Kushner. Из неких разлога, међутим, она се и даље представља као Иванка Трамп. Штампа и телевизија подупиру ову збрку. И тако, сви знају за Иванку Трамп али нико не зна за Yael Kushner, јер нико не говори о Yael него о Иванки. А Yael Kushner је, по сопственом признању, једна ортодоксна Јеврејка као и њен супруг Џаред Кушнер.

(Фото: http://peureport.blogspot.com)

Обоје исповедају хасидски јудаизам и припадају ортодоксном јудаистичком покрету Хабад-Љубович. Хасидизам значи „благородно учење“, што долази од речи хасид која означава благочестивост, истинољубивост. Као верски покрет хасидизам је настао у првој половини XVIII века у Југозападној Украини, у Волињској и Подолијској области, након пропасти месијанског покрета Шабатаја Цвија и погрома за време козачког устанка Богдана Хмељницког. Оснивач хасидизма је чувени јеврејски мистик Јисраел Баал Шем (1698-1760).

Хасидизам посебан акценат ставља на личном доживљају Бога, личној исправности и улози харизматског вође, духовног учитеља цадика. Хасиди су изузетно  привржени јеврејској традицији и строго поштују све јеврејске обреде. Једу само кошер храну, држе шабат и редовно посећују синагогу. Делују као група окупљена око својег духовног учитеља, те према његовом пребивалишту одређују и назив своје верске општине. Тако Џаред и Yael Kushner, након преласка у Вашингтон, постају чланови синагоге „Шаул“ (The SHUL) коју води и у којој обитава раби Леви Шемтов.

Основа њиховог учења је Кабала коју тумаче из перспективе личног савршенства и судбине јеврејског народа. Верују да су Јевреји једини истински чувари Божје речи, зато нико од њих не може отпасти од Бога ако се строго држи закона, традиције и обреда. Присуство Бога на Земљи налазе у мистичком молитвеном заносу и екстатичним доживљајима у песми и плесу. То је нови елемент који хасидизам уноси у кабалистичко учење: доживљај унутрашње пробуђености и спонтана осећања, који, како каже Гершом Шолем – „у осетљивим духовима изазива сусрет са живим оваплоћењима мистичности.“[i] Хасиди то називају девкут. Девкут је врхунац верског доживљаја који се манифестује у весељу.[ii] Њихови обреди и прославе увек се окончавају обилним ручковима, уз музику, вино и плес.

Други основни принцип хасидизма је цадикизам. Хасиди верују да између њих и њиховог духовног учитеља – цадика – постоји мистична веза. Цадик, што значи праведник, посредује између припадника покрета и Бога. Захваљијући том посредовању Бог награђује припаднике покрета децом, здрављем и благостањем. Зато је сваки припадник покрета дужан да помаже цадику и даје му материјалну потпору. Само у периоду од 2003. до 2013. год. Џаред Кушнер и његова љупка супруга Yael Kushner обдарили су своју синагогу са 342000$. У истом периоду и господин Доналд Трамп се уписао у листу приложника са скромних 11.550$.

Синагога „Шаул“, у којој се моле Џаред и Yael Kushner, једна је од 3300 Хабадових синагога на тлу Америке. Хабад је настао у окриљу хасидизма, као мала група јеврејских ортодоксних традиционалиста окупљена око рабина Шнеур Залмана. Као место настанака узима се литванско село Љубович, у некадашњој Царској Русији. (Отуда „Љубович“ у називу покрета.) Време настанка: 1775.

Прочитајте још:  Земунски логор није се налазио у окупираној Србији, већ на територији НДХ

Назив Хабад је акроним од три кабалистичке речи које означавају три ступња на кабалистичком „Дрвету живота“: Хохма (Мудрост), Бина (Разумевање) и Даат (Знање). Захваљујући Менахем Мендел Шнерсону (1902-1994), седмом рабину по реду наслеђивања, јер у Хабаду се рабинско достoјанство наслеђује од оца, мала група ортодоксних Јевреја прерасла је у утицајну политичку мрежу на глобалном нивоу. Има их у више од 1000 градова у 80 земаља света. Под њиховим директним утицајем налази се више од 3600 институција: верских, социјалних, хуманитарних и образовних.

Хабад је најбројнији у САД. Само у периоду од 1993. до 1996. год. укупан број њихових чланова увећао се са 40000 на 200000. Присутни су у свих 50 савезних држава Америке, где су дошли између 1881. и 1915. год. У овом периоду из Европе и Царске Русије иселило се близу 1000000 Јевреја, део у Аргентину и Бразил а део у Северну Америку. Са собом су донели свој хасидизам и своју сасвим изграђену организацију Хабад (Љубович). Од 1951. год. па до своје смрти, на челу овог покрета налазио се рабин Менахем Мендел Шнерсон.

У Хабаду је изграђен култ Менахем Мендел Шнерсона.  Њега сви припадници Хабада  сматрају данас највећим духовним ауторитетом. Они верују да је Менахем Мендел Шнерсон био Месија (Mashiah) који није умро, и који ће поново доћи да успостави „Царство Израиља“ кад на „Храмовној гори“ буде изграђен „Трћи храм“. У том смислу је „Рабинска конференција“ 14. априла 1992. год. донела одлуку којом се рабин Менахем Мендел Шнерсон проглашава за „могућег Месију“ („behezkat Mashiat“). У то, наравно, верују и Yael и Џаред Кушнер.

(Рабин Менахем Шнерсон)

Шнерсон се својим присталицама обраћао углавном писмима. До сада су у САД објављена 32 тома његових писама. У једном од тих писама Менахем Мендел Шнерсон пише:

1. „1. Наша специјална тактика у борби са црвено-смеђима (а СВИ СЛОВЕНИ су црвено-смеђи), наступајући као суздржаност, јавља се наше Тајно Знање. Главну оштрицу борбе ми упиремо против СЛОВЕНСТВА, изузев отпадника који су се сродили с Јеврејима истим интересима. Истина, те ’сроднике‘ ми ћемо након остварења наших циљева отстранити из наше заједнице… Словена, Руса, можеш уништити али никада га не можеж покорити. Ето зашто ОВАЈ РОД ПОДПАДА ПОД ЛИКВИДАЦИЈУ, а понајпре оштром смањењу његове бројности.
2. Наше методе борбе неће бити само војне него ИДЕОЛОШКЕ и ЕКОНОМСКЕ С УПОТРЕБОМ ОРГАНА ЗА НАСИЉЕ… Овде ћемо се послужити нашим старим методом: ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ… Све то ћемо радити под видом разних суверенитета, под видом борбе за свој национални идеал. Истовремено, ми нећемо дати ни једној страни САМООПРЕДЕЉЕЊЕ НА ОСНОВУ НАЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ И ТРАДИЦИЈЕ. 3. Глупи словенски етнос не разуме да најстрашнији фашисти – то су они који нигде не говоре наглас о томе него све уређују по тобоже НАЈДЕМОКРАТСКИЈИМ НОРМАМА. Напротив, ми ћемо забранити и саму реч ’фашист‘… Ми нећемо дозволити ни једном национализму да се уздигне, а оне националистичке покрете који теже да изведу народ испод нашег диктата ми ћемо уништити огњем и мачем, као што је то урађено у Грузији, Јерменији, Србији.
3. Многобројну популацију СЛОВЕНА МИ ЋЕМО ЛИШИТИ НАЦИОНАЛНЕ ЕЛИТЕ… Зато ћемо снизити образовни ниво – већ у наредних 5 година ми ћемо затворити половину њихових института а у другој половини учићемо ми…. Ми нећемо дозволити у тим земљама развој науке, а средиште учености (Академија наука) биће састављена од наших људи. Нећемо дозволити никакве високе технологије, што ће довести до пада индустије… Лишићемо ваше друштво младежи, изопачити је сексом, несрећом, алкохолом, пушењем, наркотицима, то јест лишићемо ваше друштво будућности… Посејаћемо страх у народу. Страх за живот који ће постати безвредан, страх за радно место које сваког тренутка може бити изгубљено, страх за будућност ваше деце. СТРАХОМ ЋЕМО УПРАВЉАТИ.
4. За провођење свих ових мера најважнијих за нас, ми ћемо под видом ’демократских промена‘ дати словенском говеду монархију. Свакоме,председника марионету.“[iii]

Прочитајте још:  Емануел Макрон: куда води еволуција спољнополитичких ставова политичара?

У 18. глави Откривења Св. Јован Богослов говори нам о паду Вавилона који „поста стан ђаволима, и тамница свакоме духу нечистоме“. (Откр. 18;2) „И узе један анђео јак камен велики, као камен воденични, и баци у море говорећи: тако ће са хуком бити бачен Вавилон град велики, и неће се више наћи“ (Откр. 18;21) – „јер отровнијем вином курварства својега напоји све народе“ (Откр. 18;2): товарима „злата и сребра и камења драгога и бисера и узвода и порфире и свиле и скерлета, и свакога мирисног дрвета, и свакојакијех судова од филдиша, и свакојаких судова од најскупљега дрвета, мједи и гвожђа и мермера. И цимента и тамјана и мира и ливана, и вина и уља, и нишестета и пшенице, и говеда и оваца, и коња и кола, и тјелеса и душа човјечијех.“ (Откр. 18; 12,13)

Узалуд нам је, дакле, сво материјално благостање „на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду.“ (Матеј: 6;19) Али Хабад не мисли тако. Припадници овог покрета верују да је сила у новцу, смисао у благостању, а срећа у весељу. „Али главно је – каже Менахем Мендел Шнерсон – новац. Он чини све. Он је сила. Ко има новац, има и оружје. Најсавременије. Има и најамну војску. Новац влада средствима масовног имформисања, милијардама будала људске стоке. Подкупљује потребне људе. Уклања непокорне. /…/ Све се решава капиталом и освајањем власти.“[iv]

Тако мисли и Доналд Трамп. За њега, његовог зета и његову ћерку, све је економија и све се решава питањем цифара – капиталом и освајањем власти. Зато су Yael и Џаред  Kushner у време председничких избора у САД, изабрали да се помоле за победу Доналда Трампа управо на гробу Менахем Мендел Шнерсона. Зато што су Yael и Џаред  Kushner милијардери, зато их је Доналд Трамп именовао за своје саветнике. Зато што је припадник Хабада, Џаред Кушнер је именован за специјалног изасланика за Блиски Исток. Његов задатак је да помири Палестинце и Јевреје. То значи: да рашчисти терен за изградњу „Трећег храма“ у Јерусалиму. „Ако то не успе Џаред Кушнер – каже Доналд Трамп – онда то више нико неће моћи да учини.“

(Фото: “Википедија”)

Веза између Хабада и породице Трамп датира још из времена Доналдовог оца Фреда. Фред Трамп је био успешан пословни човек који се бавио прометом некретнина на Менхетну. Његови клијенти били су углавном богати Јевреји. Зато је Фред Трамп 1950. год. одлучио да добар комад земље на Менхетну поклони јеврејској општини за изградњу њиховог центра Besh Haven. Прва мера председника Трампа, кад се уселио у „Белу кућу“, била је да у дворишту постави огромну лимену менору коју рабин редовно пали на сваки важнији јеврејски празник. Друга је била да призна Јерусалим као главни град Израела, и да Америчку амбасаду пресели из Тел Авива у Јерусалим. Заједно са богатством својег оца, Доналд Трамп је наследио и очеве пословне везе. И одлучио је да их прошири.

Феликс Сатер је члан Хабадове управе у Вашингтону. Он тврди да је члан управе у још неколико Хабадових центара у Америци и иностранству. Са Трампом га повезује компанија Bayrock-Sapir. Феликс Сатер је један од њених руководилаца. Блиско је сарађивао са Иванком Трамп на изградњи пословног центра Tramp SoHo на Менхетну. 2006. год. водио је Трампову децу, Иванку и Доналда јуниора, на туристичко путовање у Москву. 2007. год. био је осумњичен за берзанску проневеру, али то није сметало господину Трампу да га именује за вишег саветника у компанији Trump Organization. Кад је пукла афера око продаје станова у Tramp SoHo центру, Сатер је под заклетвом тврдио да је у блиским пословним односима са Доналдом Трампом. Трамп је, међутим, у истрази изјавио да га не познаје. Али један од заштићених сведока изјавио је да су Трамп и Сатер често ужинали заједно у ресторану Kiss & Fly на Менхетну. 2014. год. центар Хабадове јеврејске општине у Вашингтону прогласио је Сатера за „човека године“.

Прочитајте још:  Проф.др Dr. Buchwald: Вакцинисање је злостављање деце и злочин против човечности

Међу 13 највећих добротвора Хабада у Америци, осим Сатера и Џареда Кушнера, убраја се и Тефик Ариф. Он је рођен у Казахстану а има пребивалиште у Турској. 2010. год. био је ухапшен у Турској на јахти која је некада припадала оснивачу модерне Турске државе Мустафи Кемалу Ататурку. Био је оптужен да руководи међународном мрежом која се бави подвођењем малолетних проститутки. До тог скандала био је активни сарадник Доналда Трампа, Иванке Трамп и Феликса Сатера у пројекту Tramp SoHo. Такође, био је и партнер породице Сапир која има удео од једне половине у компанији Bayrock-Sapir. Глава породице Сапир је Тамир Сапир, емигрант, рођен у Грузији. 1976. год. Тамир је дошао у Њујорк и отворио продавницу електроопреме. Недељник New York Times својевремено је тврдио да се иза ове продавнице заправо скривао обавештајни пункт КГБ-а.

Доналд Трамп није скривао познанство са Сапиром. Својевремено, назвао га је својим „великим пријатељем“. 2007. год. Доналд Трамп је организовао свадбу Сапирове ћерке у својој приватној резиденцији у Мар-а-Лаго, у Палм Бичу на Флориди. Госте су на свадби  увесељавали Лајонел Ричи и група Пусикет. Пет месеци касније младенци су организовали прославу поводом обрезивања њиховог новорођеног сина. Церемонија је обављена на гробу раби Менахем Мендел Шнерсона, јер његов гроб Хабад сматра „светим местом“. На тој церемонији био је присутан Доналд Трамп са супругом, ћерком и њеним будућим супругом Џаредом Кушнером.

Џаред ће 2015. год. од Лава Левајева откупити контролни пакет акција у листу New York Times. Њега је са Левајевим повезао Роман Абрамович. Предходно су се спријатељиле Романова жена Дарија Жукова и Yael Kushner. У фебруару 2014. год. госпођа Yael Kushner је објавила на својем инстаграму фотографију снимљену у неком елитном руском ресторану. На столу је флаша вина а око стола Дарија Жукова, Yael Kushner и Венди Денг, жена Руперта Мардока. Испод фотографије Yael је написала следећи текст: „Хвала ти – мислећи на Дарију – за незаборавних четири дана у Русији.“[v]

————————————————–

[1] Гершом Шолем: Главни токови јеврејског мистицизма – Градац, Чачак 2006, стр.306

[2] У једном кабалистичком приручнику из 1800. год каже се: “Ево шта је смисао девкута:  да кад човек испуњава заповести или проучава Тору, тело постане престоље за душу… а душа престоље за светлост Шехине која је изнад његове главе, свуда око њега светлост као да се разлива, а он седи усред светлости, дрхти, и радује се.“ (Гершом Шолем: Главни токови јеврејског мистицизма – Градац, Чачак 2006, стр.303)

[3] В.М. Єрчак: Слово и Дело Ивана Грозного – Москва, 2009, стр. 560-563 (Сви преводи у овој књизи су ауторови.)

[4] Исто, стр.562 (Ето зашто су економске науке главни предмет наставе за Јевреје. Нас ће окруживати читава плејада банкара, индустријалаца, капиталиста, а што је главно милијардера, јер, у суштини, све ће бити решено питањем цифара. – Протоколи сионских мудраца: Протокол 8)

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/12947/1/

Напомена:Увод :седма сила.