ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Текст је писан за књижицу Илије и Драгољуба Петровића “Демократија с наличја”, Србиње/Београд/Ваљево 2006, стране 300-305, а сада се нуди зарад подсећања на времена и прилике у којима је настајао и (зло)употребљаван некада звучан и обећавајући појам “Организација уједињених нација”.
Шта су, уствари, Уједињене нације, односно Организација уједињених нација?
У данима кад се Другом светском рату већ наслућивао крај, будуће победничке силе исказале су јединствену жељу да се ратни сукоб таквих размера више не дозволи. А потом, 26. јуна 1945. године, у Сан Франциску, на завршетку Конференције Уједињених нација о Међународној организацији, представници педесет земаља, нај-већим делом из Јужне и Северне Америке (22), уз више европских (13, међу њима и Југославија) и тек неколико (15) из осталог света, потписали су Повељу Уједињених нација. Преамбулом овога акта дефинисани су циљеви Организације уједињених нација, како следи:
“Ми, народи Уједињених нација, решени да спасемо будућа покољења ужаса рата, који је двапут у току нашег живота нанео човечанству неописиве патње, и да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих, и да обезбедимо услове под којима ће моћи да се очувају правда и поштовање обавеза које проистичу из уговора и других извора међународног права, као и да радимо на социјалном напретку и побољшању животних услова у већој слободи;
И у том циљу:
да будемо трпељиви и да заједно живимо у миру једни с другима као добри суседи, и да ујединимо своје снаге ради одржавања међународног мира и безбедности, и да обезбедимо, прихватањем начела и установљењем метода, да се оружана сила не употребљава изузев у општем интересу, и да користимо међународни механизам у сврху унапређивања економског и социјалног напретка свих народа” (Радоје Радуловић, Људска права и демократија, Нови Сад 1993, 9).
Организација уједињених нација и Повеља о њеном будућем деловању били су колико резултат тренутног победничког одушевљења великих сила, толико и идеал о равноправности свих држава у њеном чланству, не само оних с оснивачког скупа, већ и оних које су у ту организацију ушле касније.
Но, на самом почетку, тај принцип равноправности прекршен је одредбама о саставу Савета безбедности и праву великих сила да “брину” о светском миру. “Уместо јединства, наступила је подељеност света, уместо светског мира, наступило је доба малих локалних ратова, невиђене трке у наоружању и изузетно изражена политика сукоба ниског интензитета” (Владан Јончић, Повеља ОУН и решавање југословенске кризе у “новом свстском поретку”, Војно дело 3-4/93, Београд 1993, 190-191). Док су на светској политичкој и војној сцени функционисале две велике силе, САД и СССР, делатност Уједињених нација сводила се углавном на изналажење мањих или већих компромиса између тих двеју сила. У тренутку кад је Совјетски Савез нестао са те сцене, Сједињене Државе показале су стварну намеру да, под видом изворног система колективне безбедности, успоставе нове односе у светској заједници; оне саме тај нови систем јавно декларишу као своју визију новог света, као “нови светски поредак”, што је само, и искључиво то, други назив за њихову глобалну стратегију и нову војно-политичку доктрину” (Исто, 191).
Лепу прилику да остваре такве своје намере, Сједињене Државе пронашле су у непотпуним и непрецизним нормама Повеље ОУН, које им омогућују да, по својим замислима, правно утемеље нове међународне односе.
Темељ новог светског поретка
Суштину и склоп америчких замисли о “међународном праву” најпотпуније је при-казао већ поменути Ричард Гарднер, у раду под насловом Трновит пут у Светски поредак у коме инсистира на уништењу суверенитета свих савремених држава: “Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље УН и не опуномоћимо светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса. Једном речју, »дом светског поретка« треба дизати од темеља а не од крова. Још непосредније речено, око појма националне суверености треба створити обруч делимичне али сталне ерозије, чиме ће се постићи много више него застарелом техником фронталног напада”.
Међу десет Гарднерових главних услова за уништење суверенитета нација и држава (инспиратори новог светског поретка наслањају се, дакле, на правила хришћанске духовности, односно на број Божијих заповести), посебно је значајан онај који се у нашем времену већ остварује: “Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних светских жаришта… у којима ће такве снаге имати задатак да патролирају интернационалним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верифи-кацију спровођења политике оружаног немешања” (Драгош Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 77).
Гарднеров, односно амерички циљ у замишљеном пројекту своди се на очекивање да избори буду слободни и демократски, али само под условом да “служе ерозији националног и државног суверенитета, дакле демократије. По аналогији и на основу непосредног искуства може се закључити да тај услов изискује вештачко подстицање ратних жаришта као алибија за интервенцију оружаних снага ОУН у служби успостављања свевлашћа господара новог светског поретка” (Исто, 77); тај господар подстиче сукобе, шаље друге, а не своје људе, да својим евентуалним жртвама умире сукобљене стране, припреме услове за слободне и демократске изборе и, кад се отуд врате, остану да живе у уверењу да су својим деловањем достигли очекивани демократски углед.
Налик ономе што је познато из времена у коме се Хитлер припремао да се успне на власт: најпре је чланове своје партије усмеравао да чине терор, потом је обећавао нацији да ће он, кад дође на власт, брзо зауставити терор, да би, кад му је власт предата, наложио својим присталицама да прекину са терором и тако њега, Хитлера, “натерају” да учини оно што је обећао ( Ралф Еперсон, Невидљива рука – Увод у историју завере, Београд 1999, 30-31).
Време, догађаји и искуство учинили су да се исто то може формулисати и нешто јасније, онако, на пример, као што је 1991. године, на заседању “тајне надвладе света”, учинио банкар Дејвид Рокфелер, сасвим из банкарског угла: “Савремени свет ће бити савршенији и уравнотеженији ако успоставимо једну светску владу. Наднационална власт светских банкара и интелектуалних елита има првенство над правом народа на самоопредељење а то је начело које смо и следили током векова” (Др. Калајић, Наведени рад, 77). Или, као што је то, некако у исто време, док се југословенска криза све више компликовала, председник француске владе Франсоа Митеран предложио својим савезницима да размисле о хитном увођењу наддржав-них и наднационалних “нових европских правних норми” за регулисање евентуалних спорова (И. Петровић, Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема, Нови Сад 1994, 101); што ће рећи да “велики” одбаце међународно право и почну да односе у свету уређују према сопственим стратешким циљевима, од случаја до случаја.
“Нове одговорности”
Баш таквој политици био је окренут Први самит држава чланица Савета безбедности УН, одржан крајем јануара 1992. године; тамо је “главни” био амерички председник Џорџ Буш Старији који је истакао “да после ‘колапса империјалног комунизма’ и хладног рата, Уједињеним нацијама треба ‘удахнути нови живот како унутрашњим ор-ганизационим рефомама, тако и новим одговорностима које треба да добију у глобал-ном систему, док се француски председник Митеран заложио за напуштање политике по принципу »моћ је правда« и за оспособљавање УН да служе очувању мира. У Декларацији Самита истакнута је потреба за развојем превентивне дипломатије, јер се у време радикалних промена мора бити привржен колективној безбедности, стварању и чувању мира, разоружању и контроли оружја, као и потреби за стварањем глобалног система међународних односа… Насупрот претходним ставовима, лидери земаља у развоју наглашавали су, на истом самиту, да заостајање њихових земаља може представљати извориште нових сукоба и криза, што је и до сада био случај, а то значи да новог поретка нема” (Момир Стојковић, Промене у међународним односима и “нови светски поредак”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 44-45).
Вербализмом о “новом животу” и “новим одговорностима” Буш је, заправо, истицао кључну улогу Сједињених Држава у светској организацији, чији су не само домаћин у Њујорку већ и највећи финансијер, а “глобални систем” он је истиха препоручивао непосредном америчком вођству. Биће да је Бутрос Гали, тадашњи генерални секретар ОУН, добро разумео какво значење имају поједини од изложених ставова, те је уопштено приметио како је “ово један од најкритичнијих тренутака модерне историје у којем контуре светског поретка нису још јасне”. Пошто му је касније, “за време великог одмора”, потанко указано на оно што му није било довољно јасно, Бутрос Гали је крајем исте године додао да је “време апсолутног и ексклузивног суверенитета окончано” (Драган Симеуновић, Настанак и профилирање нових националних држава као последица успостављања “новог светског поретка”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 109; М. Стојковић, Наведени рад, 44-45), чиме је, практично, подржао и ставове и логику великих и најјачих. Тим својим “новим сазнањем”, Бутрос Гали је исказао своју спремност да цео систем Организације уједињених нација, нарочито улогу Савета безбедности у њој, прилагоди “предоминантној функцији у очувању мира и безбедности на начин који одговара новој улози САД у новом светском поретку”. И, кад је већ тако, онда треба сматрати разложним што “одлуке које се доносе у Савету безбедности могу бити неправедне, у социолошком и политиколошком смислу, али из позиције међународног правног поретка њих доноси надлежни орган, па оне, из позиције Повеље Уједињених нација, имају легалност у међународноправном погледу” (М. Стојковић, Наведени рад, 50). Овај последњи закључак сасвим се уклапа у мисао друга Маркса (1818-1883, рођеног као Мордехај Леви, у јеврејској породици која је 1824. године прихватила протестантизам) да је “свако право неправо”, али кад је оно у интересу најјачег, онда не може бити сумње у његову правичност.
Почетком 1990. године, Организација уједињених нација доспела је, дакле, до тога да се о њој прича на сасвим неуобичајен начин. Под насловом “Уједињене нације сазријевају”, уредници бостонског листа Глобе, Глобус, поздравили су спремност Уједињених нација да прихвате извесне новине у свом раду, те да са пуном одговорношћу и озбиљношћу почну да следе “иницијативе САД за кажњавање агресора”. Таква пракса УН приписана је позитивним променама у понашању Совјетског Савеза као некадашњег америчког непријатеља и победи коју су Сједињене Државе оствариле у хладном рату. Један Глобусов новински извјештај констатује да је руска “осуда ирачке инвазије (на Кувајт) омогућила Савјету безбједности УН, дуго парализованог због ривалства суперсила, да врши критичну улогу” у реаговању на агресију. Са своје стране, уводничар Тајмса поздравио је “изванредну промјену вјетра”, као знак да су се Уједињене нације најзад уозбиљиле и да су председнику Бушу омогућиле да настави свој “племенити напор” за стварање “Новог свјетског поретка како би рјешавао конфликте мултилатералном дипломатијом и колективном безбједношћу”. Вашингтон пост оценио је да су Уједињене нације “изненада”, после “дугог ривалства… између Сједињених Држава и Совјетског Савеза и његових савезника”, пристале да, “као промашај и форум за демагогију Трећег свијета”, буду распуштене и потом претворене у агенцију за бригу о светском миру.
У тим раним годинама, кад је првобитну концепцију УН као чувара мирољубивог света срушио хладни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза, “замисли о Уједињеним нацијама су се урезале у свјетску свијест преко мргодних совјетских амбасадора који бљују вето (иако се зна да су Американци неупоредиво више пута посезали за том “справом” – Британци су на другом, Французи на далеком трећем, а Совјетски Савез на четвртом месту – 62, 51) или журно напуштају састанке Савјета безбједности”, док чланови трећег света “окрећу Генералну Скупштину у форум пискаве, антизападне реторике”.
А један коментатор у Посту записао је да “за вријеме дугих година хладног рата совјетски вето и непријатељство многих народа Трећег свијета учинила су од Уједињених народа објекат поруге код многих америчких политичара и грађана. Али у данашњим измијењеним околностима, оне су се показале да су ефикасан инструмент свјетског вођства и, потенцијално, агенција која може да утиче и на мир и на законске регуле у немирним регионима” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 257-258). Из америчког угла, дакле, хладни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза водио је само Совјетски Савез; Савет безбедности УН био је блокиран због ривалства суперсила Совјетског Савеза и Сједињених Држава, али је та блокада стизала искључиво из Совјетског Савеза; иако су хладноратовске снаге биле конфронтиране на линији између Истока и Запада, савезнике је имао само Совјетски Савез; због тога што је током хладног рата Совјетски Савез представљао какву-такву противтежу Сједињеним Државама, Уједињене нације биле су “објекат поруге код многих америчких политичара и грађана”; Уједињене нације су постале вредне пажње тек кад су пристале да постану америчка “мировна” агенција и инструмент светског, односно америчког вођства.
И, да би се Уједињене нације спасле “поруге Трећег света”, марта 1990. године, у једном извештају америчком Конгресу о стратегији националне безбедности Трећи свет описан је као вероватно место будућег сукоба у коме ће се САД појавити као “заинтересована страна”: “У новој ери ми предвиђамо да ће наше војне снаге остати битно потребне за глобалну равнотежу, али мање проминентне и на друкчији начин. Видимо да вјероватни захтјеви да користимо наше војне снаге неће обухватити Совјетски Савез (који је већ тада био пред распадом – КоА), већ можда Трећи свијет, гдје ће се нове способности и приступи захтијевати”. Тај “нови приступ” демонстрирао је Роналд Реган, амерички председник, упућујући 1996. године у Либију америчку морнарицу и ваздухопловне снаге да бомбардују цивилне урбане циљеве, вођен намером “да се допринесе међународном миру на одређеном простору, слободи и прогресу у којем наша демократија и други слободни народи – могу да цветају” (Н. Чомски, Наведени рад, 51)
Без обзира на то што поједини важни а опрезни теоретичари (социолози, философи или историчари, свеједно) тврде да се на нови светски поредак гледа “с неутемељеном пежоративношћу или атавистичким страхом” (Др. Симеуновић, Наведени рад, 103), поменутом синтагмом обележава се “успостављање неприкосновене политичке, економске и војне доминације САД и групе високо индустријски развијених земаља Запада, окупљених у неким међународним организацијама економског, политичког или војног карактера или око њих, над скоро свим осталим земљама света. То се манифестује настојањем да се остваре њихови стратешки циљеви (војни, политички и економски), као и интереси њихових савезника, вођењем спољне политике претежно с позиција силе и мешањем у унутрашње ствари суверених земаља, уз помоћ не само досад »поседованих« војних, економских и политичких институција и међународних организација него и инструментализацијом чак и ОУН, које су до зачетка успостављања »новог светског поретка« биле нормативно намењене општој користи свих земаља чланица” (Исто, 103).
По свему, данас,али и одавно, Уједињене нације – као организациона форма – јесу америчко служинче.