Лука Јоксимовић Барбат: Благо теби професоре (сатира)

 

Благо теби професоре! Чујем да је у припреми нова реформа образовања. Није ми, додуше, најјасније да ли ће то бити реформа образовања или образовног система, то јест, да ли ћеш ти, убудуће, предавати старо градиво по новом образовном систему, или ћеш да приповедаш нешто ново по старом систему или ће и подучавање и систем бити нови.

Мислим да је ученицима и студентима свеједно. Они ионако не мисле много на школу. Шта ћеш, видела деца да су бивши најгори ђаци данас најуспешнији и најугледнији грађани, па им опала мотивација. Гледају деца, ако могу, да се што пре укључе у неки „дил“, а може и „бизнис“, јер ко данас живи од школе. Па чак ни ти, коме је то професија, или, како оно кажу, животни позив. Хајде, реци ми поштено, када си примио своју последњу плату и за који месец? Мене, бићу искрен, чуди да ви, просветари, уопште и примате плате. Ви сте ваш животни позив одабрали из љубави према струци, а сад је дошло време да то и докажете. Знаш, ваљда, ниси мали, да заљубљени немају апетит – нити им се шта једе, нити им се шта пије. Када си заљубљен, ни сан не долази на очи. Па, шта ће ти онда стан и плата? Само ризикујеш да те неко покраде. Зар не видиш каква су времена – на сваком кораку неки лопов. Имам одличан предлог како да се твоја финансијско-материјална ситуација поправи, али о томе касније. Морамо да видимо, најпре, шта ћемо са децом.

Чујем да по новом систему више нећеш моћи да деци дајеш кечеве за нерад и незнање. Стварно, какав си ми то професор кад си у стању да само у једном разреду поделиш двадесет јединица? Па, то је твој неуспех. Човече, не умеш деци да улијеш знање и љубав за књигу. Мало, мало, па ето тебе – тражиш да ти се плата редовно исплаћује, да буде већа, а не питаш се да ли си је заслужио.

Добар је то предлог да се укине оцењивање. Сасвим исправно! Деци се више не сме загорчавати живот оценама. Она и онако имају толико других траума да им је школа само, усуђујем се рећи, додатно бескорисно оптерећење. Зато, са пуном одговорношћу предлажем, а у овоме ћу, сигуран сам, имати подршку свих школских педагога и психолога – да се школе укину!

Видим професоре, мрштиш се на мој предлог. Ћути, знам шта хоћеш да кажеш. Да је мој предлог резолутан, да је некако сувише тврд, да би кругови из иностранства могли да ми замере на нефлексибилности и недемократичности, да се мора чути и друга страна. Питам ја тебе, која друга страна? Добро, добро! Нека средње школе за сада остану. За њих ћемо увести прелазни период од три године, у коме ће се извршити све припреме за њихово безболно укидање. Оно што се може одмах увести као иновација, поред укидања кечева, јесте промена радног времена. Одвијање школске наставе ваља померити, да тако кажем, за једно место удесно. Наиме, уместо досадашње преподневне и поподневне смене, уводе се вечерња и ноћна смена. Сети се да су и многи од оних, који деценијама ведре и облаче у нашем вилајету, завршавали вечерње школе, па, као што видиш, ништа им не фали. Друго, односно, треће: школски дан се скраћује на највише три школска часа. Ученици ће, према овом мом предлогу, улазити и излазити са часова када год пожеле – било кроз врата, било кроз прозоре. Кроз димњаке? То неће ићи. Димњаци одавно нису у употреби. Још од времена када је уведено централно грејање. Што се тиче понашања и обавеза на послу, исто важи и за наставно и административно особље, за директора, теткице и домаре.

По узору на Руске школске власти, професорима ће се, уместо плата, давати чувена домаћа нишка лозовача „Жив-Димовић“, а када су јубилеји, и црногорска лозовача. Деци, уместо оцена, давати „лаке“ дроге. Зашто вртиш главом? Не свиђа ти се чиста, природна ракија или начин расподеле? Више волиш руску водку? Грешиш. Оваква расподела „плата“ и „оцена“ неће изазвати сукоб генерација. Завладао би мир између ученика и професора. Руку на срце, ми старији смо, ипак, навикли више на алкохол, па зашто да деци отимамо од уста. Добро, у праву си кад кажеш да су руски просветари добијали водку, а не ракију. И тај се проблем може лако решити једним трговинским уговором између две братске земље. Међутим, постоји један веома важан разлог да инсистирамо на конзумацији домаћих „природних“ ракија – то може да доведе до смањења технолошког вишка. Замисли колика би то уштеда за државу била када, на сваких месец дана, десетак професора оде на бесповратну екскурзију у вечна ловишта.

Како би ме боље разумео, укратко ћу ти описати један радни дан нашег средњошколца, по новом Закону:

– Буђење у 2 сата поподне.

– Устајање у 3.

– Доручак сат касније.

– После доручка, кратко прегледавање школске торбе да се нешто од реквизита, као што су нож, пиштољ, ланац и боксер, не заборави.

– У 6 поподне присуствује првом часу прве смене.

– У 20 сати и 30 минута напушта школу, јер своју клупу мора да уступи ученику из следеће смене.

– После часова журно одлази кући да руча и да се спреми за ноћни излазак.

– У један сат пре поноћи запоседа „Плато“, „СКЦ“, „КСТ“ или неко друго ноћно „гнездо“ на неком од сплавова и ту, уз бучну музику, убија време. Дете ту може да пуши и да се напаја пивом или нечим жешћим.

– На вечеру стиже ујутру, негде између пет и шест сати.

– Сат касније одлази у кревет, на заслужени одмор, који ће напустити тек негде око 15 часова.

Питаш ме, а шта је са осмогодишњим школама? Не брини! Нисам их заборавио. Осмогодишње школе, по новом Закону о школству, постају обданишта у којима наши малишани и малишанке репују и степују, уче да увијају доп, и увежбавају руковање најразноврснијим хладним и лаким ватреним оружјем, као и пуцање из истих. Крајње је време да школске власти схвате да деца морају добро да се оспособе за живот на улици. Данас се мање страда у саобраћајкама, а више у тучама. Помисли само колико је данас омладинаца под оружјем. Наћи ћеш код њих ”шкорпионе”, “цезејце”, а Бога ми, неки машу “заставама” (иако нису оптерећени патриотизмом), док други хеклају “хеклерима”. Не можемо допустити да деца пуцају у празно и тако улудо троше скупу муницију. Наши тинејџери су први озбиљно схватили и практично остварили стару Брозову концепцију ОНО[1] и ДСЗ[2] о наоружаном народу, за коју се погрешно мислило да је превазиђена.

Што се факултета тиче, ту дилеме нема: одмах укинути све факултете. Државни универзитет? То је једна тако скупа инвестиција, а шта имамо за узврат? Бунџије, штрајкаче, критичаре, научне нераднике и истраживаче који, када одлуче да раде, оду у иностранство и раде за страни капитал. С обзиром на то да већина факултета, током године, више не ради него што ради, нехумано је малтретирати студенте и професоре намећући им обавезу да долазе на факултете због оно мало преосталих радних дана. Да и не говорим о огромним уштедама које ће држава остварити укидањем факултета: професорске и чиновничке плате, студентске стипендије и кредити, трошкови одржавања факултетских зграда и студентских домова, грејање, вода струја… покривање трошкова исхране у студентским мензама и смештаја у студентским домовима итд. Замисли само колико ће уштедети они родитељи који су морали до сада да плаћају скупе станарине градским станодавцима, јер нису сви студенти били те среће да добију смештај у студентском дому.

Захваљујући оволиким уштедама, којима треба додати и уштеде од ефеката „домаће природне“ ракије, и Закон о посебним правима и обавезама изабраних лица могао би одмах да ступи на снагу. Одлагање почетка примене овог Закона, или, не дај Боже, одустајање од њега, постаје потпуно бесмислено уколико се одмах изгласа Закон о школству, који ће уважити све моје предлоге. Признајем да можда моји предлози не исцрпљују све могућности, па зато упућујем Одбор за припрему овог закона да потражи савет и од оног Далмоша из Загреба, јер је он показао да зна веома добро како уништити добре школе и како расточити читав школски систем.

Кажеш, забринут си шта ће се десити када толики студенти и професори остану на улици. Па, они су и сада готово стално на улици, те неће ни осетити неку разлику. Неће бити први пут да се професори избацују са факултета, суспендују, новчано кажњавају. Ово би сада био корак напред, јер они у ствари не би били избачени са факултета, већ би, по сили закона, били ослобођени свих професорских обавеза и брига. Укидањем факултета би се ови несрећници ослободили свакодневног страха од могућег отказа. На тај начин би сваки професор био ослобођен сталног стреса и неизвесности када ће доћи на ред за одстрел.

Што се тиче студената, широко им поље: Африка, Азија, Јужна Америка, Аустралија. Бојим се да у Европи и Северној Америци већ нема места, јер су попуњена са оним десетинама хиљада, можда и стотинама хиљада њихових колега који су током протеклих деценија одлетели на привремени рад. Младе афричке државе жуде за стручњацима. То што су студенти без диплома, није никакав проблем. Питаш ме, како ће тамо ови нови без диплома? Изгледа ми, мој професоре, да си заборавио да су ову државу, као и многа њена предузећа, деценијама водили, а и данас воде, они са купљеним дипломама или несвршени студенти, несвршени учитељи, и несвршени основци и видиш колико смо се високо котирали. Имамо власт са највећим привилегијама на свету. На сваких 250 грађана имамо једног републичког државног чиновника. Још када се томе додају они на локалу, нема шта, сваки Француз, Енглез или Немац, мора да нам позавиди. То може да издржи само једна богата и напредна земља.

Ти си професор, ваљда знаш дедукцију:

А. Најнапреднија и најбогатија држава – Најнапреднија и најбогатија власт

Б. Наша је власт најнапреднија и најбогатија.

Закључак: Наша је држава најнапреднија и најбогатија.

Обећао сам ти, мој професоре, да ћу ти образложити и свој предлог о томе како да унапредиш твој материјални положај. Као прво и прво, није све у парама – нешто је и у новцу. Као друго и друго, није у реду да се пред зиму деле свињске полутке, пилићи, риба, кромпир, пасуљ, шећер и уље, тек онако, на лепе очи и то на кредит. Све мора да се одради. Аха, више ни то не деле. Како? Неће да вам вређају људско достојанство. Добро, добро. У праву су. Давање у натури је одлична ствар за онога ко прима, али за државу то је чист губитак. Када ти држава даје на кредит, то је за тебе мање добро, али за њу је то боља, мада још увек не и добра варијанта. Најбоја варијанта за обе стране је, по мом скромном мишљењу, танте за кукурику. Њиве, виногради, воћњаци и повртњаци плачу за радном снагом. Смешкаш се? Видим, већ си ме разумео.

Стигне време сејања. Лепо, сви професори хајд’ на поље, на чист ваздух. Професори сеју, директори надгледају, ученици машу моткама на којима су накачене крпене лутке и растерују птице зобалице, да не упропасте професорски труд. Сејање се изводи искључиво ручно, јер је то, како показују најновија медицинска истраживања, здраво за срце. Оваквим радом ћете доказати да сте и искрено религиозни, јер је још у старим Светим списима записано: „Како сејеш, тако ћеш и жњети“. Дакле, и жетва и брање ће се обављати ручно.

Стигне време подрезивања воћака и винограда, хајд’ мој професоре, у воћњак. Мирише земља, мирише бехар, пуцаш од здравља. Огромна уштеда. Више не бацаш новац на антибиотике и остало срање фармацеутске индустрије, које, не знам зашто, зову лекови, које ти држава великодушно продаје. Е, сад стиже оно главно, где се и држава показује више него поштеном.

Стиже време жетве, брања воћа и поврћа, и као што песник рече: „Младо жито навијај класове, пређе рока, дошла ти је жњетва“. Све се ово одвија у складу са Колективним Уговором О Раду, који прецизно регулише посебна права и обавезе између сакупљача жита, воћа и поврћа (у даљем тексту: Берача) с једне, и даваоца њива, ливада, воћњака и повртњака под наполе (у даљем тексту: Изабраних Лица) са друге стране. У Члану 10. овог Уговора се каже:

„Изабрана Лица одобравају Берачима, то јест, просветним радницима који су, због посебних заслуга, унапређени у звање Берача, да могу за своје приватне потребе задржати комплетну количину убраних плодова – било летине, било воћа и поврћа – које сакупе првог дана радне обавезе на пољу и да исту увече, по завршетку радног дана, одвезу кући.

– Ово право Берач има сваки пут када се нађе на новом радном објекту. То значи, уколико се Берач ове године налазио на раду у једном воћњаку, повртњаку, винограду, њиви и на ливади, тада он од сваке пољопривредне гране приватизује један радни дан.

– Да би се избегле могуће злоупотребе и забушавања, одређује се период од најмање 15 дана рада у једној пољопривредној грани. Уколико Берач, из било којих разлога напусти објекат пре одређеног рока, тада губи ово право и мора да врати све оно што је, по завршетку првог радног дана, задржао за себе.

– Како је интенција законодавца крајње човечна, то се прописује могућност да Берач не изгуби своју натуралну надницу. Наиме, по начелу супсидарности, њега на овом послу може одменити било који члан уже породице или ближи сродник кога он овласти. Ова могућност постоји само у случајевима када је Берач оправдано спречен у обављању сакупљачке функције. У такве случајеве спадају: тежа болест, тежа повреда на раду, лични смртни случај“.

Шта? Ниси баш одушевљен мојим предлогом. У њему нигде нема меса?! Нормално да нема. Главни разлог зашто месо није укључено у ову натуралну размену јесте то што није могуће утврдити добре, поштене критеријуме за размену. Друго, доказано је да конзумација меса у неумереним количинама штети здрављу, а ту су и луде краве, грипозне свиње, пантљичаре и трихинеле. Треће, мора се заштитити сточни фонд. Замисли само колико би свиња, оваца, о кокошкама и да не говорим, изгубило живот од руке изгладнелих професора. Колико кокошака би, рецимо, ти ликвидирао за само један дан. Мрштиш се? Гадиш се крви? Повраћаш када видиш крв и на филму? И вештина убијања се учи, мој професоре. Учитеља смрти данас макар можеш наћи на сваком кораку. Аха, немаш пара за приватне часове. Ниси био у добровољачким гардама? Није те закачила мобилизација? Бојим се онда да си ти, професоре, један безнадежни случај. Даћу ти савет који ће ти, можда, помоћи да се ослободиш страха од крви. Уколико, случајно, током скупштинске процедуре ипак буде усвојена нека допуна Закона о образовању и Колективним уговорима, те и накнада у виду меса буде обухваћена, тада поступи на следећи начин:

Узми једну кокошку. Пронађи у свом подруму зарђалу секиру или је позајми од комшије. Уколико немаш пањ у дворишту… Шта? Ти немаш чак ни двориште?! Брзо пронађи неки пањ – било где. Док левом руком држиш кокошку припијену уз пањ, са шијом и креставом главом на пању, а у високо подигнутој десној руци секиру, помисли тада на неког од оних који ти пију крв већ годинама, помисли да је његова вампирска душа шћућурена у том јадном пилету на пању и… Само, припази да себи не одсечеш прсте.

 

[1] Општенародна одбрана, прим. аутора

[2] Друштвена самозаштита, прим. аутора