Кажу вести „пао је кров“. Греше. Кров се срушио, а пали смо сви ми. И то не данас, него одавно. Пали смо после наплатне рампе у Дољевцу. Пали смо после Рибникара. Пали смо после Младеновца. Пали смо и падамо као народ и друштво. Падамо а дно се не назире. И не плаши мене један кров. И један уговор. И један извођач са тајним уговором. Пуна их Србија. Србија склона паду. Не плаши ме то… Плаше ме људи нахрањени са два јајета Томе Моне. Плаше ме људи који подригују јефтини паризер. Плаше ме људи који ће и данас правдати оне који су одговорни. Плаше ме људи који ће данас рећи да нису криви они који су највише криви. Плаше ме људи који ће просипати крокодилске сузе. Плашим се и сам себе, јер такве више не сматрам људима.
А ви, мученици, који сте остали испод новосадске надстрешнице – ПРАШТАЈТЕ. Праштајте што ћемо вас само данас спомињати. Што сте вест за један дан. Попут Бањске. И Рибникара. И Дољевца. И Јовањице. И Рио Тинта. И Младеновца… И … И… Превише је И. Кад ли ће се незасити новца људских живота заситити??? Праштајте мученици новосадски, нек вам је лака земља. И молите Бога за нас… Јер ми још увек падамо.