(Напомена уредника: Могли бисмо дати фотографије или навести имена једног броја политичара чије се понашање уклапа у опис нарцисоидног поремећаја личности. За тако нечим, међутим, нема потребе, јер сваки читалац може лако препознати о којим ликовима се ради.)
Шта је нарцисоидни поремећај личности?
Нарцисоидни поремећај личности карактерише увећано осећање самоуважавања и јединствености („заљубљеност у самог себе“). Вредност сопствене личности се нереално наглашава уз изражену егоцентричност. Често фантазирају о неограниченом успеху, великим способностима, супериорности, лепоти, интелигенцији, великој моћи или идеализованој љубави. Циљ и функција ових фантазија је да попуни и замени реалност као и амбиције које се не могу остварити.
Особе са нарцисоидним поремећајем личности стално траже похвале, дивљење и пажњу. Преокупиране су утиском који остављају на околину. Верују да су јединствени и специјални и да њихови проблеми могу бити схваћени само од стране других специјалних особа „високог статуса“. Већу пажњу обраћају на форму него на суштину. Често је присутна и неспособност емпатије и на критику других реагују хладноћом, индиферентношћу, али и срџбом.
У љубавном животу је често присутна идеја: „оног дана када сам заволео/ла себе, зачела се најдивнија љубавна идила на свету“ (Психијатрија – Ј. Марић). Међуљудски односи имају тенденцију да осцилирају између идеализације до потпуног обезвређивања.
Поремећај личности представља трајни, дубоко укорењени и нефлексибилни субјективно-доживљени образац понашања. Ово нефлексибилно, малдаптивно понашање значајно одступа од очекиваног понашања у социјалном и културном миљеу особе. Уочљив је у две или више области где спадају: спознаја, афект, интерперсонално функционисање и контрола импулса. Образац је нефлексибилан и присутан је у широком спектру личних и социјалних ситуација. Овакав вид понашања води у проблеме и слабости радног и социјалног функционисања, као и проблеме у другим областима свакодневног живљења. Његов почетак се може видети у раном одраслом добу и адолесценцији.
Симптоми нарцисоидног поремећаја личности
Овај поремећај се препознаје по најмање пет следећих симптома:
• претеран осећај саможивости (нпр. претерују кад причају о својим достигнућима и очекују признања иако их нису заслужили)
• преокупација фантазијама безграничног успеха, моћи, бриљантности, лепоте или идеалне љубави
• верују да су „посебни“ и да их могу разумети само они који су му слични, тј. људи који махом имају висок статус у друштву
• захтевају од других да им се прекомерно диве
• нарцис увек сматра да има право на нешто (они очекују од других да се ови аутоматски слажу с њиховим жељама)
• себично искоришћавање других са циљем постизања својих властитих циљева
• недостатак емпатије (нису вољни или способни да препознају потребе и осећања других људи)
• често завиде другима и верују да други завиде њима
• показују арогантно, надмено понашање и став
Због тога што се поремећаји личности описују као дуготрајан образац, они се најчешће дијагностикују у одраслом добу. Неуобичајено је да се дијагностикује у детињству или адолесценцији, јер су деца и тинејџери у константном развоју и у пубертету. Међутим, да би се овај поремећај дијагностиковао код детета или тинејџера, назнаке би морале да буду присутне најмање годину дана.
Нарцисоидни поремећај личности је чешћи код мушкараца него код жена. Распрострањеност овог поремећаја је 6,2 процента.
Као и већина поремећаја личности, нарцисоидни поремећај личности обично се смањује у интензитету са годинама, и многи људи са овим проблемом готово и да не доживљавају најекстремније симптоме када су у 40-им и 50-им годинама.
Како дијагностикујемо нарцисоидни поремећај личности?
Поремећаје личности као што је нарцисоидни поремећај личности обично дијагностикује специјалиста за ментално здравље, као што је психијатар или психолог. Лекари опште праксе нису специјализовани да дијагностикују овај поремећај. Дакле, ако се првобитно обратите свом изабраном лекару опште праксе о овом проблему, он би требало да вас упути специјалисти за ментално здравље на дијагностику и даље лечење. Не постоји лабораторијска анализа или генетски тест који се може применити за постављање дијагнозе овог поремећаја.
Много људи са нарцисоидним поремећајем личности ретко траже помоћ. Људи са поремећајем личности често не траже третман све док поремећај не почне знатно да их омета или да на неки други начин утиче на њихов живот. То се најчешће дешава када се исцрпе одбрамбени ресурси особе за ношење са стресом и другим животним догађајима.
Дијагнозу нарцисоидног поремећаја личности поставља специјалиста за ментално здравље упоређујући ваше симптоме са горе наведеним и доноси одлуку да ли ваши симптоми испуњавају критеријуме за дијагностиковање овог поремећаја.
Узроци нарцисоидног поремећаја личности
Истраживачи данас не знају шта узрокује нарцисоидни поремећај личности. Постоје многе теорије, међутим, само о могућим узроцима нарцисоидног поремећаја личности. Већина стручњака се слаже са биопсихосоцијалним моделом узрочности – под овим се подразумева да се узрок мора потражити у целокупној животној историји особе.
Третман нарцисоидног поремећаја личности
Третман нарцисоидног поремећаја личности обично подразумева дугорочну психотерапију уз помоћ терапеута који има искуства у лечењу ове врсте поремећаја личности. Лекови се такође могу преписати да помогну код одређених симптома.
Извор: Narcisoidni poremećaj ličnosti – Psihocentrala
https://www.psihocentrala.com/poremecaji/poremecaji-licnosti/narcisoidni-poremecaj-icnosti/