Институт „Торлак“ позвао је грађане да „без упута и потпуно бесплатно сазнају свој вакцинални и имунолошки статус“ на многе старе болештине, али изгледа да то чини и с циљем да још нешто дода и „ковиду 19“. Тај вирус је, по свему судећи, темељито осрамотио српску медицинску науку и никако није јасно да ли је она уопште свесна те поразне чињенице. У приликама, наиме, кад је у свету „ковид“ лечен сасвим успешно („у домаћим условима и на пацијентовом кревету“), српски медицински мудраци (подупрти са тридесетак академијских бесмртника) формирали су „кризне штабове“, градили „ковид-болнице“, расписивали потернице за лекарима који су своје пацијенте лечили као и свуда у свету, а нису набављали лекове којима су пацијенте могли опорављати за неколико дана. И успели да за две године побију 147 лекара и другога медицинског особља и не зна се колико (хиљада?) недужних пацијената. Те су ми појединости, не тако давно, послужиле као основа за питање је ли се јавни тужилац умешао у свој посао и распитао се по којим су то протоколима српски лекари пострељали толико својих колега и толико (хиљада?) својих пацијената и да ли су то учинили из нехата или с предумишљајем јер се не може веровати да нису – знали шта раде.
Или ће „Торлаково“ освежавање ове теме ипак бити знак да ни последња недоумица која је горе поменута – није без основа. Тј. да и „Торлак“ мисли да би се вакцинама и даље могло убијати. И то, може бити, много ефикасније него што је досад чињено. Да није тако, „Торлак“ се, вероватно, не би ни оглашавао: старе вакцине, оне којима су неке болештине искорењиване нико никад није довео у сумњу, али се „ковид 19“ из целе приче морао искључити јер се показало да је то био злочиначки пројекат СЗО / WHO којим је побијено много милиона људи од дечјег узраста до 45 година старости, тј. управо онај део популације за који је речено да би у 99 процената „ковид“ преживео и – без лечења! (А занимљиво је, уз све то, да се „Торлак“ није огласио ни у вези с једним чудним медицинским феноменом о коме се и међу лекарима и, пре свега. међу родитељима говори тек „у пола гласа“: да ли су за пораст аутизма код деце заслужне вакцине које се новорођенчадима дају одмах по рођењу? И какве су то вакцине, и да ли су и њих прописали Бил Гејтс и педофили из СЗО / WHO? И да ли су оне тестиране једнако као и оне за ковид? Постављам ова питања зато што не знам који статус има „Торлак“ у данашњој српској фармакологији: знам да је то некад била озбиљна адреса, али последње што о њему памтим била је реч неког странца (истина – женског рода) да ће тамо производити „вакцине за коње“, па не знам је ли се шта у тој коњској науци у међувремену променило. (А памтим и једну „причицу-без-везе“: некад је једна вакцина оглашена као убица кад је од педесет милиона вакцинисаних умрло 25 људи, али је то било у време кад су о томе одлучивали људи и лекари, а не Бил Гејтс и педофили и убице из СЗО / WHO.)
И да малкице „смирим причу“: не знам да ли „Торлак“ у српском здравству има исти статус као и „Klett-Žužul-Žderić“-фаланга у српском школству и да ли се прогласио надлежним да убија Србе као што ови други убијају душе њихове деце.
*
Како се Хрвати састављају са »својим« језиком. Прве Хрвате Фердо Шишић нашао је 1608. године негде по подножју Велебита и у узаном појасу Горског котара према Карловцу, после се они у Тридесетогодишњем рату (1618–1648) прославили покољима протестаната по Чешкој и Немачкој и на зиду Катедрале у Магдебургу уписали се у немачко памћење по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“; за следећих 200 година опет били заборављени и тек ће Лајош Талоци (1857–1916), секретар Бечког архива, „подсетити“ на то да су „они“ (тј. Беч, Пешта и Ватикан) 1836. године створили „хрватску нацију“, не вели да су је засновали на српском, „илирском“, језику (нису имали преводиоце), то им касније све „оверили хрватски вуковци“) и на Католичком конгресу 1900. у Загребу наредили да је то „хрватски“ језик, да они другога језика нису никад имали нити су икад били – Срби. И да се све друге чињенице о њиховој историји имају сматрати недопустивим, па и она да је, према „попису од 31. дећембра 1890“, у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано 11177 житеља, од којих 9713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ни један једини хрватски! Католички мисионари покушавали су ширити католицизам по српским просторима, али су ти процеси, по Босни – рецимо, текли прилично успорено, а као потврда за то могу послужити и следеће појединости:
- мостарска бискупија основана је 1625. године без иједне цркве, без иједног свештеника и без иједног верника;
- кад је 1882 (дакле – више од два и по века касније!) Јосип Штадлер устоличаван за надбискупа сарајевског, учињено је то у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву, и у томе делу Босне, није било;
- кад је током последњег рата у Босни високи функционер ХДЗ-а неопрезно открио „своје велико изненађење“ сазнањем да је највећи број католичких цркава по Босни саграђен тек после Првога светског рата, одмах је био смењен са свих функција и једва успео да спасе главу бекством у Немачку;
- Штадлер се после жалио да су његови фрањевци „никакви Хрвати“, да су вековима „србовали“ и писали ћирилицом, а фра Грго Шкарић са Широког Бријега предлагао да се „њихова Херцеговина прикључи Србији“ (после је он, пред провалом мржње, побегао у Србију).
Хрвати су се врло успешно сакривали и од себе и од историје, веле да их је било од Велебита до Балтика, Урала, Ирана, а не објашњавају како су се прва четири њихова сународника у Дубровнику нашла 1896. ни зашто је дотле хрватско име било „зазорно“ (тј. срамотно) и у Загребу па су тамошњи „племениташи“ као Хрвате именовали своје коње, а не своје кметове. И дочекали Броза да у мају 1945. умножи број Хрвата наредбом да се сви штокавци-католици морају тако одређивати без обзира на то како се лично изјашњавали и тиме потврдио своје савезништво и с Павелићевим усташтвом и са Хитлером. И да се све време своје дуге владавине (и за време рата и све до смрти) бавио једино сатирањем Срба и православља. Хрвати и иначе воле да кажу да је Босна и „њихова матична држава“ и да је „Јајце њихов краљевски град“, али никако да нам јаве који су то њихови „краљеви“ били нити како се десило да се за хрватско име тамо, као и у Книну, први пут чује тек пошто су, пре тридесетак година, истребили Србе.
*
Дужни смо да обновимо „Завет учитељства“. Јављају новине да су „Влада и просветари постигли договор“: за убиство учитеља ђак ће бити осуђен на затвор (па ће затворске ћелије бити унапређене у школске учионице, а пендрек у регуларно наставно средство). Тиме је српска држава потврдила своју сакату памет: Школу као најважнију националну тековину предала у руке незналицама и корумпираним трговцима и сада, уместо да сагледа узроке слома и њих покуша уклонити, кренула да ублажава последице разарачког посла својих незналица и трговачких лопужа. Будући, међутим, да се зло таложило деценијама (од Митре до Славице) и да је школа „циљано“ уништавана као пречица до разарања српскога националног етоса, разарачима је остављено и превише времена да затру све трагове српске националне памети и да осрамоте и свако сећање на српску историју и српско национално памћење. И Срби били доведени дотле да међу њима остане без одјека реч угледног богослова да смо „дужни да обновимо Завет учитељства“, одн. да се покушамо вратити на оне стазе на које нас је извео Свети Сава као први министар српске памети.
И добацио нас до – Митре и Славице.
*
Може се Србија и темељитије пустошити. Српска научна министарка утврдила је да је „Србија привлачно одредиште за стране инвестиције“, организовала „скуп посвећен умрежавању српских стартапа и немачких компанија“, уверава нас да то „представља велику част за Србију“ јер ће се немачке компаније укључити у пљачкање других делатности за које је Klett успоставио добре обрасце пустошењем српске школе и њеног уџбеничког тржишта. Биће, међутим, извесније да министарка није потпуније обавештена о ономе о чему нам приповеда. Па ни о томе, рецимо, да су нам исти ти Немци, пре више година, јавили да ће Србија бити сведена „на безначајну балканску енклаву“ и осуђена на нестајање, тј. да ће Прешевска долина бити дарована Арнаутлуку, Рашка област Бошњаклуку и Турској, Војводина бити враћена под хабсбуршку стражњицу, источни крајеви отурени Бугарској и Румунији, а у Шумадију пресељени европски Цигани и вишак арапских миграната – да их Рио Тинто потрује заједно са последњим Србима. И да се све то опосли уз помоћ онога соја Српкиња које су отишле у феминисткиње, министарке, туризмологуље, НВО-глодарке, а заборавиле да би могле бити и жене (а мајке – само грешком, при чему им се то може догодити једном – у 20%, двапут – у 40%, а вишеструких „грешница“ међу њима има таман толико – да се не примећују). И кад се о томе говори, ваља нам признати да су Срби давно престали да се рађају, а да се то претворило у заразу онога часа кад су школе по селима почеле да се гасе, затварају, урушавају, а да је и у градовима у њима бивала све „мања гужва“: све их се мање и тамо рађало, а отуд им је било и „ближе и лакше“ да се измакну – преко границе. Осакаћена школа могла се уобличити једино у сакатој држави и наша министарка била је осуђена на то да својим немачким партнерима потури једино осакаћену науку и да пред њима „заступа“ оно што су они од ње много боље знали. Министарка ће нам рећи да Србија има четири „велика универзитета“, али ће заборавити да дода да су се и они истањили пред налетом оних који се оснивају у киоску на свакој трећој раскрсници или у станичном бирцузу („иза шанка лево“) и на којима се студира „до последње рате“, тј. докле се „дипломица“ не кандидује за министрушу енергетике или родно сензитивног језика – која ће __мајкану наредити да се порађа (или шароњи да се тели – да шаруља не би била дискриминисана).
При чему ће науку обликовати према чврстим личним трговачким рачуницама, а све друго може и по феминистичким (или неким сличним) обрасцима. И не мора мислити о томе хоће ли је имати ко сахранити или ће се (као и све феминисткиње) распадати као и свака друга стрвина – тамо где последњи пут падне и не могне се придићи.
*
Министарско слепило од вештачке памети. Министарка српске националне памети обавестила нас је да се на Светском форуму о образовању у Лондону похвалила да је „у првом циклусу образовања основне школе Дигитални свет обавезан предмет док су у другом циклусу… обавезни предмети Техника и технологија и Информатика и рачунарство. Она је, међутим, пропустила да каже да у тим „циклусима“ ђаци нису стигли да науче ни таблицу множења нити сва слова српскога језика и да се, по разумевању мог другара Аце Липковског, без тих „двеју основних компетенција“ не може напредовати ни у математици ни у писмености на српском језику. И да је за такво уобличавање наставних планова и програма одлучивала рачунарска мафија и њено настојање да распрода што више сопствених производа и да што темељитије идиотизује њихове мале и младе кориснике: они дете „уче“ о функцији леве хемисфере мозга пре него што оно „научи“ која му је лева рука па је та трговачка (хоћу рећи – злочиначка) памет уредила да су српска деца доведена до тога да не знају ни којим језиком говоре, ни које је писмо тога језика, да „не могу носити 18 предмета“, да „не могу гледати своје одељење“, да се не могу одлучити хоће ли се „ујутру умити или убити“, да не могу „изабрати мост с којега ће скочити“. И уместо да деци скине с леђа макар десет „предмета“ које су им трговци (хоћу рећи – зликовци) натоварили, необавештена министарка им „олакшава муку“ тиме што им додаје и 19. предмет и прописује им психијатријске сеансе којима ће их убедити да им је засад лако – при ономе што ће им она још натоварити.
Министаркино хвалисање у Лондону показује да она не зна ни где се налазила ни о чему је говорила, а нису упућенији у то ни неки специјализованији мајстори. Један ће од њих од радости поскочити јер се показало да „вештачка интелигенција повећава продуктивност“ и да су „раније за истраживање и развој биле потребне године, сада је тај процес вишеструко смањен, и уз добре инструкције од машина могу да се добију сјајни одговори“; други ће томе додати да ће вештачка памет уредити да се „дизајнирају биљке и животиње на микроклиму, прилагођене одређеној микроклими, врсти земљишта“, а министарка нас обавестила да су на њеном лондонском скупу, „између осталог, биле и теме попут подстицања разумевања вештачке интелигенције, унапређење образовања у области климатских промена итд.“ Нико од тих „упућеника у проблематику“, међутим, не добацује до суштине проблема о којима се говори: и иза вештачке интелигенције и иза климатских промена налази се колосална злоупотреба научних открића усмерених на то да се „дизајнирају“ не само биљке и животиње већ и сам човек са свеукупним својим окружењем, тј. да се контролом његовог „климатског окружења“ приреди основа за његово уништење, тј. за свођење данашњег броја житеља на планети на „неке милионе – одабраних“ и на „златну милијарду – робова“. А кад је реч о климатским променама, оне се најбоље објашњавају оним што нам доноси ХААРП: кад пољопривредним усевима треба киша да се развијају – њима ће бити дароване суше, а кад им треба сунце да сазревају – њима ће бити обезбеђене поплаве. Вештачка интелигенција, са своје стране, такође није „дизајнирана“ тако да човеку помогне, а јесте да га потисне, тј. да га замени, тј. да га учини сувишним, тј. да га осуди на одстрел.
Они мајстори за које напред рекосмо да скакућу од радости брзо ће схватити да су много глупљи од машина које су створили и којима су се дивили.
И зато могу прекрстити руке. Обавили су посао и сад им је једино остало да чекају – да буду одстрељени.
