На аутономију Косова и Метохије требало је гледати као на прелазну фазу јер су се брозловски “ослободиоци” потрудили да се судбином србских прогнаника са самог почетка рата и неодређено великог броја – од сто хиљада до двеста педесет хиљада – оних који су отуд избегли спасавајући живу главу током ратних година и првих година после рата, позабаве практично: да њихова напуштена имања не би “зврјала” празна, допуштено је да се на њих, за почетак, насели око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. (Нећемо се овде бавити онима који су се исељавали “по слободном избору” јер су “тамо” продали своју имовину по ценама “овамо” несхватљиво високим, нити њиховом одбраном да су “тамо” такве цене. Од њих се, по правилу речитих, али сујетних и без истинског самопоштовања, ни по чему није могло наслутити да је “тамо” и даље остао притисак и да су они што су “тамо” остали, наставили да одолевају притисцима).
Године 1947, у обостраном уверењу да се све дешава по плану, арбанашки комунистички вођа Енвер Хоџа (1908-1985) дошао у Београд по оно што му је обећано, али се чини да Сретен Вукосављевић (1881-1960), министар за аграрну реформу и колонизацију, није пристао да потпише наредбу о прогону преосталих Срба с Косова и Метохије. С остварењем тога великог комунистичког пројекта мало се застало, друг Енвер вратио се дома празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је, најпре са благословом југословенске комунистичке олигархије, а од лета 1999. године под непосредном заштитом светске нарко-мафије, у наше дане довео до скоро потпуног затирања србских трагова на Косову.
Уза све што се Србима и са Србима догађало у времену комунистичког самовлашћа, посебан су проблем представљале покрајине у њеном саставу, које су увек онемогућавале регуларно државно-правно конституисање Србије, нарочито од тренутка кад су оне преузеле све битне прерогативе државе. Гледано формално-правно, покрајине јесу биле у саставу Србије, али она практично није имала никаквог утицаја ни на њихову унутрашњу организацију ни на њихово функционисање, нити је без њихове сагласности могла направити иједан потез којим би сопствени државни статус учинила сношљивијим. Било је то време кад је, првих дана априла 1983. године, двадесетак Срба с Косова и Метохије “навратило” код Николе Љубичића (1916-2005), председника Председништва Републике Србије, иначе армијског генерала, да се жали на србску обесправљеност, “никакво право немамо. Протерују нас, раде зло према нама”, да би се од њега чуло како “ми немамо никакве ингеренције на Косову”.
Прави разарачки смисао такве стратегије разјасниће се тек када су се, по Уставу из 1974. године, неке републике мирно почеле припремати за сопствено осамостављивање, а са њима и покрајине Војводина Србска и Косово и Метохија. Догодило се да то са Војводином Србском није могло проћи (јер га је онемогућила народна побуна у такозваној “јогурт-револуцији”), али су Косово и Метохија били “нешто друго”: савезна држава подржавала је шиптарски сепаратизам, а ни “србски” комунисти нису много покушавали да му се супротставе, па су тако заједно “заташкали” шиптарске побуне и 1968. и 1981, као што су једнако успешно заташкавали све шиптарске злочине и отворили им пут до онога што се сада пред нама налази као довршен или скоро довршен посао. О шиптарском терору над Србима деценијама се није у јавности могла појавити ниједна информација, а оне су бивале врло ретке и у годинама које се претходиле последњој шиптарској побуни и насилном издвајању Косова и Метохије из састава Србије. Обичноме србском свету све то остајало је непознато, а и оне којима је то морало бити познато, није оптерећивало то што је само од 1971. до 1981. године исељено с Косова и Метохије, према званичним подацима комисије која се бавила узроцима србског исељавања, 57.059 Срба, а наредних десетак година и преко 250.000; у истом том времену тамо се уселио можда и цео милион Арбанаса.
А недуго по кончини поменутога Броза, средином јуна 1985, његови наследници могли су се похвалити сопственим достигнућем да су “обезбедили свим грађанима да слободно изаберу место боравка и да слободно у складу с властитим интересима и потребама крећу кроз целу земљу и иностранство”, о чему “убедљиво сведочи податак да је само из САП Косово, у првих пет месеци ове године (1985 – ИП) слободно иселило 1.050 грађана српске и црногорске националности. Четвртина исељених житеља имала је стално запослење. У овом периоду иселило се 106 комплетних породица. Имовину су продала 52 домаћинства”.
Тако Држава Србија, а средином октобра 1985. године, из Приштине је у Београд, на шеснаест адреса (четири личне, две “интелектуалне” и десет државних и високопартијских), стигла петиција са потписима две хиљаде шеснаесторо косовскометохијских Срба незадовољних толиком “слободом” дарованом “у складу с властитим интересима и потребама”. Њене уводне напомене бавиле су се “слободама” које су брозловићи и дотле наметали србскоме живљу по Косову и Метохији:
“Изложени насиљу непознатом историји мирнодопских услова у колевци своје отаџбине, ми потписани Срби са Косова и Метохије чинимо последњи напор да легалним начином заштитимо право на животе наших породица.
Ситуација у реалитету је поражавајућа: окупиран је део Југославије, простор нашег историјског и националног бића, а геноцид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији стекао је право грађанства. Није прилика, нити је то могуће урадити, да износимо досије најцрњих недела.
Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовиниста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и светињама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и заташкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, противно свакој памети, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање идеологије која по методама и циљу припада фашизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Метохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.
Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају социјалистичком идеологијом.
Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сваком месту, институције власти у Покрајини остају пасивне. Нечињењем оне чине, та пасивна резистенција је апсолутна и активна потпора и легализација насиља. Лабави закључци игре заједнице о потреби промена стања на Косову и Метохији благовремено су блокирани опструкцијом власти.
У међувремену терор над нама Србима се свакодневно појачава на очиглед Европе и целог света, на срамоту Југославије.
Куда то води?
Уверени да наша највиша законодавна тела неће, не могу и не смеју остаи равнодушна према спровођењу геноцида над нама Србима на Косову и Метохији, чинимо последњи покушај да се овим начином стане фашизму на пут”.
Због свега тога, захтевано је, у петнаест тачака, да се успостави систем који би и Србима са Косова и Метохије гарантовао остваривање “основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним конвенцијама, а која су… апсолутно одузета”.
Партијски и државни органи, верни “правилу” да не треба таласати, све су то прећутали. Учинио је то и први и, по претпоставци, одлучујући адресат – Савезна Скупштина, чиме је дато за право Томасу Карлајлу (1795-1881), историчару и философу, што је енглеском парламенту, ономе који слови за изворну вредност савремене демократије, дао назив дућан за наклапање.
Е, у таквом југословенском а антисрбском дућану није било “мајстора” који би препознали стварне рушиоце постојеће Државе и који би бринули о опстанку србског национа, што значи да им није било ни стало до препознавања добро познатих најцрњих сепаратистичких снага на Косову и Метохији. Ћутало се и на другим “важним” странама, само су се Књижевне новине, гласило Удружења књижевника Србије (Француска 7, Београд), одважиле да пун текст Петиције објаве 15. децембра 1985. године, у двоброју 700-701, под насловом Захтеви 2016 становника Косова, без икаквог коментара.
Осврт на Петицију ипак је стигао, кроз извештајне текстове Петиција Сл. Вучковића и М. Лалића (Вечерње новости) и Сва значења петиције Мирјане Живковић (београдска Политика), оба од 24. јануара 1986. године, са седнице Актива комуниста чланова Удружења књижевника Србије, кроз уводно излагање секретара Миленка Вучетића (1947): “Одбацивање и осуда ‘петиције грађана Косова Поља’, када се она посматра само као вапај стварно угрожених људи, када јој се не прилази с нужном критичношћу није лака ствар. Али, ту петицију ваља сагледати у свим њеним димензијама и одредити се према свим њеним значењима. А у њој, морамо признати, има и реваншистичких, и националистичких, и догматских делова”.
Ако је већ књижевнички комунистички актив био самокритичан, разложним треба сматрати што је на седници Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије одржаној 14. марта 1986. године оцењено да поједини видови активности Удружења књижевника Србије поново узимају неприхватљив смер. О томе је издато и посебно саопштење, с акцентом на активност трибине Удружења “на којој је у новије време пружена могућност националистима и другим противницима политике равноправности и самоуправљања да иступају и износе своја позната становишта. Таква активност трибине баца сенку на читав рад Удружења и окупља око Удружења разне противнике нашег друштвеног уређења. Удружење је део фронта социјалистичких снага нашег друштва и оно не може да буде политички центар за нападе на политику Савеза комуниста у шта би хтеле да га претворе управо ове конзервативне снаге. Тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању не смеју да буду изговор за ескалацију националистичких и других погледа и за претварање Удружења у институцију изнад свих других и специјалну адресу на коју треба да стижу жалбе људи из Косова. Да би се тим тенденцијама стало на пут потребно је да се у Социјалистичком савезу Србије покрене шира активност и обаве расправе о свим актуелним проблемима који стоје пред Удружењем књижевника Србије, укључујући и питање избора председавајућег Савеза књижевника Југославије. У решавању тог питања треба следити демократски пут и супротставити се вештачкој политизацији и притисцима било с које стране они долазили” (Политика Београд, 15. март 1986, 1).
Наводно, партијски врх не жели да се директно меша у рад Удружења књижевника Србије и његове трибине, већ налаже Социјалистичком савезу, својој продуженој руци, себи самом, такорећи, да то он учини. Опет наводно, биће то “демократски пут”, и тиме ће се избећи “вештачка политизација”. Савез комуниста, заправо, не притискује Социјалистички савез, он само тражи од њега да се умеша у целу ствар, што подразумева да се то “мешање” у рад Удружења књижевника Србије неће сматрати притиском. Није искључено да је баш такво недиректно непритиснуто немешање у трибине и друге митинге, не само књижевничке, подстакло афористичара Александра Баљка (1954) да каже како се “строго забрањују сви масовни митинзи јер за њих нема довољно интересовања у јавности”.
А што се Косова и Метохије тиче, наивном посматрачу могло би се учинити да Савез комуниста “нешто” ради како би били отклоњени “тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању”, због чега се Удружењу књижевника Србије пребацује што се тим питањима уопште бави; било би добро да се оно искључи из теме јер тада би жалбе ишле само у партијски и државни врх и отуд се не би појављивале у широкој јавности; та јавност тада не би ни знала за косовске невоље, па би у кући владао мир.
И то је, по прилици, био је подалеки одјек оног (у јавним гласилима) прећутаног скупа око 400 бораца с Косова и Метохије који живе у Београду, одржаног 12. децембра 1985. године, на коме је, током четворочасовне расправе, потврђено све што је наведено у петицији с Косова и Метохије. “Контрареволуција још траје, а њен континуитет одржава се на програму чији су многи ставови већ реализовани; идејне вође те контрареволуције до данас још нису узимани ни на политичку ни кривичну одговорност; одлуке Бујанске конференције (1942/43) поставиле су темељ издвајању Косова и Метохије из Југославије; Косово и Метохија се организовано насељавају наводним емигрантима из Арбаније којима су се додељивали земља, куће, инвентар; кадровска решења у многим службама, нарочито у правосудним органима, не одговарају задацима постављеним у партијским платформама; званична пропаганда на Косову и Метохији окренута је Тирани и позива Шиптаре да се одвоје од Србије и прикључе Арбанији; у руководствима у покрајини још увек се налазе личности које су биле у спрези или су остали на сепаратистичким позицијама, а више њих чак је и изабрано у одборе и тела СК за припрему 13. конгреса СКЈ.
У петицији нису помињане личности, а на овом скупу најчешће се говорило о Фадиљу Хоџи (по прилици: држављанину Арбаније! – ИП), који је најодговорнији за сепаратистички покрет на Косову и Метохији; био је главни инспиратор и организатор Бујанске конференције, а тамо се, као и касније, врло трудио да се остваре захтеви Енвера Хоџе постављени Централном комитету КПЈ, посредовањем Ивана Милутиновића; у оружаној контрареволуцији на Косову и Метохији, у својству команданта Оперативног штаба, договорио се с одметницима да пређу у партизане, после чега се прикупљених 5.000 балиста окренуло против партизанске војске; био је тада смењен, заведена је Војна управа, али је он деценијама остао на кључним партијским и државним функцијама, тако да је у једном мандату био и председник Председништва Југославије” (Књижевне новине Београд, број 702, 15. јануар 1986, 4).
На садржину наведене Петиције подсетили су Смиља и Митар Шарић, из села Меће, код Ђаковице, који су 17. марта 1986. године, “из своје избе са земљаним подом дошли (у Београд) да траже правду” и који су, после “званичне” посете Слободану Милошевићу (1941-2006), председнику Градског комитета Партије, и Слободану Глигоријевићу, председнику Скупштине Србије, “навратили” у Француску 7, “код писаца и интелектуалаца Србије”. Они први рекли су им да им ништа не могу помоћи јер их омета Устав (из 1974), а председник ових других затражио је од присутних да поменуте државне и партијске достојанственике поздраве аплаузом јер су се, “иако у великом страху, усудили да приме Шариће”.
Тај 17. март, иначе посвећен протестној вечери због утамничења једнога новосадског универзитетског професора који је у “Књижевним новинама”, у једноме свом тексту поменуо комунистичке “јајаре” и избеглице из западних крајева Краљевине Југославије које је Недићева Србија, током Другога светског рата, прихватила и обезбедила им смештај, посао и животни опстанак, био је и прилика да “Петиција 2.016” представи саму себе. Учињено је тако што се Коста Булатовић (1937-2023) из Косова Поља, њен први потписник, присутнима обратио доносећи поздраве “тужне раје са Косова”. Надлежни се не питају шта је у петицији написано, но ко је то написао. Цитира Радована Бећировића Требјешког (1897-1986), народног песника и гуслара: “Нас је тешка наћерала мука / Да од вука правимо баука”. Не пружа се помоћ “напаћеном народу но терористима… Нико се не пита шта се тамо ради, но ко се то тамо жали”. И додаје: “У мојој кући ријетко је ко од мојих предака умро природном смрћу, умјећу и ја тако да се покажем”. Прилике на Косову и даље су неподношљиве. “Кад падне мрак, мада је и дању мрак, мало их има који се смију кретати”. Од њега се очекује да косовске проблеме решава он пошто то друштво не намерава да учини. “Ја сам пошао на пут: или у слободу или у затвор као Професор коме су посвећене ове протестне вечери, а мислим да ћу ја затварати оне који мисле мене да затварају… Кад слушам моћнике, челнике, морам се питати у којој ја земљи живим… Народ побјеже главом без обзира, куће се продају током ноћи, народ је изгубио повјерење у власт… Ова територија је велеиздана, џабе споменици, џабе декларације… Петицију која се толико напада написали су највиша државна и партијска руководства ове земље, а ми смо је само потписали”.
Костине последње речи, Милорад Радевић (1935-2011), историчар из Историјског института Србска академије наука, пропратио је запажањем да косовска збивања и “ненајављени” долазак косовске раје у Скупштину, “изненађују” високе државне и партијске кругове. “Ненајављени долазак их је изненадио. Изненадио их је долазак народа у свој дом?! Глас ових људи народ не чу, а они што су их дочекали, то рашчовечени смишљају и раде и које народ није овластио да тако раде, не помислише да је после овога чина једини излаз подношење оставке. Додуше, премного би било то од њих очекивати”.
Требало је да прође више од две и по године да Срби с Косова и Метохије, не само они који су потписали петицију 2.016 већ и велик број других србских жртава шиптарског и партијско-државног тероризма, крену у “осталу” Србију, да ли незаинтересовану, да ли омамљену паролама о “братству и јединству”, не би ли јој скренули пажњу на своју голему несрећу. И тако, 9. јула 1988. године, у Нови Сад је пристигла велика група Срба с Косова и Метохије; допутовали су возом и, потом, у преподневним сатима, кренули ка центру града, у пратњи великог броја милиционара. Војвођански партијски врх још увек опседнут уверењем у сопствену политичку и државничку вечитост, бринуо је да ови несрећници, за ову прилику названи националистима (у идеолошком, најружнијем значењу те речи), не поремете такорећи идиличну атмосферу те “многонационалне заједнице” у граду (“и шире”) и да не испровоцирају некакав сукоб у “главном граду” аутономистичке Војводине.
По природи ствари, та колона (која се кретала коловозом) није могла проћи незапажено; њу су пратили многи Новосађани (крећући се тротоаром јер им није било допуштено да пређу на коловоз), највећим делом они који су саосећали са патњом својих непозваних гостију, а невелик број до чекао их је у градском центру, мало испред Извршног већа Војводине и мало испред Скупштине Војводине; новине су баратале цифрама од једне хиљаде до десет хиљада дочекивача!
Придошлице, њих “око 500 Срба и Црногораца”, како је објавио Дневник, (Нада Вујовић каже у Дневник Нови Сад, 17. јул 1988, 5, да их је било “око 2.000”) хтеле су да разговарају с представницима Покрајинске конференције ССРН; уместо да се та “структура” сретне са свима њима, она је, пристајући да на разговор прими само неколицину, издала званично саопштење:
“Данас је мимо свих договора и поред наше јасно изречене ограде, у Нови Сад допутовала већа група грађана из Косова Поља и других општина Косова, ради остваривања циљева који су познати само њиховом организационом одбору. Одмах по њиховом доласку у Нови Сад представници ПК ССРН Војводине изразили су спремност да се у Покрајинској конференцији прими и саслуша делегација ове групе грађана. Тај предлог је од стране чланова организационог одбора одбијен чиме су јасно испољене њихове другачије намере. Показало се да главни циљ њиховог доласка није био изношење реалних проблема са којима су суочени, већ узнемиравање јавности у Новом Саду, Војводини и шире. Одговорност за такав поступак, као и за садржај парола које су се чуле сносе они који су инспирисали и организовали овај долазак у Нови Сад. (А пароле “које су се чуле”, барем према ономе што је исти тај Дневник пренео, биле су следеће: “Хоћемо слободу”, “Силују нам децу”, “Косово је Србија”, “Војводина је Србија”, “Главу дајемо, Косово не дајемо”, “Доле Устав из 1974”, “Један Устав”, “Хоћемо промене” – ИП).
Грађани Новог Сада достојанствено су се односили према поворци демонстраната која се кретала новосадским улицама нису се прикључивали нити су наседали провокацијама којих је било у паролама, говорима и узвицима учесника поворке” (Дневник Нови Сад, 10. јул 1988, 8).
Два дана касније, исти тај орган оценио је долазак Срба у Нови Сад “као напад на Војводину и њено руководство”, уз констатацију да је “очигледно да организатори доласка Срба и Црногораца са Косова у главни град Војводине нису имали намеру да нас упознају са стањем на Косову, него да демонстрацијама, транспарентима и паролама привуку грађане Новог Сада да им се придруже у изражавању незадовољства уставним положајем покрајина и у нападима на руководство Покрајине… Новосађани који су се затекли на улицама дочекали су их мирно и достојанствено, саосећајући са њиховим невољама, изражавајући разумевање за оправдане захтеве да се стање на Косову брже мења, да се успоставља равноправност и сигурност свих… Својим држањем грађани вишенационалног Новог Сада који знају шта је братство и јединство, онако како нас је учио Тито, и зашто га и како чувати (Тита или што друго? – ИП, изразили су своје неслагање да се на овај начин решавају озбиљни друштвени проблеми… Они се не могу чувати притисцима и манипулисањем народа и његовим невољама”.
Овај извештај не би био потпун да није пренео како су “у групи грађана са Косова, али и из других крајева запажени и неки други националисти, а њихово присуство се може тумачити као покушај да се убаци семе раздора међу припаднике народа и народности” (Исто, 12. јул 1988, 4).
А онда, као на стартни знак, општински партијски комитети поч ели су осуђују “демонстрације Косоваца у Новом Саду”, стављене испод наслова “Неприхватљиво »улично« самоуправљање” (Исто, 13. јул 1988, 6). Наравно, међу тим осудама била је и она коју је, у име Градског комитета новосадских комуниста, изразио његов секретар, а која је “откривала” да “проблеми Косова нису настали у Војводини, па се овде не могу ни решавати, а нарочито не на овај начин. Организатори су овим доласком обманули грађане које су повели, али и читаву југословенску јавност, па није случајно што су одбили да са покрајинским руководством разговара косовопољска делегација. Када се све анализира, учесници, пароле (Хоћемо слободу; Силују нам децу; Косово је Србија; Војводина је Србија; Доле Устав из 1974; Један Устав; Хоћемо промене – ИП), песме (Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала; Ој, војводо Синђелићу; Србска се труба с Косова чује; Играле се делије, на сред земље Србије – ИП), заиста се све не може прихватити као добронамерно. Стиче се утисак да је ово дуже припремано у склопу притисака на Војводину, а ради дестабилизације међунационалних односа којима се Војвођани заиста могу поносити” (Исто). Нешто оштрија, али зато и много јаснија, била је оцена Покрајинског комитета оартије Војводине да је долазак Срба у Нови Сад “најгрубљи напад на политичко биће Војводине и њено руководство од када она постоји”. Ту мисао помало су проширивали чланови тог органа, који су се трудили да им изјаве буду објављене под упечатљивим насловима: “Покушај политичке дестабилизације Војводине”, “Хтели пожар у Новом Саду”, “Даље руке од Војводине”, “Циљ су биле демонстрације а не разговор’, “Неприхватљив притисак на јавност”, “Пропагандни и идејно-политички рат” (Исто, 14. јул 1988, 5).
Да им не узмакну, потрудили су се новосадски борци изјавама да је “организациони одбор Косоваца организација ван система, спремна за удар, којој је крајњи циљ дестабилизација Југославије”; да су “дошли овамо да одвоје српски народ од осталих, да направе гужву”; да “појединци хоће да преко њих остваре своје прљаве циљеве”; да “Војводина може да буде образац како се негује и чува братство и јединство” и да “Милошевић, Трифуновић и Јовић, малтене, позивају народ Војводине да смени своје руководство”; да су то “облици специјалног рата и не треба да чуди што се у последње време не јављају више из Француске 7 (Удружења књижевника Србије – ИП), да су “послали Оливеру Катарину да нам каже шта треба да радимо” и да су “изазвали шта су хтели и повукли се. На седници на којој су то они све поизјављивали, “затражено је и да се против неколико појединаца (петоро универзитетских професора – ИП), због њиховог контрареволуционарног деловања, а што су доказали и током суботњег догађаја, подигну оптужнице” (Исто).
У београдској Борби од 13. јула, овај догађај именован је као “естрадне сузе Срба и Црногораца у Новом Саду” (15. јул 1988, 4), а изјаву борачког председника да је то био “циркус”, пренео је новосадски Дневник (14. јул 1988, 8).
Но, ипак се “десило” да је, после много година, откривен Извештај о узроцима исељавања Срба и Црногораца с Косова и Метохије, који је, после шиптарске побуне 1981. године припремила радна група Извршног већа Србије и Савезног извршног већа, а те га инстанце означиле као “државну тајну”. У томе документу, са датумом 22. октобар 1981, наведени су многи шиптарски злочини над Србима, али је потпуније осветљена и улога истакнутих шиптарских функционера (посебно Илијаза Куртешија, Џавида Ниманија и Фадиља Хоџе) у њиховом заташкавању, али и улога званичне власти (особито покрајинског Секретаријата унутрашњих послова) у присилном откупљивању србских имања и њиховом уступању “избеглицама” из Арбаније. Србска власт је, дакле, много више напора уложила у очување комунизма но што је бринула о спасавању народа и државе и била “грдно затечена” кад се држава распала, а србски народ опет био изложен геноциду. А геноциду су га изложили исти они који су од 1941. до 1945. године наступали под знаком и заштитом кукастог крста. То је, зна се, довело до егзодуса Срба и из Хрватске, и из Босне, и из Херцеговине, и са Косова и Метохије, те се тако, пред очима “демократског света” (у међувремену преобраћеног у фашикратију), у Србији нашло преко милион опустошених избеглица, чија је судбина била барем двоструко трагичнија од оне коју су прогнаници из истих крајева доживели педесет година раније.
У главним линијама, и у покојем детаљу прецизније, све је то недвосмислено истакнуто и у Меморандуму Српске академије наука и уметности, објављеном крајем септембра 1986. године:
“Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један доиста специјалан, али отворен рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државно-правних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи – погубнију и од оне која је долазила из суседства – тај отворени рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година… Исељавање Срба са Косова и Метохије у Социјалистичкој Југославији по своме обиму и карактеру превазилази све раније етапе овога великог изгона српског народа. Јован Цвијић (1865-1927 – ИП) је у своје време процењивао да је у свим сеобама, од оне велике под Арсенијем Чарнојевићем (1690) до првих година нашег века, изгнано преко 500.000 Срба: од тога броја између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта под суровим терором локалног и повлашћеног албанског башибозука. У току последњег рата (Другог светског – ИП) протерано је преко 60.000 српских колониста и старинаца, али је после рата овај талас исељавања доживео праву плиму: за последњих двадесетак година Косово и Метохију напустило је 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа не само што стално и несмањеним темпом напушта своју земљу него се, према свим сазнањима, гоњен зулумом и физичким, моралним и психолошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од десетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Косову више неће бити, а ‘етнички чисто’ Косово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и акцијама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен”.
За академијски предвиђених “десетак следећих година, ствари се битно нису промениле, али Срба на Косову и Метохији и даље има.
И биће их и даље, буду ли се сви Срби, без обзира на своју завичајност и место сталног пребивања, освестили пред силама зла и мржње које су се устремиле на саме темеље србскога националног и духовног бића, буду ли се одрекли свих идеолошких, страначких и личних сукоба и спорења и буду ли спремни да све своје физичке и умне снаге удруже и уложе у једино важан посао – спасавање србскога националног идентитета.
Томе циљу треба да их води и мисао Светога Владике Николаја (Велимировића) да, “кад кућа гори, пожар се гаси споља”.
У време Петровскога поста 7532(2024)
