Епидемија пегавог тифуса у Србији, 1915 – Пише: Илија Петровић

 

 

Сажетак

 

После Колубарске битке, крајем 1914. године, аустроугарска војска повукла се из Србије, али је иза ње остала епидемија тифуса. На србској страни сматрало се да су болест донели заробљени аустроугарски војници, мада се не искључује ни општа немаштина, крах редовне здравствене службе и непостојање амбуланти за цивилно становништво. Средиште тифусне епидемије било је у Ваљеву. У сузбијању е   пидемије учествовале су бројне медицинске мисије са стране, највећим делом из Енглеске, али са слабашним успехом.

Стање се битно изменило тек по доласку енглеске војне мисије коју је предводио др Вилијем Хантер    (1867 – 1937). Мисији је наређено да се не бави лечењем оболелих, већ да своје деловање усмери на превенцију, што је остварено прекидом железничког саобраћаја, укидањем војничких одсустава и депедикулацијом људи. Ово последње постигнуто је конструкцијом србског бурета, металног бурета у чијем се доњем делу загрева вода и претвара у врелу пару која, у одећи сложеној у горњем делу бурета (изнад воде), уништава ваши и гњиде као узрочнике тифуса.

Деловањем ове мисије, за равно два месеца, од половине марта до половине маја 1915. године, угушена је тифусна епидемија у Србији.

 

Кључне речи: Енглеска војна мисија, Вилијем Хантер, епидемија, тифус, депедикулација, србско буре.

 

Уводне напомене. Аустроугарска војна офанзива у Србији, започета непосредно по објави рата (отвореним

телеграмом од 28. јула 1914) сломљена је већ пре краја августа, а ослобођењем Шапца и Мачве, 24. августа 1914. године, са територије Србије протеран је и последњи непријатељски војник. “Српска војска имађаше на крају као ратни плен: на 6.000 заробљеника” и много ратног материјала (Ђорђе Јеленић, Нова Србија и Југославија, Београд 1926, 332).

 

Петнаестак дана касније, аустроугарска војска поново је прешла Дрину, да би се, нарочито од средине октобра, надмоћнија и војнички и материјално, нашла у новој, снажној офанзиви. Срби су се повлачили уз осетне губитке. Но, “у сталном гоњењу, преко рђавих и блатњавих путева, са комором која је каснила”, и непријатељ је почео да малаксава. “Из саслушања многих непријатељских бегунаца види се да су код непријатеља наступиле тешке прилике, и то како у погледу исхране и снабдевања, тако и у физичкој исцрпљености њиховој”.

 

Да би се искористио “овај моменат слабости код непријатеља, а морал и дух код наших трупа подигао”, војвода Радомир Путник (1847-1917) издао је 2. децембра наредбу Првој армији и трупама Ужичке војске да наредног дана, на левој обали Западне Мораве, енергично нападну непријатеља и принуде га на повлачење. Трупе одбране Београда требало је да остану на својим положајима обезбеђујући десни бок и позадину Друге армије. “Аустроугарски покушај да своје трупе прераспореди и да после узимања Београда крене на Младеновац и Тополу, био је тако онемогућен. Србска офанзива “имала је ненадан успех. Аустријски фронт био је пробијен и растројен. Поражена војска наже у панично бекство, немајући више нигде ни часа времена да се спреми и одупре. Ова рудничка или колубарска битка најсјајнија је српска победа у светском рату. Срби су заробили 323 официра и 42.215 војника и огроман ратни материјал и сву су земљу, до последње стопе, очистили од непријатеља” (Владимир Ћоровић, Историја Срба 1-3, Београд 1989, Трећи део, 218). “Сем рањених и болесних, 16. децембра 1914. године, Србија је имала нових 60.000 заробљеника… Број заробљених непријатељских војника био је већи од броја пешака-бораца целокупне српске војске у то време” (Ђ. Јеленић, Наведени рад, 337). “Нема више ни једног Аустријанца у Србији”, ако се ту не рачунају 70.000 заробљеника (Саво Скоко, Уз Успомене Живојина Мишића, Београд 1969, 39. и 57), могла је тада победоносно саопштити србска Врховна команда.

 

Победа је плаћена великим људским жртвама: из строја је избачено укупно 163.557 србских ратника, од чега 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153.373 војника (Исто, 357).

Било како било, свој војнички успех Србија није могла искористити за напредовање према западу и северу. “Хигијенске прилике, које ни пре рата нису биле много повољне, постале су за време овог тешког ратовања, с растуреним кућама, с гомилама лешева и рањеника, управо страшне. Избише епидемије. Нарочито је била тешка зараза пегавог тифуса, која је узела огромне размере и покосила на хиљаде живота, можда више него сама борба. То је учинило да Срби нису могли искористити потпуно своју победу и да нису могли прећи у напад и придружити се са своје стране Италији, кад је ова, у пролеће 1915, објавила рат Аустро-Угарској, и кад је руска војска, пред уједињеном снагом Немачке и Аустро-Угарске, с великим губицима почела да узмиче из Галиције и Пољске” (Вл. Ћоровић, Наведени рад, 219).

 

На србској страни сматрало се да су болест донели заробљени аустроугарски војници, али се чешће може прочитати и да је “много вероватније да је то била неизбежна последица постојећих услова: потпуног расула у целој земљи, неометаног тумарања бескућних избеглица и војника, хладноће, глади, опште немаштине и потпуног краха редовне здравствене службе. Није било никаквих контролних прегледа, мера предострожности или санитарне инспекције, и није било никаквих амбуланти за цивилно становништво”.

 

Уистину, почетак Великог рата затекао је србску медицинску службу у изузетно тешким условима, пошто је време од балканских ратова било прекратко да би дошло и до најминималније кадровске обнове. Што се тиче санитета србске војске, он је у рат ушао релативно добро организован, припремљен и опремљен за збрињавање повређених, али је све то било у складу с маленим материјалним могућностима државе. Но, оно што је било сасвим извесно, та служба ни кадровски, ни организационо, ни санитетско-технички није уопште била спремна у хигијенско-епидемиолошком смислу; она није могла одговорити не само превентивним захтевима за случај било каквог масовног обољевања, него ни у лечењу и нези болесника у таквим случајевима. Молба Србског Црвеног крста за помоћ наишла је у Међународном Црвеном крсту само на моралну потпору; рат је већ харао по целој Европи, те Међународни Црвени крст предлаже Србском да помоћ од сродних институција у свету затражи непосредно. Одзив на тај апел био је неочекивано велик, те у Србију, уз људство, почиње да стиже и материјална помоћ у виду санитетског и другог материјала: кревети, доњи веш, ћебад… (Прву већу пошиљку санитетског материјала послао је у Ниш амерички Црвени крст на самом крају 1914. године, а пратили су је др Кук из Мичигена и др Кукингхем, полицијски лекар из Њујорка; било је то у време кад је србски посланик у Француској, тражио да се у Србију пошаље милион и по кошуља).

 

Што се људства тиче, прва је стигла медицинска мисија америчке војске на челу са др Едвардом Рајаном (1883 – 1923), специјалистом за тропске болести, која у Београду одмах отвара једну болницу “опште праксе”. (Почетком 1915. године и сам је оболео од пегавог тифуса, али кад се опоравио, током априла, наставио је с радом. Од повлачења србске војске из Београда до уласка окупационих трупа, он је, по овлашћењу престолонаследника Александра, обављао послове градоначелника, управљао снабдевањем градског становништва, бринуо о болеснима и рањеним, те је сматран за “београдског хероја”).

 

Бројне групе и појединци пристижу у Србију почетком јесени 1914. године, тако да се велик број лекара и другог медицинског и пратећег особља из иностранства убрзо нашао на фронту, непосредно уз србске војнике. У једној таквој групи био је и др Ђуро Гуча (1876 – 1964), Словак, родом из Бачког Петровца, који је крајем октобра, заједно са својом женом Селмом, четворицом лекара и осморо болничара и медицинских сестара, једним грчким бродом отпутовао из Њујорка у Солун, а одатле на србско ратиште, у америчко-чешку медицинску мисију стационисану у Ђевђелији, финансирану средствима великог србског добротвора Џона V. Фротингама (1878 – 1935, потомка једне од најстаријих америчких породица која се из градића Холдернес, у Енглеској, доселила у Америку јуна/јула 1630).    Госпођа Гучова, позната као Ђевђелијска Болничарка, у истој мисији била је асистент своме мужу, али не задуго; почетком фебруара 1915. године доктор Ђуро оболео је од тифуса, а двадесетак дана касније оболела је и његова жена; он се извукао, а жена му је 12. марта умрла и, иако Јеврејка, сахрањена по православном обреду, уз чинодејствовање четворице свештеника (Đuro Guča, „Rozpomienky na môj dobrovol’nícky život v Srbsku od roku 1914-1916“, Naš život Bački Petrovac, broj 2/1937, 3-4/1937. i 1/1938, 38-40).

 

Здравствене неприлике. Бројни извештаји страних лекара који су тада деловали у

 

Србији, казују да су за епидемију више криве србске власти него Аустријанци: “Болест су донели и раширили пацијенти који су слати у градове у групама без одговарајуће најаве и без икаквих података о томе од чега болују… Било је само потребно да се стекну услови претрпаности и прљавштине који прате ратно стање, па да избије епидемија широких размера”. Један од њих одмах је констатовао да “у овој земљи апсолутно нема хигијене”, а амерички новинар Џон Рид пише да је “предузимање превентивних мера за Србе био знак кукавичлука. На последице епидемије гледали су са неком врстом притајеног поноса, нешто слично као што се у средњовековној Европи гледало на кугу” (J. Reed, The War in Eastern Europe : Travels Through the Balkans in 1915, London 1995, 5).

 

Др Ричард Стронг (1872 – 1948), шеф једне америчке медицинске мисије, наводећи пример хируршке болнице са 400 кревета и 1.600 пацијената, од којих 1.100 оболелих од тифуса, сведочи да се толиком броју болесника није могла поклонити ни нега ни пажња. Др Хантер бележи да је тада у целој Србији било свега око 400 лекара, од којих се 360 разболело од пегавца, а једна трећина их је умрло. Чланови страних мисија такође су били угрожени: пет америчких лекара умрло је од пегавца, а од тринаест француских лекара само један није оболео, док су шесторица умрла (W. Hunter, „The Prevention and Arrest of Lice-Borne Diseases by New Methods of Disinfection“, The Lancet 2, 1918, 347)[1].

 

Госпођа Катарина Штурценегер (1854 – 1929), из Цириха, која је у Србију дошла на самом почетку августа 1914. године, у време кад још скоро да и није било рањеника, пише да је тифус избио у Ваљеву, “изазван многобројним лешевима који су лежали наоколо, пошто Аустријанци који су се брзо повлачили нису стигли да их сахране. Епидемија је почела да узима маха. Онај ко је још могао да побегне, тај је побегао, али је на тај начин истовремено епидемија почела да се шири по целој земљи. Тако је доспела и до нас (у Нишу) и у заробљенички логор који се налазио иза наше болнице. Пошто су људи били сабијени на малом простору, то је тешко било изаћи на крај с овим анђелом смрти, који је спопао све слојеве народа… Што су људи више сабијени на малом простору уопште, посебно у рововима итд, то се болест лакше и брже шири (Катарина Штурценегер, Србија у Европском рату 1914-1915, Нови Сад 2008, 119-138).

 

Др Рејнолд Кирби-Смит у својим успоменама описује београдску болницу у коју је стигао почетком 1915. године. Затекао је др Рајана оболелог од пегавца, као и више другог болесног особља. Болница је имала око 1.500 болесника, а од лекара били су способни за рад само он, Кирби-Смит, Американац др Батлер, један србски лекар и једна руска лекарка. Дневно је умирало од 35 до 40 болесника и он, војни хирург с великим искуством, каже да су то биле најужасније сцене које је видео у животу. Каже, такође, да је од око 60.000 аустроугарских ратних заробљеника једна трећина умрла у епидемији пегавца, мада су били третирани с најбољом пажњом која им се у постојећим условима могла указати. И записао је да ће укупан број Срба помрлих током те епидемије заувек остати непознат.

 

Жариште епидемије било је у Ваљеву, са стопом смртности око 70 одсто; током пролећа

тамо је од тифуса умро двадесет један лекар. “Србија је своју несрећу повећала у овој години са 30.000 умрлих војника, 20.000 заробљених и око 200.000 цивила умрлих од тифуса и других болести. Тифус није поштедео ни медицинско особље: умрло је 57 лекара, чак и неколико свештеника који су сахрањивали покојнике” (Адам Стошић, Велики дани Србије 1914-1918, Београд 1994, 91).

 

Један аутор каже да “благодарећи брзој и ефикасној помоћи, коју Србији указаше Француска и Енглеска са лекарским мисијама и санитетским материјалом, као и енергичном раду једног Државног Одбора, створеног нарочито за угушење заразе, пегави тифус беше угушен тек концем маја месеца. Али као његове жртве Србија имађаше: преко 250.000 становника свих година старости, 160 лекара српских и савезничких и на 35.000 аустроугарских заробљеника” (Ђ. Јеленић, Наведени рад, 338).

 

Ова последња цифра знатно одступа од оне из претходног пасуса, што не значи да је мање вероватна. Напротив, њу можемо прихватити као нешто ближу стварној јер су заробљенички смештајни услови више погодовали ширењу епидемије и већој смртности оболелих. Зна ли се све то, и ако штампарском грешком није испуштена једна цифра, утолико бесмисленије делује податак Розе Папо, санитетског генерала Југословенске народне армије, да је “само у Србији од краја 1914. до јуна 1915. од тифуса боловало 22.033 лица” (Војна енциклопедија, књига 9, 786).

 

Било како било, чим су констатована прва обољења од пегавог тифуса, на самом почетку 1915. године, србски војни санитет уложио је велики напор да спречи ширење заразе, али све то било је безуспешно.

 

Помоћ са стране. Током прве половине 1915. године, у време велике епидемије тифуса,

 

када је то било од пресудне важности, обим и људске и материјалне медицинске помоћи са стране снажно се повећао. Највећи број санитетских екипа стигао је из Енглеске, Русија је у једној својој мисији имала 111 чланова, а шеснаесточлану екипу послала је Грчка. Из Сједињених Држава, са неколико екипа Црвеног крста стигле су четрдесет четири особе, а једну групу од осам лекара и болничарки, послату као појачање чешко-америчкој болници у Ђевђелији,    опремио је Американац Џон Фротингам о свом трошку.

 

На јачање добротворних активности за помоћ србском народу, врло велик утицај у Сједињеним Државама имало је деловање госпођице Јелене Лозанић (1885 – 1972), кћери Симе Лозанића (1847 – 1935, који је једно време био и председник Србске краљевске академије), послате тамо да заступа интересе Србског Црвеног крста.

“Половином јануара 1915. године, кад се епидемија пегавца разбуктала, Америка је имала седам лекара и 24 сестре, док су Руси послали десет лекара, 110 медицинских сестара и болничара, са опремом која је вредела 250.000 долара”. До 25. марта, кад је епидемија почела да јењава, Русија је послала још неколико медицинских мисија (Жарко Вуковић, Стране медицинске мисије у Србији, Београд 2004, 96-97).

 

Од велике користи били су чланови француске санитетске мисије која је у Србију дошла почетком 1915. године. Велик број француских лекара и болничара учествовао је у сузбијању тифусне пошасти, а “за све време боравка и рада у Србији ови Французи су уживали искрене симпатије и у војсци и у народу” (Милан Ж. Живановић, О евакуацији српске војске из Албаније и њеној реорганизацији на Крфу (1915-1916) према француским документима, Историјски часопис XIV-XV, Београд 1966, 251).

 

Универзитет у Торонту организовао је болнице у Солуну и Битољу, а њихов капацитет био је 1.040 постеља. У обема болницама радило је 50 лекара и професора, 73 болничарке и 173 лица у помоћним службама. Касније, стижу у Србију појединци и медицинске екипе из Аустралије, Новог Зеланда, Швајцарске, и других земаља. “Треба истаћи да су све екипе биле опремљене неопходним средствима за рад са болесницима – од постеља до лекова – а финансирале су их хуманитарне организације, државе или приватна лица. Многе земље су послале помоћ у новцу и лековима: Француска, Русија, Италија, Јапан, Швајцарска, Аргентина, Чиле, чак и Турски Црвени полумесец”. Ипак, из свега тога Српски Црвени крст извео је кус и непристојан закључак да је “било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара” (А. Стошић, Наведени рад, 644).

 

Код Жарка Вуковића читамо да је “Врњачкој Бањи радила велика, одлично опремљена болница Црвеног крста Велике Британије, а друга болница Црвеног крста била је у Скопљу. __У Београду је постојала британска болница за пегавац, а широм Србије била су развијена превијалишта – у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци, Рековцу, Краљеву и другим местима. Тако је у току лета 1915. године у саставу ових болница било више од 600 жена лекара и сестара и добровољних болничара, које су највећим делом дошле из Шкотске. У овај број нису урачунати они који су били у саставу других мисија или који су долазили на своју иницијативу” (Ж. Вуковић, Наведени рад, 146).

Ипак, све то било је недовољно, а стање се битно изменило тек по доласку енглеске војне мисије.

 

Енглеска војна болница у Србији, Енглеска војна мисија за рад у Србији, под званичним називом Британска војна болница при српској војсци, установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Министарства за рат Уједињеног краљевства, а за њеног команданта постављен је Вилијем Хантер, лекар, за ту прилику “унапређен” у чин пуковника. Др Хантер дипломирао је у Единбургу 1883. године, тамо је обавио општи лекарски стаж, а усавршавао се у Лајпцигу, Бечу и Стразбуру. По повратку у Енглеску, запослио се у Кембриџу, где се бавио лабораторијским истраживањима пернициозне анемије, врло тешког облика малокрвности, понекад и са смртним исходом. Од 1895. године радио је у лондонској болници за заразне болести.

 

Пуковник Хантер показао се као изванредан организатор и епидемиолог, а своје савесно вођене белешке медицинске и техничке природе, као и статистичке податке везане за рад мисије, одмах по завршетку рата средио је и објавио у једном од водећих светских медицинских часописа.

Према Хантеровим записима, редослед појединих догађања у вези с оснивањем мисије био је следећи:

 

Деветог фебруара 1915. године, србска влада суочена с епидемијом тифуса, од енглеског Министарства спољних послова телеграфским путем затражила је да се у Србију пошаље мисија од сто лекара.

Молба је истог дана прослеђена Министарству рата, да би је министар, лорд Хорејшо Киченер, одмах уступио свом државном секретару сер Алфреду Киоју.

 

Десетог фебруара А. Кио позива др Хантера, као начелника одељења у лондонској болници за заразне болести, да се с њим договори о избору 25 лекара, колико је одлучио да их буде у мисији, као и о командовању мисијом; др Хантер је добио овлашћење да сам одабере лекаре.

 

Једанаестог фебруара, пошто је прихватио команду над мисијом, др Хантер је добио чин пуковника енглеске армије и започео с прикупљањем информација о врсти епидемије у Србији. (У Министарству рата знало се да у условима кад санитетско особље није имало војне чинове, трупни лекари нису имали никакав ауторитет код војног старешинског кадра; многи командујући официри имали су предрасуде према санитетској служби, сматрајући је непотребном и сувишном, јер успорава кретање јединица, а њено присуство у војсци сматрали су најобичнијом формалношћу).

 

Дванаестог фебруара, др Хантер је из Србије добио одговор да се ради о пегавом а не трбушном тифусу. Истог дана њему је за заменика одређен мајор др Џ. Е. Ф. Стамерс, лекар епидемиолог с великим искуством из Индије и Јужне Африке, а у мисију су увршћени лекар-бактериолог Виљем V. C. Топли, капетан по чину и још двадесет два лекара, сви поручници.

 

Мисији је наложено да 15. фебруара, с лондонске железничке станице Викторија, крене “на службу у иностранство”, тако да поручници нису ни знали куд иду; ови млади људи били су убеђени да иду у Француску, што је код њих изазвало радост и весеље.

Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави лечењем оболелих. Њен основни циљ био је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се најпре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења. Мисија је са собом понела 300.000 комплета вакцине против колере и пегавог тифуса, а касније јој је достављено још 200.000 доза.

 

Као што је и одређено, мисија је на пут кренула 15. фебруара, у Марсељ је стигла 22. фебруара, у Солун, бродом, 2. марта, а у Ниш, возом, 4. марта у осам сати ујутру.

Из безбедносних разлога, србској влади није саопштавано шта се све предузимало у вези са слањем мисије. Пуковник Хантер је тек 1. марта, по доласку у грчку луку Пиреј, брзојавио пуковнику Харисону, енглеском војном аташеу при србској Врховној команди у Крагујевцу, да је мисија на путу. Харисон је тај телеграм примио тек 2. марта у 18 сати, после чега је затражио хитан пријем код председника србске владе Николе Пашића који је послао поруку пуковнику Хантеру и одредио поручника Петронијевића да пресретне мисију на њеном путу за Ниш.

 

Мисију су на нишкој железничкој станици дочекали представници енглеских дипломатских служби у Србији и, у име србске владе, начелник санитетског одељења у Министарству војске пуковник Симо Карановић и главни инспектор војних болница пуковник др Тадија Сондермајер, Пољак по рођењу. Непосредно по окончању свечаног церемонијалног дочека, Енглези су одржали двочасовну конференцију с представницима србског санитета (“са Парламентарном санитетском комисијом”, како пише Хантер), на којој су добили све неопходне податке о здравственој ситуацији у држави. На тај начин, мисија је од првог тренутка успоставила лепу сарадњу са србским властима, а била је одлично обавештена и о тренутним санитарним приликама у Србији.

 

Хантер је водећим представницима србског санитетa изнео “главне препоруке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог тифуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки човек и свака жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; како убити ваши простим практичним, домаћим средствима” (V. Хантер, Наведени рад, 53-54).

 

Већ 5. марта др Хантер срео се с Николом Пашићем који му је, на немачком јeзику, дао “потпуне информације” о тешкоћама у којима се Србија налази.

Шестог марта, потпуковник Стамерс представио је буре за дезинфекцију (србско буре), 9. марта започето је а два дана касније завршено формирање дезинфекционе станице у Крагујевцу.

 

Депедикулација. На предлог енглеске санитетске мисије, као превентивна мера против ширења вашљивости (уништавањем вашију на људима и у одећи) уведена је депедикулација људи, употребом импровизованих парних апарата за дезинфекцију и дезинсекцију одеће; први пут је поступак таквом “справом” примењен на југу Африке, у енглеско-бурском рату (1899 – 1902), и на Далеком Истоку, у Руско-јапанском рату (1904 – 1905). Због раширене примене у србској војсци, овај уређај начињен по нацртима др Стамерса, члана Хантерове мисије, назван је србско буре. Постоје две врсте србског бурета (или, како је то остало познато из санитетског искуства током партизанског ратовања 1941-1945. на подручју некадашње Југославије: партизанског бурета) и једна и друга врста имају огњиште у коме се ложи ватра, казан из кога се испарава врела водена пара и комору у којој виси одећа за чишћење.

 

Прва врста бурета састоји се од металног казана на постољу, испод кога се ложи ватра за загревање воде. На казан се ставља дрвено буре са рупама на дну кроз које пролази пара. У дрвено буре ставља се одећа, после чега се оно добро затвори.

Друга врста бурета израђује се од металног (обично бензинског) бурета на постољу, а испод њега се ложи ватра. У доњем делу бурета налази се вода која се загрева и претвара у врелу пару. У горњем делу бурета, изнад воде, поставе се пречке или препрека са рупама. Да одећа не би нагорела у додиру с металним зидовима, унутрашњост бурета облаже се дрвеним пречкама.

Загревањем воде на 100 степени Целзијусових, врела водена пара струји кроз одећу која је сложена у бурету. Овим поступком ваши и гњиде (јајашца од ваши) биће потпуно уништене, али ће дезинфекција понекад бити само делимична.

 

Уместо лечења, превенција. Осмог марта мисија је србској влади предочила потребу да се дотадашња борба против тифуса измени, те да се, уместо лечењем, даље ширење болести спречи “превенцијским мерама, згодним по једноставности и масовној примени, којим се ширење епидемије може зауставити и тиме олакшати притисак на болнице”. У том смислу, предложене су и “мере које треба да присвоји влада, управе градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса:

 

1. Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болничким установама;
2. У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина куће;
3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;
4. Смештај оболелих у болнице где је то могуће;
5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;
6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;
7. Формирање јавних дезинсекционих станица;
8. Формирање новоимпровизованих парних дезинцекционих буради, које је осмислио потпуковник Стамерс, “тако прост, тако јефтин и тако лаки да се могу израдити у сваком броју и у сваком селу, чак и у сваком домаћинству у земљи”. Већ 16. марта све

 

предложене мере почеле су да се предузимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.

Дванаестог марта, такође у Крагујевцу, капетан др Топли оформио је бактериолошку лабораторију, а наредног дана, у крагујевачкој Болници шкотских жена број 3, успешно је испитано како функционише тек успостављена дезинфекциона станица. Већ 25. марта представљен је покретни железнички дезинфектор у Крагујевцу, а 6. априла исти такав и у Нишу; у међувремену, 2. априла, формиран је први енглески санитетски воз за вакцинацију.

 

Др Хантер сматра да су епидемију у србску војску и народ “унели” аустроугарски војници, а тај став доказује податком да до друге половине октобра 1914. године у Србији није забележено ниједно обољење пегавог тифуса. Тек у другој половини октобра, у време битке на Сувобору, од пегавца је умрло шест лица, током новембра деветнаесторо, а до половине децембра још четрнаесторо. Као жариште епидемије означио је Ваљево, где је србска војска, пошто је тај град био ослобођен, затекла преко 3.000 напуштених рањених и болесних аустроугарских војника, од којих је већина била оболела од пегавца. Сем њих, Србија је имала и до 60.000 ратних заробљеника с којима није знала шта да ради, па их је, на своју несрећу, распршила на разне крајеве, све до Ђевђелије и Битоља, чиме је целу земљу увукла у епидемију.

 

Када је британска мисија стигла у Србију, епидемиолошка ситуација била је већ ужасавајућа. Хантер наводи да је највећи број примљених (2.493) у неку енглеску болницу током једне године био онај из 1864, а да је целе те године од пегавца оболело око 20.000 људи. У Србији су ти бројеви вишеструко премашени, па Хантер каже да је видео 1.000 оболелих не у једној години већ у једном дану, и то војника, док се цивилима ни броја не зна. У наведеној енглеској епидемији смртност је била 19%, а у Србији око 30%, да би се у једном тренутку попела на свих 40%. Епидемија је косила и лекаре, тако да др Хантер сведочи како је у првој посети крагујевачкој болници видео да су о 953 оболела војника бринула свега два лекара, од којих је један, Швајцарац, умро десет дана касније. (Вреди навести и податак да су два члана енглеске мисије, поручници Шортен и Мек Фаден, “зарадили” тифус већ после два дана боравка у Србији, те да су се после четири недеље боловања вратила у Енглеску).

 

За центар борбе против епидемије пегавог тифуса др Хантер је одабрао Младеновац, значајан железнички саобраћајни чвор, и потом предузео мере да то место буде “најчистија и најуређенија станица у Србији”. Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, започета је и депедикулација помоћу србског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две седмице.

 

Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију и вакцинацију, чије су базе биле у Кијеву и Раљи, јужно од Београда.

Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби против пегавца и вашљивости, тако да је епидемија завршена већ 17. маја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Солуна 14. јуна 1915. године.

 

Рад Хантерове мисије убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показало се да су србске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог тифуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угушена. У другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржавала се током целога Великог рата.

[1] Предавање О СПРЕЧАВАЊУ И ЗАУСТАВЉАЊУ БОЛЕСТИ КОЈЕ ПРЕНOСЕ ВАШИ НОВИМ МЕТОДАМА ДЕЗИНФЕКЦИЈЕ.

Одржано пред Краљевским медицинским друштвом 17. јула 1918. године.

АУТОР: ПУКОВНИК ВИЛИЈАМ ХАНТЕР, Ц.Б., А.М.С., ПРЕДСЕДНИК САВЕТОДАВНОГ ОДБОРА ЗА СПРЕЧАВАЊЕ ЕПИДЕМИЈСКИХ БОЛЕСТИ У ИСТОЧНИМ РАТНИМ ОБЛАСТИМА, 1915–1917; ПУКОВНИК НА ЧЕЛУ БРИТАНСКЕ ВОЈНО-САНИТАРНЕ МИСИЈЕ У СРБИЈИ, 1915; КОНСУЛТАНТ-ЛЕКАР ПРИ ИСТОЧНОЈ КОМАНДИ. Прим. уредника