У Дан Рођења Пресвете Богородице ове године, Редакција Гласа јавности (не знам одакле је) “са уважавањем и поштовањем” и “надајући се успешној сарадњи” обзнанила је своју иницијативу (https://www.glas-javnosti.rs/vesti/drustvo/cuj-srbijo-javni-poziv-srpskim-umnim-i-casnim-rodoljubivim-intel) “коју покрећемо, па би желели да се сви умни родољуби Србије активно укључе и прикључе реализацији идеје, а све у циљу успешнијег опоравка Републике Србије”.
Помало изненађен што се Покретач – не баш писмен “па би желели” – сетио и мене, више због родољубља, нимало због умности (јер стално на уму имам изреку једнога мог прастарог пријатеља да “памет служи свему, али не води ничему”), после осам дана заседнем и, у уверењу да сам угонетао око шта се и мене сетише, одговорим текстићем који следи:
***Господо,
Претходних дана заузет неким неопходним физичким послићима, вашој племенитој замисли са закашњењем прилажем следеће редове:
“Имајући на уму све видове трагичног положаја србског народа на свим његовим историјским просторима;
Суочен са сваковрсним насртајима на србско национално, духовно, културно и морално биће;
У тренуцима судбоносним за србски народ, док обичан србски свет врло тешко доживљује страначка надметања која Државу Србију онемогућује да, у покушајима да из невоља насталих деловањем бројних недобронамерних чинилаца са стране и ‘домаћих’, изађе са што мањим губицима или без њих и када има све мање разумевања за најразличније страначке међусобице;
ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР… (не знам које би тело водило замишљене послове – ви га именујте)
Позива руководства свих србских политичких странака, све страначке прваке и њихове присталице, све србске духовне, културне и научне институције, све Србе и све њине умне и мудре представнике, људе од угледа, посленике чије дело служи на част србској култури и цивилизацији:
- Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о постојању;
- Да се освесте пред силама зла и мржње које су се устремиле на саме темеље србског националног и духовног бића и да покушају спасти барем нешто од онога што се још спасти може;
- Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних сукоба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уложе у једино важан посао спасавања националног идентитета;
- Да нађу један заједнички минимум србских националних интереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена;
- Да се на предложеним основама оформи Србски национални савет који би враћајући нас србским источницима требало да и носиоцима власти у Држави Србији укаже на обим и вредности духовне и националне традиције и постојаности, те да свему србском свету послужи као поуздан ослонац у његовом будућем ходу ка звездама.
Ако су Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, у хуманизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се већ дуго трагајући за излазом из беде, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, опстанак Државе Србије као организационе форме, али и Живе Државе Србије, њенога становништва, крајње је неизвесна.
У уверењу да ћете истрајати на остварењу започете замисли,
С поштовањем…”
***Како се Глас јавности није приватно огласио, 8. октобра послао сам му краћу поруку:
“Господо,
Не рекосте ми да ли сте примили моје писмо и шта сте са њим урадили.
Пишем ово у уверењу да сте морали написати бар реч-две, макар и ‘савет’ да се не петљам у послове озбиљних и важних.
С поштовањем…”
***Пошто је и ово писмо остало “неодговорно”, помислио сам да би користило ако бих проверио да ли поменути Глас јавности уопште постоји.
Постоји, јакако, те овога пута, 21. октобра, пишем нешто опширнију поруку:
Господо Гласјавносна,
Будући да не одговарате на моја писма, запитао сам се да ли се јавности гласкате на папиру или електронски. Иако се потеже сналазим у јутјубању и сличним “технолозијама”, дало ми се да после краће потраге наиђем на ваш сајт (или портал, не знам који од тих појмова користите) и на повећу количину текстова којима се представљате јавности.
Подсетићу вас само на неке.
У једном, писаном, под насловом “Младен Обрадовић: Вучић је најуноснија америчка институција у Србији (видео)”, уз приложени видео “Гласно и јасно : Први пут у историји српска рука убија Русе” и редакцијску “препоруку” како “Обрадовић сматра да су САД направиле најуноснију аквизицију довођењем Вучића и СНС на власт”, препричавају се Обрадовићеве медитације које су, ван сваке сумње, и произвеле гласјавносну иницијативу усмерену на “успешнији опоравак Републике Србије”:
“Продајући се за патриоту домаћој јавности, Вучић је испоручио Косово својим западним газдама и разорио и оно мало преосталих институција у целој земљи… Уз подршку својих газда са запада створио је култ личности и тргујући националним и државним интересима добио дозволу да влада као аутократа… Сада покушава да се додвори западу продајом воде, ваздуха и плодне земље хранитељице, чиме је ушао у отворени сукоб са народом… Обрадовић се залаже за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима и за успостављање јасне хијерархије и поретка у том савезу како би се одупрли СНС машинерији… Очекује да ће Русија стати на страну истинских патриота и помоћи у борби против квислиншког режима Александра Вучића”.
Момак млађани могао је тако јер је припадао групацији званој… колико се сећам… отпорници, или обрасци, или неки слични одласци и отисци… која се борила за “србско Отачаство” у коме, не зна се за чији рачун, није било места за Војводину Србску.
У остале јавносне гласове, све у виду звучнога снимка, нисам завиривао, али су им наслови једнако “инспиративни”:
“Драгомир Анђелковић: Руска подршка као охрабрење Вучићу у издаји Косова (видео)”;
“Вучић је преварио косовске Србе, а сада лаже народ у Западној Србији – Данијела Несторовић (видео)”;
“Вучићу потребан грађански сукоб да би прикрио издају – Александар Павић (видео)”.
***Господо Гласјавносна,
Разложан ум не може се отети утиску да сте обећану иницијативу покренули са наводним циљем да се, што кажу Лале, нађете у дивану и тамо “откријете” формулу за “успешнији опоравак Републике Србије”. Јер, том формулом признајете да се Србија ипак “успешно опоравља” (мада не рекосте од чега или кога), али кад већ “режим Александра Вучића” прогласисте квислиншким и кад се залажете “за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима” – све то само девет месеци по одржаним парламентарним изборима који су јасно разграничили опозицију од већинске Србије -, и сами указујете на своју стварну заинтересованост да дате “теоријску” основу практичном деловању привидно утишаном коалиционом “насиљу против Србије”.
Кад је већ тако, морали бисте признати себи, макар и у себи, да је ваше “опозиционо” деловање, најблаже речено – непромишљено, можда због тога што и ви, као и највећи део опозиције (таква каква је) у Србији, не схватате шта треба да ради опозиција а шта треба да ради власт. Ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе. Опозиционари, односно они који нису изабрани, требало би, по логици ствари, да у том међувремену, до нових избора, буду лојални своме народу и својој Држави, да наставе с обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа и своје Државе и да, кад дођу нови избори, покушају да бирачко тело придобију указивањем и на грешке претходне власти и на свој морални “капитал” стечен у претходном периоду. То је једини разуман начин долажења на власт и одлажења са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, силом да дође на власт, примера ради, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка и тако би се морало размишљати.
Но, ако се тако не размишља, онда се ваља запитати на који начин, стварно, опозиција која силом узме власт, која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Одговор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Друге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не помишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна искључиво са завођењем сопствене диктатуре, било “са своје главе”, у сопственом интересу, било “по поруџбини”, за рачун некога другог – са стране.
Чак и ако би нека опозициона странка, или коалиција, по тој шеми узела власт и не сматрала је диктаторском, већ “демократским” правом на идеолошке разлике, на разлике у мишљењу (мада су, најчешће, разлике у писаним програмима свих регистрованих странака или покрета мање-више вербалне и стилске природе), те разлике постају у једном тренутку основ за најразличније поделе и сукобе у народу. То је, заправо, последица злонамерног занемаривања примарних идеолошких мотива који су и довели до формирања одређених странака, чиме се, као стваран мотив, у први план истура глад за влашћу. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима страначких борби за освајање власти, национални интерес србског народа остаје сасвим у позадини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких руководстава у Србији доводи и довела је у народу до великих подела – не по основу идеолошких разлика, већ кроз неконтролисану мржњу “некога тамо”.
Но, без обзира на доживљене поделе, бирачко тело својом натполовичном већином бира власт какву тренутно жели или верује да ће деловати у општем интересу, и нека му је! Како се још није десило да на изборе изађе комплетно бирачко тело, са разумевањем треба прихватити становиште да на састав будућих власти утичу и они који из разних разлога пропуштају да остваре своје бирачко право. У органе власти улазе тако и они којима тамо не би било места да су се сви бирачи изјаснили. За избор нису криви они који су изабрани, заслужни су за то и они који не излазе на изборе и који на тај начин омогућују избор по принципу специфичне “негативне селекције”. Ово нарочито важи за други круг избора када се, пракса ти показује, на биралиштима не појављује ни део оних који се иначе стално изјашњавају за промене. И они којима је рат за промене искључиво душевна храна и који преко тога стварају представу о себи, морали би се присетити да је србски народ пуних педесет година био изван сваког додира с оним што се обично назива и сматра демократијом. О демократији се код нас најчешће прича по оном офуцаном клишеу “како мали Ђокица замишља”, а демократијом се, нажалост, углавном сматра оно што се поједностављено зове “промена”. У схватањима многих, овај појам увек се уводи у контекст “револуционарног”, а под револуцијом подразумевају се радикални захтеви, пред очима свих, уз бубњеве и, ако може, уз малчице крви. Треба да прође доста времена, да дође до личног и колективног сазревања у свеколиком Србству и да се принцип саборности (о коме сви причамо с одушевљењем) схвати у његовом изворном смислу: као прилика свих да на сва догађања у сопственом окружењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, те да воља већине мора бити обавезујућа за све, чак и за оне који су остали у мањини. То што вољу већине понеко сматра бољшевизмом или, као што је то својевремено, по избору Добрице Ћосића (1921-2014) за председника Савезне Републике Југославије, протумачио Покрет обнове наводно Српски, као национал-социјализам и фашизам, није само доказ о елементарној безобзирности оних који рачунају да би једнога дана могли бити предводници тога истог народа, већ то доказује и неспособност већине да заштити своје, односно опште интересе. А први интерес је – Отаџбина. Или, да преведем на нашки: све што Држава као институција уради у интересу народа, Живе Државе – у духу је не само правних и обичајних, већ и општељудских моралних норми.
Нажалост, бројни “уполитичени” Срби, нарочито они из опозиционо-страначких врхушки (рачунајући ту и њихово “владарско” време стечено “петооктобарском” паљењем изборног материјала у скупштински просторијама), током последњих тридесетак година били су спремни да сваку промену посматрају у контексту револуционарног, те да њихове резултате сматрају корисним и прихватљивим једино ако су остварени у њиховом личном интересу. Са гледишта већине, с искуством стицаним током тричетвртвековне комунистичке “револуционарности”, промене по таквом поступку нису баш препоручљиве јер би оне погодовале не баш скривеним намерама фашикратског Запада да Србе, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације биолошки истреби.
Да ли ико из данашње опозиције у Србији размишља о томе?
Према писању Слободана Јарчевића (1942-2020), министра иностраних послова Републике Србске Крајине (током Рата за Крајишку независност), “три догађаја показаће право лице или, можда, искривљену свест (ако није у питању класична издаја) представника тзв. демократске опозиције, интелигенције и власти у Србији.
а. Године 1993, у згради на Теразијама број 3, у лифту, срео сам се са госпођом Весном Пешић (1940), председницом Грађанског савеза Србије. У лифту су биле мале налепнице с натписима: ‘Република Српска Крајина’. Весна Пешић ме је препознала, насмешила се, подигла руку према налепници и рекла: ‘Ову Републику Српску Крајину треба избрисати са географске карте’. Упитно сам је погледао, а она је поновила: ‘Треба, треба’;
б. Исте године, редакција једног часописа ме је позвала на скуп о геополитици и догађајима на територији бивше Југославије. Присуствовао је и ‘знаменити’ српски новинар, аналитичар међународних односа Драгослав Ранчић (1935-2008). Био сам за столом с организатором, а он је седео у првом реду. Нисмо се познавали. Брзо сам приметио да ме гледа с гнушањем. Искористио је једну паузу у излагањима и изговорио, гласно: ‘Мислите ли ви да ће се моји Крагујевчани борити, тамо, за неки Бенковац?! Неће!’ Нисам стигао да му одговорим јер је устао и брзо изишао; није се ни вратио у салу;
в. Кад су Хрвати (4. августа 1995) окупирали Српску Крајину и тамошње Србе прогнали у Српску и Југославију, јавио сам се на радно место у Савезном министарству за иностране послове. Био сам у канцеларији једне колегинице, поред кабинета помоћника министра Живадина Јовановића (1938), потоњег министра, високог функционера владајуће Социјалистичке партије Србије. Ушао је у канцеларију у којој сам седео. Иако смо се знали, није хтео ни да ме погледа, а камоли да се поздрави са мном. Два-три пута је улазио и излазио, гледао је преко мене и заобилазио фотељу у којој сам седео. Понашао се као да пред собом има губавца.
Као губавца је доживљавао и Републику Српску Крајину”.
Тако би се и данас, не према Србској Крајини јер, за сада, ње нема, већ према Косову и Метохији односио и, примера ради, покрет познат као “насиљем против Србије”, на чији се “патриотизам”, добрим делом, наслања и гласјавносна иницијатива “у циљу успешнијег опоравка Републике Србије”.
Републике Србије која би тада једва могла и завапити:
“Молим вас, немојте ме више опорављати”!
Да се не би дошло дотле и да би се малкице суз(б)ила опозициона жеља да се поремете прилике у Републици Србији, моја ће маленкост позивајући се на своје поодавно стечено рушилачко, стваралачко, преговарачко и разно друго “револуционарно” искуство, рећи да ниједна од личности са данашње политичке сцене у Србији (или, ако се то некоме чини прикладнијим: политикантске), било из власти, било из опозиције, нарочито из дела окупљеног “насиљем против Србије”, није способна да у овом тренутку било шта промени набоље.
Разлог је доста прозаичан: у условима кад је Држава Србија на временски неодређен рок са свих страна опкољена натоовским злочиначком организацијом са чијом “снагом” фашикратски Запад узалудно чека на руски пораз у Украјини, опозициони “успешнији опоравак” може се извести само и једино по рецептури разрађеној у истоме том фашикратском Западу.
По рецептури са стране, дакле, пошто нико од ицивремених опозиционара у Србији нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни рационалном, да ли због тога што су сви они оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија – која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере заједно – у међувремену “унапређена” у фашикратију, да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.
Само онај ко буде спреман да обори своје “нишанске справе” окренуте према сународницима – нарочито онима који су друкчијег страначко-политичког опредељења -, да се и тиме свесно жртвује за националну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском народу, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачунати на успех.
Или, како то рече онај мој презимењак, Вељко, о маглу копља никад се не ломе.