Излазак романа Сентиванац очекује се до фебруара 2025. године. Овде дајемо Предговор, Поговор и Садржај романа. Аутор је најавио да ће књига бити представљена читаоцима у Бачкој Паланци, Деспотову (то је Сентиван), Сомбору и, вероватно, у још два-три места.
Предговор
СЕНТИВАНАЦ: племенитост панонског паора
Затекао сам се на аеродрому Shiphol у Амстердаму чекајући авион за Београд, када ми је стигла порука електронском поштом од мога некадашњег професора Рајка Игића. Наиме, професор је фармаколог и књижевни стваралац а шаље ми свој рукопис под насловом „Сентиванац“ да га прочитам и дам моје коментаре.
Морам овде да објасним зашто ми је Рајко Игић уопште и послао овај рукопис.
Пре четврт века ме је судбина довела у Бордо (претходно сам радио у Лиможу, Фиренци i Београду), где сам добио место „professeur associé“ на овдашњем универзитету. После три године на том месту, поставили су ме за научног директора Регионалне установе за трансфузију и ћелијску терапију (Etablissement Français du Sang), где се и сад налазим. Ту сам основао Лабораторију за ћелијски инжињеринг, која се афирмисала за кратко време, и која образује кроз научноистаживачки рад студенте на докторату, мастеру, као и на другим нивоима. И у самом почетку стварања Лабораторије те 2002 године, док сам вршио претраживање по интернету, појави се на сајту „Амазон“ књига, збирка текстова на енглеском под насловом : „R. Igic: Destiny of Germans in St. Ivan and other writings“. Погледао сам мало боље и схватио да је то онај Рајко Игић, чију књигу „Како се пишу саопштења о медицинским истраживањима“ сам прочитао и добро проучио још као студент прве године медицине. Онај мој професор који је за три класе одскакао од средине у којој је деловао и практично једини који је се бавио, у својој каријери, правим научним истраживањем.
Иако нисам имао много додира с њим на факултету, пратио сам све оно што је везано за науку, а то је аутоматски било везано за Рајка Игића. Видео сам кад је основао постдипломски студиј из области билогије ћелије, што сам веома ценио. Рајко Игић је доводио не само познате научнике (на пример нобеловца U. S. von Euler-a) да предају студентима, него и неке „оперативце“ из великих фармацетских компанија. Од ових последњих сам запамтио Мајкла Кокса, чија скрипта „Clinical Trials“ сам до скора чувао као ослонац за мој развојни и менаџерски рад. Памтио сам необавезна предавања у којима је нама, младима и жељнима света, пројицирао дијапозитиве са својих студијских боравака. Једном је показао како је, с друштвом, ишао негде у Америци на „концерт у природи са пикником на трави“. Слушала се класична музика, оркестар је свирао ту под ведрим небом. Ја сам затворио очи и сањарио: Мало шта сам волео као класичну музику!
Потражио сам на интрнету координате и нашао адресу електронске поште Рајка Игића, те му написао једно писамце у коме сам се укратко представио и рекао колико ми је драго да видим да је он тако активан и афирмисан у Америци. И добио сам одговор. И тако се Рајко, коју годину касније, долазећи из Америке у Париз, возом спустио до Бордоа где сам га сачекао на станици, и где је пар дана био гост у моме породичном дому. Од тада више контакт са Рајком Игићем нисам губио.
У суштини, Рајко Игић и ја имамо доста додирних тачака од којих су две најважније: обојица смо и поред тога што смо завршили медицину одлучили да се бавимо научноистраживачким радом а не праксом и обојица смо, будући наклоњени писаној речи, објављивали песме, приповетке и друге текстове.
Наравно да је то био разлог за континуирану, ево преко две деценије, размену порука са ауторским текстовима за мишљења, лектуре текста и слично. Нисам никада у комуникацији са Рајком осећао тај генерацијски јаз, иако је он годиште мога покојног оца.
Зато се и нисам изненадио овој Рајковој поруци. Међутим кад сам уронио у текст, изненадила ме друга ствар: историјска, естетска и етичка слојевитост дела које има форму романа. Оно је уједно хроника данашњег Деспотова (чије име је било Деспот Сентиван, колоквијално само Сентиван) за период пре и после Другог светског рата, прича из немачког ратног заробљеништва главног јунака Милана, морална кичма и реални живот, хуманост и племенитост бачкога паора, а надасве тежња ка духовном уздизању и образовању.
Роман почиње као позоришни комад кад се Миланов син спотакне приликом недељног богослужења у цркви и проспе прикупљени прилог, што имплицитно постаје лош предзнак. Истог дана Трећи рајх напада Краљевину Југославију, Милан бива мобилисан. Слом, катастрофа, умало да изгуби живот. Спашава га мађарски војник који гура пушку другог који га је хтео устрелити, доспева у заробљеништво у радни логор. Игром случаја, а и захваљјући чињеници да је научио немачки пре рата кад је радио као „гастарбајтер“ у Немачкој и служио кадар у аустроугарској војсци те учествовао у Првом светском рату на фронту у Галицији, са још неким суседима из села бива премештен на рад у газдинство богате и школоване немачке удовице Кларе Фогт. Ту се с њом зближава интелектуално и открива да нису сви Немци нацисти. То изричито потврђује случај брата госпође Кларе који ће и настрадати због припадности организацији „Widerstand gegen den Nationalsozialismus“ генерала Олбрихта. С госпођом Кларом се Милан зближава и физички и од њихове телесне љубави остаје дете, које ће удовица „маскирати“ као да је од другог човека, а Милану средити да се убрзо врати својој породици и родном селу. Прича се наставља операцијама за ослобођење Бачке и Сентивана које су водили раме уз раме Црвена Армија и Народноослободилачка војска, Русима и њиховом теренском ародрому на ливадама поред села, младој лепој Циганки која је стрељана, организовању нове власти, разменом порука са немачком удовицом и сазнањем да се дете родило, мушко… тужном судбином сентиванских „Шваба“… Милан инсистира на образовању и читању књижевних дела јер је схватио да један народ на окупу и у животу држи култура, за њу се бори, организује књижевне кружоке, гради се задружни дом… Али Милан неће дочекати тај дом. У том дому ће његов син, много година после, приређивати књижевне вечери достојне Сомбора и Новога Сада….
За једно књижевно дело је најважнија његова естетска вредност. Просто речено, читалац чита текст, он га све више занима, у њега се уживљава и доживљава један особит вид задовољства. Управо тако ја бих описао доживљај који се има током читања СЕНТИВАНЦА. Писац сâм каже да је радња делом заснована на реалним догађајима а делом на фикцији. То у оцени књижевног дела уопште није важно. Ова прича је веома кохерентна, читалац уопште не поставља питање шта је фикција а шта није. Па сваки део ове приче је архетипски и преживљен је од стране хиљада Миланових савременика на исти или сличан начин. И сам сам од бивших заробљеника слушао приче о „раду“ заробљеника по газдинствима у којима су биле само жене и деца, Међутим важна ствар која излази из овог романа је морална поука: не чини другом оно што себи не желиш. Зато Сентиванци на фарми богате Немице не чине ништа недолично, не погане храну и слично, него прихватају своју судбину људски и сходно томе се и односе ка реалности. Они својим комшијама, сентиванским Швабама, непосредно после рата сабраним по логорима, помажу колико год могу да преживе ту невољу…Сентиванац спашава живот младом ненаоружаном немачком војнику… јер „Јунаштво је када себе браним од другога а чојство је када другога браним од себе“ и ту се среће морални кодекс бачкога Србина са севера, често описаног као успореног и не много агилног, и оног темпераментног и горућег, Црногорца са камена југа.
О сваком лику овог романа може се написати студија. О доктору Русу који је побегао од бољшевичке револуције и стављао своју главу на коцку ради лечења једне „Швабице“ из логора, о учитељу који говори више страних језика, о лепој Циганки која плеше у додолама а стрељају је за комад платна.
Као што рекох, ово штиво је вишеслојно. Треба га читати више пута и размишљати да се докучи домет пишчевих речи које се шире као звôн са торња сентиванске цркве по дну давно ишчезлог панонскога мора, и још је довољно јак да одјекне о Фрушку Гору и будимско брдо. Иако тако на први поглед не изгледа.
Зоран Б. Ивановић
научник и писац
Шести април 1941. годинa
Светојовановска црква у Сентивану. Немачки Luftwaffe бомбардује Београд.
Погинуло је 2.274 људи, порушено је 627 зграда, а веома је оштећена 1.601 зграда.
аероплан двокрилац
Поговор ауторов
Имена ликова су махом промењена, а реална се углавном само помињу, попут следећих: Ката Милић, Миладин Бајазито, Милош Панин, Душица, капетан Тоша, чика-Матија, Грозда, Маришка, Јовица-циган, Владимир Крен, Херман Геринг, Хитлер, Јозеф Гебелс, Магда Гебелс, Александар Лер, деда-Joцa, Милутин Миланковић, краљ Петар II, Неца, Франц Беме, Абрахам Флекснер, Фридрих Олбрихт, Миклош Хорти, доктор Штерн, Владимир Прелог, Лале Андерсен, Фидра, Франц Ајзенхут, доктор Зајцев, капетан Васиљевич, доктор Ђорђе Лазић, Меша Селимовић, Вељко Петровић, Милена Врсајков Дапчевић, Пеко Дапчевић, учитељица Милена, Душко, учитељица Тинка, учитељ Бранко, Душка, Исидор, Кајка, Роса, Стаљин, Тито, Иља Еренбург i Миланко-бербер. У књизи није наглашено када је реч о стварном или фиктивном приповедању, јер основни циљ је да се прикаже живот у једном добу. Израз “Шваба” (немачки досељеник) није погрдан. У Бачкој су га користили и Срби и Швабе. Слично су Цигани себе, а и сви други њих, тако звали; данас су они Роми.
Биографија
Рајко Игић је лекар, научник и писац. Родио се у Деспот Св Ивану (данас Деспотово), 1937. године. Гимназију је до шестог разреда похађао у Бачкој Паланци, велику матуру је завршио у Сомбору и медицински факултет у Београду. Радио је у сомборској болници и у здравственој станици Куцурa. Докторат је одбранио на универзитету у Сарајеву, а потом је био професор на медицинским факултетима у Сарајеву, Тузли, Бањалуци и Новом Саду. После пензионисања постаје научни саветник у највећој америчкој државној болници, Строџер хоспитал, у Чикагу и уредник медицинског часописа “Scripta Medica” у Бањалуци. Члан је Америчког друштва физиолога и академије наука АНУРС. Добитник је републичке награде за науку Босне и Херцеговине у Сарајеву и југословенске награде “Yu-хуманиста” у Загребу. Објавио је бројне истраживачке и стручне радове, a најважнија су му два открића: показао је да је ензим конвертор ангиотензина (ACE–angiotensin I converting enzyme) присутан у мрежњачи ока и доказао да су ACE и кининаза II један ензим. Начинио је нову азбуку, славица, за српскохрватски језик и покренуо највећу акцију студената медицине у Европи против пушења дувана, “Дан непушења – 31. јануар.” Тај датум је постао Национални дан борбе против пушења Србије и Босне и Херцеговине. Публиковао је низ стручних књига и неколико књижевних. Објавио књигу Како се пишу саопштења о медицинским истраживањима (Сарајево, Веселин Маслеша, 1980). То је први уџбеник те врсте објављен у Југославији.
Слика проф. др Рајка Игића из 2000. године
САДРЖАЈ
Предговор (Зоран Б. Ивановић)
Увод
Шести април у Сентивану, 1941. година
Вест из Београда и мобилизацијa
На Фрушкој Гори и жељезничкој станици у Новом Саду
ПРВИ ДЕО
Рад на траси аутопута и премештај
У канцеларији пуковника Клауса фон Бека
Први пут код госпође Кларе
Пролећни радови и оштећење градског водовода
Копање бунара
Ручак код госпође Кларе Фогт
Писмо из Сентивана
Цветна башта
Разговарају Клара и Милан
Еми, Кларина рођака
Непроспавана ноћ
Следећег дана
Будимо опрезни
Клаус и доктор Кин помажу Клари
ДРУГИ ДЕО
Милан у Сентивану
Ретроградна колонизација
Руси у Сентивану
Догађај у Торжи
Револвер
Први послерартни избори и колективизација
Задружни дом и електрификација
ТРЕЋИ ДЕО
Миланова породица
Код учитељице Милене
Мисли лете према Клари
Учитељ Бранко
Милан разматра
Каленићева пијаца
Кларино писмо
Поговор
Биографија аутора