Србија мора бити уништена! – Пише: Драгољуб Петровић

 

Србија је осуђена на уништење. И то ће се постићи уз подршку најјевтинијих Срба.

 

SERVIA DELENDA EST

(СРБИЈА МОРА БИТИ УНИШТЕНА)

 

Наслов који се нашао изнад овог текста „пао је“ у мој рачунар 12. марта 2024 (https://patriotskaliga.rs/србија-мора-бити-уништена-процурела/arhive/658), тај је запис „ексклузивно“ пренео италијански портал АнтиДипломатико као „документа немачке владе [којима се потврђује] монструозни план САД: Србија мора бити уништена“.

Биће, међутим, извесно да су се неке чињенице овде, малкице макар, измешале: тај документ потписник ових редова помиње већ више од пет година, не памти како је до њега дошао, у више наврата штошта из њега наводио, а најшире то је учинио на хуманитарном концерту у Горњем Милановцу 16. фебр. 2020. представљајући га као Агенду 21 УН, тј. као „један од кључних докумената Новога светског поретка“, чији је „циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и – популацијом. Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998 (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2.000. године), „трајно искључена из европског развоја“.

А пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично представља као регионализација и она предвиђа да се

• Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион;
• Босни и Турској — Рашка област (то је онај коридор који су „велике силе“ на Берлинском конгресу оставиле између Србије и Црне Горе — да се њиме Аустрија пробије до Солуна и, узгред, као гаранцију да се те две српске земље неће ујединити, а после га други означили као „зелену трансверзалу“, тј. трасу за надирање ислама у Европу);
• Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника);
• Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони.

А оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, неки ситни делови Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република — који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени иако пре тога нису ни знали где је Србија.

Свему су томе неки други програмери додали и своју памет и нека од њих буде поменута посебна тачка „Хјустонског програма“ којом је предвиђено уништавање Словена, у потпуности, без обзира на то којој нацији припадали. Буквално се говори о уништењу 300 милиона Словена изазивањем међусобних ратова, какав је био на подручју бивше Југославије. Цитирамо из Хјустонског пројекта: „Украјинац ће мислити да се бори против Русије борећи се за своју самосталност, на крају ће добити слободу, али ће пасти у потпуну зависност од нас. Тако ће бити и са Русима. Све ће се радити под предлогом стицања суверенитета, борбе за своје интересе и националне идеале. При томе, нећемо дозволити ниједној страни да се самоопредели на основу националних вредности и традиција. У овом рату словенске будале ће ослабити себе, а нас ојачати.“ Аутори су потом додали: „Ми добро знамо да национализам јача нацију, чинећи је јаком. Интернационалне пароле су застареле и не дају плода. Ми ћемо њих заменити општечовечанским вредностима, што је опет исто. Нећемо дозволити ниједном национализму, као ни националним покретима који теже да се ослободе нашег диктата да се подигну. Уништићемо их како смо то урадили у Југославији, Србији, Ираку…“

Таквим разматрањима Шнерсон је додао (према неким Хјустонским и/ли Харвардским пројектима) и најаву да ће „они“ уништити триста милиона „словенске стоке“, најпре њен православни део уз помоћ њихових иноверника па после и онај њихов „савезнички“ остатак, при чему ће се за све те послове сва средства сматрати прихватљивима: поред рата, примениће се и климатско оружје, којим ће се присилити на сељење и мешање са другим народима, што ће значити и њихов дефинитивни нестанак, а то ће „подупрети“ и припрема вакцине – за уништавање „словенског гена“. При чему ће румунско и бугарско православље послужити као коридор којим ће бити успостављена веза између Пољске и Турске (пре него што Пољска „стане у ред“ за сатирање), а Турска „једном ногом“ на Балкан, а „другом“ на Поволжје; уз све то, западне руске области узеће Немачка, Сибир — Америка, Далеки Исток — Јапан. Тако је, дакле, планирано разарање Русије, а за Чернозем и северније делове Украјине „подсећа се да су те земље у ствари исконске земље древне јудејске Хазарије, то јест Израела, које је освојила Кијевска Русија у 10. веку. Словени су овде привремени гости и они подлежу исељавању. Ми ћемо вратити ту територију и на тој благодатној земљи ћемо саградити Велику Хазарију – јудејску државу исто онако како смо пре 50 година саградили Израел, потискујући Палестинце. Овде ћемо преселити део Израиљаца, а словенску стоку ћемо прогнати далеко на север, иза граница Москве. Тамо ће бити мала северна територија — резерват са компактним становништвом, сличан индијанским резерватима у Америци“ (рабин Менахем Мендел Шнерсон: vizionarski.wordpress.com-/2013/04/29/ционистички-планови-за-словене/). Хазари, вероватно, „знају“ како су се, и кад, нашли у овој причи, тј. како се зна да су им те просторе Руси узели у Х веку ако постоје много чвршћи докази да су се Руси тамо нашли макар пре пет миленијума – о чему може сведочити сав источнословенски језички пејсаж, а у многом смислу можда и европске језичке прилике у целини: Словени су могли прекрити највећи део Европе (и, узгред, стићи до Индије), а Хазари су, у најбољем случају, могли бити – ситна острвца у „словенском мору“.

Такву будућност, како видимо, Србима припремају јеврејски разарачи, али изгледа да они неће имати много посла после свега што су им приредили домаћи државни опустошитељи после 5. окт. 2000. Кроз санкције и рат Милошевић је провео 1999. године и државу и њену економију; и војску која се 78 дана ругала НАТО-памети и њеним томахавцима; и дочекао да га српски демократски олош поломи и преда НАТО-Хагу и да српског војника осрамоти теже но ико икад у историји дарујући његово оружје крвнику (који би га могао освојити плаћајући га једино потоцима крви); окупљен у 17 демократских пљачкашких и лупешких партија, тај олош је за неколико година разорио и оно што Броз није могао деценијама, уништио пет моћних домаћих банака и довео више од 30 страних пљачкаша прогнавши домаће привреднике и доводећи стране окупаторе. А ко је за све те поломе најзаслужнији, Срби већ не морају истраживати, али нека им не остане неречено: о њиховој судбини одлучивала је морална и интелектуална  ситнеж коју су предводили ђинђићи, тадићи, цветковићи, вучићи, све уз подршку лабуса, динкића и сличних недовршеника који су умислили да могу управљати државом, а нису успели доказати да умеју управљати ни сопственим поступцима.

Срби ће, може бити, остати ускраћени за сазнање о томе која их је памет сатирала пре ове вучићевске, али би се она морала успоставити као мера неупотребљивости: Вучић се окружио буљуком недовршених жена, једна му је (као содомуша) била незаменљив председник Владе, а сад засела на чело Скупштине; друга му се, као министарка рударства и енергетике, за тај посао квалификовала тиме што није знала је ли променила више партија него кревета (или обрнуто) и овластила Зиђин да у Кину извезе Бор и Мајданпек, а отуд увезе отровни отпад који прерађује у топионици у центру Бора, при чему „кинеска компанија не поштује еколошке законе, али зато експресно примењује закон о конверзији земљишта, па се уписује као власник парцела, које су припадале Републици Србији. Зиђин је већ уписао власништво над земљиштем широм државе, у Бору, Зајечару, Мајданпеку, па и у Београду“, а Вучићева Србија никако да се досети и да извиди да ли би се све те „операције“ могле означити и као пљачке и да ли би их можда требало и онемогућити. И требало би, у истом пакету, извидети и ко је у Јадар припустио Рио Тинто, а ко Данди на Хомоље; и који разбојници и батинаши тамо уређују пустошење нетакнуте природе по истим мерама по којима то чини Зиђин у опустошеном Бору? И докле је стигао „мега рудник Ваљево“ са својих тридесетак квадратних километара површинских копова? И је ли та министарка ишта друго радила осим што је призивала стране троваче и издавала им дозволе за бушење и пустошење Србије (Таковске новине наводе да је од 2004–2022. издато 126 таквих дозвола)?

Не зна се чиме је та заслужница изазвала Вучића и учинила да јој предложи да се од таквих разарачких послова одмори, али да он не зна шта ради, потврдио је тиме што је на њено место довео — њену копију: специјалиста за банкарске трансакције, последњи пут се упартнерисала у 45. години живота, постала стручњак за атомску енергију и сад нас поучава да је „француска електропривреда — ЕДФ највећи нуклеарни оператер на свету са јединственим искуством дуж целокупног животног циклуса нуклеарних електрана“, али не каже да је и далеко најскупљи, а заобилази и нека упозорења да је и солидно непоуздан, тј. да тамо где се он појави ваља очекивати да се неће остати ни без неких других озбиљних проблема. И зато се треба запитати: откуд једној банкарској мудрици толико нуклеарне памети и не би ли се могло догодити да јој то шапуће управо Вучић који од Макрона купује 12 „рафала“ по двоструко вишој цени од руских мигова (или сличних кинеских типова авиона) обавезујући се истовремено да они неће бити употребљени ни на Косову нити против земаља чланица НАТО пакта и да ће једино моћи да се мотају изнад Батајнице или да тамо леже у хангарима. Или ће бити да Вучић није знао у шта би могао употребити оне милијарде евра које је на „рафале“ — бацио.

Рекосмо другде да се Вучић понаша као ликвидациони управник српске државне и националне пустоши и он сваком речју и сваким поступком потврђује да не зна ни шта прича ни шта ради. Да је друкчије и да ишта може разумети од онога о чему говори и о чему одлучује, он би већ сад имао добар разлог да Рио Тинто прогна из Србије: нека обиђе досадашње бушотине и види колико далеко од њих нема ни травке; или колико по Јадру има црвених потока (или црвених бара као на Бобији код Љубовије) јер тамо где вода поцрвени знак је да су и она и земља отроване за вечност. То добро знају и Шолц и Макрон, а ваља претпоставити да о томе није необавештен ни шеф ЦИА-е (који се ових дана шеткао од Сарајева до Бање Луке, Београда и другде). И да су они штошта од тога Вучићу посебно објашњавали. И јесу ли му рекли да ће онога тренутка кад Рио Тинто у Недељицама излије прве тоне сумпорне киселине Европска Унија прогласити да је Србија отрована и да ће се надаље из ње моћи извозити само оно што произведу Рио Тинто, Зиђин, Данди и Вучић и да Србима ништа друго више неће ни требати, па ни они Вучићеви „рафали“ нити нова памет његове нуклеарне министарке.

Србима више ништа није битно од онога шта ће им се даље дешавати, највеће несреће већ су им се догодиле. И зато позив из Дечана „Не дајте Јадар — нас су дали“ мора остати без одјека: Дечани су први пут [из]дати на Бујанској конференцији 1943. год., а дефинитивно онога часа кад је њихов владика пристао да у српску светињу уведе пса испред америчке керине. Тиме је владика признао да је глуп ако је веровао да издаја и оцеубиство могу донети лепше плодове од ових пред којима се нашао.

На „дечански случај“, међутим, може се гледати као на ситну епизоду у општим страдањима и поломима који су се Србима догодили током неколико последњих деценија и што се може потврдити неким простим чињеницама, а међу њима на највишем месту нашла се она да су они — народ који умире. О томе нам, између осталог, сведочи докони „мали пољопривредни произвођач“ – који нема другога посла па чита статистичке годишњаке: „У Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду од 15. до 34. године; до половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села“; други ће томе додати да „старци у планинским селима умиру сами“; или да је од 2020. до данас „за 102 хиљаде смањен број жена у репродуктивном периоду“; да су Срби престали да мисле о Србији, показали су тиме да се из ње исељава све оно што није ни слепо ни сакато (с малим изгледима да ће се отуд вратити); а да су престали да мисле и  о себи, потврђују тиме да су престали да се рађају, па једна њихова петина има једно дете, две петине — двоје, а само 1–2 процента има троје (и више) деце; каже ли се, даље, да 1 до 2 процента припада и оној врсти „коју је Бог обележио“ (и која „то ради“ по обрасцима педерским и лезбејским), показаће се да сваки трећи Србин и свака трећа Српкиња уз њега (ако и није феминисткиња) рачуна на то да их неће имати ко сахрањивати и да ће се, као и свака стрвина, распадати тамо где последњи пут падне и не могне се придићи.

Општи слом о коме говоримо у најоштријем облику испољава се тамо где је то и најприродније — у ђачкој популацији: ове је године за упис на студије на свим универзитетима у Србији отворено 113  хиљада места, а из средњих школа изишло тек 48 хиљада матураната. И ваља у вези с тим одмах нагласити: млади су најмање заинтересовани за учитељска занимања и то је неспорно последица распада српскога школског система — који већ много година срамоте трговци, мангупи и незналице уобличујући га по најбољим мерама и свога незнања и својих лупешких талената, тј. прогонећи из њега све оне садржаје по којима су се Срби као народ одликовали и њима били обележени. И за то наречени срамотници у помоћ призивају Немце и усташе који су, само у XX веку, над Србима извршили три геноцида нудећи немачком концерну Klett и његовој усташкој Клет-Жужул фаланги да злочиначки посао својих држава над Србима површе и геноцидом над српском децом.

*

Остао је запис да су, негде, одједном, нестале све карте о рудним богатствима Србије. И после се почели појављивати неки чудни бушачи — који су врло прецизно знали где треба бушити и шта ће тамо наћи. Не зна се једино јесу ли они Вучићу бирали рударске министарке будући да су се оне показале као најпоузданији навијачи у разарачким пословима Зиђина у Бору и Мајданпеку, Дандија на Хомољу, Рио Тинта у Јадру, али и на много десетина других места за које су издавале бушачке дозволе. Не зна се, при том, где су оне стицале своја „рударска знања“, али ће бити да по њима Зиђин извози Бор и Мајданпек, а увози отрове и „прерађује“ их у борској топионици. Или је, уз њихову подршку, Данди на Хомољу направио већ хиљаду и петсто бушотина. Или Рио Тинто упола мање у Јадру. Или како се специјалисткиња за берзанске мућке „прешалтала“ у Макроновог саветника за атомску енергију и припрема се за изградњу атомских централа. И вели да ће то учинити по Вучићевом обрасцу: ако он двоструко скупље плаћа дванаест Макронових „рафала“, зашто она не би двоструко више платила и две Макронове нуклеарне електране?

Она прва министарка обавила је све послове и ми сад видимо коју је пустош иза себе оставила. Пред овом другом искрсава „озбиљније питање“: коме ће те нуклеарке служити? Србима — неће.

Јер је извесно да ће она „Агенда“, уз подршку Рио Тинта, Зиђина, Дандија, Вучића, његових министарки и других, уредити да се потрују Подриње, Посавље, два Поморавља, Подунавље, Млава. И „Београд-на-Води“, као главна Вучићева задужбина, биће унапређен у „Београд-на-Отров[а]ној-Води“. А оно мало Срба што се пред тровачима нађе — осуђено на сељење.

У земљу. Јер друге могућности неће имати.

Нити ће електране његове нуклеарне министарке имати кога грејати ако се и догоди да се изграде. Као што је много извесније да неће јер је Вучић досад подигао све кредите које је могао подићи, а сад ће их враћати оним што  ископа у Јадру.

А то ће се тешко остварити, јер је све друго покопао.