Због чега овај осврт
На вест да су Кучи, једно од србских Седморо Брда у данашњој Црној Гори, затражили да се споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу (1820-1867) уклони са Трга независности у Подгорици, као и уз подсећање да су подгоричке Вијести од 8. априла 2015. године објавиле текст Борка Ждере под насловом “Главни град : Споменик војводи Мирку окупља нас око врховних црногорских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-gradd-spomeik-vojvodi-morku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno) – у основи, саопштење подгоричког Секретаријата за културу и спорт да ће у Подгорици бити постављен споменик војводи Мирку, оцу краља Николе (1841-1921) -, пише се овај текстић.
Из реченог културно-спортског саопштења могло се сазнати да је војвода Мирко већ имао “свој” споменик у Подгорици, подигнут 1886. године, “када је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Споменик је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци, обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Подгорице’ све до 1918. када је срушен након тзв. Подгоричке скупштине чијим је одлукама нестала самостална држава Црна Гора, детронизована династија Петровић Његош и укинута Црногорска православна црква”.
Из истога тог саопштења могло се сазнати да “споменик нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције… присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије… Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чинити када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црногорски јунаци признавали за највећег јунака”.
Толике и такве жалопојке и хвалоспеве пратило је уверење да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Настојање појединаца да враћање споменика… злоупотријебе за распиривање старих ватри племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због које се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу” – антисрбском.
Јуначине
Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногорске јунаке који су га “признавали за највећег јунака”.
Разлог је доста прозаичан:
Онај први, као појединац, своје геноцидне злочине над србском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, србским десетерцом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за највећег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом послу и у исто време кад и њихов његушки узор.
Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Србске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уверењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.
Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.
Најпре о онима који покушавају да прошлост србског народа из Црне Горе и Брда прилагоде сопственој мржњи према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали, већ и ништавост себе самих.
Блијани
Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани), двојца који је, својевремено, покушао да србском читатељству (путем београдског часописа “Сведок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле – наводну “црногорску” православну цркву да овде не помињемо.
На пример:
На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила србску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “преваривши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) франака још у почетку рата”.
И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште доврши.
Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустроугарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато новчана потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугарском суседу да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских племена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олакшати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Европском рату, Сарајево 1919, 28-29).
И када су србске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “саучествовала” у потапању италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногорским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.
Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за себе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црногорских добровољаца”.
Написали су тако, а да су на време научили сва слова – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споменик налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… подигоше Југословени из Америке и Канаде”.
Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана новембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у благостању, под хабзбуршком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногорске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспасавајуће што је такво и толико изобилно слободарско благостање дошло на смену србскоме злу.
Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изобилног благостања (које су будући аустријски усрећитељи платили са преко 1.260 мртвих а србски преци поменутих блијана не зна се с колико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Ловћена. Аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловћеном. Јануара 13, на дан кад су Аустријанци заузели Цетиње, начелник штаба црногорске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Крушевац, у Подгорици) да се заједно са владом и војском повуче за србском војском. Тај предлог био је истоветан савету Николе Пашића изреченом двадесетак дана раније, уз посету Цетињу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да одступи и своју судбину до краја повеже са судбином савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске настала таква деморализација да је апсолутно немогућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од непријатеља затражи примирје. Ова иницијатива каснила је бар један дан, пошто је аустријском команданту већ било уручено Николино краљевско писмо за цара Фрању:
“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црногорска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Величанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем угледу и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и великодушно срце неће дозволити да мој народ буде понижен, јер он то није заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа ВИ-2, Београд 1983, 104).
Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живковића (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев договор с министрима о црногорском уласку у аустроугарско слободарско благостање окончан тако што је црногорска влада послала аустријској ову ноту:
“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.
Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.
Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љумовић и поручник Поповић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом логору одговор царско-краљевске Владе”.
Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на француском језику, а на србском гласио је:
“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.
Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети понижење које не заслужује.
Никола” .
Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим министром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аустрије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на образу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Гори настао хаос (Милош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. септембра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).
Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благостању), али и “извесној пометености међу људима”, црногорска влада понудила је Аустрији сепаратни мир. Аустријски услови за мир били су понижавајући: “црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве” (Вла-димир Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве услове могао пристати и напустио је земљу. Престолонаследник Данило, немачки зет, већ је био у иностранству, па је његовом тешко болесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши прљав посао; он је прихватио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године капитулација је потписана. “Војници су отпуштени кућама, а земља окупирана.
Известан део официра и војника прикључио се српској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустроугарска окупациона управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подразумевају: слободарско благостање), а официри црногорске војске, политичке личности и племенске вође интернирани су, односно, по терминологији која се нашим блијанима више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/или послати на трогодишњи одмор у иностранству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.
Како то на страни 113. својих мемоара С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац а црногорски војвода од пера, Савезници су “сасвијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова преговарања с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Ловћена није давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црногорска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада француска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуковника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.
У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се ломатала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учествујући у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је морало бити сасвим природно, пошто се Црна Гора налази поприлично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара западно од Спљета), докле је, у складу с Уговором о примирју између србске и маџарске војске од 13. новембра 1918. године, србској војсци, једној међу победницама у Великом рату, припало да запоседне ослобођене територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитулирала, уживала слободу под хабзбуршком круном.
Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” домишљају да то и није било свргавање династије, свргнут је владајући дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и државе Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државничким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде и војвода Мирко с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три убиства својих наводних политичких непријатеља по Брдима и Црној Гори, “без разлога и на грозан начин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наредбом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вјеру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).
Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају речнике страних речи или реч-нике србског језика (а црногорски дотле још није стигa’), који између династије и владајућег дома стављају знак једнакости, препоручују да владајући дом стане иза знака више. Томе је крупан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.
У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у србском селу Надаљу, у Бачкој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очигледно примљени Србин, хрватски знанственици то село данас сматрају хрватским. На основу таквих и сличних примера они су написали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж.
Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није несрећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уводе ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.
Па ће се ова блијанска “наука” о цивилизованим Аустријанцима и пустошним Србима ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове антисрбске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у лаж такозване науке црногорске…
Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по правилу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.
Сирак тужни
Али, зато, када се у небраном грожђу нађе неки сирак тужни без иђе икога – примера ради, Новак Аџић на Википедији представљен као “црногорски правник, публициста и унезверитетски предавач… препознат по фалсификовању података” -, може му се омаћи да “осмисли” како су “окупаторске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог почетка 1916. године није било црногорске државности, уништавали “све симболе црногорске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.
Чудни неки србски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је србско, нарочито сопствених србских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братственици, рођаци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборављене 1918. године писао швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс сведочећи о бугарским злочинима над србским цивилима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о капитулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле предуге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.
Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непосредно по “отварању” (или “по распуштању”) немачког заробљеничког логора у Оснабрику, говорио Фридрих Грисендорф (умро 1958), немачки протестантски пастор у Евенсбургу, селу поред Оснабрика:
“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да ‘ко се не освети – тај се не посвети’, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили.
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.
Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.
Овај текст, преузет из Парохијског гласника Србске православне црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се
овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао Новак Аџић, представља само изокренуте речи и др Арчибалда Рајса и пастора Фридриха Грисендорфа.
Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло десити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га други сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог исказаној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”.
За ововремено црногорствовање и просечност је прекрупна.
У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући наводни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обичан свет) заправо је одраз потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.
Ко се храни мржњом
А потом о онима који из заседе, као миши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал-ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих поставе некаква послушничка “открића”.
На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Јошкине Подгорице (виђи ти зликовачке паралеле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препознатљивом по учинку у Црногорској похари Куча. (По Правопису, реч “Црногорска”, као историјски догађај, пише се великим словом).
Неко би могао питати због чега је баш том спортском и културном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим злочиначким заслугама.
Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као културно обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то културно “достигнуће” представити применом познатог такмичарског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на србски језик значи: ко ће даље, више и брже пљунути.
Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа-ње споменика… злуопотријебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу”.
У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:
– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ослобођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајтници се хвале “одбраном”;
– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и нетрпељивостима ради” и ко се то упућује на “освету и нетрпељивост”;
– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важно ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових слепих, беспоговорних извршилаца;
– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племенских, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се самохвално истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.
– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.
Последак
Споменик војводи Мирку подигнут је јер су тако хтели они који се хране мржњом – постављен је на неком градском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици – овоме потписнику није речено на коме месту.
Није то споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, то је Споменик црногорској срамоти а постављен је на неком Булевару црногорске срамоте, или на неком Тргу црногорске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.
Ако људи које краси чојство и који су постављено споменичко обележје препознали према његовој стварној ништавости, успеју да га отуд изместе, макар потом био постављен у Његушима, биће то похвала србској људскости или, што је у Црној Гори и србским Брдима препознатљивије – србскоме чојству.
- фебруар 2024.