Слободан Стојићевић
Шехерезада проговорила српски
Српко Лештарић већ две године са арапског преводи најславнији светски приповедни зборник, капитално дело „Хиљаду и једна ноћ”
(Фото: лична архива)
Шехерезада ће први пут, откако је зачарала Шахријара, проговорити српски. Може се очекивати за највише три године. Тако каже онај који је обучава овом нашем лепом језику, а име му је Српко Лештарић.
Српко Лештарић (1949) гласовити преводилац са арапског, до сада је превео више од 40 књига. Његова званична биографија богата је резултатима упорног и доследног рада током више од седамдесет година па онај ко би хтео да има увид у то, може се распитати код свезналице „Википедије”, а још боље на https://www.srpkolestaric.com. А ја ћу овде овлаш да испричам део његове биографије који се тамо не може наћи, иако је намера овог текста превасходно да говори о његовом подухвату који је у току.
Када је био при крају студија, догодило се да се оженио и добио кћеркицу. Идући за својом визијом, кренуо је тада, са све бебом Александром и млађаном Гоцом, у Сирију. Вукла га је жеља да учи арапски на извору. Стигли су у Алеп и тако је почео, а временом…
Временом, догурао је да већ две године преводи капитално дело „Хиљаду и једна ноћ”. И све то о свом руву и круву.
Како је уопште дошао на идеју да се прихвати оваквог посла?
Установио је, каже, да су му дотадашњи преводи „Прича из 1001 ноћи” неубедљиви. Једини интегрални превод Марка Видојковића био је рађен према буквалном руском преводу, што је у прозним деловима још и пролазило захваљујући таленту и савесности преводиоца, али често херметични стихови стављали су га пред незаслужена искушења. Винавер је свој избор, сматра Српко, „превинавероводио” по већ прекомотном Мардрисовом француском преводу, па је цели текст сувише одступао од оригинала. Делимични преводи Бејтића и Коркута са арапског били су му превише зачињени бошњачко-исламском лексиком и реториком, а нису увек савесно ни пратили изворник.
– Кад ми је почетком деведесетих Ејуб Штитковац јавио да наш „класић” Есад Дураковић у Сарајеву ради на преводу „1001 ноћи”, понадао сам се да ћемо напокон добити превод достојан дела. Веровао сам у његов завичајни језик на којем је у студентским данима стварао сјајне песме у прози, да и не говоримо о компетенцији у арапском. Када се књига 1999. појавила, показало се да су моја очекивања била претерана. Није ми преостајало ништа друго до да се и сам огледам на том послу – каже Лештарић.
„Приче из 1001 ноћи” су почетком 18. века, у Галановом француском преводу, на јуриш освојиле Европу и сав културни свет. Тај први превод обухватио је 282 ноћи, плус неке додатне приче, укупно око 350 ноћи. Захваљујући неизмерној популарности „разиграног Оријента” до краја 19. века зборник је добио безброј нових превода, што с француског што с арапског, и нагурао на цигло хиљаду и једну ноћ да би пред западњачком логиком оправдао број из наслова који је, код Арапа, био пука метафора за мноштво. Данас знамо да је то постигнуто у трци за новцем, што грозничавим проналажењем нових, загубљених прича на арапском, што уз помоћ разних дописивања, кривотворења и измишљања нових прича и нових ноћи које су понекад настајале и превођењем на арапски с европских језика па подметане као оригиналне.
Двадесетак година Српко се премишљао, скупљао храброст, затим се три године припремао и опремао. Покуповао је и све штампане преводе до којих је дошао.
Код „1001 ноћи”, каже, прва је ствар да се преводилац определи за изворник, јер дело има више редакција, а чак ни у оним главним, које носе исто име, не носе све ноћи исте редне бројеве, нити садрже све исте приче. Махсин Мехди, рођени Багдађанин и професор на Харварду, посветио је живот циљу да размрси то излуђујуће клупко. Он је 1985. објавио до данас једино критичко издање најстаријег познатог изворника на народном језику из 14-15. века, дело које је данас незаобилазно, а није било у рукама ранијих преводилаца, осим два енглеска. Набавио је и то дело.
– Са осам збирки превода усмене прозе с источноарапских дијалеката у српску културу сам пренео главнину досад публикованих аутентичних арапских народних прича и сам пристојно упознао ту традицију. Остало је, дакле, још само да се упустим у рад на преводу оригиналног рукописа „Прича из 1001 ноћи”. То никако нисам могао ни смео заобићи, с тим да најпре преведем Мехдијеву редакцију, а онда и целу каирску, не испуштајући ни славне „сирочиће”, приче попут „Аладина и чаробне лампе”, „Алибабе и четрдесет разбојника” итд. У међувремену сам, између осталог, у „Мостовима”, у оквиру припрема за рад на зборнику, објавио и нови превод знаменитог Борхесовог есеја „Преводиоци Хиљаду и једне ноћи” – каже Српко.
И тако, рекло би се да је најтеже прошло. Али није.
– Арапски језик у „1001 ноћи” мени је добро познат и лак, нејасна места су ретка и досад су сва била решива, а за две године рада стигао сам близу половине. Проблеми су махом у стиховима, којих у „1001 ноћи” има на хиљаде, често из пера познатих класичних песника између шестог и 13. века. Није редак случај да се мора наћи цела поема аутора неког исечка (пре тога морате сами идентификовати песника и песму), да би се могло допрети до закучастих значења средњовековних арапских метафора и алегорија, без чега то не можете превести. То немилосрдно отима време. Осим тога, ја сам одлучио да типичне арапске парове стихова римујем, и то не на једном завршном слогу него на два, што такође тражи времена. Алтернатива је само слободни, невезани стих, али мени то у делу из арапског средњег века не би било по укусу – објашњава Српко Лештарић.
Оволики рад, знање, даровитост, немерљиви су. Неко је давно рекао (парафразирам): Откад је измишљен новац, свако тапшање по рамену изгубило је смисао. Ово потврђује и наш саговорник:
– Да, то је болно питање. Мада се из мојих новијих интервјуа могло сазнати да радим на овоме, нико од издавача није се ни нашалио да упита како посао напредује и треба ли ми шта. Сви би да добију „Приче из 1001 ноћи” на готово, без икаквих улагања, а још ако би могло и за јефтине паре… Видојковићевом сину није плаћен ни динар за кроатизовани превод његовог оца објављен у огромним тиражима, а ни колега Дураковић, чији херојски посао обављен у време најстрашније опсаде Сарајева није за 25 година удостојен ни једног јединог приказа у српској култури, није наплатио ни цвоњка за свој превод. А опет, нема сумње да ће, ко год хтедне да се лати објављивања „Прича из 1001 ноћи”, сместа поднети захтев Министарству културе за субвенцију која се даје за капиталне пројекте. Захтев подноси издавач. Зашто би он тада мислио на преводиоца, који је увек био, остаје и ваљда и треба да остане – монах?
Преузето са https://www.politika.rs/scc/clanak/662510/seherezada-progovorila-srpski