(Аутор је овај чланак упутио на већи број имејл адреса државних органа у Србији и Црној Гори.)
Господо,
Пошто се о описаној теми ћути, текст се даје тек да се зна.
С поштовањем,
Илија Петровић, историчар
Сачувати рођено огњиште… (1)
Одговор на једно делегатско питање у Скупштини (пост)брозловске Југославије, послужио је др Љубиши Дабићу као “окидач” да напише књигу “Елаборат о ревизији пројекта насељавања на Косову и Метохији (и Македонији) после Другог светског рата”. И питање и одговор јесу из 1989. године, али је тема много старија и, што се чињеница тиче – и оних обухваћених књигом и, још више, оних које се тамо не помињу -, углавном непозната не само просечном “радном човеку и грађанину”, већ и многима који би то по свом месту у научном и школском, стручном и управљачком свету у Земљи Србији морали знати. Да не идемо даље од “Комунистичког манифе-ста”, стварног и “научног” упутства за уништење србског народа, творца људске цивилизације, које је Карл Маркс (1818-1883), један од његових писара, сажео у “мисао” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
На ту “мисао”, таква каква је, накачили су се и социјалисти потекли из србскога народа, па ће Светозар Марковић (1846-1875) знан као “отац социјализма” у Србији, али и изрод коме је било свеједно да ли ће у Србији владати Хабзбурзи или Обре-новићи, написати да је политика “јаке и велике Србије” у основи противна интересима србског народа. Ако и “претпоставимо срећан случај да се великосрпска политика увенча успехом и да Србија задобије Босну, Херцеговину, Црну Гору и Стару Србију, мало би се нашло Срба који то не би сматрали за највећу срећу нашег народа. Ми не делимо то мишљење… Политика ‘Велике Србије’ уједињава по форми умне и материјалне силе српског народа, а уствари све би те силе биле спречене и оковане. Народ би изишао из борбе… сиромашнији и разоренији но што је сада, а опет би ос-тао би опет окружен истим непријатељима којима је и сада окружен… ‘Велика Србија’ морала би куповати пријатељство у непријатеља понижавањем и жртвовањем интереса свог народа” (Св. Марковић, Сабрани списи И, Београд 1960, 110-111).
Стварну вредност такве “мисли”, социјалистичке, први је међу Србима препознао Јаша Томић (1856-1922), пошто је верујући да би нова социјалистичка “наука” морала служити интересима онога народа у чијој ће се земљи применити, наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране и оштро упозорен да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” мора оканити шовинизма, национа-лизма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивање” од њега врло уверљиво образ-ложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”, они који су, по природи ствари, у својим земљама били националисти.
Нажалост, доцнији социјалистички (и комунистички) делатници међу Србима, од Димитрија Туцовића (1881-1914), свршеног београдског правника и бечког специјализанта, до отвореног антисрбина и безименог и беспрезименог Јосипа Броза (1892?-1980), све су чинили да марксенгелска “пресуда” о нестанку “реакционарних” Срба с историјске позорнице буде извршна.
Туцовић се у “интернационалну” политику уплео по окончању Првога балканског рата и турског изгона из Праве Србије – Косова и Метохије-, кад су се Арнаути (“они који се нису вратили”, 1043. године, по доласку са Сицилије на данашњи простор), дотле турски послушници, упустили у побуну против новоуспостављених србских и црногорских власти. Како то пише историчар Ђоко Слијепчевић (1907-1993), “нису… према арбанашком становништву примењиване никакве репресалије. Само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад” (Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 261). Туцовићев посао, како сам каже у предговору за своју студију Србија и Арбанија, био је “више из практичних потреба него из теорискога интереса”. Ван сваке сумње, практичне потребе настале су после конгреса Социјалистичке интернационале у Базелу (1869), када је балканским социјалистима наложено да, “насупрот разобручаном шовинизму”, прокламују “братство свих балканских народа, рачунајући ту Албанце, Турке и Румуне”. У Туцовићево време, Ру-муни нису били интересантни социјалистима, Турци су управо били потиснути са највећег дела Балканског полуострва и није их у таквим условима било згодно бранити, а Интернационалин домаћи задатак односио се искључиво на Арбанију, пошто су, како Туцовић тврди, “завојевачком политиком српске владе према арба-наском народу створени на западној граници Србије такви односи да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати” (Д. Туцовић, Изабрани списи ИИ Београд 1950, 56).
Туцовић не говори да су победе Србије и Црне Горе у балканским ратовима осујетиле планове “о стварању једне арбанашке државе изван ужега арбанашкога етничкога простора”, нити помиње да су Срби тада “повратили своје историјско тло на коме се налазе највећи и најзначајнији историјски и верско-културни споменици за које је везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне арбанашке државе у природним етничким границама њиховим, али су били решени да заштите своје националне интересе, које су угрожавале арбанашке претензије, које су биле помагане од Аустро-Угарске и Италије” (Ђ. Слијепчевић, Наведени рад, 247-248).
Није Туцовић помињао да Србија и Црна Гора “нису могле жртвовати своје историјско тло, да би Аустро-Угарска и Италија могле створити своју Велику Арбанију. Оне су, као победнице, тражиле и историјске и стратегијске границе и укидање граница између себе”. Износећи такве захтеве пред Лондонску конференцију сазвану децембра 1912. године, Срби су истакли да се не противе организовању Арбаније као аутономне земље, иако су “победе српске војске и фактичко освајање арбанашке територије давале легитимну основу” да поседнуту земљу задрже за себе. Такав став Срби су наслонили чак и на своје “освајачко право”, будући да су својевремено и Турци дошли до Србске Земље освајањем. Они су, ипак, сматрајући да на првом месту морају стајати “историјски, етнички и културни разлози”, дали и своје додатне аргументе: “Већина у тим крајевима данас јесу Арнаути; али од половине 14. века па до краја 17. века била је та земља тако чиста српска и култивисана, да су Срби наместили своју Патријаршију у Пећи… Близу Пећи налази се српски манастир Дечани, најзнаменитији споменик српске архитектуре и српске побожности из 14. века. Просто се не може замислити да би седиште српске Патријаршије и да би се величанствени Дечани подизали у једноме крају, у коме не би српски народ био у већини. Онај крај у коме су Пећ, Ђаковица и Дечани, то је најсветија земља за српски народ међу свим његовим земљама. Не може се замислити никаква црногорска или србијанска влада, која би била у стању да ту земљу уступи било Арнаутима, било ма коме другоме; најмање би то данас било могуће, пошто је србијанска и црногорска војска у крвавој борби отела од Турака и Арнаута ту своју земљу… Али и ту као и у осталим српским земљама северно од Охрида и у околини Белог и уједињеног Дрима Арнаути су скорашња колонизација, управо инвазија“ (Исто, 255-256).
Ако већ све то занемарује, онда је сасвим разумљиво што Туцовић неће писати ни о трагичној чињеници да “ратови Србије и Црне Горе са Турском (седамдесетих година 19. века – ИП) не само да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где су Срби и Арбанаси били измешани, још више затровали и погоршали односе између њих. Када су српски добровољци… ‘допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили’, поверовало се у то да је настало време ослобођења српскога на-рода… Не само да, овај пут, није дошло до ослобођења српскога народа, него се стање на целоме простору, на коме су били измешани Срби и Арбанаси још више погоршало. Још уочи Берлинскога конгреса била је, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбанашке лиге (1878-1881 – ИП), постала још затрованија” (Исто, 223). Године 1902, србски посланик у Цариграду извештавао је да су “остали неизмењени одношаји, до којих је довела политика, заснована на повлађивању Арбанаса, а у њима је управо корен зла које не допушта да се у Старој Србији успоставе једном ред и мир бар онакви какви су у другим странама европске Турске. Најгора им је последица, што углед власти пада све ниже, а необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те је због њих стање у Старој Србији постало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и пљачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољи прохтев каквог осионог зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја претставника власти, што се види и по смеру који је јасан до очигледности. Па и некада хваљена толеранција турска према цркви са-свим се изгубила, јер су у последње време готово обичне појаве пљачкања цркава и манастира” (Исто, 227). Разулареност и самовоља арбанашког живља остали су основна и трајна обележја овога времена у Правој Србији, а убилачко расположење према Србима и похлепа на аустро-угарско и италијанско подмићивање довели су до тога да је “за скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину. ‘Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. иселило у Србију преко 400.000 Старосрбијанаца’, (од чега) само из Косовскога вилајета око 150.000 Срба” (Исто, 223).
Прогон србског становништва из Праве Србије био је у Аустроугарској тумачен са посебним задовољством, с тим што је у јавности представљан као “српска зверства”. Руски војни изасланик при србској влади, пуковник Владимир Ж. Артамонов изве-штавао је о томе свој Генералштаб: “Антибеоградска хистерија у Аустро-Угарској поприма хомеровске размере. Све тамошње новине само пишу о ‘српским зверствима’, ископаним очима заробљеника, мученим ‘мирним Турцима’ и силованим Албанкама. Крајње недобронамeрaн тон текстова допуњавају карикатуре на којима су руке српских војника и официра у крви, у најмању руку, до лаката. Јавно мњење се непрекидно позива на ‘уништење разбојничког гнезда на обали Дунава’. У неким областима Аустро-Угарске већ је почела тајна мобилизација резервиста и подофицира који су служили у ‘алпским јединицама’. Од њих намеравају да формирају одреде добровољаца који би били послани у Албанију” (Вечерње новости Београд, Недељни додатак, 7. фебруар 1999, 2).
Насупрот томе, Туцовић ће се у свом удвориштву Интернационали чврсто држати тезе да је арбанашка побуна с јесени 1913. године, “због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изазивају. Окупација српске војске простирала се са истока до на саме капије клисура и кланаца. Она је раставила орача од њиве, стоку од паше, стада од појишта, село од воденице, купца и продавца од пијаце, околину од вароши, а читава планинска насеља од свога привреднога центра и житнице за исхрану… При тој побуни могли су се умешати многи домаћи и страни агенти, на које је влада с планом скретала пажњу јавности, али земљиште за евентуални утицај тих елемената припремила је влада г. Пашића (Николе, 1845-1926 – ИП), одбијајући арбанаско становништво од себе истим оним средствима којима се могла најбоље послужити да му положај олакша и да га себи привуче… И кад је буна избила, влада је… изјавила да ће Арбанаси бити ‘примерно кажњени’, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Арбанаска села, из којих су људи благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне. Верна слика тих варварстава изнесена је у дописима из Арбаније у Радничким новинама, у чланцима Крвна освета солдатеске и Црногорски бес. Још једном се потврдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу већ достојно ступити у власничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса” (Д. Туцовић, Наведено дело, 124-126).
Тешко је замислити да би негде, некад и неко могао о својој земљи и о сопственом народу писати толико ружно као што је то чинио Туцовић. Но, ако је то било у интересу “међународног пролетаријата” и “револуције”, ако је тиме испуњаван “завет” Комуни-стичком манифесту и његовим творцима, онда се логичним може сматрати његов став да је “завојевачки поход Србије на Арбанију најгрубље отступање од начела заједнице балканских народа, а у исто време отступање које је плаћено најочигле-днијим поразом… У њему су до костију разголићене нетолеранције власничких класа према другим народима, завојевачке тежње и готовост буржоазије да их спроводи најбруталнијим злочинствима каква су до сада извршивана само у прекоморским колонијама. Напуштање начела заједнице балканских народа још при склапању уговора о заједничкој акцији против Турске отерало нас је да се пребијемо и узаман сатиремо на вратоломној Арбанији, а истерани из ње одбачени смо на Брегалницу да се варварски и сулудо кољемо са браћом… А када се арбанаска авантура хоће да правда отсецањем од Солуна, а брегалнички злочин одбацивањем из Арбаније, онда се мора да истакне да је узрок оба зла један и исти, наиме: завојевачка тежња буржоазије и власничких клика и фактора на Балкану” (Исто, 129-130).
И, да не би било забуне, арбанашка побуна није се догодила у Арбанији, како нам то сугерише Туцовић, већ на Србској Земљи, у Правој Србији, по Косову и Метохији, у крајевима који су током Првога балканског рата ослобођени од турске окупације; у крајевима које Туцовић назива Арбанијом и у које, вели, Србија “није ушла као брат… него као освајач”, не “као политичар већ као груб солдат” (Исто, 131). Или, као што то “дописује” Триша Кацлеровић (1879-1964), Туцовићев саборац, гушење арбанашке побуне може се назвати “једним од најнеугоднијих и најодвратнијих момената у целој политици српске владе, колико срамном, толико и освајачком политиком” (Радничке новине, Београд, број 223. од 22. октобра 1913).
У својој “идејној нетрпељивости” према сопственом народу, која врло често прераста у мржњу, и са великим олакшањем завршавајући свој спис, Димитрије Туцовић ће записати да је “безгранично непријатељство арбанаскога народа према Србији први позитиван резултат арбанаске политике српске владе… Завојевачко држање Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити стварање аутономне Арбаније, али је оно тога најмлађега пигмеја на Балкану гурнуло да се још пре појаве на свет преда на милост и немилост Аустро-Угарске и Италије”. Како ће се ствари даље одвијати, Туцовић не зна; пошто “поразом освајачке политике није завршен ланац опасности и жртава по слободу српскога народа и будућност Србије”, у Србији би требало да се схвати, и он то свесрдно препоручује, “да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политич-ки живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора” (Исто, 133). Србија на првом месту.
Туцовић је поменуо и Брегалницу – поред које је у Другом балканском рату вођена битка против Бугара -, али је зато прећутао сазнање да, “у тренутку кад се у свим деловима наше земље требало користити благодатима срећно повраћеног мира и приступити плодном раду, узнемирени смо са територије аутономне Арбаније оружаном повредом наше границе, пустошењем наших села и вароши. То сведочи да ново заснована Арбанија не разуме суседске дужности. Ово нам је донело нове жртве, а предузетим мерама успело се да се нападачи брзо одагнају” (Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Србије 1908-1918, други редовни састанак, 4. октобар 1913, 1).
Срби су се са шиптарским злочинима срели и крајем јесени 1915. године, после одлуке србске Врховне команде да србска војска бројнога стања нешто више од 220.000 војника и официра (уз њу око 200.000 избеглица и тридесетак хиљада заробљених непријатељских војника), под притиском аустроугарске, немачке и бугарске војне силе а у одсуству савезничке помоћи са солунског правца, крене у пробој преко Арбаније и Црне Горе, “преко снегом покривених кланаца, по беспућу и козјим стазама”, и избије на море. У својој Историји Срба, Београд 1989, Владимир Ћоровић (1885-1941) записаће да се “падало од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе”. Ово последње потврдиће и тринаести том књиге Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца (Београд 1927), наводом да је “арнаутски живаљ, непријатељски расположен према нашој војсци… због пљачке раздражен и са оружјем у руци напада наше војнике”, те да је у току 2. и 3. децембра дошло је до оштрих оружаних окршаја са њима. Нападнут са три стране, До-бровољачки одред је “преполовљен и сведен на 500 људи”.
Да ли је до мора стигло, према енглеским извештајима, свега 70.000 србских војника или је србска Врховна команда покушала да себе охрабри цифром за 50.000 већом – споредна је ствар, али је извесно да се србска војска нашла на Солунском фронту без основе за попуну. С искуством из пристизања добровољаца у балканске ратове и током претходних месеци Великога рата, србска влада је 17. новембра 1916. године донела уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добровољцима у србској војсци, пристиглим из Америке додељивати државна земља – “пет хектара плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити Србин, Хрват или Словенац” (Југословенски добровољци 1914-1918 – Србија, Јужна Америка, Северна Америка, Аустралија, Француска, Италија, Солунски фронт, Зборник докумената, приредио Никола Поповић, Београд 1980, док. 84, 110).
С разлогом сматрајући да су бројни србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године оштећени поделом на “америчке” и “остале” добровољце, добровољачка организација из Новог Сада, на самом крају октобра 1920. године, одр-жала је протестну скупштину и захтевала “да се и добручанима (из Србског добровољачког корпуса из Одесе, који су ратовали у Добруџи, у Румунији – ИП) одмах дели земља за ову економску годину и да и они осете благодати за своје пожртвовање” (Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918-1941, Нови Сад 1968, 162).
Требало је да прође више од четири године да би новосадска Застава могла јавити да је Министарском савету Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца поднесен предлог да се добровољцима са Добруџе призна добровољачко право. Предлог је усвојен и “најзад је правда победила. Признати су они људи који су много допринели, како на бојном исто тако и на политичком пољу нашем ослобођењу и уједињењу” (Застава Нови Сад, 21. јануара 1925).
Било је то у складу са једном представком петорице чланова Југословенског одбора од 9. јануара 1917. године, којом је од председника Министарског савета Николе Пашића тражено да се и на добровољце из руског заробљеништва, а не само из Америке, при-мени наредба о додели пет хектара плодне земље за насељење. На полеђини примљене представке, Пашић је забележио и потписао: “Прочитао у Седници и решили да се… сваком добровољцу, који се буде борио на фронту осигура 5 хектара плодне земље. О томе известити одбор” (Југословенски добровољци у Русији 1914–1918, напомена уз док. 127, 158).
С разлогом су ратници са Добруџе тражили да им се призна право на добровољачку компетенцију јер су знали да је командант Добровољачког корпуса ђенерал Михаило Живковић (1856-1930) ту одлуку србске владе објавио наредбом бр. 122. од 24. фебруара/9. марта 1917. године, те да право на пет хектара обрадиве земље и на насељавање има “сваки добровољац Југословен, који се у српској војсци бори противу непријатеља” (Исто).
Кад су већ сви србски добровољци, без обзира на то откуд су пристигли на ратиште, изједначени у правима на насељење, Добровољачки гласник број 1-5/1940 могао је саопштити позивајући се на “проверене” податке Добровољачког одсека Министар-ства војске и морнарице, да је “до 31. јануара 1940. године издато 40.214 добровољачких уверења. Од тога било је 33.736 борачких и 4076 неборачких. На основу пресуда Државног савета још је издато 210 борачких и 17 неборачких уверења. Признато је добровољачко својство и бившим четницима и усташима у ранијим ратовима и то 2194 борачка и 180 неборачких уверења. Наводи се да се очекује још око 1000 молби за издавање уверења до краја 1940. године. Према томе, по овом извору, укупно је било издато преко 41.000 добровољачких уверења, од чега око 38.000 добровољцима у 1. Светском рату” (Ђорђе Станић, Липар – Српска добровољачка колонија у Бачкој, Београд 1998, 206).
За евиденцију издатих добровољачких уверења, београдско Удружење ратних до-бровољаца… каже да је једино она “меродавна и коначна”, иако то она свакако није јер су у њу морали бити уписани само они добровољци који су добили земљу или об-везнице. За највећи део добровољаца погинулих током рата није имао ко да оствари добровољачка права; нема добровољаца који су умрли без наследника, али не по грађанском праву, већ по правним правилима посебно смишљеним за добровољце; нема оних који су брисани из спискова јер се на добијена имања нису населили у про-писаним роковима, као што се, на пример, десило Лазару Т. Бабићу из Крупе, у Далмацији, који је према писању Српског кола из 1929 (број 10) умро неки дан раније од туберкулозе задобијене у рату. И још је написано да он “оставља жену и незбри-нуту децу, а прошле године одузета му је добровољачка земља, зато што се није благовремено на њу населио. Оправдање да је болестан и да лежи на самртној постељи, ништа није му могло помоћи”.
Највећи део “признатих” добровољаца насељен је у “новим областима” – по Маћедонији, Правој Србији (Косову и Метохији), Војводини Србској, Славонији. Кад је понестало “аграрне земље” за надељивање, Држава је не могући да одговори свом об-ећању датом крајем 1916. године, најпре приступила “преиспитивању” добровољачких права, повремено је “брисала” неке од “признатих”, а бројне који су се касније “сетили” да су били добровољци и за то тражили признање, онемогућавала да то остваре. У таквим условима, она је замислила да своју “аграрну” обавезу претвори у финансијску и развуче је на тридесет година, све тамо до 1968. године, с тим што би будуће обавезе испуњавали порески обвезници кроз буџетске ставке предвиђене за покриће државних обвезница, новчаних – 50.000 динара за борце, а 30.000 за неборце. Био је то, поред труда да се призна и историјска истина, само закаснели по-кушај да се исправи неправда која је србским добровољцима, и живима и умрлима, чињена претходних двадесет година.
Приступило се, дакле, издавању државних обвезница, тако да се од укупно 11.859 поднесених захтева до 17. августа 1939, у евиденцији “учлањених” добровољаца нашло свега 5.995 лица којима су обвезнице издате до 31. августа 1940. године. Како су добровољачки захтеви за издавање обвезница пристизали и даље, Министар пољопривреде у акту број 52940/ВИа/40 од 27 јуна 1940. године пише да “до данас поднетих молби за признање добровољачког својства око 60.000 од којих, према мишљењу шефа Добровољачког отсека у Министарству војске и морнарице, биће одбачено око 20.000 молби, тако да ће бити признато добровољачко својство још 40.000 лица”. Истовремено, он је утврдио “нов датум као услов за право на пријем обвезница дакле крај 1941, т. ј. 31 децембар 1941 а рок подношења молби за пријем обвезница крај 1942, т. ј. 31. децембар 1942. (Удружење ратних добровољаца из Савске 9 у Београду не жели да зна за тај спис и уписане податке јер на њему, вели, нема потписа и печата. А у томе спису, неименовани шеф Одсека ратне штете у Одељењу државних дугова и државног кредита, припремио је за Господина начелника истог тог Одељења један прелиминарни извештај о добровољачким захтевима и од-носу надлежних државних органа према тим захтевима).
Било како било, у Удружењу ратних добровољаца дотле је евидентирано тек око 42.300 србских добровољаца, да ли насељених на обећану и добијену земљу или “надељених” државним обвезницама, а управо започети Други светски рат зауставио је не само очекивану процедуру за “упис нових чланова” у речено Удружење, већ је Бугарима и шиптарским балистима (овима другим уз подршку италијанског окупатора) омогућио да из Маћедоније, односно са Косова и Метохије протерају у међувремену насељене породице србских добровољаца и колониста.
Уза све то, челници Комунистичке партије Југославије и повелик број њихових идеолошких следбеника, уверених или заблуделих, понајвише србскога порекла, преживели су све ратне “офанзиве”, добрим делом захваљујући и страху званичног Лондона да би у Југославији могле победити србске националне снаге. Тај страх утицао је и на промену енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из-беглиштву, те је та влада, под притиском енглеске владе, морала променити свој став према Комунистичкој партији Југославије.
Те промене добиле су свој формално-правни облик већ 17. новембра 1943. године, кад је краљ Петар Други Карађорђевић (1923-1970) потписао Уредбу са законском снагом, којом су укинути Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави и Закон о државном суду за заштиту државе, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег до-ношења више није могло бити речи о било каквом озбиљном супротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југославији. Највероватније, и друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943) сазвано је тек пошто је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу краљевска влада донети, а с разлогом ваља претпоставити да је и југословенско-арбанашки кому-нистички скуп у Бујану, у северној Арбанији, одржан тридесет дана касније, био приређен не би ли се, “за после рата”, судбина Косова и Метохије уредила протеривањем преосталих тамошњих Срба и “поклонила” Арбанији.
“Офанзиве” су потрајале још неко време, а Национални комитет ослобођења Југославије, чији је председник био Јосип Броз, познатији као Тито, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлуку је потписао Србин, поп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова, а њен текст, објављен у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:
“У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресеља-вање колониста (насељеника) који су раније били насељени у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини. Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се излажу трошковима, пошто још нису створени услови за њихов повратак у рани-ја насеља, то с обзиром на све предње, а да би заштитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова
Решавам:
1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки од-бори указивати и даље сваку помоћ;
2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити благо-времено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.
Тим актом само на Косово и Метохију спречен је повратак око 12.000 домаћинстава с око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број србских ратних добро-вољаца и њихових породица. Истом Одлуком, неутврђеном али много већем броју рат-них добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Војводину Србску.
Стотинак дана касније, (рас)поп Влада Зечевић, овога пута у улози Брозовог мини-стра унутрашњих послова, 4. јула потписао је решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, ку-повина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су она власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, оштро је запрећено Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.
И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на те-риторији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.
Обе поменуте одлуке првенствени су пример да Броз, онај који је по уласку у “ослобођени” Београд ставио на знање својим послушницима, међу којима су најбројнији били србскога порекла, да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, није се “бавио” потписивањем антисрбских наредаба, уместо њега србску судбину одређивали су туђински окупатори, почев од хрватских и словеначких комуниста Едуарда Карделија (Едварда Кардеља, 1910-1970) и Владимира Куперштајна (Бакарића, 1912-1983), уз потпору србских “мајстора за прљаве послове”, почев од Александра Ранковића (1909-1983), Милована Ђиласа (1911-1995) и бројних других, све до данашњих демократизованих комуниста, односно комунистичких демократа. Такви односи према Србима успостављени су по моделу провереном у разарању руског народа по доласку бољшевика на власт, а брозловска стратегија показала се као двоструко успешна: тамо где је то било лако “технички изводљиво”, као у Маћедонији и Црној Гори – “републиканци” су “унапређени” у нације, а у Србији где се таква “памет” није никако могла применити, шиптарска мањина на Косову и Метохији и повише мањина (најбројнија маџарска) у Војводини Србској послужиле су као изговор за проглашење аутономних покрајина. Овим последњим “изумом” не само да је тамошњој србској већини обешен камен о врат (кога се она више никад није успела ослободити), већ су успостављене и позици-је са којих ће се лакше наставити са разарањем Србства.
Наставиће се…