Рајко Игић: СЕНТИВАНСКА БАЛАДА

СЕНТИВАНСКА БАЛАДА

Јегричка је чудна равничарска река,
Има крај, ал нема сталног почетка.
Први мост је код Вујковог салаша
У ком данас живи остарела снаша.

Јегричком теку пролећне воде
Све док нам се не доселе роде.
У приспеле сунчане и топле дане
Протицање баш потпуно стане.

У бари крај моста, усред лета
Угледам да бели локвањ цвета.
Мирис му је благ, мада опојан,
Кратко траје, само један дан.

Истог лета стиже Лепотица,
Млада градска девојчица.
Виђо сам је сваки дан;
Мало је село Сентиван.

Да је Клод Моне њу угледао,
Не би 400 локвања насликао,
Посветио би се чаробном лику
Сваки дан би радио нову слику.

У сеоском парку љубав се роди.
Расла је брзо ко биљке у води,
Али тад нисам знао адет стари:
Дизањем сукње, настају чари.

Свака жена, посебно млада,
Може у граду лако да страда.
На Лепотицу налети Дон Жуан;
За час је одведе у свој стан.

Обузе ме голем немир.
Дуго сам се мучио
Али сам тражећи свој мир,
О животу пуно научио.

Јегричка је река врло ретка
Има крај, ал нема почетка.
Кад љубав има почетак и крај,
Две душе неће заједно у рај.

Како је настала ова Балада
У Сентиван су сваког лета многе девојке из градова редовно долазиле: три прелепе из Новог Сада (једна балерина, друге ученице), две сличне су из Бачке Паланке и једна из Београда. Од њих сам начинио „Лепотицу“. Тако сам о њој и најлепшем цвету (локвањ или водени љиљан – water lily), који понекад у ружној бари процвета, написао „Сентиванску баладу“. У Институту за уметност Чикаго видео сам мноштво слика Клода Монеа који је те предивне цветове у великој бари крај своје куће у провинцији гајио и свакодневно сликао. То ме је подстакло да и њега у песми поменем. Сентиван је један од старих назива за Деспотово, село у општини Бачка Паланка.
– Овај сам текст навео посетиоцима Сомборске песничке вечери (СПВ), 3. VI 2025. године, пре читања песме.

Рајко Игић
Кафе Минеро, Сомбор, 27. мај 2025. године.