Морални Идеал и Криминална Реалност
Почетком 20. века у Сједињеним Америчким Државама био је снажан друштвени покрет познат као Покрет трезвењака (Temperance Movement). Предводили су га протестантски моралисти, женске организације попут Women’s Christian Temperance Union, и религиозни проповедници који су веровали да алкохол представља корен свих друштвених зала: сиромаштва, породичног насиља, криминала, лењости и моралног пада. У таквој атмосфери, конгресмен Ендрју Џон Волстед (Andrew John Volstead) представио је закон који је историју обележио под именом Волстедов акт, односно National Prohibition Act (1919). Он је операционализовао 18. амандман и тиме увео потпуну прохибицију – забрану производње, дистрибуције и продаје алкохолних пића.
Морална Визија
Заговорници прохибиције веровали су да ће укидањем алкохола:
- мушкарци више времена проводити са породицом,
- радничка класа постати продуктивнија,
- друштво моралније и срећније.
Била је то утопијска накана: покушај да се законом укине људска склоност ка опуштању, ритуалу, дружењу и забораву.
Међутим, човек није прост механизам, а људске потребе не подлежу једноставним забранама.
Стварност која је уследила
Уместо смањења конзумације алкохола, прохибиција је довела до:
- процвата илегалне трговине,
- наглог јачања мафије,
- експлозије насиља у урбаним срединама,
- драстичног опадања поверења у закон и државу.
Најпознатији пример је Ал Капоне (Al Capone), чикашки гангстер који је створио империју кријумчарења алкохола вредну милионе долара. Његова мрежа „speakeasy“ / „спикизи“ барова, илегалних дестилерија и ланаца подмићених политичара и полицајаца, симболизовала је ново лице Америке:
- земља у којој је закон постао предмет подсмеха.
- Крв на улицама.
Међуратни период обележили су жестоки обрачуни банди познати као „Рат шверцера алкохолних пића“ / „bootleggers’ wars“.
Најпознатији догађај је:
- Масакр на Дан заљубљених (St. Valentine’s Day Massacre, 1929.)
Када су гангстери верни Ал Капонеу ликвидирали седам припадника ривалске банде Џорџа „Багз“ Морена (Георге „Бугс“ Морана.
Слике мртвих тела у медијима шокирале су јавност и означиле мрачну кулминацију прохибиције.
У том периоду број убистава и организованог криминала надмашио је све раније забележене статистике у историји САД-а. Иронија је била очигледна: закон уведен да би смањио криминал — криминал је увећао до неслућених размера.
Губитак Пореза и Економски Пад
Пре прохибиције, алкохол је био један од најјачих порезних извора.
Након забране:
- држава је изгубила стотине милиона долара прихода,
- трошкови полиције, судства и затвора су експлодирали,
- корупција је појела темеље администрације.
У време Велике депресије (1929–1933), губитак пореза од алкохола постао је неодржив.
Укидање Закона
Године 1933., донет је 21. амандман, којим је закон укинут.
Америка је одахнула. Барови су се поново отворили, легалне дестилерије су почеле да раде, а порез се сливао у државни буџет.
Поука
Прохибиција је историјски пример друштвеног експеримента који игнорише људску природу.
Показала је да:
- морал не може бити наметнут силом,
- потребе и навике људи налазе пут чак и кроз забране,
- када држава одузме легално тржиште, криминална подземља га преузимају.
Закон који је имао за циљ да друштво учини бољим — у стварности га је учинио насилнијим, корумпиранијим и лицемернијим.
Закон није узео у обзир да многи људи воле да попију чашицу — не из порока, него често из потребе за дружењем, смирењем, ритуалом, топлином тренутка. Када се таква навика и пореба (неко ће рећи: природна потреба) забрани, не нестаје, већ се сели у сенку где цвета злочин.
Зато се данас прохибиција сматра једним од најбољих примера лоше државне политике, чије последице потврђују основну истину:
Закон може да забрани предмет, али не и људску жељу.