Прљаве игре без граница – Пише: Братислав Р. Милановић, главни уредник „Књижевних новина“

УДАВИЈА СЕ

Пало је Удружење књижевника Србије! Као да чујем аплаузе и узвике одобравања оних који Удружење не воле: оних што годинама упорно и безуспешно покушавају да постану његови чланови мислећи да су самим тим што су нашарали неколико реченица о свом непоновљивом животу тиме стали раме уз раме Андрићу и Исидори; или оних лоших писаца који мисле да им Удружење не пружа онолико колико заслужују (као да оно некоме нешто пружа); или оних лоших људи међу којима се могу наћи и добри писци; или оних припадника оба Удружења која су настала простом деобом оног некад јединственог, међу којима су на једној страни комплексаши а на другој пувандери; и понајвише оних на чије шалтере и врата УКС куца сваке године подносећи на конкурсе за средства за разне програме који би, заједно са осталим уметничким гранама требало да чине живо срце српске културе оних… Доста! Доста! Можемо да нађемо још. незадовољника који  једва чекајувест да је Удружење књижевника Србије пало, да га више нема…

Није пало Удружење! Пао је плафон у Удружењу књижевника после једне целоноћне, дилувијалне кише. Пао је јер је био склон паду после вишегодишњег башмебрига става који владајући део друштвене заједнице има према култури уопште, па и према Удружењу књижевника Србије. А тај пад је симболичан. Да је бар пао на нечију савест. Али, како да падне на нешто чега нема. Знаменито место, Француска 7, кућа заштићена као архитектонски споменик Београда, тужно се урушава већ  више од три деценије. Толико отприлике има откако се у политичкој јавности уврежило мишљење да је култура само намет и да није оно што нам неизоставно треба. Зашто у политичкој јавности? Зато што политичари држе кључеве од опште касе и они процењују шта друштву ‒ за чију су се наклоност у изборним кампањама борили и зубима и ноктима ‒ треба. Држе кључеве од касе која припада свима, баш свима, а не само припадницима њихових странака. А онда се тих двадесет пет-шест посто становника Србије ‒ који су, што убедивши гласаче а што крадуцкајући гласове освојили власт ‒ понашају као да је све њихово. Нарочито оно што није.

Откако је почела да пропада кућа писаца у коју су смештена два књижевна удружења и Удружење књижевних преводилаца Србије, промениле су се разне власти, што демократске што популистичке, али се њихов однос према згради која је писцима додељена на управу на 99 година још 1946. године није променио ни за длаку. Да парафразирамо речи садашњег председника УКС Милоша Јанковића упућене културној и не само културној јавности: Извршни одбор Скупштине града Београда дао је зграду на управу писцима и преводиоцима поново, на 99 година, 1998. године. Исти орган власти је 2001. исту зграду доделио на коришћење Удружењу књижевника Србије, Српском књижевном друштву и Удружењу књижевних преводилаца Србије на 10 (sic!) година. Има нечег мутног у тој демократској „дарежљивостиˮ. Од 2013- сва три удружења траже од градске управе да се уговор обнови, али одговора нема. Никаквог. Најгоре је то што је Завод за заштиту споменика града Београда, не тако давно, добио извесне паре за израду пројекта за обнову зграде. И, ништа.Нема пара а нема ни пројекта.

Не би нас чудило да је неко на ту кућу бацио око. И чека згодан тренутак. Онај нечаснији део Срба то тако ради.