Др Радомир Батуран: ЖИВОТНИ НАУК: „ЗА ЂЕЦОМ!“ НИКАД ПОТРЕБНИЈИ

 

Наук да идем за децом научио сам од свог оца. Деца су му завршила школе и двоје се запослило у Сарајеву, а двоје у Крушевцу. Родитељи су остали сами у Старој Херцеговини. Пита га сестрић:

– Куд’ ћеш сад ти, ујаче?

– За ђецом. А куд би’ друго?

– Па ђе си одлучио? У Сарајево или у Крушевац?

– У Србију, у коју смо ми, Херцеговци, вазда селили.

Први пут сам поступио по очевом науку „За ђецом“ када се распадала Југославија. На Наставничком већу Крушевачке гимназије, у којој сам тада радио, разматран је допис Министарства просвете о дужности наставника у случају грађанског рата. Слушам морбидне савете у још морбиднијој атмосфери. Колегиница која је седела поред мене пита ме: „Шта да радимо, колега?“ Одговарам јој да пита своје ђаке. Наредних дана сам разговарао с мојим гимназијалцима шта они мисле о тим злослутним визијама.

Тог наука држим се и данас и у потпуно се слажем са професором Ломпаром да „неукључивањем у студентске протесте, и сејањем сумње у њихову политичку позадину, српска интелигенција потхрањује илузију да режим Александра Вучића има национални политички предзнак“. Зато, драге колеге са свих пет универзитета у Србији, немојте да флертујете ни са режимом Вучић-Брнабић-Дачић ни са својим студентима. Сваки флерт је лицемеран и предузима се због личног интереса или пожуде. Ако то радите због своје каријере или материјалне пожуде, обиће вам се о главу ако не корачате с оним који долазе! У супротном, ваши студенти ће вас презрети, ако већ нису. Зовете их, као и Вучић, у своје кабинете да разговарате са њима, уместо да сте са њима у холовима, на паркетима, на плочницима, трговима и улицама где они блокирају и протестују. Будите узор-професори као они стари, добри учитељи и професори витезови из Зете и они пред стрељачким стројевима у Шумарицама. Оне који флертују препознали су студенти одмах па их не зову да им одржите било које предавање, а професора Ломпара зову и са техничких факултета да им одржи предавање.

Седамдесет и шест ми је година и стекао сам више диплома на државним универзитетима него оба најизвеснија, актуелна председника „Напредне Србије“ и баш онолико колико и њима лојални професори, али се не држим њихових наука које последњих месеци шакачке деле побуњеним студентима: да се врате на предавања, да уче, да полажу испите, да заврше факултете … Напротив, када је и у Барселони организован Протест подршке студентима у Србији, заметнуо сам се огромним транспарентом, са натписом: „АВ: „ШТА ЋЕ ВАМ ДИПЛОМЕ? УПИШИТЕ СЕ У МОЈУ ПАРТИЈУ ПА ЋЕТЕ ДОБИТИ И ПОСАО И СТАН!““ А када сам стигао пред Тријумфалну капију, где је протест одржан, читам транспаренте у букету младих људи. Сви пунозначни и духовити. Сама од себе потече ми суза низ образ када прочитах: „ХВАЛА ВАМ ШТО НАМ ПОМАЖЕТЕ ДА СЕ ВРАТИМО КУЋИ“. Снимио сам тај транспарент и премладу и прелепу Српкињу која га је држала, написао чланчић и послао Српском културном друштву „Ћирилица“ у Београд знајући да ће то све коректно објавити на свом сајту.

А како да ми суза не залије белу, старачку браду када сам 30 година ван Отаџбине? Сваког лета враћао сам се у Србију и слушао младе, незапослене професоре, лекаре, инжењере, правнике…, бивше моје гимназијалце, пуне гнева, како се жале да се у Србији не може добити посао док се не упишеш у владајућу, Напредну странку. Зато сам и написао овакав транспарент. Њим позивам све колеге, родитеље, баке и деке у Србији да иду за студентима и ђацима – „за својом ђецом“.

Знао сам добро ту идеолошку политику запошљавања у Брозовој Југославији и Слободановој и Мириној Србији. У комунизму су већина образованих и необразованих младих људи морали приложити и обавезну биографију и подешавати је идеологији да су им „родитељи учествовали у НОБ-у“, или да су „били симпатизери НОБ-а и Револуције“, посебно ако нису били чланови Комунистичке партије. Док сам, као „ничије дете“ из Старе Херцевовине једва добио привремени посао наставника, са пола норме, моје колеге, са истог факултета и истог одсека, али „наша деца“ (читај: „првобораца“, без и са два сведока) добијали су стална запослења професора у средњим школама, на радио-телевизијама, у издавачким кућама, народним и универзитетским библиотекама, књижевним задругама, матицама а касније постајали и професори на универзитетима, „матичари“ и „академици“. Држао сам се Кантовог етичког принципа и очева наука: „учи, трпи и ћути“. Писао само књижевне текстове и тако догурао до доктора науке о књижевности и професора гимназије. На свим конкурсима за професоре виших школа и факултета био сам неподобан. Нисам више могао да ћутим. Написао сам два текста за прве бројеве „Демократије“ и преставио опозиционе кандидате за посланике на локалној телевизији. Локалне „Меде“ „Дејви“ и „Керкези“ нису ми то опростили. Пошто мени више ништа нису могле, сем да ми узму дневник, почели су да ми малтретирају децу. Нисам им то дозволио. Са целом својом породицом отишао сам у „добровољно изгнанство“ у Канаду, где сам остао 28 година. Тамо сам остварио оно што нисам могао у Србији. Примљен сам на Универзитет Торонто за научног сарадника, прво у Центру за руске и источноевропске студије, а потом у Центар Нортроп Фрај. Пошто ни тамо нисам хтео да радим ништа против својих етичких принципа: да идем у хотел ван Торонта, као српски интелектуалац, да разговарам са председником тзв. Републике Косово који је био гост Центра за руске и источноевропске студије. Истовремено, иступио сам из чланства ПЕН-а Канаде када су одбили да одржимо протестно књижевно вече у време бомбардовања Србије од стране свих 19 чланица НАТО-а. Због свега овога остао сам у звању научног сарадника све до пензије када сам опет послушао очев савет „За ђецом“ и преселио у Шпанију, где ми деца и унучад живе.

За свако своје изречено или написано јавно мишљење о некој личности проверавам своју мисао кроз четири критеријума:

1. поступци те личности;
2. дела;
3. релација између интелекта и карактера;
4. однос према онима који долазе.

Деценијама пратим поступке и дела професора Ломпара, од добијања звања доцента до редовног професора. Био је доцент на Катедри за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду када сам завршавао постдипломске студије на том факултету. Толико сам га ценио првенствено према текстовима и књигама које је писао, али и према поступцима и предавањима која је држао мојим бившим гимназијалцима, да сам потписао неку петицију, а да је нисам прочитао, када сам видео да је потписује доцент Ломпар, јер сам журио да не закасним на аутобус за Крушевац. Његов однос према својим студентима био је исти као и данас: природан, пун посвећености, разумевања и поштовања, без имало препотенције великог познаваоца књижевности, уметности и културе. Прочитао сам његове брилијантне књиге о Његошу, Милошу Црњанском, Драгиши Васићу, Николи Милошевићу…, бројне есеје и интервјуе и закључио да се ради о ерудитној личности, и то оној од најређих међу српским интелектуалцима који имају и интелект и карактер. Зато сам га замолио, када сам покренуо двојезични часопис у Торонту за књижевност и културу „Људи говоре“ 2008, да ми пошаље текст за први број овог часописа. Без уображености, затезања и сумње у часопис српске емиграције, одмах ми је послао тражени текст. Када је изашло прво издање његове књиге „Дух самопорицања“ напросто сам је гутао јер сам нашао у њој одговоре на све оно што сам искуствено проживљавао у том несрећном друштву и држави и што ме отерало у „добровољно изгнанство“ у Канаду. О овој књизи сам написао есеј на 32 странице, направио интервју са њеним аутором, издвојио одломак из те књиге о Мирославу Крлежи и објавио читав блок у свом часопису.

Управа обновљене Српске националне академије у Торонту, чији сам био члан, позвала је проф. Ломпара да учествује у Симпозијуму поводом 200 година од рођења Његоша. Своја саопштења о делима Петра Петровића Његоша поднело је 6 професора. Само је саопштење професора Ломпара остало трајно у сећању препуног амфитеатра Медицинског факултета Универзитета Торонто. „Наше новине“ из Торонта и „Вести“ из Франкфурта објавиле су врло афирмативне текстове о нашем симпозију о Његошу, под истим насловом: „Кад не може у Београду, може у Торонту“. Била је то алузија на забрану председника Вучића да се обележи 200-годишњица рођења Његоша у Србији да би учинио услугу свом колеги Милу Ђукановићу да се та годишњица обележу у Црној Гори. После овог предавања у Торонту проф. Ломпар је позван да одржи предавање на Универзитету у Бостону. После 3-4 године проф. Ломпар је поново допутовао у Торонту, заједно са директором Издавачке куће „Катена мунди“, Бранимиром Нешићем, и проф. Милошем Ковићем у мисији представљања капиталних издања овог издавача у Канади и САД-у. И овога пута проф. Ломпар је био смештен је у мојој породичној кући, као угледни члан Редакције часописа „Људи говоре“, а господа Нешић и Ковић у кући председника Клуба и генералног спонзора нашег часописа, бизнисмена Жарка Брестовца. Помогли смо „Катени мунди“ да пребаци 500 килограма књига без царине и возили екипу по Торонту и до околних градова у којима су имали презентације књига. Током боравка у нашој кући, професор Ломпар је оставио утисак врло љубазног и уљудног, драгог и духовитог госта и на мене и на моју супругу и на нашу децу. Препознао сам у њему бољег од себе и замолио да у наредном прериоду он буде главни и одговорни уредник часописа „Људи говоре“. По повратку у Београд одмах нам се јавио и врло љубазно захвалио на гостопримству. Колега Нешић се захвалио на помоћи око пребацивања књига и при доласку и при одласку и у поруци из Београда. Тада ми се пожалио господин Брестовац да му се јавио Нешић и захвалио за гостопримство, али није проф. Ковић па се секира да нечим није био задовољан у његовој кући. Нажалост, нисам га могао утешити јер се ни мени проф. Ковић никада није јавио. За разлику од њега, професор Ломпар је инсистирао да му се јавим када год долазим у Србију, што сам и чинио сваког лета и с њим проводио драгоцене сате у разговоре. Речју, господин Мило Ломпар је целовита и ерудитна личност, са етосом.

Данас се и чудим што су српски национални интелектуалци пристали да мегафонишу у бесомучној хајци коју је председник Србије, Александар Вучић, покренуо против професора Ломпара после тек само регистровања Удружења „Српски глас“, са колегом Дејаном Мировићем, и наступа проф. Ломпара у Лучанима, са интелектуалцима из „Прогласа“. За разлику од њих, ми из српског расејања, с радошћу смо поздравили регистровање овог родољубивог српског удружења и заједничком наступу интелектуалаца српске левице и деснице у овом кризном времену по народ и државу Србију. С нестрпљењем чекамо да Удружење „Српски глас“ почне да делује на политичкој сцени Србије. Спремни смо свестрано да помогнемо ово удружење.

Председник Вучић је директно, са ТВ екрана, на којима је чешће него многи спикери и ТВ репортери, у свом саркастично бруталном стилу, назвао професора Ломпара „корисним идиотом“. Сигуран сам да Александар Вучић за шта значи тај израз јер се на дневној основи дружи са „корисним идиотима“. Подсетићу оне који не знају право значење тог израза. То је титула најнижег масонског реда за оне чланове њихових ложа које убацују у све националне и верске установе и друштва да завађају и не дају да те заједнице напредују. Као противуслугу масонске ложе помажу „корисним идиотима“ да напредују у бизнису и каријери, али врло ретко прелазе у више масонске редове, јер сматрају да нису довољно интелигентни. Ни по ком основу целовита, стваралачка и ерудитска личност, каква је Мило Ломпар, не може бити „корисни идиот“. Пре ће бити да је то Александар Вучић, који пријатељује са масонима оцем и сином Сорошем, западњачким председницима: Трудом, Шолцем, Макроном и Клинтоном и за своје саветнике узима израелског „агента хаоса“ Срулика Ајнхорну, и Блера  и Шредера који су били ватрени заговорници бомбардовања Србије. Истовремен о поставља на председничка и директорска места на стотине женских и мушких милосница и милосника у Србији. Да ли то овај „корисни идиот“, са места председника Србије, прави раздор међу националним српским интелектуалцима? Да ли је скудоумна и помисао да се врсни ствараоци, попут професора Антонића, Чворовића и Ковића могу укључити у хајку против водећег тумача српске књижевности и ерудитног српског националног интелектуалца, Мила Ломпара, или је магијском телевизијском врачу, Александру Вучићу, све могуће?

Колико пратим, видим да професори Антонић и Чворовић чувају свој интегритет, не продужавају прљање, али Ковић, Теодоровић и Ћирјаковић тону у живо блато. У једној својој књизи написао сам мото: „Не да дело да мајстор остане тајан“. Толико су велики мајстори академик Теодоровић и електроинжењер Ћирјаковић да их њихова дела чине тајним, сем у бруталном блаћењу честитих људи. Титоистички одливци претопили су се у френетичне „еуропејце“. Не остављају на миру ни супругу професора Ломпара већ јој замерају што пише уџбенике за европског издавача „Клет“, без навођења и једне квалификације тих уџбеника. Писала би она и уџбенике које издаје Завод за уџбенике Србије када би јој то Министарство просвете или тај завод понудили. Не нуде јој јер је супруга, за њих неподобног, проф. Мила Ломпара.

Професора Ковића знам. Знам и његова дела, али и његове поступке. Не хтећи наудити напретку његовом, молим га да не тражи пријатеље само када му требају у напредовању у сопственој каријери, него да их чува од својих рђавих навика и призива да и даље заједничаре у усавршавању и напредовању друштва и свог народа чијом се историјом бави.

Молим све српске националне интелектуалце, свих струка и свих звања, од матичара до академика, све служитеље СПЦ, од сеоског попа до високопреосвећеног патријарха да не флертују са режимом Вучић-Брнабић-Дачић због жудње за благом и каријером, већ да иду у сусрет онима који долазе. Довољан је само један пример из историје Срба да им наведем да би се оријентисали. Вође првог српског устанка: Добрњац, Миловановић и Милоје Петровић, с благословом патријарха Леонтија, полакомили су се на турско благо у Нишу и посвађали се око плена, па су битку изгубили. Само се Стеван Синђелић, јуначког и чистог, родољубивог срца, супротставио Турцима који су јуришали према Морави и жртвовао себе и своје тобџије и највећу част заслужио у српском народу, а Добрњац, Миловановић и Петровић, са све високопреосвећеним патријархом Леонтијем, обрукали се, па морали да беже у Румунију пред расрђеним Вождом Карађорђем који се морао вратити са границе Црне Горе да би зауставио продирање Турака преко Мораве. Заједно са руским пуком и генералом победио их је у Варваринској бици и запретио лакомим вођама устанка и патријарху да ће их обесити. Спасили су лакоме душе и вратове бекством у Румунију.

Дакле, „за ђецом“, браћо, и велечасна и малочасна!

 

Радомир Батуран

У Барселони, о Сретењу, Господње 2025.