И данас би све у српском народу требало да буде у црнини и жалости за нашим јасеновачким мученицима убијеним на правди Бога на најбруталнији и најокрутији начин од кад је света и то само зато што су рођени као Срби и крштени у СПЦ.
Данас би сваки Србин требало да се сећа највећег стратишта српског народа, хрватског логора Јасеновац!
Где су студенти и остали Срби да иду пешке да одају пошту стотинама хиљада побијених на најбруталнији начин Срба у Јасеновцу?
На данашњи дан, 7 месеци након уласка Титових партизана у Београд и 16 дана пред званични завршетак Другог светског рата, извршен је пробој логораша у хрватској фабрици смрти логору Јасеновац.
Пошто логораше Јасеновца нико није ослобађао у већ „ослобођеној“ Југославији и пошто је логор смрти Јасеновац наставио да ради пуном паром, преостали преживели логораши су схватили да ће их њихови хрватски тлачитељи спалити или бацити у Саву пре него што логор престане са радом.
Видевши да им Тито и партизани не долазе у помоћ, одлучено је да логораши сами изврше јуриш и на тај начин, ризикујући своје животе, покушају да можда спасу неки живот.
Зато је на данашњи дан 1945. године, више од 600, од преосталих 1073 логораша, заточених у јасеновачкој Циглани, извршило пробој голим животима и без оружја када су схватили да их чека сигурна смрт.
Пробој је преживело само њих 117. Истог дана, пробој је извршило и 147 заточеника у јасеновачкој Кожари, од којих је преживело само њих 11.
Међутим, јасеновачки логор и поред пробоја преживелих заточеника није у суштини престао са „радом“ све до 4. маја 1945. године, дакле само пет дана пред званичан крај Другог светског рата.
У данима између пробоја логораша 22. априла и 4. маја 1945. године, када коначно Титови партизани улазе у комплекс логора, усташе су данима спаљивале преостале лешеве, уништавале архиву, дизале логорске зграде у ваздух, уништавајући несметано сваки траг постојања најстрашнијег логора у историји човечанства, фабрике смрти Јасеновца.
Први мај 1945. године у читавој земљи је свечано парадама и цвећем прослављен комунистички Празник рада, док су у исто време усташе остављене да у Јасеновцу уништавају сваки траг о постојању те фабрике смрти!
Највећа срамота Титове власти је то што је Јасеновац радио пуном паром практично до самог званичног завршетка Другог светског рата, који је окончан 9. маја 1945. године.
Значи, Јасеновац је наставио са „радом“, иако су совјетски тенкови довели Тита на власт и ослободили већину земље још септембру и октобру 1944. године.
Нико, почев од Тита и свих његових партизана, прстом није мрднуо како би спречио одвођење и убијање Срба, иако су ефективно држали власт у земљи 7 месеци немо посматрајући „рад“ треће највеће нацистичке фабрике смрти по броју жртава у Европи.
Штавише, и током трајања Сремског фронта и након одласка Немаца у групе армије Ф са Сремског фронта (падом Беча) 13. априла 1945. године, Тито није наредио напредовање његове војске НОВЈ према Јасеновцу.
Да не помињемо читаве 64 бригаде на подручју Хрватске, тзв. НОВ Хрватске, које су биле најбројнија формација Титове војске још од средине 1943. године и које све време стоје иза леђа Јасеновца. Та формација НОВ Хрватске никада није пришла билзу Јасеновцу.
Али оно што је ипак најгоре и нама потпуно необјашњиво, почев од 1941. године партизани имају главницу својих снага у непосредној близини Јасеновца, преко пута реке Саве у Босни, а почев од маја 1943. године имају са друге стране Саве читав Славонски корпус НОВЈ, који у Славонији не чини ништа. Славонски корпус са десетином хиљада војника никада не добија наредбу да нападне усташе и Јасеновац са леђа, док им за то време усташе некажњено убијају чланове фамилије. Штавише, Славонски корпус чак не напада ни Загреб, нити партизани икада праве пробој у правцу запада и Загреба.
Тешко је, услед тежине свих ових чињеница, објаснити парадокс Срба Крајишника и Срба из Босне и Славоније, који одушевљено приступају партизанима (и до средине 1943. године чине више од 90% партизана) и да они као Срби јуришају на челу са једним Хрватом на Београд и траже да се обрачунају са својим сународницима „класним непријатељима“ и четницима, док им Хрвати пред носем затиру породице у јасеновачком паклу.
Иако је Тито (уз сугестије Коче Поповића и Пека Дапчевића) лично бирао мете „савезничких бомбардовања“ током 1944. године, сатирући српске градове, Тито никада није тражио бомбардовање логора Јасеновац или пруга, путева и осталих саобраћајница које су водиле логораше логору Јасеновац.
У исто време су Тито, Коча Поповић и Пеко Дапчевић тражили и добили од Британаца да британски бомбардери изврше стравична бомбардовања српских градова попут Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице, Никшића, Крагујевца итд.
Поред тога, никада нису захтевали ни од совјетске Црвене армије да, након „ослобођења“ Београда, крену ка Бечу преко Јасеновца, Загреба и Марибора (ближим путем), већ су Совјети, после Београда, пошли право на Будимпешту.
За разлику од Титових партизана, совјетски, амерички и британски војници су своје акције ослобађања Европе првенствено усмерили на ослобађање преосталих заточеника немачких концентрационих логора, па су тако редом ослобађани Аушвиц, Матхаузен, Дахау, Треблинка итд. Тита и његове партизане то није интересовало.
Јасеновац је био једини нацистички логор који је остављен да ради пуном паром све до 5 дана пред званични завршетак Другог светског рата.
Јасеновац је и једини логор чији су заточеници сами себе ослободили, без било чије помоћи и подршке са стране.
Јасеновац је једини концентрациони логор у Европи који је потпуно срушен до темеља, тако да ниједна зграда или жичана ограда не остане и не подсећа на ужас најбруталнијег и најмонструознијег логора у историји човечанства.
Уз то, Тито и његови партизани су допустили да већина од јасеновачких убица никада не одговара, па су они побегли у Латинску Америку, Аустралију, САД, Немачку и Шпанију, где су наставили да живе као слободни људи и да се баве хрватском пропагандом.
За разлику од партизана, хронично ненаоружани четници као герила, нису били у могућности да фронтално ратују против троструког непријатеља (Немаца, усташа и партизана) у мочварном, равничарском пределу како би пришли Јасеновцу.
Зато Дража Михаиловић одлучује да се центар ослободилачке борбе већ крајем 1941. године пренесе на Независну Државу Хрватску и да се заузму што већи простори у ком живе етнички Срби, како би се на тај начин спречило одвођење српских цивила у Јасеновац и покољи Срба од стране хрватских усташких крволока.
И тако је било, где су четници држали територију, ту није било усташких покоља и одвођења српског народа у Јасеновац. Где су партизани држали територију, ту су највећа стратишта српског народа. Упоредите само две планине које су држали четници и партизани — Мањачу и Козару.
Преузето са „фејсбука“