Категорија: Вести

На Богојавље, у недељу19. јануара, Срби из Барселоне подржали Студентске демострације у Србији.
Пред Тријумфалном капијом окупило се неколике стотине Срба из Барселоне да одају пошту петнаестоминутним ћутање убијеним грађанима Новог Сада на Жељезничкој станици 1. новембра прошле године.

 

Својим бројним присуством и веома осећајним паролама и транспарентима, са више застава Србије, али и крвавих руку, подржали су блокаду и демонстрације студената на свим универзитетима у Србији и грађана Србије у њеним свим градовима и селима против режима Вучић-Брнабић-Доловац који корупцијом пљачка и убија народ Србије.

 

Ево неких од парола:

 

ВРАТИЋЕМО СЕ КУЋИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАМА, ПОМАЖЕТЕ НАМ ДА СЕ ВРАТИМО КУЋИ,

БАРСА УЗ СТУДЕНТЕ,

ПОДРШКА СТУДЕНТИМА И НАРОДУ СРБИЈЕ ИЗ БАРСЕЛОНЕ,

ОМЛАДИНА УЗ ОМЛАДИНУ,

БАРСЕЛОНА УЗ СТУДЕНТЕ СРБИЈЕ,

КОРУПЦИЈА УБИЈА,

СВИМ СРЦЕМ УЗ НАЈХРАБРИЈЕ И НАЈПОШТЕНИЈЕ, НЕЋУ ДА СЕ СМИРИМ А ВИ ДА КРАДЕТЕ И УБИЈАТЕ, НЕМА ПРЕДАЈЕ!,

САМО СТУДЕНТ СРБИЈУ СПАШАВА!

 

ВУЧИЋЕВА ПОРУКА СТУДЕНТИМА: ”ШТА ЋЕ ВАМ ДИПЛОМЕ? УПИШИТЕ СЕ У МОЈУ ПАРТИЈУ И ДОБИЋЕТЕ ПОСАО” …

 

 

 

Придружили су нам се и Каталонци, Шпанци, Македонци и Бугари па је било и транспарената на њиховим језицима и њихових застава.

 

Сагледавајући актуелну ситуацију у друштву, УО Удружења књижевника Србије (УКС), као најстаријег уметничког, еснафског Удружења на Балкану, али и као самосталне, сталешке, добровољне, непрофитне и нестраначке организације највећег броја књижевника у Србији, сходно одредбама Статута УКС (члан 1. Алинеја 5: „У остваривању и унапређењу заједничких циљева и интереса, УКС је страно свако кршење зајамчених људских и мањинских права, или изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости засноване на расној, националној, верској или другој припадности или опредељењу, као и полу, роду, физичким, психичким или другим карактеристикама и особеностима.“), већином гласова, одлучио је да пружи подршку захтевима студената са државних Универзитета у Србији, апелујући уједно на све учеснике у политичком и јавном животу да својим поступцима, изговореном речју, чињењима и/или нечињењима максимално допринесу смиривању тензија и сукоба у друштву.
Очекујемо да носиоци власти на свим нивоима и у свим надлежним органима испуне све аргументоване и оправдане захтеве студената, а нарочито оне који се односе на кривично-правно поступање и процесуирање свих лица која су прибегла насиљу над студентима, као и да се обезбеди апсолутна, неселективна владавина и примена права за све грађане и грађанке у Републици Србији – уз поштовање начела једнакости и равноправности, да се прекине са праксом кршења Устава и закона, неовлашћеног преузимања надлежности, даљнег разарања ионако урушених институција и да сукобе замени најшири друштвени дијалог, који ће се одвијати у атмосфери толеранције, уважавања саговорника, спремности на компромис и без таблоидног, пропагандног и сензационалистичког распиривања даљних сукоба и подела.
Држава и друштво су слободни и демократски ако их чине слободни и равноправни грађани. Држава и друштво могу бити, у економском смислу, богатији или сиромашнији, али су свакако суштински сиромашни ако су им слобода, једнакост пред законом, демократија, равноправност и спремност на дијалог у хроничном дефициту.
Премала смо ми земља и премали народ да се овако, и оволико, делимо.
Наша будућност зависи само од нас, од наших данашњих одлука, али та будућност није наша будућност – већ будућност наше деце, и због тога наше данашње одлуке морају да воде рачуна о томе, о оном што долази, што деци, нашим данашњим средњошколцима и студентима, остављамо.

У Београду, 13.12.2024. године Председник УО УКС
Милош Јанковић

Удружење књижевника Србије, репрезентативно удружење у култури
Француска 7, 11000 Београд
Тел. 011/26-26-081
www.uksrbije.org.rs
uks.srbije@gmail.com

 

Са тугом обавештавамо све наше читаоце да нас је 16. новембра ове, 2024. године напустио редовни сарадник електронског часописа Човек од речи, универзитетски професор у пензији Драгољуб Петровић.

Стварао је до последњег момента. Чули смо се телефоном који дан пре његовог одласка. Изразио сам жељу да га посетим у Леушићима. Рекао ми је: „Драги мој Лука, тешко да ћемо се видети и седети у мом дворишту.“

Овим путем породици проф. Драгољуба Петровића изражавам најдубље саучешће.

 

Уредник Лука Јоксимовић Барбат

 

Редови који следе пружају целовитију слику о животу и раду професора Петровића. Подаци су преузети са Википедије – Интернет енциклопедије.

 

Драгољуб Петровић је рођен 20. јуна 1935. године у Косору крај Подгорице, Краљевина Југославија. Након пензионисања, повукао се у село Леушићи крај Прањана (Србија) где се и упокојио.

 

Био је српски лингвиста, србиста, слависта и универзитетски професор.

Пореклом је Куч, из братства Дрекаловића, друго од деветоро деце Машана Спахова Петровића (1898-1978), земљорадника, виноградара, и Милице (1910-1982), домаћице, кћери Божине Микова Башовића, официра црногорске и југословенске војске, из Ријеке Пиперске.

 

Школовање

Три разреда основне школе учио у Ријеци Пиперској, на Медуну и Ублима, а четврти у Пашићеву/Змајеву, где је са родитељима, браћом и сестрама пристигао на Ваведење 1945, у раној фази послератне колонизације Војводине Српске. Три разреда ниже гимназије са малом матуром свршио у прогимназији у Змајеву, четврти разред више гимназије у Земуну, а остале разреде и велику матуру у Другој вишој мешовитој гимназији “Јован Јовановић Змај” у Новом Саду (1955).

 

Студије на Филозофском факултету, на Групи за јужнословенске језике и југословенске књижевности, окончао 1960. године. По одслужењу војног рока и краћег радног периода у основној школи на Биочу (крајем 1961. и почетком 1962), уписао се на постдипломске студије на истом факултету; магистарски рад под насловом Гласовни систем ровачког говора одбранио је јануара 1964, као први магистар на Универзитету у Новом Саду. Докторску дисертацију О говору Змијања одбранио је 18. јануара 1971. године.

 

Радна биографија

По окончању студија запошљава се на Педагошкој академији у Никшићу као предавач српскохрватског језика, и тамо остаје до краја школске 1965/66, до избора за асистента Филозофског факултета у Новом Саду, на Групи за јужнословенске језике. Године 1972. изабран је за доцента, 1977. за ванредног професора, а 1982. за редовног професора на предмету Дијалектологија српскохрватског језика; скоро две деценије предавао Фонологију српског језика.

У више наврата (први пут 1977) био директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Катедре за српски језик Филозофског факултета у Новом Саду.

 

Крајем 1985, пошто је у Књижевним новинама објавио текст под насловом „Помиримо пријатеље, непријатељи су смирени“, ондашње власти осудиле су га на два месеца затвора; казну издржао почетком наредне године. Разлог томе није био само страх од ерозије комунистичке идеологије и њеног ружења (јер су јој изворне идеје биле одавно сахрањене, а и засејано семе било је са кукољем), већ озбиљан наговештај да убрзано откуцавају задњи сати ексклузивног права победника на писање историје. Штићена је “истина” о Недићевој управи у Србији и стравичним погромима у завршним операцијама при крају Другог светског рата. Да су Петровићеве идеје биле и актуелније, нарочито оне о аутономистичком деловању у Војводини Српској (неке једнако актуелне и данас), и утолико опасније, илуструје цитат:

 

“Јасно је, дакле, да смо најопасније непријатеље давно посмиривали и сада нам остаје да се миримо са пријатељима. А то је, изгледа, мало теже, јер непријатељ хоће посао а пријатељ аутономију, непријатељ не разумије високу инфлацију а пријатељ води рачуна да му се неко не очеше о класни и национални интерес, непријатељ мисли како да врати дуг а пријатељ како да га рефинансира, непријатељ тврди да се они који краду (иконе – рецимо) зову лупежи а пријатељ мисли да за то треба хапсити учитеље… Ако смо заташкали толико пријатеља, паметно би било заташкати и понеког непријатеља. И водити рачуна о томе да је издаја домовине луксуз који себи може да приушти само онај коме је домовина увијек тамо гдје и чековна књижица”.

— Д. Петровић, 1985.

 

Научни и педагошки рад

Највише се бави српском дијалектологијом и ономастиком, а знатан број радова посветио је проблемима словенске лингвогеографије; из тих области објавио је преко 200 прилога. Овамо спадају књиге О говору Змијања и Говор Баније и Кордуна, исцрпне и савесно урађене монографије, богате новим подацима и компетентном научном анализом. У оба случаја обрађене су говорне зоне раније једва помињане у дијалектолошкој литератури. У бележењу фонетских појава показао је фин слух за нијансе, а његов начин посматрања морфолошких и синтаксичких дијалектизама сведочи о смислу за прецизност одређења. Његови закључци увек се чврсто темеље на чињеницама и остаће као трајна тековина науке; будући истраживачи често ће се обраћати његовим књигама као извору сигурно фиксираних података и инспиративних запажања и анализа. Исте такве особине уочљиве су и у бројним мањим његовим дијалектолошким радовима, који га, уз то, приказују као дијалектолога са широким распоном интересовања и делатности. Знатан део његових дијалектолошких прилога посвећен је говорима у Црној Гори, али је он „код куће“ и у пределима удаљеним од свог завичаја, у Босанској Крајини и на Кордуну, на пример. Лепо место у овом склопу имају четири његова рада „О говору Враке“ (Годишњаци Филозофског факултета у Новом Саду, књиге XV/1-1972, XVI/1 и XVI/2-1973, XVII/1-1974, на укупно сто десет страна), на данашњој арбанашкој територији североисточно од Скадра, у којима је оцртана слика једног особеног говорног типа српског становништва (делом старинског, делом из Зете, а делом црногорског порекла) који тавори без контаката са сопственом језичком матицом и полако нестаје окружен инојезичним живљем.

 

Разноврсни су аспекти у којима он посматра дијалекте. У својим најопсежнијим студијама он захвата целину проблематике на одређеном дијалекатском земљишту, али и у краћим прилозима осврће се на гласовни систем, или на морфологију, или на акценатске прилике у појединим говорима – онда кад је то нарочито релевантно. Његово интересовање за дијалекатску лексику, које је временом добијало све већи замах и дубину, везано је за два велика пројекта ширег међународног значаја. Први од тих пројеката, Општесловенски лингвистички атлас (ОЛА), бави се битним особинама и распоредом гласовних, обличких и лексичких система на словенском језичком простору. Други, Општекарпатски дијалектолошки атлас (ОКДА), у коме је он био организатор и руководилац научних истраживања у некадашњем југословенском сектору, већ је довршен, а бави се првенствено истраживањем лексике везане за сточарство, као и за животне услове у планинским областима. Пуних тридесет пет година укључен је у сабирање грађе за Дијалектолошки атлас српског језика, за који је обрадио двадесетак пунктова из Војводине и Црне Горе. Такође, он је непосредни организатор систематског прикупљања српске народне лексике у Војводини; сачинио је програм рада, саставио упутства за скупљаче грађе и отпочео разгранату делатност, чији су се значајни резултати указали објављивањем десет томова ове велике едиције (први 2000, а десети 2011. године); тај замашни научни пројекат пионирског је карактера и у јужнословенским оквирима, а циљ му је да наслеђено дијалекатско речничко благо сачува пред брзим променама у начину сеоског живота и менталитета. Учешће у свим овим пројектима захтева врхунску дијалектолошку компетенцију и широке научне хоризонте, а у сваком од њих он је дао одличне прилоге потврђујући тиме своје високе научне квалитете.

 

Посебну пажњу привлаче његови фонолошки описи седам говорних типова српског језика са црногорског дијалекатског подручја, са подацима о инвентару и дистрибуцији фонолошких јединица и систематским освртима на историјски развој гласовног система од старосрпске епохе до данашњег стања. Ти су описи штампани у великом колективном делу Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (ОЛА).

 

Бавећи се фонологијом и теоријски, он је, у оквиру програмског труда Одбора за стандардизацију српскога језика “да се српски језик опреми књигама у којима би, у најважнијим линијама, била сведена битна знања о природи његове вуковске основице и правцима поствуковског развоја, утврђене његове битне структуралне карактеристике и одређена мера његове стандардизованости”, у сарадњи са госпођом др Снежаном Гудурић, професором на катедри за француски језик Филозофског факултета у Новом Саду, израдио је и 2010. године објавио књигу под насловом Фонологија српскога језика, номинално као монографски прилог за граматику српскога језика, а стварно као универзитетски уџбеник.

 

Један део његових радова тиче се српских дијалеката само на посредан начин. Овамо спадају његови написи о ранијим, мање познатим прилозима о дијалектима, од којих су неки објављени још средином 19. века, а други у старијим иностраним публикацијама, практично неприступачним већини наших проучавалаца. Ти написи доприносе осветљавању историје српских дијалеката, а такође и вредновању и научној употреби грађе коју су записали некадашњи аутори. Нарочито су значајни радови о дијалектолошким записима Павла Аполоновича Ровинског (1831-1915) садржаним у једној од књига Црна Гора у прошлости и садашњости објављиваних у Санкт Петербургу између 1888. и 1915; откриће тог материјала, код нас дуго непознатог, представља крупну Петровићеву заслугу.

 

По оцени академика Александра Младеновића (1930-2010), Петровић је један од најистакнутијих српских дијалектолога, добро познат и у иностранству; много је труда уложио у стручно и научно оспособљавање младих дијалектолога (од којих су неки већ сада запажени научни радници), а својим научним радом трајно је задужио проучавање српских дијалеката.

 

Са дијалектологијом су тесно повезана теренска испитивања ономастике. У тој области дао је обрасце систематског и свестраног проучавања, у доба кад је такав рад код нас био тек у повоју. Ова се научна дисциплина у најновије време нагло развија у нашој средини; знатан број других истраживача пошао је за његовим узором.

 

Потврдио се и као добар педагог. Његово ревносно залагање у настави и леп однос према студентима огледају се и у томе што је у Прилозима проучавању језика објављен низ студентских радова чијом је израдом он руководио. Уз то, он је био ментор у изради већег броја магистарских радова и докторских теза. Био је носилац потпројекта „Српскохрватски говори у Војводини“ у матичном Институту и потпројекта „Дијалекатски речник Војводине“ у Матици српској.

 

У Међународном комитету слависта члан је Међународне комисије ОЛА, Међународне комисије ОКДА, Међународне комисије за језичке контакте, Међународног редакционог колегијума ОЛА и Међународног редакционог колегијума ОКДА. Члан је и више одбора и комисија у Српској академији наука и уметности: Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе, Одбора за ономастику, Одбора за речник српског језика и Одбора за стандардизацију српског језика. Члан је уредништва Српског дијалектолошког зборника (Београд), Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Прилога проучавању језика (Нови Сад). Стални је члан-сарадник Матице српске, члан њеног Одељења за књижевност и језик и, у више мандата, члан Управног одбора.

 

Изабрана библиографија

 

Књиге

• О говору Змијања, Нови Сад 1973;
• Говор Баније и Кордуна, Нови Сад-Загреб 1978;
• Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом, Сарајево 1981, 523-557 (у коауторству);
• Топонимија Куча, Ономатолошки прилози IX, Београд 1988;
• Школа немуштог језика, Нови Сад 1996;
• Srpski jezik, Najnowsze dzieje języków słowiańskich, Ополе (Пољска) 1996 (у коауторству); српска верзија: Српски језик на крају века, Београд 1996;
• Ономастика Качера, Институт за српски језик, Београд 2003 (у коауторству);
• Сумрак српске ћирилице: Записи о затирању српских националних симбола, Нови Сад 2005;
• Демократија с наличја, Београд-Ваљево-Фоча 2006 (у коауторству);
• О говору Спича: Грађа (у коауторству), Српски дијалектолошки зборник LVI, Београд 2009;
• Фонологија српскога језика, Београд-Нови Сад 2010 (у коауторству);
• Зловременик, Подгорица 2011;
• Из лексике Качера, Српски дијалектолошки зборник LVIII, Београд 2011.

 

Лингвистички атласи

• Общеславянский лингвистический атлас (ОЛА), Том 1, Београд 1988, карте 2, 31, 35, 39 и 59; Том 2а, Москва 1990, карте 11 и 31 и НМ 248; Том 2б, Вроцлав-Варшава-Краков 1990, карте 14, 18 и 25; Том 3, Варшава 1994, карте 8 и 17; Том 4б, Скопје 2003, карте 3, 10, 11 и 32 и НМ 7 и 8; Том 8, Варшава 2003, карта 38, Том 4а, Загреб 2006, карте 14, 38, 44, 49 и 52 и НМ 1, 2 и 5; Том 5, Москва 2004, карта 18; Том 6, Москва 2004, карта 11;
• Общекарпатский диалектологический атлас (ОКДА), Том 1, Кишињев 1989, карте 32 и 39 и НМ 28; Том 3, Варшава 1991, карте 7, 8, 19 и 47 и НМ 6 и 22; Том 4, Лавов 1993, карте 33, 44, 49 и 50 и НМ 31; Том 2, Москва 1994, карте 1 и НМ 2; Том 5, Братислава 1997, карте 16, 27 и 51; Том 6, Будимпешта 2001, карте 1, 2, 32, 63 и НМ 8; Том 7, Београд-Нови Сад 2003, карте 9, 11, 23, 27, 35, 36, 44, 48, 59, 61 и НМ 6.

 

Редактор и сарадник

• Марко Пеић – Грго Бачлија, Речник бачких Буњеваца, Нови Сад-Суботица (1990);
• Марко Пеић – Грго Бачлија, Именослов бачких Буњеваца, Нови Сад-Суботица (1994);
• Речник српских говора Војводине, 1-10, Нови Сад 2000-2010.

 

Приредио

• Јован Кашић, Трагом Вукове речи, Нови Сад 1987;
• Павле Ивић, О говору Галипољских Срба, Том I, Сремски Карловци-Нови Сад 1994;
• Павле Ивић, О фонологији: Расправе, студије, чланци, Том X/1, Сремски Карловци-Нови Сад 1998;
• Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1999);
• Александар Белић, О дијалектима, Београд 2000;
• Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика : Увод и штокавско наречје, Том II, Нови Сад-Сремски Карловци 2001;
• Павле Ивић – Илсе Лехисте, О српскохрватским акцентима, Нови Сад-Сремски Карловци 2004.

 

Казне

• Решењем Општинског судије за прекршаје у Новом Саду од 3. децембра 1985. године, због тога “што је у свом чланку објављеном у листу »Књижевне новине« број 696/85 од 15.10.1985. године… под насловом »Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени«… учинио прекршај вређања и омаловажавања социјалистичко-патриотских осећања грађана из члана 8 став 1 Закона о прекршајима јавног реда и мира, за који му се на основу истог прописа у т в р ђ у ј е казна затвора у трајању од 60 (шездесет) дана”; жалба на решење о казни уложена због ненадлежности Општинског судије за прекршаје, као и због тога што “је у питању дело које није прописано као прекршај”, у Покрајинском већу за прекршаје у Новом Саду одбијена је потврдом првостепеног решења, а захтев за судску заштиту, уложен Врховном суду Војводине, “одбија се као неоснован”;
• Пресудом Суда части за резервне млађе официре, официре и војне службенике у Новом Саду од 19. априла 1988. године, “због дисциплинског преступа из члана 197. став 1 тачка 2. Закона о служби у оружаним снагама”, односно због тога што се налазио међу потписницима двеју иницијатива (1986): за оснивање Фонда солидарности и за издавање приватног листа Самоуправа, те што је као аутор чланка „Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени“ (1985) “кажњен од стране судије за прекршаје казном затвора у трајању од шездесет дана”, осуђен “на казну губитка чина резервног капетана”. На ову пресуду, коју је потписао извесни судија Јероним Чутурић, Петровић није улагао жалбу, али је о томе оставио два записа. Први, од 7. априла 1988. године, с питањем Првостепеном суду части новосадске Општине Лиман да ли је обавестио јавност “о томе је ли који официр био уплетен у ону новогодишњу стамбену томболу у Скупштини општине Лиман и у аферу око »Неопланте« и њеног »Великог транспорта«. Будући да још не знам је ли ваш часни суд о томе доносио какве пресуде, оставља ме равнодушним могућност да ће о мојој грађанској части расправљати макар неко од оних над чијим именом још увијек остаје сјенка сумње да су сопственој части претпоставили сопствену корист”. И други, од 16. маја исте године (објављен у Књижевним новинама Београд, број 755, 1. јун 1988, 2), који казује да се име Јеронима Чутурића, иначе секретара Правног факултета у Новом Саду, везује за распродају диплома “којом се тај факултет прочуо” и да су “новине најпре јавиле да је испод Чутурићевог печата изишло око 2.800 таквих диплома, а после се тај број »истањио« на 455 (према извештају Политике), односно на 37 (према Дневнику)”, те поставља питање “како Јероним Чутурић све што је сам учинио за појефтињење диплома на »свом факултету« може довести у склад са моралним ликом и угледом резервног војног старешине ЈНА” и, нарочито, улогом судије и председника Првостепеног суда части у новосадској општини Лиман.

 

Награде и признања

• Протестне вечери у Удружењу књижевнике Србије, Француска 7, Понедељком у 19, под заједничким називом „Репресија и стваралаштво“, које су трајале од 11. фебруара до 7. априла 1986. године, све док је био у затвору; на тим вечерима, преко 150 књижевника, културних и јавних радника, својим саопштењима о проблематици вербалног деликта, као и другим протестним прилозима (песмама, есејима, афоризмима) исказало је своје неслагање с репресивним мерама партијске државе против слободног мишљења;
• Зборник Матице српске за филологију и лингвистику број 43, Нови Сад 2000, посвећен је Петровићу поводом шездесет пете годишњице рођења; радове је приложило седамдесетак његових колега и пријатеља из Србије и бројних славистичких центара из света;
• Награда “Павле Ивић” за 2003. годину, коју додељује Славистичко друштво Србије за значајна лингвистичка и лексикографска достигнућа, додељена је њему, као редактору, и приређивачима треће свеске Речника српских говора Војводине (Ђ-Ј), Нови Сад 2003, 218 страна.
• Награда “Павле Ивић” за 2010. годину додељена му је за монографију Фонологија српскога језика, Београд 2010, 524 стране.

Кажу вести „пао је кров“. Греше. Кров се срушио, а пали смо сви ми. И то не данас, него одавно. Пали смо после наплатне рампе у Дољевцу. Пали смо после Рибникара. Пали смо после Младеновца. Пали смо и падамо као народ и друштво. Падамо а дно се не назире. И не плаши мене један кров. И један уговор. И један извођач са тајним уговором. Пуна их Србија. Србија склона паду. Не плаши ме то… Плаше ме људи нахрањени са два јајета Томе Моне. Плаше ме људи који подригују јефтини паризер. Плаше ме људи који ће и данас правдати оне који су одговорни. Плаше ме људи који ће данас рећи да нису криви они који су највише криви. Плаше ме људи који ће просипати крокодилске сузе. Плашим се и сам себе, јер такве више не сматрам људима.

А ви, мученици, који сте остали испод новосадске надстрешнице – ПРАШТАЈТЕ. Праштајте што ћемо вас само данас спомињати. Што сте вест за један дан. Попут Бањске. И Рибникара. И Дољевца. И Јовањице. И Рио Тинта. И Младеновца… И … И… Превише је И. Кад ли ће се незасити новца људских живота заситити??? Праштајте мученици новосадски, нек вам је лака земља. И молите Бога за нас… Јер ми још увек падамо.

Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање обавештава кориснике пензија да су актуелни нови покушаји преваре пензионера, од лица која се лажно представљају.

 

Корисници са подручја Војводине пријављују да их непознате особе позивају путем фиксног телефона, нуде им ваучере за одмор које, наводно, држава поклања пензионерима преко Фонда ПИО. Уз ваучер се нуди и ковид пакет који је, како наводе, такође бесплатан, али је потребно да им се од пензије одбија по 900 динара на име царине која би требало да се плати због увоза наведених пакета из иностранства, наводи се у саопштењу Фонда.

 

Корисници из Београда, у највећем броју са општине Чукарица, пријавили су лица која им долазе на врата и показују фалсификовану идентификацију Фонда ПИО и представљају се као запослени у Фонду, нудећи пензионерима да потпишу уговор о куповини специјалног кревета и других помагала за болесне, по високим ценама и уз могућност отплате преко административне забране.

 

Фонд ПИО наглашава да не учествује нити посредује ни у каквој продаји нити обезбеђивању ваучера за одмор, ковид пакета, помагала, кревета и сл. И апелује на кориснике пензија да буду обазриви и да не потписују уговоре и административне забране.

 

Они наглашавају да ће и убудуће, о свим активностима у вези са унапређењем друштвеног стандарда пензионера, корисници бити обавештени преко званичних канала комуникације Републичког фонда ПИО.

 

 

Председник Нове демократске странке Србије (Нови ДСС) Милош Јовановић поручио је да ће доћи на протест због ископавања литијума 10. августа у Београду и нагласио да ће позвати и грађане да то ураде. У интервјуу за Нову подвукао је да ће тек од јесени кренути манифестације незадовољства због „свеукупног срозавања и понижења“. Према његовим речима, постоји сарадња међу опозиционим странкама и додао је да ће за наредне изборе целокупна опозиција морати заједнички да испостави услове који ће се тицати њеног учешћа у организацији избора.*

(Напомена уредника «ЧОР»: Велики протест је заказан за 10. август 2024, са почетком у 19.00ч. Место окупљања: Теразије у Београду.)

 

Интервју

 

Очекујете ли да овог пута власт дефинитивно одустане од намере да се копа у долини Јадра?

 

Није Александар Вучић одустао ни први пут, само је манипулисао и маневрисао илити једноставно речено, преварио је тада свој народ и грађане ове земље. Како није одустао први пут, тако неће ни сада. Иначе је превара нешто што му је до сада успевало и што му очигледно природно иде од руке. О томе најбоље сведочи његова противуставна и антидржавна косовска политика којом је успео да сецесионистима из Приштине препусти и север наше покрајине коме Албанци до 2012. године нису ни смели, ни могли да приђу, а камоли да преузму контролу над њиме. И све је то Вучић успео да уради уз покличе „Ацо Србине“…

 

Неко би с правом приметио да ни сам ђаво не би тако нешто са толико успеха и бескрупулозности могао да изведе. Али свему дође крај јер колико год неко био вешт шибицар на крају мора да пукне истина да је ипак само обичан шибицар. Тада његова реч неповратно губи тежину и нема те режимске телевизије нити тог ванредног обраћања који могу ствари да промене.

 

Чини ми се да смо са овом Вучићевом идејом да се у Србији мора копати литијум због спашавања немачке аутомобилске индустрије управо ушли у тај процес демистификације. А тај процес је увек само једносмеран.

 

Постоји ли бојазан да се до јесени изгуби енергија која је сада на улицама?

 

Напротив. Мислим да од јесени тек креће манифестација незадовољства због свеукупног срозавања и понижења.

 

Да ли ћете изаћи на протест 10. август у Београду?

 

Хоћемо и позиваћемо грађане да учине исто.

 

Како посматрате предлог Странке слободе и правде (ССП) да је потребно ићи на ванредне парламентарне изборе?

 

Не мислим да је могуће да режим Александра Вучића организује поштене изборе. За наредне изборе ће целокупна опозиција морати заједнички да испостави услове који ће се тицати њеног учешћа у самој организацији избора. Мислим да би све друго било неозбиљно у ситуацији када је власт неповратно изгубила кредибилитет за спровођење избора. Дакле није спорно да избора у неком тренутку мора бити, али мислим да је подједнако неспорно да опозиција мора да узме непосредног учешћа у организацији и спровођењу избора. Верујем да је свима дозлогрдило да се све увек одвија по оној народној – кадија те тужи, кадија ти суди.

 

Може ли уопште да се дође до побољшања изборних услова, да ли је власт спремна да то учини?

 

Власт не поима плурализам и демократију. То су за њих и њихов ментални склоп посве стране и неразумљиве речи. Тако да је потпуно јасно да се ништа неће моћи урадити без притиска – а тај притисак се у ситуацији када је држава приватизована и институције урушене може по дефиницији испољити само на улици. Улица ће, обрни-окрени, свакако представљати први корак. И ово није никаква претња већ логичан закључак да, када забравите све институције, борба природно поприми ванинституционалне облике. То вам је просто као што је два и два једнако четири.

 

Са ким комуницирате од колега из опозиције? Да ли постоји сарадња са њима?

 

Постоји сарадња. Са Александром Павићем сам комуницирао у вези са предлогом Декларације о Сребреници за коју смо као странка – ми из Новог ДСС – сматрали да је неопходно усвојити је у НСРС. И они су дали потписе за наведену декларацију на чему им јавно захваљујем. И њима и њиховим дојучерашњим колегама који су сада у одвојеном посланичком клубу и који су већином такође дали потписе. Разговарам и са људима из проевропске опозиције када је реч о јадариту, барем са оним странкама које су поштовале своју реч дату поводом јунске изборне лакрдије. Дакле комуницирамо. Било би неодговорно то не чинити у оваквој ситуацији.

 

Да ли бисте могли да замислите да уђете у коалицију са остатком деснице и проевропским партијама уколико се буде правио широки фронт против ископавања литијума?

 

Ја дајем врло прецизно значење термину коалиција. Као што знате, термин се везује за изборе и коалиције могу бити предизборне – оне подразумевају заједнички наступ више странака на једној изборној листи и постизборне – које подразумевају стварање заједничке већине у представничким органима и преузимање одговорности у извршној власти. Борба против ископавања јадарита не потпада ни под један од ова два случаја. Та борба може подразумевати координацију или чак заједништво у њој. Лично мислим да ће бити потребна и координација и заједништво. И мислим да политички актери ту борбу и треба да поведу уз јасно дефинисан циљ.

 

Верујете ли и даље да је била добра одлука што нисте изашли на београдске изборе, након којих је власт у свим београдским општинама остала у рукама СНС?

 

Потпуно очигледно јесте. Све што се догодило само је потврдило оно што смо говорили – да избори у Београду нису избори јер на правим изборима може доћи до промене власти. У Вучићевој фарси од избора је то немогуће. Помислити да би учествовање свих политичких актера у тој фарси могло нешто да промени не представља више само логичку грешку, већ чисту глупост. Одговорност оних који су прихватили да учествују у тој лакрдији је заиста голема. Питања о томе можете упућивати само њима, не мени.

 

Шта очекујете да буде епилог постизборне драме у Нишу?

 

Не очекујем ништа. Чини се да се ствари у земљи неће, нити могу, решити на локалном нивоу. Напросто, отишло се предалеко у свему : моралној и материјалној корупцији, медијском простаклуку и примитивизму, косовској издаји, бахаћењу власти, потпуном урушавању правне државе и нестанку идеје и осећања за јавно добро и општи интерес. Недопустиво смо се срозали као држава, нација, народ, грађани… И заправо то је једини истински и темељни резултат дванаестогодишње Вучићеве владавине – свеопште срозавање. И зато већ радимо у оквиру Новог ДСС-а на решењима за период који ће уследити након одласка Вучића који се неминовно приближава.

 

Та решења се тичу како одговорности овог режима тако и неопходних промена политичког система у Србији јер посао креће тек након одласка Вучића са власти. А за тај озбиљан и мукотрпан посао је исувише мало морално и интелектуално квалитетних људи на политичкој сцени. Зато ће бити важно поставити оквире и процедуре и за тај озбиљан и тежак подухват ћу тражити поверење грађана. Овог пута се, зарад будућности и опстанка, промена која следи мора у сваком смислу извршити како треба.

 

Извор: https://srbin.info/politika/milos-svi-na-veliki-protest-10-avgusta-protiv-rio-tinta-na-jesen-sledi/?lang=lat

 

Извор: Нова С

Срамна одлука Филмског центра Србије одбацила могућност подршке филму „Митовима кроз Србију“ српског режисера Бориса Малагурског, али борба још није готова!

<http://malagurski.msnd4.com/tracking/ro/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/839f07b7-b764-ed9e-13fb-6180847783b7/> <http://malagurski.msnd4.com/tracking/lc/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/839f07b7-b764-ed9e-13fb-6180847783b7/>

<https://malagurski.msnd4.com/tracking/lc/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/170b0137-55b0-4cc0-9d3b-3258ff46b397/839f07b7-b764-ed9e-13fb-6180847783b7/>

 

Малагурски:ФЦС одбацио филм о Србији, подржао филм о криминалцима !

Драги пријатељи,

 

Управо је Филмски центар Србије одбио наш нови филмски пројекат — о Србији! Тема је шкакљива, очигледно, јер се ради о промоцији наше предивне земље светској јавности, уз приче о митовима који вековима инспиришу светску цивилизацију.

 

Никада нисмо добили ни динар од ФЦС, можда их Црна Гора и Република Српска нису занимале, али ни тема Србије није их подстакла макар минимално да нас подрже. Уместо тога, филм “Видимо се у читуљи 2” добио је средства од ФЦС, те ће држава у свет слати слику о криминалцима у Србији.

Свима је позната моја критика негативних појава у друштву, али остаћу доследан мисији да Србију светској јавности представљам у најбољем могућем светлу. Не знам хоћу ли успети да снимим нови филм “Митовима кроз Србију
<https://malagurski.msnd4.com/tracking/lc/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/3bcb4972-1ac3-4940-8ed3-857f3bc7c13d/839f07b7-b764-ed9e-13fb-6180847783b7/> ”, али ако има наде, она лежи у теби. Баш теби.

Од овог момента су отворене донације за филм. Буди први који ће својом подршком доказати да верује у Србију, да жели да исправи слику о нашој земљи коју деценијама многи руже и да жели свету да представи истину о лепотама традиције српског народа! Донирај сада овде:

 

ПОДРЖИ ФИЛМ О СРБИЈИ<https://malagurski.msnd4.com/tracking/lc/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/170b0137-55b0-4cc0-9d3b-3258ff46b397/839f07b7-b764-ed9e-13fb-6180847783b7/>

 

U ime mladog filmskog tima sa kojim sarađujem, od srca se zahvaljujem!

 

Срдачан поздрав,

Борис Малагурски

режисер, продуцент

 

*

 

Dear friends,

 

The Film Center of Serbia has just rejected our new film project — about Serbia! The topic is controversial, obviously, because it is about promoting our beautiful country to global audiences, along with stories about myths that have inspired civilization for centuries.

 

We never received a single dollar from the FCS, maybe Montenegro and Republika Srpska weren’t interesting for them, but even the topic of Serbia didn’t encourage them to support us at least minimally. Instead, the film „See you in the obituary 2“ received funding from FCS, so the state will send a picture of criminals in Serbia to the world.

 

Everyone knows my criticism of negative phenomena in society, but I will remain consistent with my mission to present Serbia to the public trhoughout the world in the best possible way. I don’t know if I will be able to shoot the new film „Serbia: A Mythical Exploration <https://malagurski.msnd4.com/tracking/lc/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/abf460d3-9d24-461e-94d6-1d36155698b9/839f07b7-b764-ed9e-13fb-6180847783b7/> „, but if there is hope, it lies in you. And you alone.

 

Donations for the film are now open. Be the first to prove with your support that you believe in Serbia, that you want to correct the image of our country that has been smeared by many for decades, and that you want to present the truth about the beauty of the traditions of the Serbian people to the world! Donate now here:

 

SUPPORT OUR SERBIA FILM <https://malagurski.msnd4.com/tracking/lc/9b557577-3b56-43c9-8ed1-e124a5f740ce/170b0137-55b0-4cc0-9d3b-3258ff46b397/839f07b7-b764-ed9e-13fb-6180847783b7/>

 

In the name of the young film team which which I’m cooperating, I sincerely thank you!

 

Kindest Regards,

 

Boris Malagurski

Director, Producer

 

Зауставите / Зауставимо Рио Тинтово рударење које уништава природу Србије!!! |

 

Ниже је линк ка европској петицији против Рио Тинта.

Важно је проследити је што већем броју људи, у што краћем временском року. Велики број потписа (преко 5000)  аутоматски покреће ЕУ парламент, који шаље ноту нашој влади. 

Није безначајно. А испод линка дат је превод петиције на српски језик за оне који не користе стране језике.

 https://you.wemove.eu/campaigns/stop-rio-tinto-mine?fbclid=IwAR02IR-S-tL7p0_w3JCVMvk5B

 

 ШАЉИ ДАЉЕ!

 

• * *

 

ПЕТИЦИЈА ЕВРОПСКОМ ПАРЛАМЕНТУ

 

Ову Петицију су покренули ЗлаткоКокановић, Миладин Ђурђевић  Маријана Трбовић Петковићћ и Верица Рајтеншпис

 

ПЕТИЦИЈА

Позивамо вас да забраните рударске пројекте и прераду метала у долини Јадра у Србији.

 

Посебно захтевамо да откажете предложени рудник литијума Рио Тинто у Лозници. Захтевамо да заштитите биодиверзитет, плодно тло, пољопривредна села и богата културна подручја.

 

ЗАШТО ЈЕ ОВО БИТНО?

Најплоднија земља Србије налази се у прелепој долини Јадра. Мали породични пољопривредници узгајају малине и шљиве, баве се пчеларством и сточарством оваца и коза. Долина се граничи са планинама, окружена је водом и дом је хиљадама одрживих вишегенерацијских фарми.

 

Али уместо да га заштити, Влада Србије је одобрила пројекат са мултинационалном рударском корпорацијом Рио Тинто, за експлоатацију „јадарита“, руде литијума у ​​долини. [1] Влада и компанија су игнорисали научнике и стручњаке за рударство који оштро саветују против рудника, и прете да нанесу непоправљиву штету води, земљи, ваздуху и људима. Игнорисани су локални грађани, који не желе да се одрекну свог одрживог пољопривредног земљишта које је генерацијама у њиховим породицама. [2]

 

Одбијамо да дозволимо да Влада у наше име уништи долину Јадра. Одбацујемо тровање извора воде.

 

Процес одвајања хемијски стабилног литијума из руде јадарита подразумева употребу концентроване сумпорне киселине. Процес би се одвијао на 20 километара од Дрине и користио би 300 кубних метара воде на сат, док би се хемијски пречишћена вода враћала у реку Јадар.

 

Изливање неизбежно загађене воде, као и подземних вода које садрже арсен, живу и олово, загадили би читаве сливове и наставили свој пут преко Јадра до Дрине и Саве, загађујући не само Србију већ и изворишта других земаља.

 

Одбацујемо загађење ваздуха. Третман горе наведеним (и додатним) агресивним киселинама производи токсичне гасове који се могу ширити у радијусу од преко десет километара и који ће нагризати кожу и плућа људи и животиња.

 

Одбацујемо угроженост становништва око долине Јадра зарад интереса мултинационалног корпоративног профита. Рио Тинто је обећао 700 нових радних места, али је заборавио да помене да ће 19.000 људи бити расељено или озбиљно погођено.

 

Рио Тинто је 2020. уништио 45.000 година стару свету пећину аустралијских Абориџина. [3] Компанија и њени представници су више пута осуђивани за превару и платили су милијарде долара одштете [4] и казне за нелегално уништавање земљишта, али настављају да пустоше и уништавају природну средину широм света. Компанија је оптужена за учешће у ратним злочинима у Папуи Новој Гвинеји [5], где је због присуства њиховог рударења избио десетогодишњи грађански рат.

 

Ова петиција је само један од првих корака у борби против овог рудника, у којем стојимо иза Устава Србије и становника долине Јадра, као и свих грађана Републике Србије који трпе катастрофалне последице овог еколошки катастрофалног пројекта. До данас нисмо видели анализу јавног интереса за овај подухват, анализу која је законодавни мандат у реализацији једног оваквог пројекта.

 

Грађани Србије имају право на чист ваздух, чисту воду и здраве услове живота. Зауставите прљави рудник литијума Рио Тинто и заштитите људе, наше наслеђе, нашу животну средину и реке долине Јадар. Удружени можемо да сачувамо животну средину.

 

Референце:

1. Просторни план рудника обухвата 2.030 хектара, укључујући 22 села у околини Лознице и Крупња, и усвојен је без икаквог дугорочног плана експлоатације литијума и без потврде резерви, на основу којих би се могао реално утицати на живот и животну средину рудника бити одређена. Многи споразуми између владе и Рио Тинта нису објављени, чак и након што су их грађани легално тражили, што указује на озбиљан недостатак транспарентности и потенцијалну корупцију у име владе.
2. https://balkangreenenergynews.com/voices-of-discontent-over-rio-tintos-jadarite-mine-investment-in-serbia-grow-louder/

 

1. https://theconversation.com/rio-tinto-just-blasted-away-an-ancient-aboriginal-site-heres-why-that-was-allowed-139466
2. https://www.bbc.com/news/business-41661628
3. http://statecrime.org/bougainville-rio-tinto-faces-war-crimes-allegations-in-bid-to-reopen-mine/

 

УДАВИЈА СЕ

 

Пало је Удружење књижевника Србије! Као да чујем аплаузе и узвике одобравања оних који Удружење не воле: оних што годинама упорно и безуспешно покушавају да постану његови чланови мислећи да су самим тим што су нашарали неколико реченица о свом непоновљивом животу тиме стали раме уз раме Андрићу и Исидори; или оних лоших писаца који мисле да им Удружење не пружа онолико колико заслужују (као да оно некоме нешто пружа); или оних лоших људи међу којима се могу наћи и добри писци; или оних припадника оба Удружења која су настала простом деобом оног некад јединственог, међу којима су на једној страни комплексаши а на другој пувандери; и понајвише оних на чије шалтере и врата УКС куца сваке године подносећи на конкурсе за средства за разне програме који би, заједно са осталим уметничким гранама требало да чине живо срце српске културе оних… Доста! Доста! Можемо да нађемо још. незадовољника који  једва чекајувест да је Удружење књижевника Србије пало, да га више нема…

Није пало Удружење! Пао је плафон у Удружењу књижевника после једне целоноћне, дилувијалне кише. Пао је јер је био склон паду после вишегодишњег башмебрига става који владајући део друштвене заједнице има према култури уопште, па и према Удружењу књижевника Србије. А тај пад је симболичан. Да је бар пао на нечију савест. Али, како да падне на нешто чега нема. Знаменито место, Француска 7, кућа заштићена као архитектонски споменик Београда, тужно се урушава већ  више од три деценије. Толико отприлике има откако се у политичкој јавности уврежило мишљење да је култура само намет и да није оно што нам неизоставно треба. Зашто у политичкој јавности? Зато што политичари држе кључеве од опште касе и они процењују шта друштву ‒ за чију су се наклоност у изборним кампањама борили и зубима и ноктима ‒ треба. Држе кључеве од касе која припада свима, баш свима, а не само припадницима њихових странака. А онда се тих двадесет пет-шест посто становника Србије ‒ који су, што убедивши гласаче а што крадуцкајући гласове освојили власт ‒ понашају као да је све њихово. Нарочито оно што није.

Откако је почела да пропада кућа писаца у коју су смештена два књижевна удружења и Удружење књижевних преводилаца Србије, промениле су се разне власти, што демократске што популистичке, али се њихов однос према згради која је писцима додељена на управу на 99 година још 1946. године није променио ни за длаку. Да парафразирамо речи садашњег председника УКС Милоша Јанковића упућене културној и не само културној јавности: Извршни одбор Скупштине града Београда дао је зграду на управу писцима и преводиоцима поново, на 99 година, 1998. године. Исти орган власти је 2001. исту зграду доделио на коришћење Удружењу књижевника Србије, Српском књижевном друштву и Удружењу књижевних преводилаца Србије на 10 (sic!) година. Има нечег мутног у тој демократској „дарежљивостиˮ. Од 2013- сва три удружења траже од градске управе да се уговор обнови, али одговора нема. Никаквог. Најгоре је то што је Завод за заштиту споменика града Београда, не тако давно, добио извесне паре за израду пројекта за обнову зграде. И, ништа.Нема пара а нема ни пројекта.

Не би нас чудило да је неко на ту кућу бацио око. И чека згодан тренутак. Онај нечаснији део Срба то тако ради.

 

 

 

Повод за то се опет наводи западна пљачка руског капитала у вредности од 300 милијарди долара. Треба имати на уму да су Американци уграбили и 7 милијарди dolara авганског злата кад су Талибани преузели власт у својој земљи. Те пљачке су увек биле део америчке спољне политике али се о томе много ћутало док је ово са Русијом свима отворило очи. Сећам се да су пре низ година покрали и рачуне Северне Кореје у Макау. А ако баш хоћемо да идемо и даље у назад после Другог светског рата, они су покрали и злато Југославије и уцењивали су нас да спроводимо спољну и унутрашњу политику по њиховом диктату да би нам то вратили. То су урадили и са Чехословачком и ја сам то све читао на сајту америчког Стејт департмента тако да то знам директно из њихових домаћих извора. То не може нико да каже да није истина. Покрали су и злато које је Хитлер покрао од других народа. То је све само мали део онога што су они опљачкали широм света. О томе би могла да се састави цела енциклопедија а о преварама да ни не говорим.

 

https://youtu.be/aTG-14g5mlQ

 

 

Више самоорганизованих српских организација је у суботу, 25. маја 2024. године на челу са Бобаном Дончићем организовало БЛОКАДУ УПОЗОРЕЊА НЕЗАКОНИТОГ АДМИНИСТРАТИВНОГ ПРЕЛАЗА ЈАРИЊЕ и најавило нове БЛОКАДЕ тих измишљених прелаза, јер су велеиздајнички, неуставно и незаконито претворени у царинске прелазе.

 

ПОГЛЕДАЈТЕ СНИМАК СА ОВЕ ЗНАЧАЈНЕ БЛОКАДЕ УПОЗОРЕЊА НЕЗАКОНИТОГ АДМИНИСТРАТИВНОГ ПРЕЛАЗА ЈАРИЊЕ

https://youtu.be/-alpnXr25Tk?si=_OEraiU7ZZdifB-X

 

Неколико километара пре незаконитог административног прелаза Јариње српска полиција је све представнике самоорганизованих Срба детаљно претресла као да тиме штити окупационе НАТО и ОВКа снаге на Косову и Метохији.

 

Али први говорник, професор Божидар Митровић, доктор правних наука је започео своје иступање признањем: «Српска полиција нас је пре неколико километара детаљно претесла да се увери да не носимо са собом неко оружије. Али и поред тог детаљног претреса ми смо пренели најмоћније оружије и донели га као подршку намученом српском народу на окупираном Косову и Метохији.» Ту је професор застао. Ко зна шта су бројни униформисани полицајци у том тренутку помислили, «Ми смо пронели и донели српском народу ЗНАЊЕ као најмоћније оружије – да га наоружамо за самоодбрану.»

 

Професор је указао:

1. постоје два битна узрока због којих Западне, колонијалне силе покушавају са манијакалном упорношћу да предају Косово и Метохију – Албанији:

1. 1. то је хиљадугодишња стратегија Римске империје и њеног клерикалног настављача Ватикана да потисну народ Рас (православне СлоВене/Србе) са мора, што успешно чине: стравичним геноцидима, незапамћеним етничким чишћењима, измишљањем новоНарода, новоЈезика, Терминолошким ратом против народа РАс (Руса и Срба, који су тај свој сакрални назив користили до 1848. године),
   2. обећање које су САД и Британија дали у сепаратном, колаборационистичком споразуму после Стаљинградске и Курске битке са нацистичким Вермахтом да повуче своју групу армија Е са Балкана и Пелопонеза у који су укључили Брозове партизане и Албанске партизане којима су обећали да ће Абанији предати Косово и Метохију ако не буду нападали повлачење ове нацистичке групе армија у Немачку и Аустрију, које обећање одлуке Нирнбершког трибунала – чине ништавим, али средства информисања у Србији о томе и даље ћуте.

1. у Европи постоје две цивилизације:

1. 1. територијална, Римска цивилизација која припадност, статус појединца целини одређује преко територије па на једној територији монопола физичке принуде као најбитнијег елемента државе – може постојати само једна нација – због чега су НАТО окупационе снаге протерале 250 000 Срба са Косова и Метохије,
   2. РасСенска/Српска, родоВерна цивилизација у којој се припадност целини друштва одређује преко рода па нису сви становници Србије – Срби, односно Србијанци јер сви знамо ко је из ког рода:

1. 1. 1. тај систем родне, РасСенске/Српске цивилизације се најбоље очувао на српском КосоВу (скраћеница од КолоВенија/земља СлоВена) и у Црној нам Гори,
      2. у ужем делу Србије тај систем није очуван јер је становништво Србије три и више пута нестајало у време Турске окупације не само због тога што су Турци Србима секли главе и од њих правили (Ћеле) куле, већ пре свега јер су убацивали у Србију колеру, кугу, тифус као бактериолошка средства тоталног истребљења српског народа (genocide totale) па је трагично да се доноси измишљена Резолуција о наводном геноциду над Србима који су примили ислам у време те окупације,

 

Професор Митровић је закључио да Римска империја, њен клерикални настављач — Ватикан, колонијалне силе Запада и НАТО окупационе снаге системски уништавају остатке те древне РасСенске/КолоВенске/СлоВенске цивилизације рода на простору КосоВа (КолоВеније), односно БелеВеније (латинизовано: АлбВеније) јер уништавају родовски систем (тејпове) и Велику породицу такозваних албБанаца. Због тога је констатовао да на КосоВа и у Белој Венији постоје:

а) остаци Белих Вена – светлокосих/пиргастих и светлооких СлоВена,

б) остаци црнопутих Турака и

в) црнопути Цинцари (остаци римских легија) из Москопоља.

 

Професор је позвао све њих да се врате и језиком и рАзУм-ом у окриље Српског народа како би спасили своје РАсСенско устројство рода – тејпове и своје Велике породице.

 

Али удбашко-језуитско-троцкистичким снагама и режимским средствима јавног дезИнформисања из Београда и ужег дела Србије није потребно овакво моћно оружије – које је Србима са КосоВа (КолоВеније) и БелеВеније – изложио проф. Митровић. Као у време Брозовог ТанЈуга (Телеграфске агенције Нове Југославије) они су телеграфски кратко и једоумно известили А ДА НИСУ ПОКУШАЛИ ДА УКАЖУ НА УЗРОКЕ НАПОРА ЗАПАДА ДА ПРЕДА КосоВа – АлбВенији:

Kosovo Online

https://www.youtube.com/watch?v=Y_48W3hUUns

0:00 / 0:38   Jarinje, Transparenti sa protesta podrške Srbima na Kosov

 

https://www.youtube.com/watch?v=zmrQ7aOc0wU

Jarinje, Protest podrske Srbima na Kosovu

 

TV VOJVODINA

https://rtv.rs/sr_lat/politika/na-jarinju-odrzan-skup-podrske-srbima-na-kosovu-i-metohiji_1542772.html

Nedaleko od administrativnog prelaza Jarinje, danas je održan skup podrške Srbima na Kosovu i Metohiji, prenosi TV Most

 

Говорници са протеста упозорења су имали три врсте закључака што је невероватна лепота и вредност (и ове БЛОКАДЕ НЕЗАКОНИТИХ АДМИНИСТРАТИВНИХ ПРЕЛАЗА) који показују да само кроз различито и слободно размишљање можемо тражити и наћи излаз из овог «безизлаза» у који нас ја сатерала велеиздајничка албаноКратија коју нам је лукаво наметнуо Запад на врху извршне власти у Београду:

1. закључке које су састављале наше поштоване колегинице,
2. закључке које је предложио професор Митровић, укључујући и захтев да Загорка Доловац поднесе оставку и буде процесуирана по закону, као и да се карте ускладе са синтагмом српског језика,
3. закључке које је системски и стратешки изнео професор Кузовић.

 

Да ли ће и који научници и средства јавног информисања објаснити због чега су се:

1. у Црној Гори, на КосоВа(КолоВенији) и Белој Венији (АлбВенији) очували родови (тејпови), братства и племена а
2. у Србији трагова тога нема.

 

На овом скупу сам најпрецизније — колико је то јавно иступање допуштало објаснио: да је родови, братства и племена у ужем делу Србије нису очувани због чињенице да је становништво Србије у најмање три наврата потпуно нестајало (тотални геноцид) због куге, колере, тифуса који су долазили из удаљених крајева Мале Азије у време Турске окупације, јер је и у Првом светском рату тифус намерно убачен у Србију као бактериолошки рат из ендемских подручија Босне, али Александар Вучић о томе и даље ћути, иако сам му поднео званичан допис:

1. о неопходности да наложи да се карте и картографски подаци ускладе се синтагмом и правописом српског језика те да се убудуће на картама:

• • уместо латинизованог и британизованог појма Албанија пишу искључиво древни српски назива Бела Венија јер је Аустро-Угарска од древнословенских племена Белих Вена (КолоВена) направила Албанију, иако карте Афанасија Селишћева, руског академика потврђују да је већина топонима на простору Беле Веније (тзв. Албаније) – слоВенског порекла.
  • уместо назива Скадар користи древни сакрални/божански појам српске престонице: КолоДар јер је управо КолоДар процес годишњег васкрса природе и опадања после јесење равноДневице, што је хришћанизовано кроз народну песму «Зидање Скадра на Бојани», што и јесте КолоДар/каленДар и каленДарско знање,
  • уместо скраћеног појма: КосоВа да на свим картама користе пун древни слоВенски назив: КолоВенија, што значи да је то земља КолоВена/СлоВена,
  • све топониме такозване Албаније убудуће исписују према картама Афанасија Селишћева познатог сојетског академика, који је доказао да је већина топонима слоВенског порекла, пошто КосоВари већ сада мењају српске топониме на простору такозваног КосоВа. ж

​​​​​​​2.  да отворено проговори о уникалном случају у свету да се за геноцид оптужује српски народ који је жртва:

2.1. тоталног геноцида (total genocide) који је системски вршен над српским народом под окупацијом Отоманске империје када су нестајали у неколико наврата сви становници простори Србије услед бактериолошког рата против Срба путем убацивања куге, колере и тифуса у Србију и

2.2. резултата БАКТЕРИОЛОШКОГ РАТА против Срба у Првом светском рату (када је услед тифуса убаченог из ендемских простора тифуса у Босни) нестала 1/3 српског становништва Србије и Другом светском рату из ендемских тифусних подручија Босне и Херцеговине после Игманског марша преко залеђене стране Игмана, како би побили Србе — партизане,

 

3. да Александар Вучић, Ана Брнабић, Марко Ђурићи, Дејан Ристић и ИВица Дачи као део АлбаноКратије поднесу неопозиве оставке јер су својом политиком довели српски народ до Резолуције о измишљеном геноциду над Србима муслиманске вероисповести што је смишљено да би се Немачка као и Хрватска и ханџар дивизије ослободиле плаћања ратних репарација због геноцида над Србима у Првом и Другом светском рату.

 

Изражавам вам благодарност због разумевања узрока због којих Западне колонијалне силе манијачки упорно покушавају да отцепе Косово и Метохију од Србије, о чему се више не сме ћутати. Због тога смо свим учесницима овог МИРНОГ УПОЗОРАВАЈУЋЕГ ОБЛИКА БЛОКАДЕ  предали разгледнице на којима смо указали на ове УЗРОКЕ о којима Београд и у Београду — и даље ћуте.

обнова знања и поштовања

 

Срби у Тексасу протестима инсистирају да се измени спомен-плоча у тамошњем Спомен-парку холокауста на којој су исписане фалсификоване цифре о броју страдалих Срба у Јасеновцу. Градитељи тог парка прихватили су тврђење хрватског фашисто-комунисте Туђмана и његових следбеника: српског злосрећног историчара Дејана Ристића, садашњег министра информисања и директора Музеја геноцида у Београду, и још злосрећнијег назови владике Ћулибрка.

 

Добар је савет свим Србима организатора протеста Срба у Тексасу. Прочитајте га:

 

Поштовани господине Батуран, Хвала вам на јављању. Ми смо свјесни да се историја фалсификује и искривљује и од стране несрба и од стране Срба. Да није тако, не бисмо се ни ангажовали ни борили. Борба је вриједност сама по себи, без обзира на исход и сваки Србин треба да се бори ондје гдје се задесио и против онога што га је задесило, средствима и снагама које посједује. Сам опстанак православних Срба је побједа. Други избор је пристајање на зло и нестанак, што је гријех. Бићемо вам захвални ако прослиједите информације о нашем протесту Србима и српским пријатељима у вашој околини или тамо гдје мислите да треба да се чује. Учинили бисте много. Братски поздрав, Vladan Ivkovic President

Удружења: „АКЦИЈА ЗА СЛЕПЕ“, Инклузивно удружење „ЖИВИ СВОЈ САН“, Београдско књижевно друштво и New Kantautor Music, позивају вас да дођете 23. априла 2024. године у 19.30ч, у велику салу Божидарца, Београд, ул. Радослава Грујића 3, на ПРВИ ФЕСТИВАЛ КАНТАУТОРСКЕ МУЗИКЕ „ЗЛАТНИ СВЕТИОНИК 2024.“.

На Фестивалу ће учествовати познати кантаутори Србије, као и чланови удружења-организатора и Удружења књижевника Србије, уз значајну медијску подршку.

Гесло Фестивала је: ВРАТИМО МУЗИКУ МУЗИЦИ, ДАРУЈМО ЈОЈ ЛЕПУ РЕЧ“.

 

Улаз је слободан.

 

Публика ће моћи да својим добровољним прилогом подржи рад „Акције за слепе“. Прикупљена средства ће бити намењена издавачкој делатности Удружења.