Категорија: Историја и савременост

29. Мај 2024.

О Арбанасима. Арбанаси веле да су били Илири и староседеоци Балкана, али је занимљиво да им крштеница добацује тек до краја XI века, при чему ни у Арбанији нити по данашњем Косову и Метохији ни у траговима нема арбанашке макротопонимије, а темељито је сачувана српска, једнако као и српска реч у многим арбанашким лексичко-семантичким системима. Другде сам то нашироко образлагао, а овде ћу од свих тих речи издвојити само две и обе се тичу тзв. „интимне анатомије“, тј. односе се на називе онога што људи „носе међу ногама“: kotš ‘penis’ ~ ко­чањ ‘стабљика (купуса, кукуруза)’, али и ‘membrum virile’ и pitš ‘vulva’. Да су Арбанаси балкански староседеоци и да су као народ самосвојније утемељени, те би две речи ваљда морале бити њихове и Србима, свакако, много мање познате. И то нас доводи пред питање: неће ли, ипак, бити тачан навод да су они на Балкан стигли 1043. из јужне Италије за трупама Георгија Манијака, а да су им корени негде тамо по падинама Кавказа уз Каспијско језеро. И ваља нам овде повући једну занимљиву паралелу између тих „кавкаских Албанаца“ и наших данашњих Арнаута. За оне прве остало је више сведочанстава о томе да су од почетка V века (и током више каснијих векова) знали за писменост, да су на њихов језик биле преведене Књиге Пророка, Апостол и Јеванђеље, да су у Манастиру Св. Катарине откривена два албанска палимпсеста из Х века, а да је 1937. формулисано схватање да би тај албански језик могао одговарати удинском језику као представнику лезгинске гру­пе дагестан­ских језика. „Кавкаски Албанци“, дакле, били су писмени и били народ већ у првом миленијуму нове ере, а њихови балкански потомци пропустили цео други миленијум и дочекали да им Беч и Ватикан направе и језик и државу. А они се, осим клањем Срба и затирањем српских трагова, ничим другим никад нису ни бавили.

*

Каплан Буровић (1934–2022). Не зна се је ли био најдуговечнији затвореник на планети: у Брозовој Југославији у затвору био две године, после побегао у Арбанију и томе, према неким наводима, додао још 44 године, не знам кад је завршавао студије албанологије (у Скопљу и Тирани), Арбанаси му масакрирали децу Душана и Душицу из другог брака, умро у Швајцарској, на последњи починак испратио га Митрополит Јоаникије на православном гробљу у Улцињу. Помињем овде тек три његова навода: 1) Скадар је био српска престоница хиљаду година пре него што су у њега стигли Турци; 2) Арнаути су у Скадар, појединачно, почели улазити тек при крају XIV века; 3) арбанашки академик Реџеп Ћосја упутио је позив својим сународницима: „Лажите! Лажите! Што више лажите – тако се једино са Србима можете обрачунати“! Основе за такву Ћосјину „научну аргументацију“, после Првога балканскога рата, успоставио је Черчил захтевом да се Срби повуку из Скадра, а ако се буду „нећкали“ – он ће им под  Скадар довести енглеску ратну флоту – да подупре његову демократску аргументацију. Тих су дана, наиме, Енглези, Аустро-Угарска, Ватикан (и не знам да ли и које друге мрачне силе) припремали формирање „арбанашке нације“, то недавно открила млада бугарска историчарка Теодора Толева и своје откриће – подмирила главом: неке историјске истине није препоручљиво откривати, а њихови благајници у својим настојањима да их „одбране“ умеју бити врло неселективни и једноставно их решавају – или метком или отровом.

*

»Поглед у Грчку«. По сличним „мерама“ могли би се осмотрити и неки други европски језици, а ја овде бирам грчки и њихово пордé (пéрдомаи је глагол), што се на „отменом српском“ именује као ‘флатуленција’, на малкице разумљивијем српском то је ‘стомачни ветар’, а иначе – прдеж. Показује се, дакле, да се Грци „са задњега краја“ оглашавају по српском обрасцу, а то се (вели мудра наука која се зове етимологија) дешава и са свим словенским језицима, али и са многима несловенским – од западне Европе до Индије (па не треба да чуди ако су се том речи повезали и грчки и арнаутски). Мени се, међутим, „допада“ да овој речи придружим и отмену европску – пардон и да њено уобличење „протумачим“ као извињење „грешника“ коме се „отео ветар и озрачио“ оне који су се нашли у његовој близини. (А после Европљани заборавили корен речи и измислили му неки много „финији“ и – лажљивији.)

*

»Мртву главу не диже из гроба«. Срба је било док су имали село. И док су знали да нема дома без домаћице нити домаћинства без домаћина, а њихов слом почео је кад је то схватио и Броз и (већ „на положају“, 3. фебр. 1944) наредио: „Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце“ и њихову имовину, „поглавито индустријске објекте и творнице, пренијети у Хрватску и Словенију“. И Броз је, уз оне индустријалце које је пострељао, само кроз Забелу прогнао и пострељао и 86.000 српских домаћина, којима се најчешће не знају ни гробови, али је остало записано да су многи закопавани плитко – да би им пси могли развлачити кости. А међу Брозовим најугледнијим „домаћицама“ налазиле се афежејке које су  знале све осим да би, понекад макар, могле бити и – жене. И од њих после стасавале феминисткиње, НВО-глодарке и њихове (и Бранкичине) фемплачаре. И ових дана показале чудну радозналост за једну необичну тему: могу ли оживети традиционална пољопривредна насеља у Србији. Па веле: „Села нам пропадају 40 година, требало би бар 15 да се спасу“. Или: „Просечан је становник у 546 насеља (од њих је 100 у Шумадији) старији од 60 година“. Или: „У 1200 села мање од 100 становника“. Или: „У 314 села нема ниједне жене да рађа“…

Ту сам тему, не тако давно и не знам како, повезао са сломом српске школе, рекао да је он дефинитиван и неопозив као и слом српског народа, то му обезбедили држава и „државници“ који су са тарабама јединица „превођени“ кроз основну и средњу школу, а после куповали дипломе на факултетима које су сами оснивали и уредили да се на њима  студира „до последње рате“. И довели школу до тога да су из ње протерани учитељи (а од оних што су још остали више од три петине баталило би струку којој су посветили живот ако би им неко понудио други посао који не би био слабије плаћен). Сва је прилика, наиме, да ускоро неће бити ни школа ни Срба, ови потоњи одлазе или из земље или у земљу, а школе ће опустети једнако као и хиљаде села о којима нам, уз већ поменуте појединости, сведочи и докони „мали пољопривредни произвођач“ – који нема другога посла па чита статистичке годишњаке: „У Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду од 15. до 34. године. До половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села“. И томе сам тада додао накану Бранкице-повереникце да тамо насељава Арапе (да нам, вели, поправљају расу и да ће их у томе подржати њене Ане, Зоране, Гоце, НВО-глодарке Соње, Наташе, Милићке и друге феминисткиње и фемплацуље). Србија је, притврђују нам оне, већ одавна престала да се рађа: 20% Срба има једно дете, 40% – има двоје, 2% – има троје и/ли више, а онај остатак „то“ чини „одостраг или у главу“) и зато наше фемплацуше, глодарке и њихове емеритњаче ускоро неће имати ко сахрањивати па ће се, као и све друге стрвине, распадати тамо где падну и не успеју се придићи.

*

Броз – окупатор и разарач. Помињем ове појединости с циљем да неке забриженике за судбину српског села подсетим  и на покоју друкчију чињеницу. Једна је од њих најбитнија: не пропада село у последњих 40 година него од комунистичке окупације, тј. од онога дана кад је Броз најавио да ће се према Србији понашати „као према окупираној области“, са том наредбом послао окупационе трупе Пека Дапчевића и подржао их са не-зна-се-колико усташких пуковнија и СС-Ханџар дивизија које је од 2. јула 1943. до окупације „превео под своју заставу“, одао им признања и поделио ордење за покоље „западних Срба“ и са њима продужио послератно затирање „источних“. Броз је, наиме, схватио да Србе може уништити једино ако уништи село, ако народ прогна у градске торине, с тим циљем најавио индустријализацију и електрификацију, његова сабраћа Далс, Кенан и дружина све то „теоријски образложили“, а окупаторска служинчад сваку њихову идеју оживотворила. И довела до онога што показују цифре које су напред поменуте, а хрватско-босанско-арнаутска кољачка коалиција (уз подршку македонско-црногорских националних брабоњака) потписала резолуцију о геноцидности народа који су управо они геноцидно сатрли наступајући под заштитом највећих зликовачких народа које је историја запамтила – Англо-Американаца и њихових западноевропских „подупирача“ (француских, немачких, холандских, белгијских и иних).

*

Чиме, мој Председниче, замајаваш народ? Читам ових дана, као и много пута раније, да сте и ти и твоји државници дошли да отворите нову немачку фабрику у Прељини, да тамо и другде отварате рудокопе Рио Тинту, Дандију, Зиђину и другим тровачима Србије, сазнајем да градиш западноморавски аутопут да тровачима олакшаш и убрзаш посао. И да жестоко погураш поробљавање Србије. А никако се не могу сетити кад си последњи пут поставио камен темељац за неку српску фабрику, кад си најавио да ћеш Лабус-Динкићеву дружину повешати (за ноге и голе стражњице – кад је већ она праведнија казна укинута) испред српских банака које су уништили и довели више од тридесет страних пљачкаша – да пустоши оно што је од српскога јада и сиротиње још преостало? И кад ћеш домаћим банкарским лопужама придружити министре-разбојнике и министре-будалетине који су одшколовали Малог Косту (у Рибникару), Великог Уроша (у Малом Орашју и Дубони), али и многе њихове узоре и следбенике. Сви су ти министри, наиме, уредили да се српска школа претвори у разбојничку јазбину и довели до тога да у реномираним српским школама има више убистава него у реномираним српским крчмама. А путеве за то трасирали мајстори који су с тарабама јединица проведени кроз основну и средњу школу, после на сваком ћошку и иза сваког шанка оснивали високе школе на којима се, како рекосмо, студира „до последње рате“. И узгред: Малом Кости дотурили – револвере, а Великом Урошу – дугу цев. Признаћу ти, мој Председниче, право на то да се против мојих оптужби побуниш и ја ћу се морати сагласити: ти си био мали кад је тај велики злочин почео, али се нећеш моћи одбранити од чињенице да је неко злочин морао зауставити пре него што су се Коста и Урош „догодили“. И да си ти последњи у низу који се морао „пробудити“, министре-разбојнике разоружати и онемогућити их да наоружају Косту и Уроша. Знам ја да је српску школу утемељио и њен први министар био Свети Сава, знам да је Он ту школу дотурио до Доситеја, да су од Доситеја до Броза (одн. до Ђиласа и његове Митре) за министре националне памети Срби увек бирали своје најумније и најчеститије представнике, а да је слом те памети почео са Ђиласом и Митром: они су у свом брачном кревету поделили надлежности: он да разори Академију, а она Универзитет; он да постреља неке гласите академике, а она да од партијског олоша формира „Суд части“ и отера у смрт или у ћутање најчасније српске професоре. Мој Председниче, зло се таложило пуних осам деценија, експлодирало пред твојим очима и ти се не можеш одбранити од чињенице да си се нашао у блату из којега се не можеш ни извући, а камоли се од њега опрати. Ти си изабрао министре који су нам побили децу и мораш им узети реч кад брбљају и „на врло оштар начин се бране указујући свима да не уочава[ју] узрочно-последичну везу одговорности државе и онога што се догодило“. Ваља, при свему томе, бити и правичан па им признати да они ту „узрочно-последичну везу“ не примећују јер до тога нивоа свести они не могу ни добацити: они не знају ни где су се налазили ни о чему су одлучивали.

Зато се, мој Председниче, распитај ко би и како могао одати признање твојим министрима за све злочине које су извршили над српском децом и српском памећу, предложи да се позатварају сви њихови „универзитети“ и прочешља памет која се на њима расцветавала. Па се после распитај има ли још кога живог из старог Завода за уџбенике и може ли се покушати да се макар нешто спасе од српске националне памети и да се са српског уџбеничког тржишта прогна нацистичка и усташка Klett-Žužul-Žderić фаланга, да им се ода признање за три геноцида које су у ХХ веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе и да се прогласи да ће то бити довољно да се не доврши и четврти – над српском децом.

Уморан од живота, а свестан да сам га у бескрајном незнању потрошио, назначујем овде тек понешто од онога о чему сам маштарио, а нико ми никад није рекао ни куд да се окренем ни којом стазом да пођем и да, макар са слабим изгледима, дођем до неког одговора на питања која су ме „мучила“. Било је међу тим питањима и оних „важних“ и оних бесмислених, а постројаваћу их сакато будући да сам одавно престао да покушавам трагати за логиком њихове хијерархије.

Ређаћу белешке како ми долазе под перо (да не кажем – под тастер).

*

Баба Мунира и њени ефендијице Бакир и Златко веле да су Срби над „Бошњацима“ у ХХ веку извршили десет геноцида, али никако да објасне чудну мистерију: како су они после свакога од њих бивали све бројнији (па их одавно у Босни има више него и Срба и Хрвата заједно), а усташко-комунистичкој коалицији било довољно да над Србима изврши само три геноцида и да Срби нестану и из БХ-Фед и из Хрватске. И како баба Мунира зна да је у Поточарима побијено 8.382 Насер ефендијина кољача ако признаје да их је за 25 година тамо покопала тек нешто више од шест хиљада пресељавајући их из свих б-х градова (први „шехид“ погинуо је у Поточарима још 1982) и из Европе (откуд јој пристижу гастарбајтери) додајући им оне три хиљаде упокојених који су после васкрсли у бирачким списковима или оне Србе чији гробови никад нису пронађени па у Поточарима починули као „НН-шехиди“. При чему се показује да је то исти онај народ који је још почетком прошлог века поучавао своје католичке пореднике да се за њихово „ново хрватско име… до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

*

Не знам ни чији је ни на чему је заснован суд да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, али је занимљиво да они врло брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. Нека то потврде само две ситнице, од којих је прва старовремска: на четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, Немци су затрли Словене и о томе сведочи словенска топонимија од Алзаса до Лужице. Друга је потврда из наших дана: мала министарка Аналена Бербок потврдила је немачку злочиначку памет тиме што је („у лéту“) схватила суштину баба-Мунирине науке и пристала на то да се од укупно 1923 костура (колико их је око Сребренице ексхумирано и „комплетирано“) може истесати довољно јапије да се за више деценија после рата покопа макар шест хиљада шехида). Мала министарка није чула за свога великог сународника Хердера, али њу не треба питати како се могло догодити да су „духовно празни Енглези“, као највећа злочионачка држава која се икад ширила планетом, успели да њен народ (двапут у ХХ веку) гурну на Русију и да је изложе двама страшним поразима и страдањима. Као глуп народ, наиме, Немци не примећују да их Енглези припремају и за трећи такав полом: НАТО је у Рамштајну донео неке одлуке које су Руси разумели као „објаву рата без резерви и ограничења“, а Немачка пристала да и трећи пут изгори у ратној катаклизми у каквој није горела ни 1914–1918. ни 1941–1945. И никако да се „досети“ да јој то увек обезбеђују исти – „савезници“. Као ни чињенице да су силе које су, током прошлог века, истуриле Черчила, а данас подупиру Клауса Шваба, никад нису предводили Људи нити су икад могле бити доведене ни у најдаљи дослух с људскошћу.

*

Другде смо записали да је „на дивљаштву заснована и енглеска колонијална моћ, посебно откад су њени гусари и трговци робљем обезбедили отплату свих државних дугова и омогућили оснивање Источноиндијске компаније која је, »под ауторитетом британске круне стекла монопол на трговину с Истоком« и за собом оставила пустош свуда где се појавила. Добра је за то потврда оно што се од половине 18. века догодило са Бенгалом. »Калкута и Бангладеш данас су прави симбол беде и очаја«, до доласка Енглеза тамо се производио памук квалитетнији од енглеског. Дака је била просперитетнија од Лондона и остала записана као »Манчестер Индије«, а производња пиринча била је толика да је потпуно обезбеђивала прехрану становништва. Један век енглеског присуства у тој области био је довољан да се све то уништи, да Дака са 150.000 становника спадне на 30.000, да у целој области годишње почне да умире триста до четири стотине хиљада људи јер су огромна пиринчана поља преоравана и претварана у плантаже мака (опијум је био много рентабилнији!), а Индија принуђена да увози неквалитетнији енглески текстил. Уз све то ни индијска бродоградња није узмицала пред енглеском, а свеопште разарање индијске привредне моћи под енглеском управом послужило је Џавахарлалу Нехруу као основа за закључак да се може повући »нека врста паралеле између дужине британске владавине и прогресивног раста сиромаштва« на индијском потконтиненту“.

Своју дрогирану памет Енглези су после проширили и на Кину претворивши је у полигон с највише опијумских зависника на планети и тај су проблем комунисти решили и брзо и радикално: плантажере пострељали, а плантаже мака попалили. (А центар за контролу светских путева дроге остао негде на некој лондонској адреси.)

*

Добро је што Закон о родној равноправности није повучен: сад ће нас неке нове учевњаче поучити о томе како српским језиком треба блејати – по њиховим правилима. Оне ће наредити, тј. пропишати, да жена не може бити режисер и да мора бирати хоће ли бити режисерка или режисеруља; не може бити писац и мора бирати између писице и пишуље; неће да буде мајка ако њен „партнер“ неће да буде мајкан; неће да је трудница ако „партнер“ није трудњак; неће да је породиља ако се „партнер“ не потврди као породиљац (ако ковачуља-емеритњача пропиша породиљко – моћи ће и тако); те ће учевњаче наредити да се Шароња мора телити – да Шаруља не би били дискриминисана… Оне хоће све – па и оно што, по неким другим „законима“, никад није могло бити.

Рецимо – да се жена нађе у православном олтару. И за то су већ успоставиле „женску номинацију“ највиших свештеничких чинова: „патријарх“ им је матријарха, „митрополит“ – митрополитуља („у игри“ су и митрополитача, митрополитњача, митрополитаљка, али и неке друге лексичке могућности) „епископ“ ће им бити – епископа, али никако не успевају да се договоре о томе како ће звати „женског попа“. И ваља им признати да избор између мноштва могућности није нимало лак: попа, попица, попара, попача, попуља, попуша, попаљка, попајдара, попуждрача (те ће нам недоумице разјашњавати Зорица Мршевић), а мене је „оборила с ногу“ прва реакција једне старе комшинице: кад сам јој рекао да неке жене „хоће да су попови“, она ме је само погледала (да провери мислим ли то озбиљно), а онда је креснула реч: „Благо нама: имаћемо и попове и попизде“. Верујем да ће се Зорица сагласити са тим да се та реч (у медијима, образовању и науци) обележи као „ексклузивно родно сензитивна“, да ће јој се прикључити и епископизда (као и бискупизда – у тамонеким другим „црквама“) и да ће се све оне наћи у оном приручнику на сајту Владе Србије и да ће српска деца тамо најбоље научити оно што ће им помоћи да се нађу уз српску парламентарну већину. Па да се и она, једнако успешно – изругују српском језику

(24. мај 2024).