Категорија: Историја и савременост

(Напомена уредника: Испод чланка дајемо фотографије оригиналних докумената/наредби којима су Шокци и Буњевци, Брозовом политичком одлуком – подупртој силом принуде –   уписани у Хрвате.)

„Буњевачка матица“ Суботица

 

 

РЕВОЛУЦИОНАРНО УКИДАЊЕ

ШОКАЦА И БУЊЕВАЦА

 

 

Исправљајући неправду према Божидару Масларићу,

за кога се грешком тврдило да је организовао затирање имена Буњеваца

 

Не чекајући крај рата, народна власт објавила је да се о трошку државе сви документи Шокаца и Буњеваца, као и остала евиденција у књигама о њима, мора преправити.

 

Буњевци нису остварили матичну државу у којој би представљали већинску нацију, већ су се, стварањем нових националних држава после братоубилачког рата, после живота у Југославији, нашли, као и толико пута пре тога, у више држава, између више национализама, принуђени да маневришу својим егом и покушајима асимилације. Спорови о посебној етничкој припадности Буњеваца присутни су у последњих стотину и педесет година. Националне државе и томе одговарајући национализми, продукт су околности које су створиле „нација и држава руку под руку“. Још у 19. веку у француској буржоаској револуцији нација је дефинисана као политичка заједница грађана, али не у етничком смислу. Нација је и америчка, а народи, који ту нацију са сопственом самосвешћу чине, су посве различити. Код нас постоји широко распрострањено бркање појмова народ и нација. У западном развијеном свету, на који се позивамо у маштању о будућности, постојали су, а и сад постоје многи народи за које сазнајемо тек кад одемо тамо, јер тај свет с нашег прозора изгледа потпуно хомоген иако је етнички сложен. Захтев политичке лојалности који се подразумева од грађана, чини везу са већинском нацијом дозираном, јер су етничке мањине сумњиве као потенцијално нелојалне. У пројектима „национализације“ у државама које су ишле принципом стварања од различитих етницитета, општег заједничког националног идентитета, понеке етничке групе су имале развијену самосвест, углавном као сећање и завет предака, као ми Буњевци. „Модернизација“ малих у сигурније веће националне одреднице, коштала је многе нестанка. Нестанка у смислу пристанка употребе језика, изучавања свачије, само не историје оних чије гене носе. Свођење на фолклорно, на штету историјског, стварало је увек осећај небитности, маргиналности. Мање од једне десетине држава на свету има стварно хомогену етничку структуру, а са језицима је ситуација још сложенија, од око 5000, пар десетина се сваке године угаси заувек. Иако се у међународној, па и нашој балканској садашњости на права мањина често позива, поготову у билатералним разговорима суседних земаља, положај мањина лелуја између права на различитост и настојања домицилне државе да минимизира те захтеве. Новији приступ овом феномену истиче историчност, ovde-onde, принципима субјективности, контекстуалности. Утемељен је на култури и историји групе, али није њезин прост израз, већ је и подразумевана симболичка заједница која верује у своје посебно и заједничко порекло, на томе засновану посебну културу. Ово су принципи који могу да доведу у питање и истородност већ заокружених већих нација, у којима познаваоци националне историје могу идентификовати аналитички родове, који су својевремено себе доживљавали као на вишем степену организоване јасно издефинисане заједнице, без икакве представе да ће се кроз који век звати заједничким именом, са у то време доста различитима. Етнички идентитет Буњеваца у савременом смислу, своје зачетке има у радовима, пре свега, калочког свећеника Ивана Антуновића (рођен 19.јуна 1815. у Кунбаји), каснијег насловног бискупа, који је своје капитално дело „Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих..“, какве ли ироније, објавио материјално подржан од стране Г. Остојића.  Покренуо је 1870. и „Буњевачке и Шокачке новине“, које су се звале управо онако како међ наводницима стоји и никако другачије. Па, зар је бискуп за осуду, може ли когод казати да је био заведен, необавештен, је л’ наговорен. Како о његовом раду сви имамо и усмено и писмено консензус да је наш велики препородитељ, Зар то већ није потврђено и на научним скуповима, организованим управо на тему Антуновићевог рада? Каснији нови назив листа – „ Буњевачка и Шокачка вила“ зорно говори о континуитету ставова. Говори и о нашем заједничком именитељу. И Буњевцима и Буњевцима-Хрватима и Хрватима-Буњевцима заједнички је именитељ – Буњевци. Ни једна друга реч ове три групе генетски и родбински потпуно истог народа не веже у целину, из које су елементарна саставница. Све је то лепо, али ћемо ми за сваког запитати – а од којих је …. То нас здраво баш не занима кад заједничког именитеља у самоспознаји и самодефиницији нема. Увек разликујемо рођену сестру од даље родбине, брата од стрица и брата од комшије и пријатеља. У недостатку историјских репера, просторних одредница, често се покрећемо за букачима, верујући у њихов сашивен костим. Наше рухо можемо видети само ако се окренемо унатраг, око себе, оно је такво какво су га деда и мајка наша носили, па тако дедин деда  и мајчина мајка, сви што су рађали децу нашег презимена, без којих нас и наше деце неби било оваквих какви смо, већ другачијих, јал никаквих.

Бискуп Антуновић је свој програм изразио и речима: – Мене је права Буњевка (великим словима) родила, и зато донле нећу да умријем док се не освидочим, да и ви остали драгог свог народа синови…жестоки бол не осићате кад гледате, гди они наши рођаци … у незнанству гину, бројем и имовином се губе, јел не имаду, ко би им књиге знанства садањег свита отворио и удилио… – Био је то и његов акцент на фине и грубијанске облике мађаризације.

Сложености свакако доприноси и међу нама јако изражена и стара идеја словенства и југословенства. За веровати је да смо ми Буњевци платили ову идеју последњим дукатима.

 

Историјски прекид са прошлошћу

Пресудни рез, за неверовати је, да је то чувано ко важна тајна до недавно, алатом у својој руци засекли су комунисти, пред сам крај другог свецког рата. Због какве трговине је важно било акт о преправци постојећих евиденција о Шокцима и Буњевцима издати дан пре потписивања капитулације Немачке на тлу Југославије остаје да се утврди, ако о том постоји писмени траг. Ал’ документе о самом наређивању, сад већ имамо за четри града у нашој мултинационалној и мултиконфесионалној Војводини.

Спровођење у живот овог „административног геноцида“, како га је назвао аутор текста правник г.Карло Дујмовић у „Сомборским новинама“ од 07. 09. 2001, оштро је међу првима, критиковао јавно. У закључку текста аутор подвлачи – После више од пола века Буњевци у својој отаџбини Србији и Југославији изјашњавају се као народ. Закон о попису (Сл.лист СРЈ бр. 74/99) тачка 11. национална припадност, шифра 10 Буњевац“.

Први пут пред светом документ о том сакаћењу архивске грађе и колективне свести, показао је сомборски адвокат и ондашњи председник сомборског „Буњевачког кола“, г. Ђуро Бошњак, 23. марта 2003. на електорској скупштини за избор Националног савета буњевачке националне мањине, где је као најстарији председавао седницом. Документ издат од САНОО-а среза Бачка Паланка је годину дана пре добио од покојног управника сомборског архива г. Радета Шумоње. Радосно је на скупштини казао – Господо ово од данас више не важи – знајући, наравно, као искусни адвокат,  да са тим (самим оснивањем Националног савета) још није докинута латентна снага овог наређења. Убрзо је председник Националног савета г. Никола Бабић затражио од гђе Невенке Башић Палковић да крене трагом бачкопаланачког документа. Искусном библиотекару није био велики проблем да ове документе нађе у Суботичком архиву. У књизи „Окружни Народно ослободилачки одбор у Суботици“ светлост дана чекали су документи ГНООВ-а  из Новог Сада, на којима се види њезиним рукописом уписана сигнатура нађених докумената / на нашој копији/, затим суботичко наређење и мартоношки одговор на наређење из Сенте.

Убрзо, у новембру исте године, новинар Нада Харминц доноси текст – Педседник Буњевачког националног савета Никола Бабић обавестио је јуче новинаре да су открили документ о забрани постојања буњевачке и шокачке нације, из 1945. године, за који до сада нису били уверени да постоји. У истом чланку је објављен и мали факсимил овог документа у величини од  7×6 цм, па је тако остао нечитљив.

Првог децембра исте године затражио је Национални савет од  Скупштине Војводине да иста, поништи овај документ и исправи ову неправду. Осим г. Ђукића и г. Чанка обавестили су и г. Мауриција Масарија из ОЕБС-а, од којег су добили подршку за решавање овог проблема. Одговор Скупштине Војводине, по речима адвоката г.Ђуре Бошњака је био да не може дерогирати полицијске документе, већ само законе. С обзиром да је ГНООВ (Главни народно ослободилачки одбор Војводине) 14. маја 1945. био главни орган народно ослободилачке власти у Војводини, јасно је да правни континуитет постоји, па тако и ово аветињско питање, без обзира што је формално, акт издало одељење за унутрашње послове тог истог ГНООВ-а. И то у форми наређења, с тим да је избегнуто да се документу да званичан облик, те не стоји ни да је наређење ни одлука ни штогод друго. У пракси имало је готово снагу уредбе, поготову ако узмемо у обзир ко је све ово иницирао. Примењивали су га сви органи власти деценијама, ревношћу каква се није примењивала ни за оно што је здраво већма требало пазити, као што је косовска иредента, а пошто се ревност примењивала и на изборима на свим нивоима, спроводило се врло савесно и од стране највише власти.

У осмоброју „Буњевачких новина“ од 23. децембра 2003, онда још у издању „Буњевачке матице“, где је привремено бијо смештен и Национални савет, г. Никола Бабић каже – Положај мањина у држави је регулисао закон о заштити права и слобода националних мањина СРЈ, па је након формирања Државне заједнице Србија и Црна Гора, било нејасно ко сада преузима те обавезе. Дилема је разрешена на састанку представника мањина са Ненадом Чанком, председником Скупштине Војводине, који нам је саопштио да ове надлежности, омнибус законом преузима покрајина… Након тога смо били примљени код председника извршног већа Ђорђа Ђукића који је саслушао све наше проблеме… Овом приликом сам Ђукићу предочио копију Уредбе из 1945. године … Истовремено сам захтевао да се ова историјска неправда отклони. Поред покрајинских органа, каже се даље у тексту,  примио их је и министар за људска и права мањина г. Расим Љајић, о чему  је г. Бабић казао – Поред већ наведених проблема са којима се сусреће буњевачка заједница, министра Љајића сам упознао са чињеницом да све мањинске заједнице имају матичну земљу од које добијају материјалну, техничку, па и кадровску помоћ, да је Буњевцима матична држава некада била Југославија, а сада Србија. Како остале мањинске заједнице имају подршку матичне земље, а Буњевци не, тешко је говорити о равноправности.
Поред текста објављен је сада по други пут факсимил новосадског основног документа у довољној величини да се са лакоћом може прочитати садржај наређења.

Из данашње перспективе, ови документи су велика срамота и споменик недемократичности револуционарне комунистичке прошле власти и свих оних апаратчика који су све  тако марно спроводили.  Тај рад на, временом се показало, анационализацији Буњеваца и Шокаца, учинио је да се створи слика да су само они имали огромну негативну стопу прираштаја, док је ту баш на рачун нас, растао број Југословена. Због слепачког руководећег рада, људи који нису из нашег корпуса, у младима је сазрео утисак да није битно да ли си Буњевац. То је атрибут необавештености, треба бити тамо где од тога што си има пропулзивности. За разлику од Срба и Мађара, који су своју прошлост истраживали до далеких времена, родољубиво се према њој односили, искрено подржани чак и од сопственог клира, поједини буњевачки прваци,  ломили су ногу том нашем асталу за којим смо кадгод светковали. Сад се они, који се с нама ни близу нису могли мирити кадгод, диче нашим старим јунацима и успесима, именујући их својим, а ми се обезличујемо до нивоа фолклора. Истини за вољу, тако умањен наталитет је и међу Србима староседеоцима и Мађарима, али се њихов број сразмерно не умањује због досељавања са југа и из Баната. Највећи проблем је што деца из мешаних бракова, због „небитности“ буњевачке гране, у свом кућном васпитању, своју децу одгајају у духу веће битности духовности, оног другог родитеља. Да друга наша половина,  не добија тако кратковиде инструкције, повела би се за срцем, а оно увек непогрешиво слути кад ће олуја и болест.

Ако би разговора ради претпоставили, да сви наши момци и девојке ступе у мешовите бракове, нас би у следећој генерацији нестало, а велики народи то на својем прираштају не би ни приметили.

Најчвршће тло за сваког Буњевца и Буњевку је да се отворено поноси баш својим генсом, свим својим, а не да наши вајни политичари, са пунђом на глави, изјављују пред светом, како се надају, да у скупштини више неће чути буњевачки језик, па нам се сви смеју, и једним и другим.

Вратимо се на претходне последице. Суботичко наређење је издато два дана после покрајинског, дакле дан после потписивања капитулације 16. 05. 1945. под бројем 5869/1945.  По садржају је исти са осталима, односно садржај је из основног новосадског документа од 14. 05. 1945. Интересантно је да се у делу текста : – Догађа се, да се многи Хрвати уводе као буњевци и шокци у рубрике где се означава народност….за разлику од друга три пронађена наређења реч Буњевци и Шокци пише малим словима, а само Хрвати великим. То је сигурно зато што баш у Суботици, у то време баш Буњевци чине велику већину, а Суботица с тим Буњевцима у већини, фигурира као један од највећих и најразвијенијих градова претходне краљевине Југославије.

Следећи по датуму настанка, међу онима које имамо, је документ Среског народно ослободилачког одбора, среза Бачко Паланачког -одељак за унутрашње послове – Секција за унутрашње послове 1-6 и све  војне станице 1-6, издало је овај документ под бројем 1968/1945. дана 18. 05. 1945. Како су се у то време документи куцали на механичкој писаћој машини, на врло танком папиру да би се мого постићи одређен број копија, па су се они доста провидели, на полеђини је с друге стране видљив  печат о запримању – Плавна 20. 5. 1945. под бројем протокола 1039, а бијо је усмерен очигледно на Шокце. Интересантно је из данашње перспективе за Шокце споменути следеће писмо Игнаца Алојзија Брлића из Брода -Вуку Караџићу, с краја априла 1834. у којем између осталог каже: – Ове зиме т.ј. у месецу марту мало не биаше окерши у Босни, – керштеници Шокци и Власи били су се протива Турцим подигли, али непромотривши да још није одређено и уговорено време дошло – морадоше се трећи дан умирити, – поп Јовица био је Вођа… (Мухсин Ризвић „Између Вука и Гаја“ „Ослобођење“ Сарајево 1989.).

„Невен“ од 30. 04. 1939. каже – „ХСС која је основана прије 13 година у Суботици са циљем да разбије идеолошко јединство војвођанских Буњеваца и Шокаца, које је до сада постојало, почела је поновно живахну акцију“.

Више путева из ових цитата воде, требало би који од могућих  реконструисати, па пробати из данашње реалности живота Шокаца, приближити се могућем закључку без нервозне априорности.
Последњи документ пронашао сам 10. јуна 2007. (Историјски архив Сомбор – фонд 530).  Документ број 1178/45, који Окружни одбор Сомбор доставља ГНОО-у Апатин, издат је истог дана ко и суботички, а запримљен под бројем 2390/45 дана 26. 5. 1945. На њега се наишло крајем 2005. године, у току редовне обраде фонда „Срески народно ослободилачки одбор Апатин 1945-1946.“. Показан је покојном директору Шумоњи, али га је он, не познајући нашу, ипак буњевачку неслогу, дао на увид једној милетићкој племениташкој госпођи , која је ту вест, вредно чувала од јавности.

Споменутим документима је као и у осталима, скоро увек исте садржине, наређено дословно следеће:

– Догађа се, да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике где се означава народност, а не као Хрвати као на пр.: у легитимације, разне евиденције и спискове, и то бива често и по њиховом изричитом захтеву или вољи и нахођењу дотичног чиновника.

            Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву.

            У разним окрузима и местима, где су они досада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним објавама и разним другим списковима по народности. У будуће се имају уносити само искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити  и нове издати, издавање нових легитимација несме се поново наплаћивати од странака. Ставља вам се у дужност да о овоме одмах известите све градске и среске одборе а преко ових и месне, да то што пре безуветно спроведу

(подвучено у оригиналу, примедба И.П.), а ви да се старате, да се ово свакако изврши и да о учињеном известите.

            Горње вам се доставља знања и извршења ради с тим да у року од 10 дана о учињеном поднесете извештај /без пожуривања/ овом Одбору.

            Рок 10 дана.     

СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!

Све је врло хитно и важно. О извршеном, мора се у остављеном року од 10 дана доставити писмени извештај. Један од тих је и извештај Народно ослободилачког одбора Мартонош под бројем 1974/1945 од 7. 06. 1945. упућен СНОО-у Сента. У њему се каже: – Na Vas broj 3072/1945. izvestavate se da su bunjevacke i sokacke narodnosti po legitimacijama, birackim spiskovima, putnim objavama i raznim drugim spiskovima ispravljeni i uvedeni kao Hrvati.
У потпису – јунаци – Председник МНОО-а Бајић Илија и референт за у.п. Чонградац Љубомир. Изгледа да машина коју су користили није имала нашу ортографију.

 

Како је до свега овог уопште дошло? Нормално, морало се с највишег места иницирати

            Одговор налазимо без потребе читања између редова, из Титовог говора на Оснивачком конгресу КП Србије у Београду 8. маја 1945. – значи недељу дана пре простачког и нецивилизацијског „дописа“ ГНООВ-а из Новог Сада, који су после сви цитирали. Сироти, шта су и могли, били би смењени, и то сад кад је јесен родна, у мају стигла. Нису блесави, написали, па шта њима (Буњевцима и Шокцима) буде. Завршавајући говор о односу према Шиптарима, Тито прави следећу паралелу. – Узмимо, на примјер, Војводину. Ми градимо јединство и братство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац. Он тражи пропусницу за Београд, а овај му пише: народност – Буњевац. Ако су Хрвати имали усташе, онда су Срби имали четнике. У чему је разлика између једних и других? То су грешке које треба искоријенити. Из темеља треба искоријенити локални шовинизам! Ја бих хтио да наша Војводина буде заиста покрајина братства и јединства, у којој ће сви народи живјети у слози, гдје неће бити никакве разлике између њих. („Аутобиографска казивања“ Институт за савремену историју Београд, ИИ том – прво издање 1982.)

Из малопре казаног логично следи  да је најтежи удар национализма по државу – па међ нама Буњевцима, локалним шовинистима.

Ето дара просветљених другова.

До сад је пронађено, 7 докумената предметног садржаја, поређаних хронолошки како су издавани:

8. маја 1945. Титов говор на оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије
9. маја 1945. Главни народно ослободилачки одбор Нови Сад-број 1040/1945
10. маја 1945. Окружни народно ослободилачки одбор Суботица- број 5869/1945
11. маја 1945. Окружни народно ослободилачки одбор Сомбор – број 1178/1945, запримљено у Апатину
12. маја 1945. Срески народно

ослободилачки одбор Апатин – под бројем 2390/1945

18. маја 1945. Срески народно ослободилачки одбор Бачка Паланка – број 1968/1945
19. маја 1945. Срески народно ослободилачки одбор Апатин – број 2390/1945

 

                                Месном народно ослободилачком одбору

7. јуна 1945. Народно ОО Мартонош – број 1974/1945 /одрађено / Како је „политички маркетинг“ одрађен у оно време

У уторак 24. октобра 1944. генерал мајор Божидар Масларић, (Даљ 1895. – Загреб 1963. ђак – солунски добровољац, од јануара 1937. командант батаљона Шездесет друге шпанске бригаде у грађанском рату, у земљу дошао 1944. из Москве, са места подпредседника Свесловенског комитета, народни херој), донео је у Суботицу наређење да се због потребе мобилизације свих привредних снага (и пре свега питања сарадње дела неславенског становништва са окупатором) успоставља привремена војна управа на подручју Баната, Бачке и Барање. „Радио вијести” од 25.октобра само наводе да је на крају генерал Божидар Масларић, одржао завршни говор. Он је у Суботици опет, две недеље после тог 6. новембра 1944, на великом митингу поводом двадесет седме годишњице Октобарске револуције. Први је том приликом диванијо Грго Лулић – секретар Народно ослободилачког одбора и између осталог казао: –Ми, становници града Суботице, Хрвати, Буњевци и Срби нећемо то заборавити…

После њега диванијо је потпуковник совјетске војске Слуцки, а онда је реч добио генерал Божидар Масларић који је почео речима: –Браћо Славени! Браћо Буњевци и Срби! Другови борци, подофицири, политички комесари и командири…

Србе и Хрвате спомињао је још само у контексту сарадње појединих групација са окупатором, а о Буњевцима више ништа.

После њега, диванијо је члан Главног Народно ослободилачког одбора за Војводину, Геза Тиквицки, који помало загонетно каже да је: – срећан што..можем послије трогодишње окупације ..да прозборим јавно нашим језиком…

Важно је скренути пажњу на мање познат говор представника Националног комитета и члана Главног народно ослободилачког одбора Војводине – Николе Петровића (Нови Сад 1915, члан председништва АНОЈ-а и члан НКОЈ-а, члан владе ДФЈ), који у „Радио вијестима” од 8. децембра 1944. каже на конференцији ЈНОФ-а (Јединствене народно ослободилачке фронте) за град Суботицу: … – рођен у Загорју, син хрватског народа, њиме се поноси читав хрватски народ. На њега могу бити поносни и Хрвати Војводине…Сви поштени људи уживаће слободу и сва права. То доноси и обавезе за те народе. Они треба да докажу ђелом, да немају ништа заједничког са крвником Хортијем и њиховим слугама, који су на примјер, забрањивали нашим Хрватима у Бачкој да се називају тим именом и дозвољавали су им само да се називају Буњевцима. То горко наслеђе припада прошлости. То наслеђе треба уједињеним снагама да се отклони…. Живјело братство и једнакост наших народа!…__

Ето нас Буњеваца на истој линији са Хортијем, по мишљењу друга Николе Петровића, и ми би фуртом баш, то што и они – да не будемо друго до Буњевци, ако може. Па фала, док једаред не вратимо. На крају је телеграм упућен Националном Комитету ослобођења Југославије у којем се изражава жеља – да се крајеви  Баје и Печуја, насељени у већини нашом славенском браћом, прикључе … Телеграм је послат још и председнику САД Франклину Рузвелту, маршалу Стаљину и председнику британске владе Винстону Черчилу (ни мање ни више).

Могући смер оваког расплета  посетом Таванкуту, најавио је  буњевачки генерал Народно ослободилачке војске Иван Рукавина, из чувеног рода личких Рукавина. Рођен је 26. јануара 1912. у Оточцу, пензионисан као генерал армије , гимназију завршио у Огулину, студирао медицину у Загребу, где је постао члан СКОЈ-а од 1933. Био је командант батаљона „Ђуро Ђаковић“ 129. интернационалне бригаде у шпанском грађанском рату, један од организатора устанка на Кордуну и Банији, од устанка до септембра 1943. командант  Главног штаба НОПО Хрватске. Од маја 1942. је члан врховног штаба НОП и ДВ Југославије – (обавештење Ј. Б. Тита из Фоче од 06. 05. 1942.), од 1943. до 1944. командант је IV корпуса НОВЈ, а у време посете на Таванкуту, како стоји у „Радио вијестима” од 30.децембра – заповедник је Војне управе за Банат, Бачку и Барању, па шеф наше војне мисије у Паризу, начелник ВВА ЈНА, командант армије, народни херој, академик (Подаци из „Војна Енциклопедија“ и из „Лексикон – Народноослободилачки рат и револуција у Југославији 1941-1945). Његова војна каријера трајала је до пролећа 1967. кад  је  смењен. Тито о томе каже: – Још у децембру 1966. године кад је пао Ранковић, у Бијелој вили одржан је састанак са војним врхом, на којем су генерали Иван Рукавина и Богдан Орешчанин инзистирали на реорганизацији ЈНА и концепту Територијалне обране (ТО) у републикама. Гошњак (министар војни) је био против, а подржавао га је генерал Ненезић. Но „лавина“ реорганизације Армије је кренула. Рукавина и Орешчанин имали су подршку Бакарића и Кардеља. Осим тога, и Владо је био стално у сукобу са Гошњаком од 1944. године и његовим избором за секретара ЦК Хрватске. У другим републикама Гошњака су сматрали руским човеком, али никад нису могли доказати да је „русофил“. У пролеће 1967. године предлагали су Орешчанина за министра. Ја нисам пристао и Гошњак је и даље био министар. Видећи да немам републичке подршке посебно Словеније, Хрватске и Македоније, ја сам одлучио да Иван иде у пензију, посебно због његовог става према ТО. Његово место добио је Никола Љубичић, иако је и сам Гошњак предлагао Орешчанина. Одмах по доношењу новог Устава Гошњак је и службено пензионисан. (Вјенцеслав Ценчић „Титова последња исповест“ у издању „Графос“ Београд и „Орфелин“ Краљево, 2001.). О посети Таванкуту, новине „Радио вијести“ извештавају да је генерал  Рукавина дошао да честита  Божић у друштву  представника Националног комитета – Николе Петровића, који је ту са жељом  да у име војвођанских Срба честита Божић, председника НОО за град Лајче Јарамазовића, команданта Војног подручја Милоша Тадијиног, члана Главног одбора НОО Гезе Тиквицког, прочелника привредног одељка Ладислава Гроса и других. Дочекани су на почетку села свечано с коњаницима и заставама. На лепим жељама у селу, упућених од стране др Грге Тумбаса, генерал Иван Рукавина је одговорио „буњевачким нарјечјем“ како стоји у новинама следећим речима: – Срићан вам Божић, да вам проговорим нашом липом икавицом како ме је моја мајка научила, дошао сам не да вам држим програмски говор, него да вам зажелим срићан Божић и да се провеселим с вама. Али ипак осврнићу се на хисторију Хрвата у овим крајевима. За вриме Аустроугарске покушавали су да вас однароде и помађаре. И што су они у свом настојању били упорнији, ви сте били чвршћи и ви сте побједили. За вриме прошле Југославије опет су вам покушали оспорити хрватство, а сад кад је створена демократска и федеративна Југославија, ја вам кажем да нема више бојазни без обзира којој ће федеративној јединици припадати аутономна Војводина, да ће тко више оспоравати ваша права или хрватство. Говор је прекидан клицањем маршалу Стаљину и маршалу Титу.

Зашто је управо генерал Иван Рукавина дошао да каже коју Буњевцима, на липој мишаној, заборављеној, а код нас највећма очуваној икавици,  когод можда може упамтити ако само мало ‘тидне. Није ли можда одлазак Барање, која је до краја рата сматрана интегралним делом Војводине, на захтев КП Хрватске 1945. из састава Војводине, а улазак  источног Срема у њен састав, иако је Андрија Хебранг, на своју руку 1945. послао читаву гарнитуру својих руководилаца у Месни комитет Сремске Митровице, са задатком да обухвати све партијске организације у Срему и да их прикључи ЦК-у КП Хрватске, чему се Тито истина одлучно успротивио („Нови прилози за биографију Ј.Б.Тита“ III том,Владимир Дедијер -Београд 1984./ , као још једна, од и сад табу тема, на истом овом трагу,  нових простора.

Ова идеја, наравно није нова. Маја 1939. заказан је долазак изасланика др Мачека (који је у Суботици студиро права), др Људевита Томашића у Шебешић, али је посета била забрањена, а поднете су и кривичне пријаве због ширења  вести да је постигнут споразум по којем ће у краљевини Југославији доћи до извесних померања граница. Читани су и текстови за које се диванило да су нацрти споразума (Историјски архив Суботица, Ф57.3616/1939.) У службеним белешкама жандармерије, евидентирано је да је месец дана пре, земљорадник Фрањо Рудић из Таванкута добио од Јосипа Вуковића Ђиде неки текст споразума и да је у њему означена посебно краљевина Србија, краљевина Хрватска и краљевина Словенија, с новим граничним линијама, односно који ће котари којој краљевини припасти, док ће војска и морнарица бити заједничке, а буџети одвојени. Овај конфедерални процес, започет је потписивањем споразума Цветковић-Мачек 24. августа 1939. чиме је створена Бановина Хрватска, са  низом државних овлашћења. Границе овим споразумом нису биле до краја дефинисане, а једном делу бачких првака ХСС-а речено је о уласку линије Батина-Дарда-Сомбор–Суботица у Бановину Хрватску. О томе „Суботичке новине“ од 26. јануара 1940. године доносе изјаву суботичког првака ХСС-а Јосипа Вуковића Ђиде, дату приликом његовог боравка у Загребу, да границе Бановине нису коначне и да ће Суботица (најдаља тачка линије) бити укључена. (Стеван Мачковић, „Класје наших равни“, 1-2 2005. У овом броју објављен је и факсимил основне наредбе ГНОВ Нови Сад, али у другом контексту).

Како год било са другима, цела Бачка (јужна, јер и Баја је у Бачкој), остала је где се задесила пре стварања ДФЈ. Ми Буњевци немамо помоћ ни једне државе на свету, као што је имају од својих, Хрвати, Мађари, Чеси, Словаци, Албанци, Румуни… већ само од државе чија смо национална мањина, што имају и други, поред већ спомињане помоћи државе својих земљака.

Ни Буњевци у Мађарској не добијају за своје активности ни филера, њена је Академија наука научно утврдила, да нема основа да постојимо као народ, као засебност, већ само као Хрвати.

Познат је термин – „bot-Magyar“, као метод мађаризације Буњеваца, све до краја седамдесетих година прошлог века, а има значење онога ко је под батином посто „домаћи“. Таквих је било и у социјалистичко време, о чему су нам, на наш и њихов ужас, диванили Буњевци из места јужне Мађарске, како су им очеве преко викенда полицијски обрађивали. Ту нису водили рачуна јеси л’ ти Буњевац-Хрват, јел Буњевац. Било је то оплављивање леђа „вод-Раца“, је л’ опед у преводу – дивљих Раца. Интересантно је, ако се то тако може за ово казати, да су изгледа баћушке то подржавале и иницирале. Чудно? Не, ево и зашто. Снежног јануара 1946. делегација од десет представника бачких (мађарског дела) Буњеваца из Баје, Гаре, Чавоља, Бачаљмаша и других мањих места, предвођена писцем Антуном Карагићем посетила је Београд. Примијо их је Тито, а састанку су присуствовали војни министар Иван Гошњак и председник парламента Иван Рибар. Том приликом, домаћинима су гости отворено изразили жељу да се бајски троугао припоји Југославији, а на бази свега онога што су у другом светском рату чинили, нарочито формирањем НОО-а у местима са нашим буњевачким и српским живљем. Тито није тајио да је то за њега неизводиво, говорећи отворено: – Не могу жртвовати пола Истре за један део територије Бачке, ни онда ако тамо пуно јужних Славена живи, јер и у Истри пуно Хрвата живи, и о њима се морам старати, а и територија је са војне тачке гледишта изузетно важна за Југославију. Дакле, нису тачни наводи појединих млађих аутора, да су том приликом давана обећања, да су дата „јемства делегацији да ће се заузети у њиховим настојањима у припајању тог подручја Југославији“, а која су могла код гостију подгрејавати лажну наду. Сва Титова охрабривања приликом растанка, да не клону (лепо од њега) нису им помогла на повратку. На граници су их наравно, чекали органи унутрашњих послова Мађарске, одмах су одведени на саслушање, које се наставило сукцесивно. Ипак 19-20 маја 1946. одржан је И конгрес Антифашистичког фронта за јужнословенску секцију у Баји. Одлучено је да се јужни Словени издвоје из дотада постојећег словачко-јужнословенског савеза и формирају свој посебан савез. Петог октобра 1947. у Бачаљмашу одржали су свој ИИ конгрес, на којем су између осталог променили име Антифашистичког фронта јужних Словена Мађарске у  Демократски савез јужних Словена Мађарске, бројећи почетком 1948. године око 13 хиљада чланова. Све до заоштравања односа са Совјетским савезом било је активности, кад су греси од пре пар година за Антуна Карагића одлуком суда постали тешки 7 година, за Лазу Бабића 5 година, а и остали су добили према „заслугама“. Највећу казну нови развој догађаја донео је Милану Огњеновићу којег је др Јанко Петер- председник Народног суда у Будимпешти – осудио на 9 година робије и заплену имовине. Интересантно да о овим значајним догађајима прва послератна књига о мађарским јужним Словенима, коју  је објавио Данило Урошевић (Danilo Urosevics( 1969. нема ни речи. Активности су почеле још 7. децембра 1944. кад су Буњевци и Срби искористивши долазак Црвене армије формирали револуционарну власт. После укидања војне управе у Мађарској, марта 1945. основане су месне организације Антифашистичког фронта Словена у Баји и Сантову. Један од главних војних руководилаца, послат из Суботице, био је (безбедњак) Марко Пољаковић. Верујући да је припојење Југославији могуће, на народном збору у Гари, Антун Карагић, управо из Гаре, водећи организатор ових кретања и председник Народног одбора за суботички округ Лајчо Јарамазовић, говорили су јавно о идеји припојења. Карагића спомињу и у записнику са седнице ЦК КП Хрватске од 14. децембра1945. Владимир Бакарић према записнику каже: – Овдје је био Карагић из Бајског Трокута (тако стоји), те је тражио помоћ у раду. Питао сам тко је он, Кардељ је јавио да је исти на челу фронте и да ради са нама, и јавио нам је да му ми дамо што већу помоћ и да руководимо са политичком акцијом у Бајском Троуглу (опет исто), пошто су тамо у већини Хрвати, те да им помогнемо да буду што гласнији у њиховом захтјеву за припојење Југославији. Стево Крајачић наставља: – Хрвати у Суботици су запостављени, мислим да би ми то требали да испитамо…Вицко Крстуловић: – Када је био Пајо (Павле Грегорић) у Суботици он је тамо говорио, а суботичка штампа није донијела ништа премда је он Министар за Хрватску у Савезној Влади. Стево Крајачич: – Једино рјешење за Суботицу и околицу било би припојење тог краја Хрватској. Пошто је тамо већина Хрвата а однос према њима неправилан, то би се кад се повуче Црвена Армија из Мађарске, ако се те ствари раније не ријеше, тамошњи незадовољници могли би у Мађарској да нађу подршку као на пр. Јанка Пуста.

Карагића спомиње и др. Јурај Андраши у свом подужем извиштају Комисији за разграничење код Придсидништва Владе Хрватске од 23. новембра 1945. у којем, између осталог каже: – Главна ми је задаћа била, да пронађем начин, како да се приберу увјерљиви докази о броју нашега живља у Бајском трокуту…. Друг Јарамазовић (каснији министар без портфеља у влади Србије, на чијем су се салашу крили илегалци, па и Јевреји, примедба И.П.) је у својству предсједника народног одбора показао нарочито занимање за мој рад те ми је два пута ставио аутомобил на располагање, да би могао доћи до друга Карагића, који наводно најбоље може послужити за информације. Несрећа је хтела да се са њиме нисам могао наћи, али сам оставио упуте код тајника окружног одбора Нинкова. Као највреднији налаз у Сомбору сматра, градиво о катастру о свим општинама Бајског трокута, а које се случајно налазило у Сомбору. Андраши тачно зна шта појам Бајски трокут значи, за разлику од многих који данас мисле и пишу, да је то трокут Баја-Сомбор-Суботица.  О стању у њему, у овом значајном извештају Андраши наставља: – Мађарска статистика за Бајски трокут је за нас скроз неповољна. Она показује напрама 11.600 Хрвата и Срба (14%) 44.000 Мађара (52%). За свога боравка у Суботици и околици прикупио сам од неких познавалаца (Лулић, Блашко Рајић, потпредсједник ОНО у Сомбору Вујовић) много повољније бројеве, према којима би омјер нашег живља био бар пођеднак. За то говоре и други неки докази, нпр. да се у Баји служба у цркви (проповјед) врши сваке друге неђеље на хрватском језику (по казивању бискупа Будановића). Др.Катанец обећао ми је у том правцу послати писмено извјешће, а у ту сврху имао би се послужити казивањем Анте Карагића из Гаре, који сада живи у Риђици. На састанку код предсједника окружног народног одбора у Суботици Јарамазовића, обећани су ми још специјални реферати за поједина питања о Бајском трокуту од другова Шокчића и Мазића. Потоњи би описао учешће Буњеваца Бајског трокута у народно ослободилачкој борби и њихово настојање, да буду припојени Југославији. У ту сврху биле су у Београду двије делегације, од којих је једна наводно добила обећање од маршала Тита. Од директора гимназије Еветовића примит ћемо извјешћа о поступању Мађара с нашим школама за вријеме окупације, да би нам то послужило као примјер њихова настојања за мађаризацију…Једино сам у Суботици прегледао извјешћа суботичке гимназије од 1894. до 1910. Опазио сам да је 1894. било на тој гимназији исказано 103 Буњевца и 19 Србо-Хрвата, а тај број све више пада тако да има 1910. свега само 41 Буњевац и 17 Срба. Зато сам замолио проф.Еветовића, да сам или неко други прође сва имена ђака из 1910. и испише оне, који су по његову знању Хрвати.

Павле Грегорић, министар за Хрватску у Министарском савиту ДФ Југослаије, послао је 28. априла 1945. Председништву народне владе Хрватске, у Шибеник, занимљив предлог. Он у овом допису прво одређује тадашње границе Војводине, следећим речима: – Војводина је на запад, према Хрватској допирала дотле, докле су војвођански партизански одреди и народно ослободилачке власти организовале ослободилачку борбу. То је било до Вуковара и до Винковаца…Праведним решењем питања границе Војводине на западу Срема према Славонији, односно према федералној Хрватској, затим решење питања Буњеваца-Шокаца-Хрвата у Бачкој…Питање Буњеваца-Шокаца-Хрвата у Бачкој не може и не треба да се реши можда неким одвајањем северо-западне Бачке, тј. краја између Суботице-Сомбора и Дунава, и припајањем тога краја Хрватској…Ако је потребно да Хрватска буде појачана извесним делом Војводине, природније би било да се Барања уклопи (преко Осијека) поред тога што у њој има Срба колико и Хрвата (види табелу И) и што раније није била саставни део Хрватске, него је у склопу Војводине ушла у састав Југославије. Овакво српско-хрватско разграничење назвали би бачко-барањском компензацијом. У том случају Дунав би постао природна граница Војводине…

Споменути попис становништва који прилаже друг Грегорић, наводи да у Бачкој има 92.217 Хрвата, док их у Барањи има 10.434, Буњевце засебно, не види у извештају комисије за попис. Сам град Суботица, према попису спроведеном у Краљевини Југославији 1931. , на који се у крајној линији Друг  и ослања, има званично 18.145 Буњеваца, (више него што читава Барања има Хрвата), и 683 Хрвата, а са спољним територијама града, број Буњеваца је 43.832, или 44,29% , Хрвата има укупно 880. или 0,89%. Значајан је поред Буњеваца, проценат Мађара од 38,73%, трећи по броју су Срби са 8,86%, а четврти Јевреји са 3,78%, Немци чине 1,99%.  И у допису, који је Грегорић доставио 14. јула 1945. Ради Прибићевићу, у Председништво Владе Хрватске, у којем га упознаје са дописом који је послао Председништву Министарског савета ДФЈ, о обустављању избора за народноослободилачке одборе у Војводини (да се због евентуалних нових граница, не спроводе још једаред), он барата са истим произвољним релацијама, јер каже да у Суботици има 65% Хрвата. Оваква математика, базира се и на значајном смањењу учешћа у укупном броју становника Немаца, Мађара и Јевреја. Комисија као да је споменуто, Грегорићево, научила напамет. Председник АВНОЈА др И. Рибар, у име свог Председништва, послао је 10. јула 1945. Председништву Министарског савета ДФЈ, извештај комисије за разграничење између Хрватске и Војводине. Чланови комисије, формиране 19.јуна 1945. са хрватске стране, били су Вицко Крстуловић, министар унутрашњих послова Народне владе Хрватске и Јерко Златарић, потпредседник Окружног НОО-а у Сомбору, родом из барањског села Гајић, а са српске стране Јован Веселинов – Жарко, секретар ЈНОФ-а Војводине и Милентије Поповић, министар унутрашњих послова Народне владе Србије. Председник је био црногорски кадар Милован Ђилас, министар за Црну Гору при савезној влади. Према извештају, спорне територије између Хрватске и Војводине (тако стоји) су срезови Суботица, Сомбор, Апатин, Оџаци –северно и североисточно од реке Дунава (Бачка). Даље се каже: – Срез Суботица насељен је у огромној већини Хрватима. Срез Сомбор од словенских мањина има релативну (незнатну) већину Срба и то распоређену тако да Срби имају већину у граду Сомбору, а Хрвати на селима…Иако је срез Суботица у апсолутној већини насељен компактним хрватским становништвом, комисија није могла доћи до закључка да би сјеверно од града Сомбора могао да се успостави један појас који би заједно са градом Суботицом припадао Хрватској. Тај појас био би једна неприродна творевина, која иако би имала огромну већину Хрвата, не би била целовито повезана, а град Суботицу, као крупни привредни и културни центар претворила би у периферски град, чије комуникације и читав привредни живот струје на југ, а не на запад. Укључење свих поменутих срезова у Хрватску не долази у обзир из простог разлога, што у неким од тих срезова Срби имају релативну (од словенског живља) већину. Зато је комисија сматрала да читава ова територија треба да остане Војводини. Разумије се, ако би се ова територија проширила на сјевер преко старе југословенско-мађарске границе и укључила у себе и Хрвате у простору Баје, који се налазе у Мађарској питање би се морало поново узети у претрес. Према томе је питање разграничења на том простору, сем осталог, уско повезано са питањем дефинитивног утврђивања граница Југославије на мировним и другим конференцијама.

Док смо ми Буњевци живели на компактном простору, док се нисмо верујући цару аустријском, разасули као граничари, све до Темишвара и Арада, нико нас није смео понижавати, без да то не зажали. То је и разлог зашто се свако истраживање, фундирано у прошло време, а које би могло бити чврст темељ за нове односе, који ће хтели то они сви, јал не, морати у новим временима омогућити одређену унутарбуњевачку кохезивност. Друге националне мањине, а нама тешко пада да смо ту где смо домаћини били, сад ми национална мањина, колико год да нас сад мало има, имају потпору и државе Србије и своје матичне државе. У вези с тим нашим несређеним статусом, у ком немамо матичну државу, боље казано, ниједна нас држава није признала да нам је баш она, матична држава експлицитно, било је речи 2005. кад су г. Никола Бабић, г. Ђуро Бошњак, г. Шиме Секулић и г. Јосип Бошњак, били примљени у кабинету ондашњег председника републике, г. Војислава Коштунице. Примио их је саветник г. Самарџић. У уводној речи, сомборски адвокат, правни заступник Бискупије у вриме Бискупа Лајче Будановића, г. Ђуро Бошњак, казао је, наравно на званичном државном – српском језику, између осталог и ово: „Поводом нацрта Закона о националним мањинама, Буњевци из Бачке сматрају да се њима мора признати статус државотворног, аутохтоног, конститутивног народа у држави Србији. Буњевци на то имају право, јер су у најважнијим тренуцима историје крајева у којима живе, показали своју конститутивност и државотворност као аутохтони народ…они су као милитари заједно са Србима били пресудни политички фактор код добијања статуса слободних краљевских градова Сомбора 1749 и Суботице 1782. године. Делећи заједничку судбину у Аустријској, а потом у Аустро-Угарској монархији, Буњевци се поново заједно са Србима изјашњавају за отцепљење њихових крајева од Угарске и припајање Србији…Ту су Буњевци одиграли пресудну улогу и управо се највише на њу и позивају тражећи своја већ једном стечена права. (Сетимо се  завршног текста са Велике народне скупштине у Новом Саду – Срби, Буњевци и остали…није то српска грешка, већ реална процена ондашње консталације.) У Сомбору је, на пример, тада по попису из марта месеца 1919. године било 8000 Буњеваца, 12000 Срба и укупно 29000 становника. Да је 8000 Буњеваца гласало за останак у Мађарској, Срби би били надгласани. Михаљ Карољи је тада већ радио на образовању послератне Мађарске и врло активно (обраћајући се прогласом – Буњевцима, Нијемцима, Румунима, Русинима, Сасима, Србима и Словацима – тим редоследом стоји у наслову. У Суботици где су Буњевци чинили велику већину, значај њихових гласова  просто је бијо пресудан, примедба И.П. ) на придобијању Буњеваца, обећавајући мноштво привилегија.  Напротив, Буњевци се прикључују и постају заједно са Србима носиоци захтева за отцепљењем од јужне Угарске и прикључење словенској браћи. Није се овде радило само о простој декларацији донетој дана 05. новембра 1918. на скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Сомбору и у Суботици 03. новембра 1918… После I светског рата, а након припојења својој браћи, Буњевци су у Сомбору и Суботици један од најважнијих политичких фактора, па тако у Сомбору на првим изборима добијају највише гласова. (Боже драги како та слика сад нестварно изгледа)…Имају своје посланике , добијају од куће Карађорђевићеве династије висока одликовања за своју храброст и рад на присаједињењу, они су дакле као аутохтони народ утврдили свој статус конститутивног, државотворног народа. Бране своју једину домовину и у ИИ светском рату. Подаци указују да ниједан Буњевац из Сомбора није био усташа, без обзира на то што се у то време не мали број Буњеваца изјашњавао за Хрвата, следећи радићевске идеје… национално право тражимо да нам се врати, јер смо га заслужено имали… стечено право… то право стекли смо дакле, нашом историјом, нашим ратовима, нашом конститутивношћу код добијања статуса слободних краљевских градова, нашом државотворношћу код стварања нове Србије и државе СХС и њеном одбраном у рату… међународно признање – то наше својство има и међународно признање Париске конференције. Тамо је код одлучивања држан у рукама учесника конференције акт у чијем наслову стоји реч Буњевци, а то су биле одлуке Скупштине Срба, Буњеваца и осталих словенских народа Баната, Бачке и Барање, што јесте било пресудно за разграничење са Мађарском по Трианонском уговору…. Тражимо право на изјашњавање, баш онако како нам то чл. 15 Универзалне декларације о људским правима Уједињених народа даје и како то предвиђа чл. 5. предлога овог закона, тражимо да сваки Буњевац јасно зна да се од сада може слободно изјаснити као Буњевац, да се тиме изјашњава за припадника једне државотворне, конститутивне и аутохтоне нације у овој земљи, да је ово његова једина домовина, да ће свако у овој земљи па и ван ње овакво његово изјашњавање примити с поштовањем и уважавањем. Ако се он после тога не изјасни као Буњевац, ми ћемо и њега ипак поштовати, јер је одлуку донео сам за себе, а не неко други за њега.

Ако погледамо како је у „Службеном листу Аутономне Покрајине Војводине у Народној Републици Србији“ број 40. од 9. октобра 1946, а на основу одлуке Президијума Народне Скупштине Републике Србије од 27. септембра исте године, изгледао „Закон о административно-територијалној подели Аутономне Покрајине Војводине“, видећемо, опет је за неповеровати, ал’ идимо редом.

Члан 1. „Подручје Аутономне покрајине Војводине обухвата део територије Народне Републике Србије који се граничи:почев од реке Саве западно од места Сремска Рача, у правцу севера, границом Народне Републике Србије према Народној Републици Хрватској све до државне границе према Мађарској; одатле државном границом према Мађарској, па државном границом према Румунији до Дунава; затим матицом Дунава узводно до границе атара насеља Крњача, па границом атара насеља Крњача до Дунава остављајући ово насеље ван подручја Аутономне Покрајине Војводине, а одатле узводно матицом Дунава до границе града Земуна до реке Саве, остављајући град Земун са аеродромом ван подручја Аутономне Покрајине Војводине, а одатле матицом реке Саве узводно до полазне тачке“.

Члан 3. Градови: Нови Сад са Петроварадином, Сомбор, Сента, Сремска Митровица, Панчево са Војловицом, Петровград са Горњом Мужљом, Велика Кикинда, Вршац и град Суботица са Бајмоком…

Члан 4. Административни срезови на подручју Аутономне Покрајине Војводине су: Новосадски,

Жабаљски, Старобечејски, Бачкопаланачки, Сомборски, Кулски, Оџачки, Бачкотополски (са насељем Нови Жедник), Сенћански, Земунски, Старопазовачки, Румски, Сремскомитровачки, Шидски, Панчевачки, Алибунарски, Ковински, Вршачки (између осталих са насиљем Банатска Суботица –примедба И.П.), Севернопетровградски, Јужнопетровградски, Кнежевачки, Кикиндски и Јашатомићки.

Мислите ли можда да су и Президијум народне Скупштине, Народне Републике Србије и ови у Службеном листу Војводине, оманули заборављајући да је Суботица као трећи град (онда) по површини, после Београда и Загреба, грешком изостала са пописа срезова? Ако пажљивије прочитамо места која су наведена да спадају у поједине срезове, видећемо да Суботица није наведена ни као део каквог ближег, јел не дај Боже даљег среза, истина сетили су се  Банатске Суботице. Сетили су се, ето и  Новог Жедника, па га метнули у Бачкотополски срез, ал’ с друге стране пута од 5 метара ширине, Старог Жедника нема. Не можете веровати да то нисте знали, ал’ ипак, ако будете имали среће, да дођете до споменутог Службеног листа, уверићете се. У следеће две године ова грешка није исправљена.

И тако, претходни захтеви још увек стоје ни ту ни тамо, решење „славног“ ГНООВ-А, шире гледано, посредно је метнуто ван снаге формирањем Националног савета буњевачке националне мањине, али баш онако, да когод каже и у Службеном листу објави, ко је за то позитивно овлашћен – одлуком том, од дана тог, споменутог простачког малтретирања у здрав разум нема више, акт је метнут ван снаге, никад више га нико, у мултиетничкој и мултиконфесионалној Војводини, у држави Србији, не сме примењивати, јер следи санкција од…, још нико да узме у поступак, па да одахнемо душом. Макар да се споменута посредност укидања, гдегод акцептира на каквом државном месту, па да се бар на то позивамо. Кога срце искрено боли, што они који би морали већ по својој вокацији, следити круцијалну мисао бискупа Ивана Антуновића, да су Буњевци старији народ и од Срба и од Хрвата (Расправа), и који не желе скренути ни на једну другу, себи туђу страну, ти с правом очекују више одређености, а мање правне дисперзије ставова.

 

У Суботици, 05. децембар 2007.

Политиколог Звонко Стантић
***

 

 

 

 

 

 

 

 

Дух времена у актуелном ходу цивилизације руши све границе па и најизолованијих народа и држава. Идеал западноевропске цивилизације, са америчком позлатом, која је запалила свећу са оба краја, у климаксу и хаосу нестаје. А не тако давна либералистичко- мондијалистички њен талас саткао је своју скалу вредности: без Бога, без породице, без нације. Бога је заменио Златним телетом, Господа Уживањем, Свети Дух Бомбом-Ракетом. По тој скали вредности није важно којим путевима се долази до Новца, фанатично се хрли за Уживањем, а Бомбом-Ракетом отима све што има највећу материјалну вредност.

 

Етичке бране су разваљене па примитивизам, лаж, пљачкање и тровање народа, корупција, бандитизам, убиства и масовна истребљења људи и народа постали су наша реалност и нормалност. Званично све ово диктирају међународне корпорације, а спроводе краљеви, цареви, председници, владе и њихови министри (читај: извршни секретари!) држава, папе, патријарси и ајатоласи светских религија и њихови подизвођачи. Идеали су им да поседују милијарде новца, читава острва, фабрике, виле, приватне авионе, а њиховим подизвођачима да возе џипове.

 

Печат сваког народа је језик, кôд писмо, а верују етика. Срби (са ”нашим савезницима”) су свој печат (српски језик) раздробили на 4 политичка језика, кôд (српско ћирилично писмо) згњечили, а верују (светосавље) расточили.

Свети Сава је окупљао децу око себе и цркава својих и наших. Као прави чувар стада Божјег, као стари добри учитељ и истински духовник тепао је деци и учио их вери, језику и писму српском у цркви, а данашњи патријарси, владике, и већина свештеника брекћу и деци и родитељима у расејању: ”Нисмо ми ту да учимо децу језику и писму него веронауци!” Заједно са последњим срамотницима, властодршцима, пљачкашима народа називају српску децу и омладину ”страним плаћеницима”, ”усташама” и ”фашистима” само зато што мирно протестују против стања у друштву у коме лаж, корупција, безакоње, убиства, бела куга и исељавање из отаџбине галопирају.

 

Студенти и средњошколци и њихови учитељи, наставници и професори у Србији данас чине велика жртвовања: проводе дане и ноћи у својим школама и факултетима, на мирним протестима испред Председништва, Владе, Парламента, тужилаштава, судова, националне телевизије и таблоида тражећи да раде свој посао. Боре се против корупције и сијасет непочинстава корумпиране власти због које народ страда. Називају их ”руљом” и ”терористима” и газе их аутомобилима, ломе им вилице и лобање палицама и пендрецима. Губе читаву школску годину, јер им дипломе у Србији ништа не значе ако се не упишу у владајућу партију. А ако и добију посао у Србији, шефови ће им бити они који су купили или фалсификовали дипломе и којима је сва стручност у полтронисању режиму Вучић-Брнабић. Студенти су шест месеци, по зими, снегу и киши, пешачили или возили бицикле уздуж и попреко Србије и Европе ширећи љубав и тражећи слободу и правду да остану да раде у својој земљи, а не да одлазе у печалбу као што су деценијама радиле генерације и генерације грађана Србије, па се изједначио број њених грађана у расејању и у Србији.

 

Младост Србије подноси велику жртву и велику част заслужује. Народ то препознаје и масовно им се придружује. И расплакали су, и развеселили, и ослободили грађане Србије у свим градовима и селима кроз које су пролазили. Грађани су препознали да студенти доносе слободу, љубав и наду и масовно им прилазе, помажу и охрабрују. Зато се у Београду окупило пола милиона народа 15. марта на најбројнијим демонстрацијама у историји Србије. Претећи им све време протеста председник је овога пута на студенте и народ испалио неку врсту ваздушног топа, желећи да изазове страх, панику и стампедо, али су и то студенти и народ стојички поднели. Највећа иронија корумпираног режима била је да, уместо да казни оне који су то урадили, председник и тужилаштво су запретили кривичним пријавама онима који су тражили лекарску помоћ због повреда од ваздушног удара тог недозвољеног електронског оружја. Нема погрдне речи којом их представници режима и њихови слугански медији нису назвали. Последњим режимским срамотницима придружио се и патријарх српски и његове однарођене владике (нарочито крушевачки и бачки!).

 

Придружио им се и весели патријарх српски и његов шаптач, епископ бачки, у курирској служби председника А. В. да скокну до Москве и клевећу српску младост пред председником и патријархом Русије да води ”обојену револуцију”. Насупрот њима, прваци из народа су студенте Србије предложили за Нобелову награду, а пет часних владика митрополита и архиепископа српских подржали су студенте (црногорско-приморски, жички, захумско-херцеговачки, архиепископ западноамерички и источноамерички!).

 

За све то време, од мартовског полумилионског протеста у Београду, председник Србије се оградио прастарим, поквареним тракторима и гвозденим оградама око Председништва и цео Пионирски парк прекрио турским белим чадорима, препуним батинаша, робијаша, разбојника, паравојника и покојег ”ђација” (”студент који хоће да учи”). Неки су шатори препуни и оружја. Очекивати је да се тамо пресели ускоро и патријарх пошто је изабрао страну, а нема простора да постави турске чадоре, тракторе и двоструке ограде око Патријаршије.

 

Недавно сам упутио кратко писмо грађанима Србије и других отетих и отуђених српских земаља, како се чуду начудити не могу, да су успели председник Србије и патријарх српски да српски народ изгуби поверење и у две српске институције у које је народ вековима веровао: Српска православна црква и Војска Србије. До мог чуђења и стања у Србији довео је материјалистички идеал којим живе и председник Србије и патријарх Српске православне цркве и извршни секретари у њиховим комитетима из којих они сагласно и коруптивно диригују и владају. И Држава и Црква личе ми на ауторитарне партије којима они владају.

 

Поменуто моје кратко писмо које је објавио портал ЧОВЕК ОД РЕЧИ 22. марта 2025. коментарисао је 24. марта професор Иван Д. Куљанчић. Ево тог коментара:

„ Драги господине Радомире,
Одлично сте то срочили, као да је из моје главе изашло!
Свака част, све што сте написали потпуно подржавам, поготову ово за лицемерног и режимског патријарха Профитирија.
Знам га већ 35 година, још када је долазио на Огледно добро Пољопривредног факултета у Новом Саду у Сремским Карловцима. Куповао је вино и ракију од нас, па онда препаковао у манастиру Ковиљ и продавао као манастирско!
Тамо је данас устројио дестилерију, која прерађује 1.000 тона воћа годишње, те производи стотине хиљада литара ракије!!!
Да ли је то посао цркве и монаштва, да подржава алкохолизам, или да се бори против њега!?
Поред дестилерије имају и пивару, замислите, нечувено!!!
Када сам се скоро вратио из посете манастиру, данима нисам могао да дођем себи!
С вером у Бога, поздрављам Вас,

Проф. др Иван Д. Куљанчић
Пољопривредни Факултет Нови Сад
Департман за воћарство, виноградарство,
хортикултуру и пејзажну архитектуру“

 

После овог коментара проф. Куљанчића више се не чудим што се наречени индустијалац алкохола из Ковиља, у чину патријарха, проводио у Лас Вегасу, са Жељком Митровићем, што је био члан РЕМА под којим је бокорио шљам и неукус у електронским медијима и што је у чину курира, са својим гуруом, оговарао српске студенте на канабету председника моћне туђе земље. Ишао је за својим материјалистичким идеалом, иако је учио заповести апостола и јеванђелисте Матеја: НЕ ИДИТЕ ЗА ЗЛАТНИМ РУНОМ – НЕ ВУЦИТЕ У ТУЂЕМ ЈАРМУ!

 

Пре три дана, 27. априла 2025. године, обележен је “Дан сећања на жртве злочина геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској – у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.

Александар Вучић, председник Републике Србије, подсетио је да је Јасеновац “функционисао” и првих мајских дана последње ратне године јер се партизанске јединице нису “удостојиле” да се упусте у његово заузимање и ослобађање његових преосталих заточеника, али се није сетио да каже како је тај логор све до тада био под “високом” заштитом врховног партизанског команданта Јосипа броЗЛА, у свету “признатог” за једног од десет највећих зло чинаца 20. века.

 

Милорад Додик, председник Репубике Србске, био је нешто “информативнији” јер се помињући само “босанске” Србе и Србе из Србије – “осталих” нема, нарочито Крајишника, они као да су непостојећа врста – похвалио да је био у Јерусалиму, да је тамо посетио јеврејски меморијални центар Јад Вашем који пише да је у Јасеновцу страдало 500.000 Срба, те да је “то записано за сва времена”. Прихватио је ту цифру и не помишљајући да се бави другоратном шестмилионском јеврејском жртвом у коју је, с обзиром на сродство “по женске линије”, могло бити урачунато било чије познато име, али се зато сажалио над злом судбином које стотине или неке ситне хиљаде савремених Израелаца страдалих док су убијали можда и стотину хиљада Палестинаца, највећим делом деце, жена, болесних и старих. Да се овде не бавимо ововременом двомесечном блокадом којом је Израел онемогућио дотурање хуманитарне помоћи већ изгладнелим Палестинцима у Гази.

 

Цифру од 500.000 Срба “монструозно убијених” у Јасеновцу, у лету је прихватила телевизија “Информер” јер, побогу, установио ју је један Председник, чиме се успоставља нова лицитациона “трка”.

Кажем тако јер све док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:

а. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. године известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

б. Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

в. Израелски Јад-Вашем 700.000;

г. Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

д. Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (МКИЈ), у којој је са подручја некадашње Југославије деловао, као њен председник, само др Србољуб Живановић (1933-2024), сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам он сам саопштава интервјуом за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

ђ. Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

е. Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500-600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700.000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;

ж.. Исти тај енциклопедијски текст казује и да “тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”.

з. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

 

Потрага за истином о хрватским злочинима над србским народом и у Јасеновцу и другде, онемогућена је и самом броЗЛОвом изјавом с почетка новембра 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. Само то било је комунистима довољно да врло брзо “заташкају” Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Стеви Крајачићу, једином човеку од броЗЛОовог неограниченог поверења и његовом изасланику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује “да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.

 

Без обзира на све довде изложено, Србољуб Живановић могао је на једном састанку у Њујорку саопштити “да смо дошли до имена 1.371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у Независној Држави Хрватској (НДХ). Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда”.

 

Живановић даље истиче да је хрватска власт његовог времена заступала став “да је злочин почињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина” а да он непрекидно поставља питање “како ћемо утврдити имена оних жртава које су, на пример, изгореле у Пећилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима куване, а од њихове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, помешан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили преко Црвеног крста. Не знамо ни имена жртава које су као острва лешева која су пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојше у Београду. Сматра се да је у њој сахрањено око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су, по нечијем наређењу, одвезена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико и не зна да је ту масовна гробница. Много лешева било је и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила”. Али шта му је то све вредело кад су у међувремену стасали мајстори који “под реп кољу”.

 

Најпре др Вељко Ђурић Мишина (1953) као “историјски” шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, који је, у складу са сопственим “открићем” да некакви тамо немачки “специјалци” – Глез фон Хорстенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опу-номоћени генерал код усташке Хрватске, и Херман Нојбахер (1893-1960), специјални немачки изасланик за Балкан – појма немају, присвојио сва овлашћења да медитује о “срећној” Хрватској и њеном “срећном народу” који увек зна шта жели. Ово последње чак и кад се 1903. пожели да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све хрватско да буде римокатоличко, што укључује и србско страдално “уживање” у Независној Држави Хрватској (1941-1945). Па се, тако, 6. јуна 2021. године од Мишине могло сазнати да је Хорстенау “прескочио неколико чињеница битних за разумевање контекста”, а да су Нојбахерови “елаборати писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”. Ту “нерелевантност” и “непроверљивост”, али не бавећи се “секундарношћу” и “индиректношћу”, др Ђурић пошире је “дал елаборират” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав исто(не)мислећи Н1, када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и бројка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на то, он ће “признати” да то није коначан податак, већ слободна процена сведока”.

 

У “геноцидном” Музеју наслеђујући Мишину и од Добрице Ћосића позајмљујући мисао да “ми лажемо да бисмо обманули себе… лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно”, сам је Дејан Ристић (1972) представио себе – ко је, шта је и против кога дејствује као “стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем” – изјавом од 24. јула 2022. године да Јасеновац треба да буде “место помирења Срба и Хрвата и да је нужно да се дође до заједничке спознаје зашто се догодио и које је све трагичне последице оставио, да би могли да живе као добри суседи или у оквиру ширих интеграција. Данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило од 1941. до 1945. године, али и те како могу бити одговорне за извртање чињеница, негирања злочина или њихово минимизирање” .

 

У доколичком покушају да се позабави историјом, Ристић ће 18. августа 2021. године поручити “некима” да се ни за живу главу не упуштају у преправљање “историје и истине о холокаусту и истини о догађајима у злогласном усташком логору  у Другом светском рату”, јер се у Музејевим “базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту”.

Истина, то је нешто више од цифре којом се поштапао Фрањо Туђман (1922-1999), најновији “Отац Домовине”, али Дејану Ристићу врло је стало да се од ње премного не одмакне.

 

Баш тако, јер се ваљда само у Земљи Србији може десити да један редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, др Никола Самарџић по имену, на “твитеру” “лајкује” објаву којом је некакав анонимус представљен цифром “666” – са жигом звери – изнеписменио да је “Србија у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили Спц, измислили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову”, због чега је “Јасеновац одговор на њихову владавину, нема већих злотвора”…

 

Брину ли такви злотвори о србској прошлости, о србском националном бићу и његовој духовности, не треба се чудити што бројна младеж у Србији већ данас не зна шта је то Јасеновац, а ако и зна – “зна” да је током Другог светског рата у њему било одмаралиште за Србе и да су они, Срби, тај рат преживели захваљујући баш томе одмаралишту, у једној заветрини много удаљеној од ратних страхота.

 

Само због таквога “знања”, пре двадесетак дана ваљало је унезверитетима у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду и њиховим разним ко-лекторима, ректорима, деканима, профаним провизоријима, родноравноправним провизијама и којекаквим другим наставцима највише неуке, послати краћу поруку:

Уместо да се бавите најплеменитим од свих послова – образовањем и васпитавањем србске младежи – ви сте се упустили у најпростачкију издају србских националних интереса, за рачун неког тамо јаловог Запада, данас фашикратског, који се, по “инструкцијама ватиканским, већ више од дванаест векова упорно труди да Србе (и Русе, србско племе од искона), почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације, најпростачкијим геноцидним радњама уништи из корена и србска цивилизацијска достигнућа припише себи.

 

Ако су вам, ко зна због чега, сазнања о збивањима током поменутих дванаест векова била недоступна, имате довољно година да бисте, у оном “више од дванаест” (августа 1992), могли чути како је римски папа, Пољак Војтила, позвао чланице Западноевропске уније и Северноатлантског војног пакта да поведу крсташки рат против Срба.

 

Данас, не могући да сам оствари оно што је вековима осмишљавао и покушавао, поменути фашикратски Запад упрегао је вас да, као служинчад, поверене вам невине и наивне васпитанике “упослите” да коначно, за њих, обаве замишљени прљав посао.

 

Није лоше подсетити вас да свету није непозната и “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обавезу да се уништи “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.

Међу њима и они који су издали своје, јер, такви какви су, и ви уз њих, били би од штете и “победницима”.

***

На крају, да неко не би приговорио како је ово прича само о Србима, ваља знати да су хрватске жртве “осталих народа и народности”, посебно циганске, за Хрвате биле “колатерална штета”, а доцније претварање Цигана у Роме изведено је са циљем да се за живота ове генерације избрише назив Циганин, не би ли се кроз две или три генерације сви Цигани саживели с управо натуреним називом. Тада би постало потпуно неинтересантно свако подсећање на циганске жртве у Јасеновцу, рецимо, и на геноцид над Циганима у истој тој усташкој Хрватској. Југословенски предлог Светском циганском конгресу да се прихвати промена, прошао је и то је, несумњиво, велика подвала и савременим и будућим Циганима.

 

Мимо тога, ваља знати да назив “Циганин” ни по чему није увредљив, он казује и о циганском доприносу европској култури и цивилизацији, али не у музици, песми и игри – како се обично мисли – већ у металургији. Наиме, Цигани су у Европу дошли уз турску војску, као занатлије, оружари. Ту су се, нерасположени за ратовање и у условима турске “војне пасивности”, односно ненапредовањем према Западу, одмицали од војске, забатаљивали постепено своја металска занимања и окретали се музици. Не само да Цигани нису допринели развоју србске и маџарске музике, на пример, како се обично мисли, већ су те две националне музике и искварили. А да су у металству оставили трага, казује и чињеница да су у Црној Гори, доскора, они који су се бавили обрадом метала (ковачи, бравари, и слично), називани циганима. Било је небитно да ли се радило о Циганима или домаћем живљу.

 

А пре подоста година, један свештеник, тада парох у новосадском насељу Шангај, испричао је да је после обављеног крштења у једној циганској кући, сео за сто и уписујући податке за књигу крштених, као националност нагласио “Ром”.

Запрепашћен оним што је чуо, деда тек крштеног детета зинуо у попа: “Шта причаш, попе, Роми су цигански комунисти, ми смо Цигани”.

 

И данас би све у српском народу требало да буде у црнини и жалости за нашим јасеновачким мученицима убијеним на правди Бога на најбруталнији и најокрутији начин од кад је света и то само зато што су рођени као Срби и крштени у СПЦ.

 

Данас би сваки Србин требало да се сећа највећег стратишта српског народа, хрватског логора Јасеновац!

 

Где су студенти и остали Срби да иду пешке да одају пошту стотинама хиљада побијених на најбруталнији начин Срба у Јасеновцу?

 

На данашњи дан, 7 месеци након уласка Титових партизана у Београд и 16 дана пред званични завршетак Другог светског рата, извршен је пробој логораша у хрватској фабрици смрти логору Јасеновац.

 

Пошто логораше Јасеновца нико није ослобађао у већ „ослобођеној“ Југославији и пошто је логор смрти Јасеновац наставио да ради пуном паром, преостали преживели логораши су схватили да ће их њихови хрватски тлачитељи спалити или бацити у Саву пре него што логор престане са радом.

 

Видевши да им Тито и партизани не долазе у помоћ, одлучено је да логораши сами изврше јуриш и на тај начин, ризикујући своје животе, покушају да можда спасу неки живот.

 

Зато је на данашњи дан 1945. године, више од 600, од преосталих 1073 логораша, заточених у јасеновачкој Циглани, извршило пробој голим животима и без оружја када су схватили да их чека сигурна смрт.

 

Пробој је преживело само њих 117. Истог дана, пробој је извршило и 147 заточеника у јасеновачкој Кожари, од којих је преживело само њих 11.

 

Међутим, јасеновачки логор и поред пробоја преживелих заточеника није у суштини престао са „радом“ све до 4. маја 1945. године, дакле само пет дана пред званичан крај Другог светског рата.

 

У данима између пробоја логораша 22. априла и 4. маја 1945. године, када коначно Титови партизани улазе у комплекс логора, усташе су данима спаљивале преостале лешеве, уништавале архиву, дизале логорске зграде у ваздух, уништавајући несметано сваки траг постојања најстрашнијег логора у историји човечанства, фабрике смрти Јасеновца.

 

Први мај 1945. године у читавој земљи је свечано парадама и цвећем прослављен комунистички Празник рада, док су у исто време усташе остављене да у Јасеновцу уништавају сваки траг о постојању те фабрике смрти!

 

Највећа срамота Титове власти је то што је Јасеновац радио пуном паром практично до самог званичног завршетка Другог светског рата, који је окончан 9. маја 1945. године.

 

Значи, Јасеновац је наставио са „радом“, иако су совјетски тенкови довели Тита на власт и ослободили већину земље још септембру и октобру 1944. године.

 

Нико, почев од Тита и свих његових партизана, прстом није мрднуо како би спречио одвођење и убијање Срба, иако су ефективно држали власт у земљи 7 месеци немо посматрајући „рад“ треће највеће нацистичке фабрике смрти по броју жртава у Европи.

 

Штавише, и током трајања Сремског фронта и након одласка Немаца у групе армије Ф са Сремског фронта (падом Беча) 13. априла 1945. године, Тито није наредио напредовање његове војске НОВЈ према Јасеновцу.

 

Да не помињемо читаве 64 бригаде на подручју Хрватске, тзв. НОВ Хрватске, које су биле најбројнија формација Титове војске још од средине 1943. године и које све време стоје иза леђа Јасеновца. Та формација НОВ Хрватске никада није пришла билзу Јасеновцу.

 

Али оно што је ипак најгоре и нама потпуно необјашњиво, почев од 1941. године партизани имају главницу својих снага у непосредној близини Јасеновца, преко пута реке Саве у Босни, а почев од маја 1943. године имају са друге стране Саве читав Славонски корпус НОВЈ, који у Славонији не чини ништа. Славонски корпус са десетином хиљада војника никада не добија наредбу да нападне усташе и Јасеновац са леђа, док им за то време усташе некажњено убијају чланове фамилије. Штавише, Славонски корпус чак не напада ни Загреб, нити партизани икада праве пробој у правцу запада и Загреба.

 

Тешко је, услед тежине свих ових чињеница, објаснити парадокс Срба Крајишника и Срба из Босне и Славоније, који одушевљено приступају партизанима (и до средине 1943. године чине више од 90% партизана) и да они као Срби јуришају на челу са једним Хрватом на Београд и траже да се обрачунају са својим сународницима „класним непријатељима“ и четницима, док им Хрвати пред носем затиру породице у јасеновачком паклу.

 

Иако је Тито (уз сугестије Коче Поповића и Пека Дапчевића) лично бирао мете „савезничких бомбардовања“ током 1944. године, сатирући српске градове, Тито никада није тражио бомбардовање логора Јасеновац или пруга, путева и осталих саобраћајница које су водиле логораше логору Јасеновац.

 

У исто време су Тито, Коча Поповић и Пеко Дапчевић тражили и добили од Британаца да британски бомбардери изврше стравична бомбардовања српских градова попут Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице, Никшића, Крагујевца итд.

 

Поред тога, никада нису захтевали ни од совјетске Црвене армије да, након „ослобођења“ Београда, крену ка Бечу преко Јасеновца, Загреба и Марибора (ближим путем), већ су Совјети, после Београда, пошли право на Будимпешту.

 

За разлику од Титових партизана, совјетски, амерички и британски војници су своје акције ослобађања Европе првенствено усмерили на ослобађање преосталих заточеника немачких концентрационих логора, па су тако редом ослобађани Аушвиц, Матхаузен, Дахау, Треблинка итд. Тита и његове партизане то није интересовало.

 

Јасеновац је био једини нацистички логор који је остављен да ради пуном паром све до 5 дана пред званични завршетак Другог светског рата.

 

Јасеновац је и једини логор чији су заточеници сами себе ослободили, без било чије помоћи и подршке са стране.

 

Јасеновац је једини концентрациони логор у Европи који је потпуно срушен до темеља, тако да ниједна зграда или жичана ограда не остане и не подсећа на ужас најбруталнијег и најмонструознијег логора у историји човечанства.

 

Уз то, Тито и његови партизани су допустили да већина од јасеновачких убица никада не одговара, па су они побегли у Латинску Америку, Аустралију, САД, Немачку и Шпанију, где су наставили да живе као слободни људи и да се баве хрватском пропагандом.

 

За разлику од партизана, хронично ненаоружани четници као герила, нису били у могућности да фронтално ратују против троструког непријатеља (Немаца, усташа и партизана) у мочварном, равничарском пределу како би пришли Јасеновцу.

 

Зато Дража Михаиловић одлучује да се центар ослободилачке борбе већ крајем 1941. године пренесе на Независну Државу Хрватску и да се заузму што већи простори у ком живе етнички Срби, како би се на тај начин спречило одвођење српских цивила у Јасеновац и покољи Срба од стране хрватских усташких крволока.

 

И тако је било, где су четници држали територију, ту није било усташких покоља и одвођења српског народа у Јасеновац. Где су партизани држали територију, ту су највећа стратишта српског народа. Упоредите само две планине које су држали четници и партизани — Мањачу и Козару.

 

Преузето са „фејсбука“

10. априла, док сам припремао специјално издање часописа ОРЕР посвећено односима Јермена и Ватикана, историјским везама, истакнутим јерменским кардиналима и Јерменима који раде у Ватикану, експлодирала је вест дана. Изложба „Хришћанство у Азербејџану: Историја Цркве“ отворена је на Папском универзитету Грегоријана у Риму под покровитељством Амбасаде Азербејџана. Конференција о историјским дисторзијама под називом „Историја и модерна времена“.То што Азербејџан годинама покушава да средиште католичког света претвори у проазербејџанско, уз подршку долара, није ништа ново. Међутим, страшно је ставити на продају јерменско хришћанско наслеђе, постати саучесник у амбицијама геноцидног Азербејџана и затворити очи пред присвајањем или уништавањем јерменског хришћанског наслеђа искривљавањем историје и стварности.

Азербејџанска страна је, пошто је одлично научила лекције да Јермени умеју благовремено да осујете њено злочињење, до последњег тренутка чувала у тајности организацију такозване конференције, схватајући да би јерменска страна могла да се умеша. Али оно што више изненађује је понашање тих италијанских или страних научника, од којих су неки пристали да учествују, а неки нису, али нису ни обавестили јерменску страну о очекиваном антијерменском догађају. А Ватикан или Универзитет Грегоријана нису имали храбрости да позову јерменске научнике.

Наравно, јерменска заједница у Риму, Матично седиште Светог Ечмијадзина, Јерусалимска патријаршија дали су оштре изјаве, јерменска амбасада при Светој столици и представник Јерменске апостолске цркве у Ватикану раде, али, нажалост, све ово више неће имати исти утицај као вођа Јерменске католичке цркве и црквено деловање Патријарха и захтев да се кривци казне.

Племенита духовна класа Ватикана такође мора да подигне свој глас против таквих антихришћанских пракси.

Драги Јермени католици, ви сте пуноправни чланови те цркве. Јерменски католици су служили вековима, и стога имате одлучнији глас и захтев од мале католичке заједнице расуте широм Азербејџана.  Време је да једном заувек дамо достојан одговор на азербејџанске експанзионистичке амбиције и спречимо одржавање оваквих догађаја. То је неопходно не само за народ Арцаха, за народ Јерменије, за сваког хришћанског Јерменина, већ пре свега за вас, јер сте и ви носилац културног и хришћанског наслеђа јерменског народа.

Ватикан је лако ставио хришћанство на продају. Ко плати превише, сматраће се и хришћанином, чиме ће дискредитовати цео хришћански свет.  У нашим турбулентним данима, када се цео светски поредак мења, ми Јермени морамо да се заузмемо за своје наслеђе, своју историју, своју веру и своју државу, без обзира на бујичне ударе изнутра и споља.

Застаните и размислите шта би рекао блажени кардинал Агађанијан (Кардинал Петрос Григор Агађанјан, 1895-1971) када би на тренутак оживео. Уверен сам да би, као шамар Католичкој цркви, одбио канонизацију. Григор Нарекаци би одбацио космичку доктрину. Статуа Светог Григорија Просветитеља би отишла из Ватикана. Будући да су носиоци јерменства и хришћанских вредности, не би желели да своје име везују за цркву која продаје јерменску веру и наслеђе. Због тога, да се следећи римски папа не би извинио јерменском народу што је саучесник у злоупотребама које су над њим почињене, званични Ватикан мора данас дати објашњење и исправити своје пропусте и грешке. Сутра ће бити касно.

 

Хакоб Асатрјан

ОРЕР  Европски часопис – Праг

 

Македонци су открили далеке своје сроднике негде у подножју Хималаја: веле да су се тамо зауставили неки војници Александра Македонског (рањени, болесни, изнемогли), запамтили да су Македонци, сачували много македонских речи (глаголи бара, се вика, врне, вади, турне, урне, ‘рга, гази, именице шака, гурелка, бара, чука, легуш, прилог оломнани, речца ле, суфикс –мина: петмина).

Необавештен – какав је, потписник ових редова не зна кад су Хунзи „ушли“ у македонски језик, чује да је Илија Чашуле, у реномираним светским часописима који се баве проблемима индоевропеистике, о њиховом језику написао више расправа. И сазнаје да је један од првих македонских комуниста, на самом почетку XX века, изјавио да Македонци нису ни „Срби ни Бугари, него просто Македонци“ и да ни они први ни они други не треба да „забораве да је Македонија само за Македонце“. Он је, међутим, пропустио прилику да Србима и Бугарима дода и Грке, који (у много последњих деценија) Македонце много више „секирају“ него и Срби и Бугари заједно: Грци знају да је Македонија била она област која је, по историји и географији, одређивана као Егејска Македонија (звала се и Беломорска Македонија), на северозападу обухватала Охрид, на истоку – Пиринску Македонију, а на северу допирала само – до Демир Капије. И иза тога остала и нека друга чудна сведочанства, а међу њима и она да је сав тај простор, од источних међа Пиринске Македоније па до утока Вита у Дунав, одређиван као српски Шоплук, да је у његовом егејском делу живело 85% Срба (у самом Солуну – 11000, Грка – 14000, Турака – 20000, Јевреја – 60000, при чему се зна да су тамо Турци дошли почетком XV века, Јевреји на његовом крају, а Бугари се нигде не помињу).

Све то, међутим, Македонцима не допире до свести: они се упорно „свађају“ с Грцима, који су те просторе анектирали после Првог балканског рата, тамо истребили, заједно с Бугарима, први милион Срба у XX веку и узели тапију и на Егејску Македонију и на македонско име. И по тој основи „нове Македонце“ натерали да „промене име“ и тиме их уписали у народе којима је свеједно како ће се звати. „Македонци“ су покушали да „растегну“ свој нови „национални покривач“ преко српских немањићких простора, али Брозово Илинданско кумство из 1944. године било је довољно једино да им замаже „нову националну памет“ и да покаже да је од ње плића и неутемељенија могла бити једино бугарска, пре свега тиме што је подигла „грчки европски барјак“ захтевом да Македонија „призна своје бугарске језичке (и друге) корене“. А колико је све то незасновано и бесмислено, може показати чињеница да су се Бугари на Балкану први пут нашли крајем седмог века (и до Солуна могли стизати једино као пљачкаши), а [Егејски] Македонци као Срби старији су од њих макар који миленијум…

Тако се сва прича о„Хунза-Македонцима“ своди на фантазију: Александар Македонски био је егејски Македонац, а само „Брозови Македонци“ могу објаснити како се у њихову данашњу памет може увезати оно што се пре више од два миленијума догађало на просторима од Демир Капије до подножја Хималаја.

Македонци су, и тада и данас, могли бити једино – српско племе. Па и „Хунза-Македонци“ – као њихов далеки случајни огранак.

 

Речитости море…

Присећајући се жалопојке мога комшије, Лале, који се поодавно, пошто се, ни крив ни дужан, наслушао бројних “мудрости” некога кабасто зорли учевног друштва, на питање једног од присутних због чега и он нешто не каже, “одбранио” изјавом да и он “зна здраво млого паметни и лепи речи, ал не зна ди коју да стави”, наредне редове посвећујем енглеском страху од Србије и србског народа.

Некад, кад сам био мали, начуо сам да су енглески насељеници по Колумбовој “Индији” данас познатој као “Америка”, потаманили на десетине милиона Индијанаца, али и да су били нешто “питомији” према домороцима у Аустралији, којих је и иначе било неупоредиво мање но на оној другој, “индијској” страни.

А тек пре неки дан, док сам вршљао по интернату и набасао на текст Милоша Ковића, Порекло британске србофобије https://standard.rs/2024/11/26/poreklo-britanske-srbofobije/) објављен 26. новембра 2024. године на порталу “Нови стандард”, постало ми је јасно да Енглезима, од јуначког страха, ни у примисли није било да допловљавају до Србије.

 

Од страха, наравно, који им је, по Ковићевом сведочењу, још током прве половине 19. века укорењен “у дубљим, верским и културним предрасудама” или, према тумачењу академика Милорада Екмечића, тамо накалемљен изданцима од раније познате русофобије која је “своје сокове далеко више напајала из историје антисемитизма пре и у току Другог светског рата” (у чему види “сличност антисемитизма са србофобијом”). Или, можда, како то примећује Ги Метан, “непријатељство према Србима из деведесетих година 20. века било је, уствари, израз русофобије” везане с антисемитизмом, с тим што су “оба феномена укорењена у верској искључивости, оба трају вековима, повремено нестају да би се вратили у промењеној форми”, само са циљем да би се “оправдале западне освајачке најезде и погроми”.

 

Уза све то, Милош Ковић прихвата да је “руска историографија открила русофобију као истраживачку тему тек на крају 20. века”, пошто су, ваљда, неки руски теоретичари признали да се “у руској култури и политици” до тада, ко зна због чега, о русофобији није смело ћаскати, иако је “у оба случаја реч о изграђеној идеологији, која има своју унутрашњу, сложену структуру и дугу историју”.

 

Русофобија и србофобија су у претходним редовима поменуте по три пута, што је ситница у односу на њихово помињање у тексту Милоша Ковића – тамо русофобије има на тридесет осам места, а србофобије за двадесет мање. Толике цифре приморале су ме да отворим речник страних речи и проверим да ли сам ја, кад сам био мали и учио неке стране језике, добро разабрао да се реч “фобија” односи на страх од нечега или некога, макар тај страх био безразложан.

 

На пример: акрофобија (страх од висине), кинофобија (страх од паса), ергофобија (страх од рада), софофобија (страх од учења), клаустрофобија (страх од затвореног простора), сколинофобија (страх од школе), библиофобија (страх од књига), ксенофобија (страх од странаца)…

 

И, сад, кад видимо толико фобија, односно страхова, рачунајући и оне из тротачке, постаје сасвим разумљиво што Британци, или Енглези, свашта преживљавају у страху од Србије и србског народа, толико “свашта” да се Владика Раде још на половини 19. века (не би ли Милошу Ковићу притврдио оно сведочење поменуто на претходној страни) “пожалио” неком енглеском лорду како неће дочекати “да види спасење својега народа, чему имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву руку турску држе под нашом гушом”.

 

Да ли сам те добро разумео, Владико?

Ако су Енглези помагали Турцима да угуше Србе – и појединачно и у целини – морао би то бити сигуран знак да нису живели у страху од Срба, они су били врло расположени да сами или у спрези са још неким, учествују у сатирању србскога рода. Или, супротно језику Милоша Ковића, Енглези се нису “бавили” фобијом од Срба, односно србофобијом, они су били задојени мржњом, мизосербизмом, у мери која је рачунала на геноцид над србским народом.

 

На другом месту (https://standard.rs/2024/02/19/kriza-srpske-istoriografije/), Милош Ковић ће, можда са циљем да своје читаоце подстакне на “исторично” размишљање, поставити и питања, примера ради, “шта су методи и циљеви српске историографије”, “да ли се истински продори у овој науци постижу откривањем нових чињеница и хронолошких података” или друкчијим тумачењем заснованим “на одавно познатим чињеницама”, да ли “усмени извори и материјални остаци (имају) мању, исту или већу сазнајну вредност него архивски документи”, да ли историја треба “да се ‘укршта’ са осталим хуманистичким и друштвеним наукама, или би ипак морала да остане при сопственим методима, везаним за откривање и критичко процењивање историјских извора”, али ће, за сваки случај, признати и какви би могли бити његови одговори на све то.

 

На пример:

Није историји нужно да се “укршта” са другим наукама јер да јесте, излиставање било којег речника страних речи спречило би Милоша Ковића да се упусти у наклапање о британској србофобији и русофобији.

Милош Ковић је откривању “нових чињеница и хронолошких података” супротставио “знање” наводних “утемељивача” још наводније критичке историографије у Срба – “Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића… Станоја Станојевића… и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века”, који су “имали заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела”. У наставку свога критицизма, Милош Ковић ће, да ли са жаљењем, да ли у намери да другима наметне “сагласност”, устврдити да “данас у томе нема сагласности”, те ће поставити питање “може ли се говорити о постојању једне науке, о било каквој целовитој, духовној заједници, коју упркос унутрашњим разликама, спајају правила заједничког заната”.

 

Да свога читаоца не би оставио у недоумици “коме ли се приволети царству”, Милош Ковић ће, пошто саопшти да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, текстом “Наука као оруђе империје” (https://standard.rs/2024/03/17/nauka-kao-orudje-imperije/)  препоручити “знања” енглеске историјске школе јер, “коначно, на Оксфорду или Кембриџу српски историчар може да научи шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”.

 

Каже тако Милош Ковић имајући у виду да су и они помињани “утемељивачи” критичке историографије у Срба, и он сам међу њима, са сличних западних изворишта – и из Кембриџа и Оксфорда, наравно, пошто се и тамо “учила” његова британска србофобија – спознавали “шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”, србском.

 

Колико је та нешто натурена а нешто самозвана и идолопоклоничка “критичка” србска историографија била непријатељски расположена према предањима сопственог народа, и колико јој ни у примисли није било да поклони “више пажње својим народним сагама”, види се по последицама које је Берлински конгрес из 1878. године оставио на однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању. Тада, да би Србији била призната (и удељена јој) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се србски народ одрекне своје националне историје и прихвати “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у ред” Срби школовани по европском Западу. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; предводници и најзначајнији заточници те нове “научне” логике били су Стојан Новаковић и Иларион Руварац.

 

По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци. Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља са стране, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности.

У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по већ разрађеној рецептури нордијске школе), коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић је написао “студију” под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње академије наука и уметности, наводно србске.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба

процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена. Али, зато, он тамо каже “да је Србија очевине Немањине хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије. Мали народи, кад хоће да у области већих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично биће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је српских насеља и било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косову пољу, по Метохији, по питомом Колубарју, она су била сувише на дохвату уређеној сили византијских војничких средишта, да би могла или развити засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска племена, дакле, пре Немање водила су двојак живот: једна су била непосредно потчињена средиштима византијским, и њих нити помиње Порфирогенит, нити о њима има шта писати поп Дукљанин, она су изгубљена била за народни живот; друга су, заклоњена згодним земљиштем, свагда чувала ма и сенку своје самосталности.
Њихов рад је постао основа раду Немањином; њима припада историја до Немањића”.

О Илариону Руварцу као историчару скоро да се нешто и зна. Неко се можда присећа онога записа Стевана Сремца да би Иларион, кад би од некога на улици чуо да је цар Душан био Циганин, једва дочекао да то разгласи граду и свету, али је зато препознатљив по хвалоспевима бројних уважених интелектуалаца да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, да је “нарочито био жесток у нападима на Пантелију Срећковића, професора српске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Српске краљевске академије”, да је “кроз своје ‘пантелијаде’… са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава”, да је био “непоколебљиви борац за истину”, да је “својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост, напусте романтични погледи… и да се живот почне посматрати реално”, да се “сваки час разрачунава са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства”. Свакога, дакле, ко о Илариону Руварцу не мисли као његови хвалоспевци или као што је Иларион Руварац мислио о себи самом – а он је “изричито саопштавао да се од њега објективнији не може бити” -, требало је онемогућити да ишта каже против Руварца и његове “објективности и критичности” у историографији. Чувањем тих двеју Руварчевих “историографских особина” брањени су и нордијски извори социјалистичке мисли увезене у Србију, извори по много чему антисрбски, које је, као “редак звер” и тада и касније, препознао Јаша Томић, у тренутку кад су њега и његове следбенике “западњаци” упозорили да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивањем” од њега, врло уверљиво образложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”.

И јасно нам је како се могло десити да крајем Великог (Првог светског) рата, Љубомир Ковачевић, једно време и главни секретар Србске краљевске академије, можда “у знању” да је Србска Земља ограничена на сеоско подручје његове родне ваљевске Петнице, саветује војводи Живојину Мишићу да србску границу према Хрватима повуче на србску штету, читавих сто педесет километара “у позадину”, према истоку, железничком пругом од Осека до Шамца. На питање потпуковника Душана Симовића – најпознатијег по 27. марту 1941 – који је требало да, као изасланик србске Врховне команде код тамошњег Народног вијећа, отпутује у Загреб, зашто таква граница, војвода Мишић је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не”.

Питању хоће ли неко “с нама или не”, извесну пажњу посветио је и Станоје Станојевић, најпознатији по “Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца”, који је бавећи се и Арбанасима, ширем читалачком кругу, али и научном и стручном, признао да “док смо ми били мали и слаби и политички и културно, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари”. Није рекао какве су биле “културне” последице таквог деловања, али се из самохвале да “временом смо ми успели да своје науке узмемо сами у своје руке”, може једино разабрати да је та наука “узета” у до тада оствареном формату – нордијском, наравно, у основи антисрбском.

Ту исту логику, и у нашем времену, сада још жешће, “препоручују” исти ти србски непријатељи, а интелектуалци потекли из крила србскога народа здушно се труде да је наметну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто путем најразличитијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, нарочито путем средстава масовног општења.

Зато се и могло десити да, пре тридесетак и нешто година, ововремени академички историчари саветују србским политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа, те да образлажу “теорију” по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају “напустити неке своје амбиције” и повући се. А ти одређени услови, напуштање “неких својих амбиција” и “неких територија”, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића, са његових историјских простора.

Речени “основни смисао” огледао се и у политичкој логици Клеменса Метерниха, аустријског министра спољних послова током прве половине 19. века, дефинисаној у писму цару Францу II да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”, што је, према тумачењу Милоша Ковића, значило да “аустријска дипломатија… напустила ратоборну политику цара Јосифа II на Балкану, која је подразумевала садејства са Русијом”.

Милош Ковић у своме тексту помиње британске путописце, Француску револуцију, Наполеонове ратове, Османлије, “обнову српских држава” и њихово “везивање” за Русију, “колонијални дискурс као дискурс овладавања”, Балкан “као симболичну и имагинарну географију”, “југословенске ратове”, пољске и шведске покушаје “распарчавања Русије”, протурско расположење у Енглеској, сукоб са Русијом да би се заштитило Османско царство, Другу египатску кризу (1839-1841), самодржавље руских владара, енглеско уверење да је обичан руски свет примитиван, суров и склон пороцима а Срби непослушни, ратоборни, прости, неотесани људи, искварени варварском влашћу и насиљем, склони лажима, разбојништву и пићу крали децу да би их продавали Турцима “за срамне сврхе”, енглески труд да “Србију учини тачком окупљања балканских народа и пружања отпора руском утицају”… – све то на тридесетак књижних страна “подржано” са сто двадесетак напомена не да би се цела причица представила као учевна, да засени простоту, пре свега онога Лалу из прве реченице овога текстића.

Па се чини да званичним историчарима у Срба и није циљ да својим читаоцима (и слушаоцима, на факултетима, примера ради) историјске чињенице саопштавају на јасан и разумљив начин, већ да их ширином својих погледа на друштвена кретања опчине и, макар колико то најчешће деловало збуњујуће, врло често и произвољно, да их засене дубином сопствених мисаоних осврта на представљена кретања. У то су овог потписника уверила барем двојица академика одбијајући да му за различите књиге напишу рецензију. Први је свој разлог “оправдао” речима да “пишеш толико јасно да је то понекад превише јасно” а други замерком да му је језички израз “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан” и саветом да би за мисли које излаже морао имати и “резервну варијанту” којом би се, за случај да га неко нападне, оно што је написано касније могло ублажити или у неком другом правцу усмерити.

Кад је већ тако, и кад нам Милош Ковић саопштава да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, ваљало би се запитати колико је он сам спреман да учини не би ли се зауставио “слободан пад” историјске науке у Срба и да ли је способан да свој високопаран израз, у основи бескрајно смушен, прилагоди и онима којима је то потребно зарад историчарског “заната” и, нарочито, онима који су истински заинтересовани и, зашто не рећи, врло забринути за очување србскога националног бића и србске духовности јер знају да историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност.

 

Шестог фебруара 2025, Телевизија Информер угостила је Зорана Ћирјаковића (1965), новинара, публицисту, универзитетског предавача, светског путника… а гледаоци (и слушаоци) могли су од њега сазнати да се Устав Републике Србије из 2006. године зове и “Коштуничин устав”, да се уставне одредбе понајвише брину о мањинским правима, односно о правима националних мањина, те да се реч “српски” у њему помиње свега три пута.
Без намере да проверавам је ли ово последње тачно, признајем да сам се са том речју срео свега једном – у ставу првом 10. члана, у тврдњи да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.
При покушају да остварим речено уставно право тако што ћу убедити Телеком, фирму чији је Држава Србија већински власник, да ми рачуне испоставља на ћириличком писму јер тако пише у Уставу, одговорено ми је да је писало и на тараби. Или, како ми је то подробније објашњено, “под службеном употребом језика и писма сматра се употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења” која подразумевају “поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”. Што ће рећи: став први члана 10. Устава Републике Србије само је украсна зезалица намењена за качење мачку о реп.
Све то заслужује да се каже која реч више о разлозима због којих се придев “србски” употребљава тек ту и тамо, само у случајевима кад није препоручљиво избећи га да, на пример, не би био назван језиком Србије. Занемаримо ли “откриће” француског књижевника Гистава Флобера (1821-1880) да је двема именицама тесно кад стоје једна поред друге, користило би Србима кад би се запитали да ли то Србија, у синтагми “Црвени крст Србије”, свакодневно, већ деценијама, ко зна због чега, носи свој крст, спремна на све опасности, чак и на нестанак. Или, с којим правом један Институт за трансфузију крви Србије не питајући Живу Србију, “трансфузионише” њену крв не зна се коме и са којим циљем. Или, ко је то и када овластио некакво Удружење за јавно здравље Србије да Србију подвргава којекаквим здравственим прегледима, и то јавно, али увек тајећи успостављену дијагнозу. Или, Влади Србије не да се да, као србска Влада, влада (не)приликама у Србији, она се зауставила на сопственој двоименичкој тескоби и на недодирљивости са Живом Србијом, србским народом.
Овде под србским народом подразумевам збир свих појединаца настањених у Земљи Србији, по примеру познатом из Сједињених Америчких Држава где сваки њихов становник себе сматра Американцем. Признајем да сам помало сумњао у тај “американизам”, све док ми један завичајац није поверио да, док је пажљиво “користио” бродско степениште за силазак у њујоршку луку, у себи понављао речи које ће изговорити кад десном ногом ступи на америчко тле: “Ја сам Американац!”.
Рекох да то подразумевам, али ме је чињеница да томе противрече не само небројени појединци, већ и разне групације окупљене у такозваним националним саветима, натерала да им потражим извориште. Прво чега сам се присетио, био је један мој запис о “узвишеним принципима” америчког председника Вудроа Вилсона (1856-1924) о самоопредељењу народа” – садржан у књижици Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 374 стране, формат А4 – настајалим на чињеници да су Сједињене Америчке Државе финансирале Јаćпан да 1905. уђе у рат против Русије а потом и ДругаЛењина да 1. маја исте године тамо покрене реćволуцију.
И једно и друго са циљем да се поништи све оно што је претходних деценија остварено у руском друштву:
– Године 1861, кметовско праćво на сељаке и спаćхијске људе (собаре, куваćре, ко-њушаре…) укиćнуто је безусловćноć, а цена обавезног рада сваćког сеćљаćка у корист спа-хије укључена је у процењену вредност зеćмљиćшта које је одćносни сељак добијао приликом изласка из кметćске зависности;
– Јуна 1870, реćорćганизована је локална јавна управа, тако што изборно право није условљавано имовинским цензуćсом;
– Године 1874, уведена је свесталешка војна обавеза којој су подлегали сви мушкарци, “без разлике на статус”, али ни у таквим условима, “европска руска армија није у ратним временима прелаćзиćла 1,270.000 људи, док је Аустрија могćла формирати армију јаćчу за око шестсто хиљада, а Немачка за свćих два и по милиона војćника”;
– Упоредо са друштвеним промćеćнама текле су и промене у приćвредној сфери, те је у време које је претхоćдиćло “пролетерској револуцији” индустријски развој Русије надćма-шио стопу раста заćпадних индустријских гиганата САД, Енгćлеćске и Немачке. Видљиво је то и из податка да је 1860. године Русија произвела 1.300 тона нафте, а Амеćриćка 70.000 тона а 1901 Русија је већ производила 12,170.000, а Америка 9,920.000 тона;
– Године 1913, Русија је постала главни извозник поćљопривредних производа, прва “житница Европе” на коју је отćпадало две петине укупног светског извоза пољопривредних проćизćвода;
– Просечна густина саобраћаја, што је најбољи показатељ привредног успеха, била је већа од оне у Енглеској, а нешто мања него у Немачкој и САД. Са мање од 2.000 километара железниćч-ćких пруга у 1860. години, уочи Великог рата Русија је стигла на блиćзу 80.000 километара;
– Русија је 1895. године увела златну подлогу за све финансиćјćске транćсакције;
– Уочи Великог рата, Русија је престала да буде аграрна земља, а по томе што ни у чему није зависила од увоза или извоза, она је у економском погледу била је-динствена земља у свету;
– У истом том времену, зараде индустćриćјских радника у Русији биле веће од зарада у развијеним земљама западćне Европе, а нешто ниже него у Америци;
– Економски раст био је праћен и бурним развојем науке, уметности и културе, што је француском песнику Полу Валерију (1971-1945) дало за право да као најćвећа културна достигнућа људског рода именује античку културу, италијански Препород и руску литературу 19. веćка. То је време гиćгантског успона руске наćуке: Умов је први у свеćту разćраćдио проćблем теорије релаćтиćвитета, Стоćлетов је формуćлиćсао елекćтромаг-нетну теорију светćлоćсти, то је вреćме Мендељејева и његовог општег закона о периоćдичности хеćмијских својстава појединих елемената, водећег светćског терćмćо-хемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Павćлоćва и Мечниćкова; ботаничар Бекеćто-в, истовремено кад и Дарćвиćн али незавиćсно од њега, објаснио је структуćру органских форми; Докуćчајев је засновао светску педоćлошку науку и у светćској педоćлошкој терćми-нологији после њега наćшло се мноштво руских терćмина и појćмоćва; у светској астроćном-ској науци огромну улогу одиćграо је Бјелоćпољćски; проналазак раćдија и радио-веза везује се за инжеćњера Поćпоćва; Голицин је засноćвао нову научну дисциплину – сеćиз-моćлоćгију и 1911. био изаćбран за председника Међународне сеизćмоćлоćшке асо-цијације; Жуковски је постаćвио основе теорије и праксе ваćзćдуćхоćпловства, а Циолко-вćски је (1903) разрадио основе за израćду коćсмичких ракета и смаćтра се утемељитељем космичćких летоćва и космонаутике.
Има ли се у виду све то, о владавини Николаја Другог Романова (1868-1918) може се говорити “као о златćном веку Руске цивилизације. Никада још Русија за тако кратко вреćме није дала толики број научника, уметника, глумаца, музиćчаćра. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену ексćплоćзију генијалности и даровитости”. У таквим условима, и дух који је годинама уочи Великог рата владао у руским школама и на факултетима, много приступачнијим шиćрим друштвеним слојевима, био слободоумнији од онога који је “пребивао” у одговарајућим институцијама на Западу.
Амерички покушај са Јапаном и замишљеном Лењиновом револуцијом тек је донекле успео да ослаби Русију, али не и да усćпори њен економски успон. Руска далекоисточна флота јесте поражена, али је зато “револуционарна” побуна слом-љена: Лењин, Владимир Уљанов (1870-1924) је побегао у Швајцарску, Лав Троцки (1879-1940, правог имена Лејба Бронćштајн) се обрео у Америćци, а Стаљин, Јосиф Џугашвили (1878-1953) у Сиćбиру. Прилике су се, како то пише Ралф Еперсон (Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999) из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом:
“Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарćске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре-нуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваćоćци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске влаćсти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапćсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председćник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком враćти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења каćнадćских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлаćзак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.
Да тамо изведу “октобарску социјалистичку револуцију”, неколико дана касније (2/15. новембра) наметну Деćкćлаćрацију права народа Русије “којом се прокламира укиćдаćње наćциćоналног угњетавања и објавćљуćје право народа на самоćопćредćјеćљење, укључивши и отцјепćљеćње… и слободан разćвитак националних мањина и етничćких група насељених по Русиćји”, да у Централни комитет Комунистичке партиćје Русије уведу 90% Јевреја, како би Руси могли после “1000 гоćдина писати да су им Јевреји разорили државу и побили становćниćштво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчćких Држава”, те да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полуćвеćковна комунистичка владавина смањи руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “тврćди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”.( Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману – 1884-1972 -, првом америчком председнику поćсле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”).
Лењин је такву “револуционарну победу” представио барем двема својим изјавама. Првом – да “наша снага не познаје слоćбоду или правду. Она је у потпуćности ус-постављена на уништењу поćјединачне воље. Потпуна незаинтеćресоваćност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутćност је врлина” и другом – да “путем систематског терора, током кога ће свако раćскидаćње уговора, свака издаја и сваćка лаж бити законите, ми ћеćмо наћи начина да човечанство спусćти-мо на најнижи ниво егзиćсćтćеćнćције”.
И, тако, пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “ревоćлуционарне” мисије и са јединим циљем да се оствари многовековни труд западног света – и Америке у њему – усмерен на стицање некога “вишег” места на цивилизацијској лествици, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред америćчćким Конгресом и Сенатом прочитао своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку којом, најопширнијом у целом Програму, Вилсон указује на стварни значај почетних резултата равно два месеца раније изведене такозване Октобарске социјалистичке револуције и, самим тим, своје “ратне” победе против Руćсије:
“Са руске територије евакуисаће све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и наслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које сама себи одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа: при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама;
Уз узгредну напомену да су Руси србско племе (као “словенско” познато тек после 491. године) и да се јалови Запад својски трудио, вековима, да Србе, творце људске цивилизације, уништи без остатка, овде ваља истаћи да су сви “западни” социјалисти били националисти, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационалисти и да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. (Јаша Томић – 1856-1922 – био је међу Србима “редак звер”, ако не и једини који је то на време схватио и окренуо се националним пословима – понајзаслужнији је за присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији 1918. године). У складу са таквом логиком, творци “научног” социјализма објавили су да је историја осудила “реакционарне” Србе за нестанак с историјске позорнице и својим следбеницима оставили у аманет да буде “неумољива борба на живот и смрт са Словенством, борба до истраге и безобзирни тероризам”, у уверењу да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
У непосредној вези са марксистичким плановима стоји и Вилсоново “шестотачкасто” обећање да ће Русија моћи “да слободно, неспутано и независно одреди правце свог… развитка”, да ће јој бити “обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа”, као и да “може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна”. Укључујући и истоврсну “помоћ” коју је Вилсон пружао кад је “напао Мек-сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републикуć) – гдје су његоćви ратници убијали и уништавали, успоставили поново праćво ропćство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврćсто смјеćстиле у руке инвеститора САД – према деклćаćраćцији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 57-58).
Остале тачке Вилсоновог мировног програма биле су, за оно време, декларативне природе, тек да се нађемо у дивану – што би рекле Лале, а овде ће се навести само две:
10. Народима Аустроугарске (у које су спадали, поред осталих, и Срби из крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава – ИП), чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;
11. …Међусобне односе појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности: у том смислу морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских народа”. (Ово се нарочито тицало Срба, али међу тумачима такозване Руварчеве критичке историје и следбеника му Стојана Новаковића и Љубе Ковачевића, није се нашао иједан који би регенту Александру Карађорђевићу – 1888-1934 – знао рећи шта је србско западно од Дрине и Дунава, који би га и подсетио да, при прокламовању новога Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, помене србску границу “на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка”, тридесетак километара западно од Спљета, успостављену уговором о примирју са Маџарском, 13. новембра 1918 – ИП).
Тек двадесетак година касније, у условима комуноусташке “народноослободилачке борбе” против србскога народа и послератне окупације новоосноване Народне Републике Србије, следбеник Вилсонове “слободности, неспутаности и независности” у лику наводног Амброза Вајса Валтера БроЗЛА Тита, примитивна копија бољшевичког и ватиканског служинчета успела је да преко два и по милиона србских жртава примени Вилсонову навлакушу о “праву народа на самоćопćредćје-љење”, употпуњеним бољшевичким “правом на отцепљење”. Или, како је то на шумском заседању у Јајцу, 29. новембра 1943, без присуства србских представника (према тумачењу једнога комунистичког идеолога, они који су израсли из србскога крила а тамо као “делегати” о свему одлучивали, “постајући комунисти престали су бити Срби”), одлучено “да никада више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине”, те да ће се “националним мањинама у Југославији обезбедити сва национална права”.
Аутономне покрајине, видимо, нису у “јајчаним” одлукама помињане, али и одбачена сугестија Моше Пијаде (да ли у четири ока – Валтеру броЗЛУ) о евентуалној србској аутономији у Хрватској указује да је договорена федерализација осмишљена са јединим циљем да се србско национално биће што више раздроби. Као што су то учинили бољшевици у Русији, стварањем бројних република, аутономија, народа, националних мањина… и дробљењем рускога света.
Што ће рећи: да су за једну државу и њено становништво иоле корисне приче о самоопредељењу народа, националним мањинама, аутономијама, отцепљењу, језицима у службеној употреби, националним саветима, “кључевима” за распоређивање на “одговорна” места… не би биле “дароване” искључиво Русији и Србији, најпре би биле примењене у државама демократског Запада, онима које се и иначе налазе не само “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, већ и у Сједињеним Америчким Државама.

 

 

Моје питање:
Зашто ЕУ и Сједињене Државе последњих година подржавају интеграцију држава такозваног Западног Балкана, а пре тога су оне, ЕУ и САД, разбиле Југославију? Југославија је обухватала све државе садашњег такозваног Западног Балкана, приде су биле укључене и Хрватска и Словенија које се сада не увршћују у тзв. Западни Балкан?

 

OpenAI ChatGPT odgovara:

Подршка Европске уније и Сједињених Америчких Држава за интеграцију држава Западног Балкана у европске структуре произлази из стратешких, политичких и безбедносних интереса. Питање распада Југославије и садашње подршке за интеграцију има комплексне узроке, који укључују геополитичке, историјске и социоекономске факторе.

Распад Југославије:

1. Геополитички контекст краја Хладног рата
   Распад Југославије десио се у тренутку када је свет био суочен с великим променама, укључујући колапс Источног блока и СССР-а. Југославија, као несврстана земља, постала је мета супротстављених интереса великих сила.
2. Етнички и политички конфликти
   Југославија је била савезна држава састављена од шест република и две покрајине, са значајним етничким, језичким и религијским разликама. Ове разлике су биле експлоатисане од стране локалних политичких елита у циљу стицања моћи, што је допринело ескалацији конфликата.
3. Улога Запада
   Западне силе, укључујући САД и ЕУ, биле су оптуживане за подршку процесу дезинтеграције, посебно признавањем независности Словеније и Хрватске 1991. године. Њихова мотивација укључивала је жељу за стабилизацијом региона, али и осигуравање контроле над стратешким подручјима у Европи.

Зашто сада подржавају интеграцију?

1. Стабилност и безбедност у Европи
   Нестабилност на Западном Балкану може угрозити безбедност целе Европе, што се јасно видело током ратова 1990-их. Интеграција држава Западног Балкана у ЕУ смањује ризик од конфликата и омогућава већу политичку и економску стабилност.
2. Геополитичка конкуренција
   ЕУ и САД желе да смање утицај Русије, Кине и других глобалних сила на Балкану. Подршка европским интеграцијама омогућава јачање западног утицаја у региону.
3. Економија и развој
   Интеграција у ЕУ пружа државама Западног Балкана приступ фондовима, тржиштима и инвестицијама, што може смањити сиромаштво и миграције према ЕУ.
4. Лекције из прошлости
   Запад је схватио да дестабилизација региона може имати далекосежне последице, укључујући хуманитарне кризе, миграције и тероризам. Европски оквир за сарадњу сада се види као решење за превазилажење тих проблема.

Контрадикторност политике

Распад Југославије често се сматра грешком која је произвела низ крвавих сукоба. Подршка интеграцији сада је делимично покушај поправљања последица те политике и стварања стабилног региона који ће бити део европског система. На крају, Западни Балкан данас се види као важан за стабилност и безбедност Европе, док је у време распада Југославије био полигон за различите геополитичке интересе.

Господо,
Текстић у наставку мој је прилог вашем труду да опасуљите ваше аустралске комшије.
Бог вам дао здравља.
Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

Ко је ту ратни злочинац

На порталу ИН4С, могли смо 20. јануара прочитати да је Србски савет Аустралије послао протестно писао некој тамошњој телевизијској кући због непоштовања исказаног не само према тенисеру Новаку Ђоковићу, већ и према србским навијачима (што, по претпоставци, укључује и исти такав однос према србскоме свету у целини), а обећао је да ће се обратити и Комисији за људска права у Аустралији. Из датога текста види се и да “Србима у Аустралији није лако да се боре за правду због изразито лоше медијске слике о нашем народу… Имали смо искуство са ‘Фокс’ телевизијом јер је изашао текст у ком се наводи да су Срби ратни злочинци. Ми смо се побунили, они су дали извињење и повукли су тај текст… али ово је другачије… Очекује се реакција амбасаде као и државе Србије, али ми волимо да кажемо да смо аустралијска организација и то треба одвојити”.
Да би се могли успешно (или успешније) бранити, Срби би, не само аустралијски, морали понешто знати од онога што следи у наставку, али они, у складу са “знањима” званичне науке, или то не знају или то обезвређују.
Француски славист Сипријан Робер (1807-1857) је још пре сто осамдесетак година записао да су Срби почетни народ-мајка, а њихов језик, србски, језик-мајка, из чега следи необорив закључак да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа, те да су остали народи, много млађи, настајали на темељима и тековинама србске цивилизације.
Фистел де Куланж (1830­-1889), француски историчар, у својој студији о праву у државама старога века (1864), бавећи се извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка извео је из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се и на химне из Ве­да (знања добро познатог по именовању почетних слова из србске азбуке: аз, буки, вједје, глагољ… ја, слово, знања, говорим… – ИП).
Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих срб­ских стари­на­ца и посте­пено преузи­мајући највећи број њи­хових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умр­лих… своју друштвену организацију прилагођавали су стању у затече­ном становништву, на чему су, временом, те­ме­љили не само навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје првенство.
Поменути су Сабини и Етрурци, појмови који званичним историчарима (и лингвистима) у Србији никако да “под капу” стану као истородни ововременим појмовима Срби и Рашани. Јер, уз онај први, ваљало би знати да словни склоп “срб” тако изговарају једино Срби, док сви остали, и највећи број бивших Срба, глас “р” замењују неким од самогласника, па су, тако, употребом самогласног “а”, Римљани “добили” Сабине. Онај други, Етрурци, у званичној србској науци “ушанчио” се као једини и неизменљив, због чега се само ретки досећају да су римски “Етрурци” себе звали Раси, Раши, Расени.
Онако (или слично: Рашани, Рашчани) како се звало и једно србско племе око реке Марице, које су његови грчки суседи у немогућности да изговоре гласове ш и ч, назвали Тракои. Грчки погрешан изговор преузели су најпре Римљани, потом и “остали”, што је Страбон, и сам Грк, “оправдао” објашњењем да “многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији”.
Кад су већ Раси и Рашани у причи, на простору свих некадашњих југословенских република тридесетак је мањих насеља названих по тој основи, а овом потписнику познате су барем две “крупнице” из ближе или даље околине: прва, за Маџаре – Срби су Раци (изведено од Рашани, Раши), а друга, Русија, Расија, највећа од србских земаља (од 491. године словенских) – за Енглезе је Раша!
За званичну лингвистичку и историјску науку у Срба, дати рашки пример безначајан је изузетак, што може потврдити и моје двадесетак година старо искуство стечено при покушају да ми краћи оглед о Змајеву, осредње великом селу у Бачкој, први пут забележеном 1267. године под називом Кер, буде објављен у Ономатолошком зборнику Србске академије наука. У уводном тексту писало је и следеће:
“Према врло живом сеоском предању, српско сточарско пле­ме које је крста­рило Панонском низијом одлучило је, некада, дав­но, много пре поменуте године, да се трајно настани на јед­ном ме­сту. Људи који су изабрали своје будуће стани­ште, окружено ри­товима и гу­стим шипражјем, у хатару данашњег Змајева, мора­ли су то место на неки начин и обележити, не би ли га при повратку, на челу оста­лих саплеменика, лакше пронашли. Као најпри­кла­д­није учинило им се да треба ископати дубоку јаму и у њу убацити кера, пса, по чијем ће лавежу касније лако про­наћи одабрано ме­сто. Тако је и урађено, а новом насељу остало је име Кер”.
Задужен да провери вредност примљеног текста и, можда, не знајући за “потпуно слагање” историчара Душана Ј. Поповића (1894-1965) са Јованом Ердељановићем (1874-1944), “је­дним од најбољих позна­валаца начина стварања и одржава­ња тра­диција, који је замерио нашим научни­цима да… традицију не би тре­бало олако одбацивати када је многе чињенице по­тврђују”, академик Александар Лома (1955), зналац петнаестак језика, “пресудио” је (17. јуна 2004) да се “у уводу треба оградити од наведене народне етимологије то­по­нима Кер (за коју је већ на први поглед јасно да није ништа ви­ше од шаљивог домишљања!) и упутити на његово научно тума­че­ње (из мађарског): L. Кiss, Földrjzi nevek etimológiai szótara, Budapest 1980, s.v. Hajmaskér (950), уп. и s.vv. Аbaúјkér (36), Bedegkér (98), Kérsemjén (330), Szamoskér (594), Szentgáloskér (606), Üјкéр (667): као што се види, по­среди је топоним распрострањен на целом мађарском простору, први пут забележен још 950. године, који се изводи из старомађарског ро­довског имена турског порекла (тур. kär ‘горостасан, велик, моћан’)”
Неколико дана касније, академик Лома боравио је у Новом Саду, па ми је то била прилика да са њим поразговарам о примедбама на “шаљива до­мишљања” о називу србског насеља Кер. Разговор је трајао врло кратко јер академик Лома није ни покушао да противречи ономе што је чуо: Маџари су у Панонској низији “свежи” дошљаци и није њихово било да измишљају називе за места која су Срби до тада настањивали. То што по Маџарској има више насеља у који­ма се налази реч “Кер” не значи много. Ако је поменут неки на­вод­но маџарски топоним из 950. године, тек то може бити потвр­да дај тај топоним није маџарски. А ево зашто: Маџари, или Угри, упали су у Панонску низију 895. и све до 955. године, када су претр­пели тежак пораз код Аугзбурга, они су у данашњој Маџарској били пролазници. А мора се признати да про­лазници никада и нигде нису давали назив неком месту, они су само своме језичком изразу прилагођавали оне назиvе које су затицали у својим новим сталним стаништима. Најлепши пример за то јесте Кер, данашње Змајево, место чији су назив не знајући му право значење, писали различито, у четири позната облика: Кер, К¾р, К¾ер, Ке¾р. 0000Да су знали шта то значи, писали би га увек на исти начин.
После свега, текст је у Ономатолошким прилозима објављен у првобитно датом облику.
Но, било како било, званичним лингвистима и историчарима у Срба нису спорни само појмови Раси, Трачани, Кер, Етрурци, Сабини и ини, њима ваља придружити, тек примера ради, и Велс, Венде, Келте…
Некима од ових последњих бавио се Милош Црњански (1893-1977), књижевник, у свом раду о британско-балканским везама у преисторији (https://www.scribd.com/document/332212839/Molo%C5%А1-Crnjnski-Britansko-balkanske-veze-pdf), те ће записати да “траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон”, односно препознатљив по својој словенској, уистину србској звучности.
Да би документовао ту своју тврдњу, он је навео бројне топониме (земљописне називе појединих места, река, планина…) које је “налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва:
Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram…”
Ван сваке сумње, Црњански није ни имо намеру да “улови” све њему препознатљиве земљописне називе по енглеском или ирском острву, али је и за оно што је пописао, могао устврдити да “и за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона”. Па ће томе дописати да, чак и на први поглед, није тешко наћи “одговарајућа имена, чак и синониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као ‘утока реке која је блатна’.. Поред те речи, за утоку… јавља се и usc… као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће… Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч… А налази се доцније у Македонији… Drem, Murav, имају синониме у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cetin и Cethea оставили су трага у Црној Гори и Далмацији. Limina је латинизирани синоним за Лим… Ирски Boyan не треба ни тумачити… Lagan и Tama су, без даљега, упадљиво славофони. Idris је оставио име једној реци Истре. Lab је познато име славенских река. Ultava је Vltava. Ceska је еминентно келтска земља у преисторији… Prosen, у Великој Британији протумачен је као сеновит… Tyessis Тиса… Wedra и Wear дублве су јасно славофони… Sochan је наша Соча… Peykh је пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској… Bun, Bana, Boatia, у старој Ирској, оставила је трага у корену река и код нас… Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат (основа – ИП). Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност”.
Каже тако, “зачуђавајуће”, иако ће дописати да је на балканско-британске везе већ у преисторијско доба указао, први у Енглеској, археолог Гордон Чајлд (1892-1957), да је генетичар Џон Холдејн (1892-1964) означио британска острва тога времена као “колоније Југославије” – због чега се морао иселити у Индију -, те да је тадашњу културу Балканског полуострва и британских острва изједначавао ирски археолог Роберт МакАлистер (1870-1950) који је као њен центар означио Винчу.
Од Црњанског сазнајемо да “више британских утицајних археолога признају најраније, илирске, трагове у преисторијском добу британских острва, ослањајући се при томе и на записе античких историчара који су помињали везе између британских острва и неких, данас славенских, крајева Европе, нарочито Русије”, те да су из Бретање и Вандеје, у Француској, пристизали Венети и Илири. Због свега тога, и “хроничари средњег века упозорили су на ВЕНДСКЕ трагове у преисторијској топонимији британских острва, као и на топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места, а заступали су и тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије и са Истока”. Овим последњим “правдао” се археолог Роберт Монро (1835-1920) кад је обзнанио да су Шкоти исто што и Скити. (Није рекао, мада то није ни било нужно, да је Фрањо Апендини – 1768-1837 – позивајући се на античке изворе записао да су Скити “истог порекла с Трачанима, Македонцима, Илирима, Мижанима, Дачанима, Гетима, што је сигурно”).
Црњанском је познато да је енглеска наука, пре Великог рата, на све то гледала као на “збир случајних сличности – легендарних остатака из лингвистичких, епонимичних (по сличности у називима – ИП) предања, код старих Шкота, код старих Велшана и старих Ираца, али не као археолошка факта”, исто као што је археологија његовог времена “много шта, из тих теза, морала да понови, као научна факта”.
Можда и због тога да не би ишао превише у ширину и без обзира на то што је знао да “у преисторијско доба постоје, вендске, субстрате (основе – ИП) у становништву британских острва”, Црњански се највише бавио везама “између Балкана и британских острва, за време Келта” јер му се, по прилици, најприхватљивијим чинило уверење Ранке Куић (1925-2003), Ранке Велшанке, стечено на основу лингвистичких истраживања, да су Келти србско пле­ме и да су, као дав­на­шњи житељи у данашњој Србији, били ев­ропски домороци. Она каже да су Келти врло стар народ, и да их “најно­вија истраживања стручњака датирају неколико миленију­ма пре наше ере, запад­но и југозападно од Карпата”, у крајевима које и остали истра­жива­чи србске старине сматрају изворно срб­cким. Од ње се још може сазнати да су од Келта који су вршљали по Европи, настали Бохеми и Моравци у Чешкој, Ломбарди у Италији, Белги, Бретонци, Ирци, Велшани, Шкоти…
Уз похвалу свему наведеном, нужно се мора указати не само на извесне недоречености, већ и на грешке у којима Милош Црњански “плива”:
а. Европа “из преисторије”, наш данашњи континент, стари је србски “производ” јер је названа по Европи, тетки Илировој;
б. И Илир, Србин, и србско племе Илири названи су по прехришћанском врховном србском богу Илији. (Није без значаја ни податак да се божанска планина Олимп, пре грчког упада у Србску Земљу, данашњу Грчку, називала Илимп);
в. Ако се већ широко пространство од Урала до Атлантика назива Европа, разложним треба прихватити археолошке налазе старе и до шест хиљада година да су Ибери, некадашњи становници Пиринејског полустрва, познатог и као Иберијско полуострво, тамо пристигли из источног Медитерана, са Хелмског (Балканског) и Апенинског полуострва, што значи да су, као Расени (Етрурци), Рашани (Трачани), Илири… припадали стбскоме роду. (Некада, пре већ поменуте 491. године, називима данашњих словенских народа означавани су припадници односних србских племена, по истој “шеми” по којој се данас разликују србски Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Бачвани, Личани, Сремци, Маћедонци, Далматинци…).
г. Руски совјетски историчар Николај Машкин (1900-1950), у “Историји старог Рима”, Београд 1950, налази Србе на крајњем западу данашње Француске, као Свебе, Свеве (по “правилу” коришћеном при именовању оних нешто раније помињаних Сабињана), а ми, данас, мирне душе можемо рећи да је такво језичко прилагођавање било основ по коме су именоване Швабе и Шведи; потврда за ове друге налази се и у податку да се Балтичко море које запљускује и Шведску, некада звало Србско море;
д. Несумњив је Машкинов податак о Србима на крајњем западу Француске јер се једна тамошња област назива Вандеја, по Вендима, Виндима, Венетима (овим последњим називом указује се на непосредно “сродство” са Венецијом!) за које Херодот и Полибије “изричито тврде” да су прави Илири, односно Срби;
ђ. Кад енглески историчар Џорџ Тревељан (1876-1962) констатује да су Келти ушли у Британију и Ирску “само неколико стотина година прије доласка Јулија Цезара” (100-44. пре Христа), у време кад су припадници разних србских племена из Илирика и Етрурије, међу њима и Ибери, пристизали у западну Европу, томе ће додати да “нешто ‘иберске’ крви има вјероватно у жилама сваког данашњег Енглеза, више је има у просјечном Шкоту, а највише у жилама Велшана и Ираца”;
е. И Тревељан и Црњански помињу Велс, али ни један ни други не упуштају се у изворно значење тога појма. Добро, Тревељану то није морало бити познато, али је Црњански, уместо “присећања” да је Велс назван по Велесу, стаосрбском богу поља, пашњака и шума, односно усева, домаћих и дивљих животиња, Велсом назвао и оне становнике Енглеске који су на другим странама именовани као Венди, Вендланђани или Венедоти;
ж. Званична историјска наука, у Срба нарочито, и поред тога што констатује да су Келти били неотпорни на утицај илир­ских, етрурских, венетских и других подручја на којима су живела србска племена, покрете келтске војничке силе преко њихових под­ручја претвара у “војне успехе”. Уистину, истори­ча­ри прећуткују чињеницу (или то не желе да знају) да су Келти вој­нички ред у србском на­роду, односно вој­но­-социјална ратна организација античких Срба, односно војне за­штитне трупе једне области, краљевства или цар­ства (Миленко Николић, Античка Србија : Дас Антике Сербиен Прва 0000књига- Банд И, Бео­град 2005, 22), али зато не могу да побегну од ис­тине да они, Келти, где год су се срели са помињаним племенима, прилагодили су им се и у етничком и у језичком погледу. Тако не­што могло се десити само због етничке и језичке сродности једних са другима…
Што се тиче оне вести објављене на некој аустралијској телевизији, наведеној на самом почетка овога текста “да су Срби ратни злочинци”, исти ти кенгуровићи (незналице, наравно, јер је речју “кенгур” сачуван урођенички одговор да не зна како се та животиња зове) могли су понегде прочитати понешто од онога што предобро знају разложни људи са већ поми­ња­ног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у је­дан светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихри­с­товим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
Кад је већ тако, онда није згорега рећи да су Срби најтеже страдали од оних који су, ко зна због чега, отпали из србскога крила и приклонили се неком од јаловака затечених “на зачељу стварања цивилизације у Европи”. Ововременим Србима то је преобраћеништво најпрепознатљивије по односу према Хрватима, а мени се дало да први пут, на Ђурђевдан 1991. године, у једној емисији из београдске телевизије одговарајући на питање откуд мр­жња између Срба и Хрвата, о томе кажем и следеће:
“Не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мрж­ња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ра­товали про­тив Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили право­слав­ље и прешли у ка­толичанство. Као што је то случај и са ис­ла­ми­зованим Србима и свима нам знаном изреком да је поту­рица гори од Турчина, и покатоличени Срби воде свој лични рат са сво­јом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни конвер­тити, или преобраћеници, још увек се налазе ни на небу ни на земљи. При­хватили су католицизам, али њихово ‘хрват­ство’ стал­но је под сумњом, јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Мно­ге такве породице, нарочито оне које су ка­толицизам при­х­ватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неиз­бри­са­них трагова о свом србском и православном пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у католичком ни у националном погле­ду, а мрзе Ср­бе јер они су, и поред свих тегоба које су повр­е­мено или стално наво­диле појединце или веће или мање групе да избегну из пра­во­славља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, ‘хрватство’ тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви срб­ски сведоци њиховог конвертитства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је ‘теоријска’ подло­га сваком хрватском ге­но­циду над србским народом”.
Уклопимо ли причу о преобраћеништву у тему коју су нам понудили аустралијски Србски савет и Милош Црњански и не идући у ширину помињући, примера ради, енглески допринос многомилионском, геноцидном страдању америчких Индијанаца и бројних других по беломе свету, нужно се морамо присетити србске изгибије током Великог рата, посебно крајем 1915. и почетком 1916. године. Наиме, по сведочењу Карла Макса Лихновског (1860-1928), немачког амбасадора у Лондону, Енглези су у свом наводном миротворству препустили Немцима да сама предложи решење за Србију, а они, Немци – “ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.
Истраживања Драгољуба Живојиновића (1934­-2016), историчара, у енглеским архивама показала су да је Ен­гле­ска у време Великог рата, почев од кризе настале Са­ра­јевским атентатом, била непријатељски расположена према Србији. О Србима се у енглеској јавности и енглеским управ­љачким “структурама” писало и говорило најружније, уз употребу и оне Марксове “мисли” о њи­ховом потапању на морско дно. И штампа, и полити­чари, и генерали, свесрдно су се трудили да искажу солидарност с аустроугарском (и ватиканском) наме­ром да се србски народ и србска држава избришу с ев­роп­ске карте.
Енглези су се током целе 1915. године “бавили” при­тисцима на Србију користећи се чињеницом да је срб­ски народ у претходним ратним збивањима претрпео велика страдања и да је у много чему рачунао на савез­ничку помоћ. У тренутку када је Србија од Енглеске затражила кредит од осамсто хиљада фунти за набав­ку наоружања, лекова и санитетског материјала, одго­во­ре­но је да ће зајам бити одобрен – под условом да Србија препусти Бугарима источну Маћедонију. Како Србија није прихватила тај услов, Енглези су одбили да јој одобре тражени кредит.
Мимо тога, Енглези су се својски трудили да осла­бе и србске војне позиције, најпре тиме што су пропу­стили да обезбеде саобраћајницу од Ниша ка Солуну (помогли су им у томе и Французи чији је генерал Морис Сарај – 1856­-1929 -, “своју” савезничку Источ­ну војску којом је командовао, повукао према грч­кој граници не обавештавајући о томе србску стра­ну), чиме су допустили Бугарима да тај правац ставе под сво­ју контролу и србску војску и народ, у зимским ус­ло­вима, принуде на мукотрпно повлачење према арба­на­шким и цр­ногорским планинама. Кад је ова велика несрећна срб­ска колона пристигла на арбанашко при­мор­је, са њеним пребацивањем на Крф ипак није тек­ло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према срб­ској страни мож­да је, одушевљен насталим неприликама, најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­ченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас нала­зите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдо­гла­во сте од­би­јали да Бугарској учините кон­це­сије… Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.
Када је србска војска почела да пристиже на Со­лун­ски фронт, Енглези су затражили од србске Врхов­не команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија, после чега би, сва­ка за себе, би­ле послате на западни фронт – да тамо гину уместо Енглеза. Наравно, то је, на ог­ромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у на­редном периоду био разлог енглеским генерали­ма да делују против србске војске: нису јој допуштали да кре­не у неки напад на непријатеља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској вој­сци бу­де уклоњена са Солунског фронта “како не би има­ла било какав контакт са српском војском” и по­сла­та на крајњи грчки исток, а све то пратили су прет­њама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. “Током чита­ве 1917. године непрестано су радили иза леђа Ср­бији. Радили на очувању Аустријске монархи­је, подр­жа­вали Италијане око Далмације и Истре, под­стрека­ва­ли Ру­му­не да узму Банат, Бугаре да узму срп­ске те­ри­то­рије северно од Македоније”.
Енглези су на такве марифетлуке зликовачке увек приправни, а кад им куцне судњи час, ни до гробља не би знали стићи да им није путоказа на коме пише цеметерy – енглеском изговору прилагођена србска реч СМРТ!

 

 

Повереникца за заштиту неких (угрожених) врста оптужиола ме је да не поштујем неке од њих и утврдиола да сам повредио „одредбе члана 11. у вези са чланом 20. Закона о забрани дискриминације“. Онона ме је (тј. истиста Повереникца), уз све то, поучиола да се „мора обезбедити употреба родно сензитивног језика како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца“ (нарочито мушких жена и женских мушкараца) и додаола да против његовњене памети и препоруке „није допуштена жалба нити било које друго правно средство јер се њима не одлучује о правима и обавезама правних субјеката него се само испуњава Гоцина наредба да се фемплацуљама мора обезбедити право уласка у ону (»језичку«) ковачницу из које међу ногама могу слободно износити све што им је остало ускраћено »на првој подели« против које се нису одмах сетиле да протестују“.

Истиста Повереникца препоручиола ми је да „објави[м] јавно извињење свим женама у електронском или штампаном медију“ и, узгред, припретиола „да убудуће води[м] рачуна да у изјавама, ставовима и садржајима које износи[м] не подстиче[м] дискриминацију према женама као ни стереотипе и предрасуде о друштвеним улогама полова“.

Поштујући ту препоруку,

МЛОГО СЕ ИЗВИЊАВАМ,

најпре, свим фемплацуљама — зато што су могле помислити да им оспоравам право на то да више неће да буду жене и да сад хоће да буду феминисткиње;

а, потом, Гоци и Зорани — зато што су се тако успешно наругале и Србима и, исто тако успешно, опоганиле и њихов језик захтевом да се у њему нађе све оно о чему не знају ништа;

а, иза њих, Ани и (опет) Зорани — зато што су, уз подршку Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, довеле Рио Тинто да дефинитивно отрује и уништи и Србе и Србију;

и, уз све њих, свим НВО-фондарама (и, „о истом трошку“, њиховим „независним“ фондоњама), хелсинчарама, европеушама, деконтаминиркуљама и сличним хигијеничарушама — зато што тако успешно тргују и српском несрећом и српском крвљу;

и, на крају, Бранкици — зато што не зна ни шта ради, ни шта „брани“, ни шта потписује.

Уз ово извињење додаћу и покоју опаску о томе како су Срби, док их је било, решавали сличне „спорове“. И одмах треба рећи да су то они чинили и једноставније и много ефикасније него што то чини Бранкица и није им за то била неопходна „државна заштита“ за спасавање оних примерака своје врсте обележених плићом памећу или неким другим видљивијим оштећењем („неком генетском грешком“ — рецимо). Такве су Срби штитили од њих самих тако што су их штедели од послова за које су процењивали да под њиховим теретом неће издржати, тј. да под њим могу посрнути (зато такве нису истурали ни за сеоске добошаре, а камоли за министре за информације, нити оне који нису имали породицу — за министре просвете или за бригу о породици). И док су се тако понашали, Срби су били моћни и неуништиви, прошли кроз многа искушења и несреће и стигли да у прошлом веку сруше једну царевину, а другу да заљуљају и да јој помогну да се и она распадне. И за то су биле заслужне жене које им нису дале да посрну нити да пред тегобама застану. Српски слом почео је оног часа кад се (и на мушкој и на женској страни) она „заштићена врста отела“ и кад јој је неко рекао да може уређивати српску судбину по мерама „памети“ за коју честити никад нису имали разумевања нити од ње икад ишта успевали научити.

Ту је памет, и то ваља прецизирати, половином прошлог века демократски утемељио Ален Далс најављујући да ће „овластити“ најгори људски сој да уређује светску судбину, а то у наше дане Бајден притврдио наводом да су они спремни да ЛГБТНЗ натуре свету као „саму срж демократије“. Из тога су се гнезда касније изројиле и наше фемплацуше и НВО-фондаре и хелсинчуље, и сав онај сој који Србима данас „најбоље тумачи“ ту Далс-Бајденову науку и, уз Бранкичину заштиту, врло успешно срамоти и пустоши Србију.

И шири причу о српској геноцидности иако је, само у прошлом веку, макар три и по милиона Срба сатрто у Хрватској, Босни, на Космету, у Македонији, у Грчкој, а томе броју у најновије време додато и милион прогнаних из Хрватске, Босне и Космета. И сад Бакир, Сафета, Динко, Дубравка, Весна, Неша и други тврде да је над „Бошњацима“ извршено десет геноцида (при чему нико од њих не примећује да су после свакога од њих они бивали све бројнији), а нису чули ни да је за то време над Србима извршено само три геноцида и да их је у „БХ-Федерацији“ данас остало тек 40-ак хиљада иако се, још пре стотинак година, тамо за други неки народ — није знало! Све то о чему говоримо, као и већина оних имена које смо поменули (а њима би се могла дотурити и многа друга), доводи нас и до још једног „механизма“ по коме су се Срби бранили од оних којима је међу њима било „тесно“: своје незадовољство позицијом у којој су се нашли такви су могли изразити само једном и после тога одмах су им отварани сви путеви да стигну тамо где мисле да ће им бити боље и пространије. А за случај да почну да оклевају, ту су била деца да их на то подсете и жене да то притврде — љукачима. Тако су се Срби бранили од оних који су их могли ружити и срамотити — изнутра и некажњено. Право на реч међу Србима имали су само они који су имали шта рећи, а они који су знали једино да брбљају могли су то чинити само тамо где то људи не могу чути па би Динко своју памет однео до Сафете, Дубравка до Мунире, а Неша до Мила. И свако би дошао на своје, а Срби би били мирни и не би морали прљати руке.

Међу Србима знало се ко може носити бркове, а ко их мора бријати.

А међу Српкињама фемплацаре, фондаре и Дубравке могле су се наћи једино док се не примети да су се нашле тамо где им није место.

 

(Извор: „Балкан магазин“, понедељак, 02. децембар 2024 00:00)

 

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из свог угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“
(фото, Наталија Мијић)

 

Што се више приближава 3. децембар, Дан особа са инвалидитетом, све чешће ми се намеће размишљање о теми коју је на оригиналан и незабораван начин студиозно обрадио писац Веселин Марковић у свом роману „Ми различити“. Видите, у свету, а хајде да се фокусирамо на нашу земљу, има нас толико различитих, при чему смо различити на много различитих начина, а свима нам је додељен само тај један дан – 3. децембар.

Без обзира на то у коју смо категорију сврстани, ми, различити по много чему се разликујемо једни од других, а ипак смо сви стрпани у исти кош од стране оних који процењују наше потребе.

Наталија Мијић

Драстичне имовинске разлике – табу тема

Некад давно, док сам још имала илузије, веровала сам да је Дан особа са инвалидитетом установљен са циљем да се те разлике макар смање, ако већ не могу да се потпуно неутралишу. Живот је пун парадокса, а један од њих је и тај што они који, наводно, обезбеђују услове да наш положај постане лакши, а живот садржајнији – те разлике драстично продубљују тиме што наш лични стандард детерминишу на основу узрока настанка инвалидности, а не на основу тежине оштећења и комплексности специфичних потреба, што је супротно свакој логици. Те драстичне имовинске разлике унутар популације особа са инвалидитетом, којима држава фаворизује мањину на штету већине, показатељ су велике друштвене неправде – могло би се слободно рећи и дискриминације.

Изједначавање права и једнак третман особа са инвалидитетом – то је табу тема, о којој се неће  говорити на округлим столовима и разним сличним скуповима који ће се тог дана организовати у многим срединама, иако је она за већину нас најактуелнија и најделикатнија. На тим скуповима, из године у годину, учествују само они малобројни, привилеговани, који су се домогли удобних фотеља, функција, персоналних асистената и енормно високих примања, док већина осталих чами у четири зида, на самој ивици сиромаштва, у анонимности и скривена од очију јавности. Као и увек, круна округлих столова биће коктели и закуске, уместо иницијатива и закључака, који се ионако никада не реализују.

Ипак, један закључак се намеће сам по себи: добро је бити „на функцији“, па и у инвалидским организацијама па није чудно што и међу нама, инвалидима, има таквих који – заражени вирусом власти – не могу да сиђу са трона ни после двадесет пет година.

Дан особа са инвалидитетом – без праве суштине

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из личног угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“.

Иако нема никакве везе са овом темом, паде ми на памет књига Џеклин Сузан због њеног симболичног наслова „Једном к’о ниједном“. Било би лепо да наши суграђани уоче да бити различит не значи бити ни немоћан, ни чудан, ни мање вредан. Бити различит – то пре свега значи бити оригиналан али, на жалост, у много случаева и бити усамљен, издвојен и неприхваћен. Није ни утешно, ни охрабрујуће то што нас се људи сете тог једног дана у години. За мене лично то – једном – баш и нема неког значаја, исто је као и ниједном.

Желим да верујем да је неко ко је иницирао ту идеју, имао племениту  намеру да нас, различите, учини једнаким, видљивим и укљученим у друштвену средину и да нас погура са маргина, са којих још увек тешко можемо да се померимо, упркос својим преосталим способностима, појачаним напорима стеченим образовањем, академским звањима, уметничким дометима и другим слабо запаженим и још слабије вреднованим квалитетима.

Дан особа са инвалидитетом, то је само форма без праве суштине која се  – ако је некад и постојала – временом изгубила у празној фразеологији псеудохуманизма. Да бисмо имали разлога да тај дан доживимо као заиста свој, као нешто више од пуке формалности, требало би да буде обележен неким искораком у боље сутра у нашој свакидашњици јер лаже онај ко каже „да у Србији није тешко бити инвалид“.

Потребне су нам промене

Бити различит, носити на плећима ма какав хендикеп – то је тешко у сваком времену и на сваком меридијану. Истина, лакше је онима које је држава привилеговала примањима десетак пута већим него што их имају њихови истосудбеници са истим, или чак тежим оштећењима. Да бисмо имали повод да се радујемо том дану, требало би да се од осталих дана разликује, на пример, по томе што би био донет неки закон којим би се унапредио наш положај, али не такав закон који би био само мртво слово на папиру.

Истини за вољу, није све ни у законима. Неки од њих, као онај о признавању права на коришћење факсимила као личног потписа, у пракси су нам само још закомпликовали живот. Не можете ни замислити како се осећамо понижени и омаловажени кад год морамо да потпишемо неки званичан документ, јер институције траже да обезбедимо два сведока, и да за сваку ситницу идемо код јавног бележника. То су, ето, плодови тог закона, за који многи уопште и не знају, или га тумаче како се коме свиди.

Понекад се питам да ли је, рецимо, Закон о спречавању дискриминације, коју је практично немогуће доказати, имао икакав други циљ, осим обавезујућег усклађивања са законодавством Европске уније.

Волела бих да нисам у праву, али знам да ће и овај 3. децембар бити само стереотипна представа за јавност – неинвентивна реприза већ виђеног: биће нам дато нешто више простора у медијима, али неће се говорити о томе да смо дискриминацији изложени у многим животним ситуацијама, а често и од стране наших властољубивих истосудбеника; да персоналне асистенте добију само малобројни међу нама, а то нису увек они којима је помоћ најпотребнија. Чуће се, можда и понеко обећање да ће се особама са инвалидитетом убудуће поклањати више пажње али, према досадашњем искуству, у суштини се ништа битно неће променити. А промене су нам потребне, не неке ситне и безначајне, већ дубоке и темељне промене нашег статуса и једнак третман, не само у широј заједници, него и унутар наше популације.

 

*Наталија Мијић, професор Југословенске и светске књижевности у пензији

 

Због чега овај осврт

 

На вест да су Кучи, једно од србских Седморо Брда у данашњој Црној Гори, затражили да се споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу (1820-1867) уклони са Трга независности у Подгорици, као и уз подсећање да су подгоричке Вијести од 8. априла 2015. године објавиле текст Борка Ждере под насловом “Главни град : Споменик војводи Мирку окупља нас око врховних црногорских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-gradd-spomeik-vojvodi-morku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno) – у основи, саопштење подгоричког Секретаријата за културу и спорт да ће у Подгорици бити постављен споменик војводи Мирку, оцу краља Николе (1841-1921) -, пише се овај текстић.

Из реченог културно-спортског саопштења могло се сазнати да је војвода Мирко већ имао “свој” споменик у Подгорици, подигнут 1886. године, “када је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Споменик је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци, обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Подгорице’ све до 1918. када је срушен након тзв. Подгоричке скупштине чијим је одлукама нестала самостална држава Црна Гора, детронизована династија Петровић Његош и укинута Црногорска православна црква”.

 

Из истога тог саопштења могло се сазнати да “споменик нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције… присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије… Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чинити када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црногорски јунаци признавали за највећег јунака”.

 

Толике и такве жалопојке и хвалоспеве пратило је уверење да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Настојање појединаца да враћање споменика… злоупотријебе за распиривање старих ватри племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због које се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу” – антисрбском.

 

Јуначине

 

Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногорске јунаке који су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

Онај први, као појединац, своје геноцидне злочине над србском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, србским десетерцом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за највећег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом послу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Србске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уверењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.

Најпре о онима који покушавају да прошлост србског народа из Црне Горе и Брда прилагоде сопственој мржњи према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали, већ и ништавост себе самих.

 

Блијани

 

Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани), двојца који је, својевремено, покушао да србском читатељству (путем београдског часописа “Сведок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле – наводну “црногорску” православну цркву да овде не помињемо.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила србску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “преваривши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) франака још у почетку рата”.

 

И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште доврши.

 

Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустроугарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато новчана потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугарском суседу да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских племена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олакшати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Европском рату, Сарајево 1919, 28-29).

 

И када су србске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “саучествовала” у потапању италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногорским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

 

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за себе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црногорских добровољаца”.

 

Написали су тако, а да су на време научили сва слова – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споменик налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… подигоше Југословени из Америке и Канаде”.

 

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана новембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у благостању, под хабзбуршком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногорске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспасавајуће што је такво и толико изобилно слободарско благостање дошло на смену србскоме злу.

 

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изобилног благостања (које су будући аустријски усрећитељи платили са преко 1.260 мртвих а србски преци поменутих блијана не зна се с колико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Ловћена. Аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловћеном. Јануара 13, на дан кад су Аустријанци заузели Цетиње, начелник штаба црногорске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Крушевац, у Подгорици) да се заједно са владом и војском повуче за србском војском. Тај предлог био је истоветан савету Николе Пашића изреченом двадесетак дана раније, уз посету Цетињу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да одступи и своју судбину до краја повеже са судбином савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске настала таква деморализација да је апсолутно немогућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од непријатеља затражи примирје. Ова иницијатива каснила је бар један дан, пошто је аустријском команданту већ било уручено Николино краљевско писмо за цара Фрању:

 

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црногорска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Величанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем угледу и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и великодушно срце неће дозволити да мој народ буде понижен, јер он то није заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа ВИ-2, Београд 1983, 104).

Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живковића (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев договор с министрима о црногорском уласку у аустроугарско слободарско благостање окончан тако што је црногорска влада послала аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.

Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.

Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љумовић и поручник Поповић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом логору одговор царско-краљевске Владе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на француском језику, а на србском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети понижење које не заслужује.

Никола” .

Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим министром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аустрије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на образу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Гори настао хаос (Милош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. септембра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

 

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благостању), али и “извесној пометености међу људима”, црногорска влада понудила је Аустрији сепаратни мир. Аустријски услови за мир били су понижавајући: “црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве” (Вла-димир Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве услове могао пристати и напустио је земљу. Престолонаследник Данило, немачки зет, већ је био у иностранству, па је његовом тешко болесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши прљав посао; он је прихватио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године капитулација је потписана. “Војници су отпуштени кућама, а земља окупирана.

 

Известан део официра и војника прикључио се српској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустроугарска окупациона управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подразумевају: слободарско благостање), а официри црногорске војске, политичке личности и племенске вође интернирани су, односно, по терминологији која се нашим блијанима више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/или послати на трогодишњи одмор у иностранству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

 

Како то на страни 113. својих мемоара С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац а црногорски војвода од пера, Савезници су “сасвијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова преговарања с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Ловћена није давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црногорска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада француска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуковника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.

У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се ломатала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учествујући у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је морало бити сасвим природно, пошто се Црна Гора налази поприлично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара западно од Спљета), докле је, у складу с Уговором о примирју између србске и маџарске војске од 13. новембра 1918. године, србској војсци, једној међу победницама у Великом рату, припало да запоседне ослобођене територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитулирала, уживала слободу под хабзбуршком круном.

 

Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” домишљају да то и није било свргавање династије, свргнут је владајући дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и државе Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државничким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде и војвода Мирко с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три убиства својих наводних политичких непријатеља по Брдима и Црној Гори, “без разлога и на грозан начин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наредбом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вјеру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).

 

Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају речнике страних речи или реч-нике србског језика (а црногорски дотле још није стигa’), који између династије и владајућег дома стављају знак једнакости, препоручују да владајући дом стане иза знака више. Томе је крупан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.

 

У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у србском селу Надаљу, у Бачкој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очигледно примљени Србин, хрватски знанственици то село данас сматрају хрватским. На основу таквих и сличних примера они су написали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж.

 

Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није несрећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уводе ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.

Па ће се ова блијанска “наука” о цивилизованим Аустријанцима и пустошним Србима ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове антисрбске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у лаж такозване науке црногорске…

 

Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по правилу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.

 

Сирак тужни

 

Али, зато, када се у небраном грожђу нађе неки сирак тужни без иђе икога – примера ради, Новак Аџић на Википедији представљен као “црногорски правник, публициста и унезверитетски предавач… препознат по фалсификовању података” -, може му се омаћи да “осмисли” како су “окупаторске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог почетка 1916. године није било црногорске државности, уништавали “све симболе црногорске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.

 

Чудни неки србски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је србско, нарочито сопствених србских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братственици, рођаци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборављене 1918. године писао швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс сведочећи о бугарским злочинима над србским цивилима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о капитулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле предуге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

 

Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непосредно по “отварању” (или “по распуштању”) немачког заробљеничког логора у Оснабрику, говорио Фридрих Грисендорф (умро 1958), немачки протестантски пастор у Евенсбургу, селу поред Оснабрика:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

 

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да ‘ко се не освети – тај се не посвети’, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

 

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

 

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили.

 

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.

Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.

 

Овај текст, преузет из Парохијског гласника Србске православне црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се

 

овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао Новак Аџић, представља само изокренуте речи и др Арчибалда Рајса и пастора Фридриха Грисендорфа.

Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло десити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га други сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог исказаној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”.

 

За ововремено црногорствовање и просечност је прекрупна.

У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући наводни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обичан свет) заправо је одраз потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.

 

Ко се храни мржњом

 

А потом о онима који из заседе, као миши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал-ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих поставе некаква послушничка “открића”.

На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Јошкине Подгорице (виђи ти зликовачке паралеле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препознатљивом по учинку у Црногорској похари Куча. (По Правопису, реч “Црногорска”, као историјски догађај, пише се великим словом).

 

Неко би могао питати због чега је баш том спортском и културном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим злочиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као културно обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то културно “достигнуће” представити применом познатог такмичарског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на србски језик значи: ко ће даље, више и брже пљунути.

 

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа-ње споменика… злуопотријебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу”.

 

У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ослобођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајтници се хвале “одбраном”;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и нетрпељивостима ради” и ко се то упућује на “освету и нетрпељивост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важно ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових слепих, беспоговорних извршилаца;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племенских, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се самохвално истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

 

Последак

 

Споменик војводи Мирку подигнут је јер су тако хтели они који се хране мржњом – постављен је на неком градском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици – овоме потписнику није речено на коме месту.

 

Није то споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, то је Споменик црногорској срамоти а постављен је на неком Булевару црногорске срамоте, или на неком Тргу црногорске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.

Ако људи које краси чојство и који су постављено споменичко обележје препознали према његовој стварној ништавости, успеју да га отуд изместе, макар потом био постављен у Његушима, биће то похвала србској људскости или, што је у Црној Гори и србским Брдима препознатљивије – србскоме чојству.

 

5. фебруар 2024.

 

У Дан Рођења Пресвете Богородице ове године, Редакција Гласа јавности (не знам одакле је) “са уважавањем и пошто­ва­њем” и “надајући се успешној сарадњи” обзнанила је своју иници­ја­тиву (https://www.glas-javnosti.rs/vesti/drustvo/cuj-srbijo-javni-poziv-srpskim-umnim-i-casnim-rodoljubivim-intel) “коју покрећемо, па би желели да се сви умни родољуби Србије активно укључе и при­к­љу­че реализацији идеје, а све у циљу успешнијег опоравка Репу­блике Србије”.

Помало изненађен што се Покретач – не баш писмен “па би желели” – сетио и мене, више због родољубља, нимало због умно­сти (јер стално на уму имам изреку једнога мог прастарог пријате­ља да “памет служи свему, али не води ничему”), после осам дана заседнем и, у уверењу да сам уго­нетао око шта се и мене сетише, одговорим текстићем који следи:

***Господо,

Претходних дана заузет неким неопходним физичким посли­ћима, вашој племенитој замисли са закашњењем прилажем следе­ће редове:

“Имајући на уму све видове трагичног положаја србског на­ро­да на свим његовим историјским просторима;

Суочен са сваковрсним насртајима на србско национално, ду­ховно, културно и морално биће;

У тренуцима судбоносним за србски народ, док обичан срб­ски свет врло тешко доживљује страначка надметања која Држа­ву Ср­бију онемогућује да, у покушајима да из невоља насталих де­ло­ва­њем бројних недобронамерних чинилаца са стране и ‘дома­ћих’, изађе са што мањим губицима или без њих и када има све ма­ње разумевања за најразличније страначке међусобице;

ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР… (не знам које би тело водило замишљене послове – ви га именујте)

Позива руководства свих србских политичких странака, све страначке прваке и њихове присталице, све србске духовне, кул­тур­не и научне институције, све Србе и све њине умне и мудре пред­став­нике, људе од угледа, посленике чије дело служи на част срб­ској култури и цивилизацији:

1. Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­стојању;
2. Да се освесте пред силама зла и мржње које су се устре­миле на саме темеље србског националног и духовног бића и да по­ку­шају спасти барем нешто од онога што се још спасти може;
3. Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних су­ко­ба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уло­же у једино важан посао спасавања националног идентитета;
4. Да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена;
5. Да се на предложеним основама оформи Србски национални савет који би враћајући нас србским источницима требало да и носиоцима вла­сти у Држави Србији укаже на обим и вредности духовне и националне тра­диције и постојаности, те да свему србском свету послужи као поуздан ослонац у његовом будућем ходу ка звездама.

Ако су Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, у ху­манизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се већ дуго трагајући за излазом из беде, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, оп­станак Државе Србије као организационе форме, али и Живе Државе Србије, њенога становништва, крајње је неизвесна.

У уверењу да ћете истрајати на остварењу започете замисли,

С поштовањем…”

***Како се Глас јавности није приватно огласио, 8. октобра послао сам му краћу поруку:

“Господо,

Не рекосте ми да ли сте примили моје писмо и шта сте са њим урадили.

Пишем ово у уверењу да сте морали написати бар реч-две, макар и ‘савет’ да се не петљам у послове озбиљних и важних.

С поштовањем…”

***Пошто је и ово писмо остало “неодговорно”, помислио сам да би користило ако бих проверио да ли поменути Глас јавности уопште постоји.

Постоји, јакако, те овога пута, 21. октобра, пишем нешто опширнију поруку:

Господо Гласјавносна,

Будући да не одговарате на моја писма, запитао сам се да ли се јавности гласкате на папиру или електронски. Иако се потеже сналазим у јутјубању и сличним “технолозијама”, дало ми се да после краће потраге наиђем на ваш сајт (или портал, не знам који од тих појмова користите) и на повећу количину текстова којима се представљате јавности.

Подсетићу вас само на неке.

У једном, писаном, под насловом “Младен Обрадовић: Вучић је најуноснија америчка институција у Србији (видео)”, уз приложени видео “Гласно и јасно : Први пут у историји српска рука убија Русе” и редакцијску “препоруку” како “Обрадовић сматра да су САД направиле најуноснију аквизицију довођењем Вучића и СНС на власт”, препричавају се Обрадовићеве медитације које су, ван сваке сумње, и произвеле гласјавносну иницијативу усмерену на “успешнији опоравак Републике Србије”:

“Продајући се за патриоту домаћој јавности, Вучић је испоручио Косово својим западним газдама и разорио и оно мало преосталих институција у целој земљи… Уз подршку својих газда са запада створио је култ личности и тргујући националним и државним интересима добио дозволу да влада као аутократа… Сада покушава да се додвори западу продајом воде, ваздуха и плодне земље хранитељице, чиме је ушао у отворени сукоб са народом… Обрадовић се залаже за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима и за успостављање јасне хијерархије и поретка у том савезу како би се одупрли СНС машинерији… Очекује да ће Русија стати на страну истинских патриота и помоћи у борби против квислиншког режима Александра Вучића”.

Момак млађани могао је тако јер је припадао групацији званој… колико се сећам… отпорници, или обрасци, или неки слични одласци и отисци… која се борила за “србско Отачаство” у коме, не зна се за чији рачун, није било места за Војводину Србску.

У остале јавносне гласове, све у виду звучнога снимка, нисам завиривао, али су им наслови једнако “инспиративни”:

“Драгомир Анђелковић: Руска подршка као охрабрење Вучићу у издаји Косова (видео)”;

“Вучић је преварио косовске Србе, а сада лаже народ у Западној Србији – Данијела Несторовић (видео)”;

“Вучићу потребан грађански сукоб да би прикрио издају – Александар Павић (видео)”.

***Господо Гласјавносна,

Разложан ум не може се отети утиску да сте обећану иницијативу покренули са наводним циљем да се, што кажу Лале, нађете у дивану и тамо “откријете” формулу за “успешнији опоравак Републике Србије”. Јер, том формулом признајете да се Србија ипак “успешно опоравља” (мада не рекосте од чега или кога), али кад већ “режим Александра Вучића” прогласисте квислиншким и кад се залажете “за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима” – све то само девет месеци по одржаним парламентарним изборима који су јасно разграничили опозицију од већинске Србије -, и сами указујете на своју стварну заинтересованост да дате “теоријску” основу практичном деловању привидно утишаном коалиционом “насиљу против Србије”.

Кад је већ тако, морали бисте признати себи, макар и у себи, да је ваше “опозиционо” деловање, најблаже речено – непромишљено, можда због тога што и ви, као и највећи део опозиције (таква каква је) у Србији, не схватате шта треба да ради опо­зиција а шта треба да ради власт. Ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе. Опози­ци­онари, односно они који нису изабрани, тре­бало би, по логици ствари, да у том међувремену, до нових избора, буду лојални сво­ме народу и својој Држави, да наставе с обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа и своје Државе и да, кад дођу нови избори, покушају да бирачко тело придобију указивањем и на грешке претходне власти и на свој морални “капитал” стечен у претходном периоду. То је једини разуман начин долажења на власт и одлажења са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, силом да дође на власт, примера ради, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка и тако би се морало размишљати.

Но, ако се тако не размишља, онда се ваља за­пи­тати на који начин, стварно, опозиција која силом узме власт, која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Од­го­вор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Дру­ге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не по­мишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна ис­кључиво са завођењем сопствене диктатуре, било “са своје главе”, у сопственом интересу, било “по поруџбини”, за рачун некога другог – са стране.

Чак и ако би нека опозициона странка, или коалиција, по тој шеми узела власт и не сматрала је диктаторском, већ “де­мо­кратским” правом на идеолошке разлике, на разлике у мишљењу (мада су, најчешће, разлике у писаним програмима свих регистрованих странака или покрета мање-више вербалне и стилске природе), те разлике постају у једном тренутку осно­в за најразличније поделе и сукобе у народу. То је, заправо, последица злонамерног занемаривања примарних идеолошких мотива који су и довели до формирања од­ређених странака, чиме се, као стваран мотив, у први план истура глад за влашћу. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима страначких борби за освајање власти, на­ци­онални интерес србског народа остаје сасвим у по­задини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких ру­ководстава у Србији доводи и довела је у народу до великих подела – не по основу идеолошких разлика, већ кроз неконтролисану мржњу “некога тамо”.

Но, без обзира на доживљене поделе, бирачко тело својом натполовичном већином бира власт какву тренутно жели или верује да ће деловати у општем интересу, и нека м­у је! Како се још није десило да на изборе изађе комплетно бирачко тело, са разумевањем треба прихватити становиште да на састав будућих власти утичу и они који из разних разлога пропуштају да остваре своје бирачко право. У органе власти улазе тако и они којима тамо не би било места да су се сви бирачи изјаснили. За избор нису криви они који су изабрани, за­служни су за то и они који не излазе на изборе и који на тај начин омогућују избор по принципу специфичне “негативне селекције”. Ово нарочито важи за други круг избора када се, пракса ти пока­зу­је, на биралиштима не појављује ни део оних који се иначе стално изјашња­ва­ју за промене. И они којима је рат за промене искључиво душе­в­на храна и који преко тога стварају представу о себи, морали би се при­сетити да је србски народ пуних педесет година био изван сваког додира с оним што се обично назива и сматра демократијом. О демократији се код нас најчешће при­ча по оном офуцаном клишеу “како мали Ђокица замишља”, а демократијом се, нажалост, углавном сматра оно што се поједностављено зове “промена”. У схватањима многих, овај по­ја­м увек се уводи у контекст “револуционарног”, а под револуци­јом подразумевају се радикални захтеви, пред очима свих, уз буб­њеве и, ако може, уз малчице крви. Треба да прође доста времена, да дође до личног и колективног сазревања у свеколиком Срб­ству и да се принцип саборности (о коме сви причамо с одушевљењем) схвати у његовом изворном смислу: као прилика свих да на сва до­гађања у сопственом окружењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, те да воља већине мора бити обавезујућа за све, чак и за оне који су остали у мањини. То што вољу већине по­неко сматра бољшевизмом или, као што је то својевремено, по избору Добрице Ћосића (1921-2014) за предсе­дника Савезне Републике Југославије, протумачио По­крет обнове наводно Српски, као национал-социјализам и фашизам, није само доказ о елементарној безобзирности оних који рачунају да би једнога дана могли бити предводници то­га истог народа, већ то доказује и неспособност већине да заштити св­оје, односно опште интересе. А први интерес је – Отаџбина. Или, да преведем на нашки: све што Држава као институција уради у интересу на­рода, Живе Државе – у духу је не само правних и обичајних, већ и општељудских моралних норми.

Нажалост, бројни “уполитичени” Срби, нарочито они из опозиционо-страначких врхушки (рачунајући ту и њихово “владарско” време стечено “петооктобарском” паљењем изборног материјала у скупштински просторијама), током последњих тридесетак година били су спремни да сва­ку промену посматрају у контексту револуционарног, те да њихове резултате сматрају корисним и прихватљивим једино ако су остварени у њиховом личном интересу. Са гледишта већине, с искуством стицаним током тричетвртвековне комунистичке “револуционарности”, промене по таквом поступку нису баш препоручљиве јер би оне погодовале не баш скривеним намерама фашикратског Запада да Србе, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације биолошки истреби.

Да ли ико из данашње опозиције у Србији размишља о томе?

Према писању Слободана Јарчевића (1942-2020), министра иностраних послова Републике Србске Крајине (током Рата за Крајишку независност), “три догађаја показаће право лице или, можда, искривљену свест (ако није у питању класична издаја) представника тзв. демо­кратске опозиције, интелигенције и власти у Србији.

а. Године 1993, у згради на Теразијама број 3, у лифту, срео сам се са госпођом Весном Пешић (1940), председницом Грађанског са­веза Срби­је. У лифту су биле мале налепнице с натписима: ‘Репу­блика Српска Крајина’. Весна Пешић ме је препознала, на­сме­шила се, подигла ру­ку према налепници и рекла: ‘Ову Републику Српску Крајину треба избрисати са географске кар­те’. Упитно сам је погледао, а она је по­новила: ‘Треба, треба’;

б.   Исте године, редакција једног часописа ме је позвала на скуп о геополитици и догађајима на територији бивше Југосла­вије. Прису­ство­вао је и ‘знаменити’ српски новинар, аналитичар међународних односа Драгослав Ранчић (1935-2008). Био сам за столом с организа­тором, а он је седео у првом реду. Нисмо се познавали. Брзо сам при­метио да ме гледа с гнушањем. Иско­ри­стио је једну паузу у излагањи­ма и изговорио, гласно: ‘Ми­сли­те ли ви да ће се моји Крагујевчани бо­рити, тамо, за неки Бенко­вац?! Неће!’ Нисам стигао да му одгово­рим јер је устао и брзо изишао; није се ни вратио у салу;

в.  Кад су Хрвати (4. августа 1995) окупирали Српску Крајину и та­мошње Србе прогнали у Српску и Југославију, јавио сам се на радно место у Савезном министарству за иностране послове. Био сам у кан­це­ларији једне колегинице, поред кабинета по­моћника министра Жи­вадина Јовановића (1938), потоњег министра, високог функционера влада­ју­ће Социјали­стичке партије Ср­бије. Ушао је у канцеларију у ко­јој сам седео. Иако смо се знали, није хтео ни да ме погледа, а камоли да се по­здра­ви са мном. Два-три пута је улазио и изла­зио, гледао је пре­ко мене и заобилазио фотељу у којој сам се­део. Понашао се као да пред собом има губавца.

Као губавца је доживљавао и Републику Српску Крајину”.

Тако би се и данас, не према Србској Крајини јер, за сада, ње нема, већ према Косову и Метохији односио и, примера ради, покрет познат као “насиљем против Србије”, на чији се “патриотизам”, добрим делом, наслања и гласјавносна иницијатива “у циљу успешнијег опоравка Републике Србије”.

Републике Србије која би тада једва могла и завапити:

“Молим вас, немојте ме више опорављати”!

Да се не би дошло дотле и да би се малкице суз(б)ила опозициона жеља да се поремете прилике у Републици Србији, моја ће маленкост позивајући се на своје поодавно стечено рушилачко, ствара­лачко, преговарачко и разно друго “револуционарно” искуство, рећи да ниједна од личности са данашње политичке сцене у Србији (или, ако се то некоме чини прикладнијим: политикантске), било из власти, било из опозиције, нарочито из дела окупљеног “насиљем против Србије”, није способна да у овом тренутку било шта промени набоље.

Разлог је доста прозаичан: у условима кад је Држава Србија на временски неодређен рок са свих страна опкољена натоовским злочиначком организацијом са чијом “снагом” фашикратски Запад узалудно чека на руски пораз у Украјини, опозициони “успешнији опоравак” може се извести само и једино по рецептури разрађеној у истоме том фашикратском Западу.

По рецептури са стране, дакле, пошто нико од ицивремених опозиционара у Србији нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни ра­ционалном, да ли због тога што су сви они оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија – која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере зајед­но – у међувремену “унапређена” у фашикратију, да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.

Само онај ко буде спреман да обори своје “нишанске справе” окренуте према сународницима – нарочито онима који су друкчијег страначко-политичког опредељења -, да се и тиме свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском на­ро­ду, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

Или, како то рече онај мој презимењак, Вељко, о маглу коп­ља никад се не ломе.

 

Кад неки народ нема историју, слободно му је да лаже да би је прибавио. А ако нема ни језик, нелепо би му било забрањивати и да блеји.

Драгољуб Петровић

25. септ. 2025.

 

НАЦИОНАЛНИ ЛАЖОВИ И ЊИХОВЕ ИСТИНЕ

Maranatha: Podržite naše laž[av]i[ne]. Хрвати су се жестоко размахнули: досад смо знали да су они дочекали Турке на Косову, а сад нам јављају да им се то допало, тј. да је Косово било врло погодно игралиште за велике битке, да је таквих било макар десетак, да су их водиле „велике војне коалиције већином Хрвата, Албанаца, Мађара, Грка, Срба“ (занимљиво је да међу њима нема Бугара), „макар три од њих предводили су хрватски војсковође“, у свима другим „главни бојовници били Хрвати“ („војсковође“ им скокнуле „на море“, да малкице предахну од толико „битака и побједа“), а неки представници „српског племства“ били „у вазалном односу према Турцима и ратовали на њиховој страни“ (Срби се на Марици 1371. први пут посвађали с Турцима и допало им се да се нађу у вазалном односу).

Ваља Хрватима признати да може бити све што они приповедају, али они никако да нам кажу који су то „Хрвати“ ратовали на Косову ако се зна да је једини њихов представник у Дубровнику до половине 16. века био Држићев Гулисав и да је он тамо чекао пуних 350 година да му се, однекуд, придруже прва четири сународника. Нико, наиме, не зна где су се ти „Хрвати“ скривали, Ф. Шишић „нашао“ их 1608. по јужним падинама Велебита и у уском појасу Горског котара, десетак година касније Ватикан их упутио да се прославе покољима протестаната по Чешкој и Немачкој, после опет 200 година били заборављени, а онда се (по сведочењу Лајоша Талоција) Беч и Ватикан досетили да од њих 1836. направе „народ“ који[м] ће из историје прогнати Србе-католике и инсталирати сој који ће се једино бавити крађом онога чега су се одрекли кад им је наређено да никад нису били Срби.

Све што су „Хрвати“ досад о себи написали, и све што је Талоци признао да су им Беч и Ватикан оверили, своди се на то да су они могли бити једино народ-отпадак и да се осим клањем и крађама ничим другим нису ни бавили. Зато је било сасвим природно да се запитају којим је афричким језиком писан Гундулићев спев објављен у Загребу 40-их година XIX века, а није било ништа јасније ни којим су их језиком Вук и Даничић нешто касније позвали  на „Бечке језичке диване“.

Нити је ли их имало смисла на те „диване“ позивати ако се знало да се о њима не зна ништа нити су они о себи знали ишта више од онога што им је Ватикан рекао да би могли бити и чиме су кренули у покоље протестаната у Тридесетогодишњем рату (1618–1648; и у њему су се у немачко историјско памћење уписали по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“). Помињем те појединости зато што мислим да је Ђуро Даничић таквим „Хрватима“ одао признање тиме што им је српски језик „признао и као хрватски“, при чему се за то име по штокавштини раније није никад чуло, а „Хрвати“ га одмах „зграбили као »хрватски«“ пре[с]писујући („од слова до слова“) Даничићево издање Вуковог Рјечника (1852). Тако се догодило да су „Хрвати“ својим именом осрамотили све оно што су Срби више миленијума уграђивали у темеље европске културе (а као католици то чинили тек током последњих 12–13 векова). Као народ без идентитета и без историје, „Хрвати“ су обележени и неким другим чуднијим појединостима. Они су, рецимо, 1625. године основали Мостарску бискупију без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника и то се стање „продужило“ до почетка прошлог века па се, пре тридесетак година, догодило да је један истакнути „Новохрват“, на своје велико изненађење, открио чињеницу да су све католичке цркве по Босни саграђене после Првога св. рата (и после тога одмах био смењен са свих „ХДЗ-функција“ и једва спасао главу бекством у Немачку). Као народу коме је Ватикан наредио да се одрекне своје историје, Хрватима су остављене широке могућности да изаберу ону која је најбесмисленија и да устврде, рецимо, да они „у Хрватској не би имали овакав стандардни језик да му нису битним дијелом основице били говори Хрвата у Босни и Херцеговини”.

Хрватски академици умују тако, а нису се сетили да питају

• фра Ивана Франу Јукића шта је имао на уму кад је 1856. године, путујући углавном по средњој и северној Босни, оставио чудан запис: „Кад питаш православца – шта си ти?, он каже: »Србин, господине, а шта друго«, а кад питаш католика – шта си, он каже »католик, господине, а шта друго«”;
• или Штадлера зашто 1882. године није устоличен за надбискупа сарајевског у некој цркви него изабрао да то учини у адаптираној сеоској штали;
• или како разумети одговор „мостарских Хрвата“ загребачком Ви­јенцу 1890. на позив на „народно славље у Макарску”: „Ђе ће у Мо­стар­у бити Хрват, кад је Мостар главни град »Војводине св. Саве«, у коме су ваз­да живјели чисти Срби од три вјере”;
• или зашто се Штадлер резигнирано жали да чак ни фрањевци „данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима“, па и даље „србују“ и пишу ћирилицом — како су то вековима и раније чинили.

Од старца коме су људи веровали чуо сам реч да се и „безнадежним лажовима може догодити да им побегне истина“, али онима о којима овде говоримо то се ни случајно — неће десити.

*

Бугарска на Македонију — опет. Бугарска никако не успева да се сврзе с Македоније. И упорно доказује да су њихови унуци старији од својих дедова: они на Балкан стигли и прву српску реч чули крајем седмог века, старије српске језичке особености сачували до линије од Никопоља на Дунаву до ушћа Месте на Егеју, а сад хоће да је њихово и Поморавље, и Повардарје, и Косово (осим оног „америчког чеперка“ код Урошевца). И допада им се да саката српска власт једнако успешно подупире и Бугарску и „Северну Македонију“ заборављајући да су сви поменути простори припадали српској средњовековној немањићкој држави, да су њихов данашњи „свој део“ Бугари окупирали после Берлинскога конгреса, а да су Броз и Коминтерна онај остатак преселили у „Македонију“ на Илиндан 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског.

Српски државњачки дудуци, у наше дане, темељито су све то оверили признањем да се налазе на челу геноцидног народа, гласали за Шолцову резолуцију, укорили Мађаре што им се и они нису придружили, а догодило се да никоме од њих не допру до свести неке лако проверљиве историјске чињенице. На пример: Македонија је била област која се простирала од солунскога краја до Охридског језера, Грци је анектирали после Првога балканског рата и границу поставили на Демир Капији и по тој основи, пре коју годину, Македонији узели име. После тога, српске државне незналице није имало смисла ни подсећати на то да никаква „Северна Македонија“ није могла постојати и да је она, како смо горе видели, успостављена Брозовим топузом; и да је на ту ситницу имало смисла упозорити „нове Македонце“ да се не могу представљати као „Северни Македонци“ и да би им много лепше пристајало име Јужни Срби. Можемо ми данас на све то гледати како нам се допадне, али се неке чињенице не могу превидети: Броз је српски етнички простор исецкао врло темељито и припремио терен за ово што се сада догађа и Србима и „Македонцима“: Американци записали да су Србе осудили на уништење, а Европска Унија да ће им додати и Македонију тиме што ће је поделити између Бугарске и Арбаније. И с тим циљем овластити сваку европску ситнеж да им преуређује Устав и да у њега уписује све „националне сојеве“ који јој се под пером могу наћи, али тамо нема места за народ који се и данас налази до оне линије коју смо повукли од Дунава до Егеја.

А можда Бугаре треба и разумети: знају они да нису увек [били] ни Словени, да су међу Србе дошли пре 12–13 векова (и сад хоће да су и од њих старији), али не заборављају ни да им почесто одговара да буду и Татари. У зависности од тога какви ветрови дувају.

При чему српске државњачке незналице упорно тапшу и „Македонцима“ и Бугарима не схватајући да се и једни и други шире по средњовековним немањићким,  српским, просторима. И да се никако не досећају да би већ једном из руку могли испустити — Брозов топуз.

И да би и „Македонцима“ и Бугарима, коначно, ваљало признати да се своде на српски етнички и језички отпад. Једнако као и Хрвати, Бошњаци и Монтенегриње — у свим њиховим варијацијама.

*

Да ли кретати на дуго путовање — у ништавило. Јављају новине да је „пут до Брисела пун препрека“, али не објашњавају шта се на том путу може наћи и да ли то завређује да се на пут крене и неизвесности изложи.

Много је разлога да се Србија у ту авантуру не упушта, али је мени довољан један: тамо су се окупиле све водеће европске злочиначке земље — којима Србија никад није припадала. Па ни сад нема разлога да се таквој дружини прикључује, посебно пошто се из ње измакла она која је, сама, свету донела више зла него многе друге заједно наводећи као разлог за такав поступак чињеницу да њој није место међу европским злочиначким ситнежом и да она мора водити рачуна о својој јединственој злочиначкој репутацији. С друге стране, Србија је запамтила да је утемељи[ва]ла неку друкчију Европу, у њену основу положила Лепенски Вир и Винчу, тј. оно што садашња „европска памет“ хоће да представи као „Подунавску цивилизацију“ и да је упише у своју тековину превиђајући библијско сведочанство да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, тј. да су недовршени, али им ваља признати да брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. И то се потврђује чињеницом да су, рецимо, Немци на четири петине своје садашње државне територије од VIII до XII века затрли Словене (и најавили да ће, у наше дане, и Србе додати онима које су поклали од Алзаса преко Баварске до Лужице).

Србија се, дакле, мора уклањати од Европске Уније. Из хигијенских разлога, пре свега.