Категорија: Духовне и друге науке – Теорија и пракса

 

 

Превод са енглеског: Лука Јоксимовић Барбат

 

 

Издавач: Chadwyck-Healey

Наслов серије: European Access

Детаљи серије: Бр. 6, децембар 1998

Датум објављивања децембар 1998

ISSN: 0264-7362

 

 

Појам националне државе

Професор Џон Лофлин

(Школа европских студија, Универзитет у Кардифу)

 

Политички систем који познајемо као националну државу био је један од најуспешнијих облика политичке организације икада осмишљених. Она, међутим, постоји не дуже од 200 година ако сматрамо да је почела у Француској револуцији. „Државе“ и „нације“ су постојале пре Револуције, али је у ово време настало пар „нација-држава“* (*националних држава – ЛЈБ). Од сада су ‘нација’ и ‘држава’ нераскидиво повезани: ‘нације’ би требало да имају ‘државе’, док би ‘држава’ требало да буде упоредо са ‘нацијом’. Национална држава је постојала у границама дате територије и њен суверенитет, ауторитет и легитимитет на тој територији су били апсолутни. Спајање нације са државом такође је довело до развоја једне од најмоћнијих политичких снага савременог света: национализма. Национализам је имао моћ да распусти царства и ослободи народе, али и да се развије у нацизам, фашизам и империјализам који су довели до два велика рата у овом веку и многих мањих ратова који су донели смрт и повреде милионима људи.

 

Француска традиција националне државе:

Идеја националне државе изразила се par excellence у француској централизованој држави, такође познатој као јакобинска држава. Наполеон је, као цар, понео ове тенденције централизације још даље стварањем префекторског система. Наполеонова освајања извезла су модел у освојене земље као што су Холандија, Шпанија, Португалија и оне делове Немачке и Италије где је цар успоставио марионетска краљевства. Јакобинска/Наполеонова држава у Француској била је, барем до *1980-их, централизована, једнообразна и нетолерантна према различитостима унутар државе:

 

различитим народима, језицима и културама које се налазе унутар граница француске државе – Баскијци, Бретонци, Корзиканци, Окситанци, Фламанци, Алзашани – морали су да се прилагоде француском језику и култури. Улога државе је била да створи (француску) нацију из ове различите колекције. Међутим, тек у Трећој републици крајем деветнаестог века са увођењем бесплатног основног образовања за све и намерном репресијом над мањинским језицима, хомогеност је почела да се јавља. Али чак и у време Првог светског рата, милиони Француза су и даље говорили своје матерње језике – због чега су их наставници и администратори исмевали као „патоа“*. (*фр. patois – жаргон, локални говор, прим. прев.)

 

Дакле, Француска би се могла описати не толико као национална држава колико као држава-нација: једна од примарних функција државе била је стварање нације.

Данас смо склони да будемо веома критични према јакобинској француској држави због наше нове осетљивости на важност мањинских култура и језика. Међутим, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, многе земље су је  сматрале једним од најбољих примера политичког и административног уређења. Током таласа национализма који је захватио Европу у деветнаестом веку, земље попут Грчке и Италије изабрале су овај модел за своје нове државе. Финска, која је постала независна тек 1917. године, такође је изабрала француски модел иако га је тумачила прилично другачије (на пример, у својој толеранцији према мањини која говори шведски). Ирски републиканизам је такође инспирисан примером француске револуционарне традиције, а ирска тробојна застава је поклоњена Младим Ирцима у Паризу током револуције 1848. године.

Немачка традиција националне државе:

Међутим, француски или Наполеонов модел националне државе није био једини. Немачка традиција националне државе је прилично другачија. У Француској је већ постојала централизована држава, али фрагментирана култура. То се наставило и након револуције и, првобитно, неко је постао Француз по избору без обзира на своју културну, верску или етничку припадност. То је била доктрина о правима човека и грађанина која је и данас темељ нашег концепта грађанства. Ово се односи и на савремену правну категорију држављанства засновану на концепту ius solis – право на држављанство по месту рођења. У Немачкој, мислиоци као што су Хегел и Хердер, у светлу Француске револуције, тврдили су да постоји хомогена култура заснована на немачком језику (иако са много дијалеката), али веома фрагментисан политички систем. Немачки национализам је, дакле, био заинтересован да створи јединствену државу за већ постојећу културну нацију (Kulturnation). У ствари, појам Kulturnation је више био нормативна идеализација сложеније реалности културне хетерогености и опстанка немачког трибализма који су идеалистички филозофи и романтични националисти настојали да превазиђу. Овај ‘трибализам’ се заснивао мање на концепту ‘етноса’, а више на појму ‘Heimat’* (*нем. – завичај, родни град/место, прим. прев.)  или регионалне припадности. Немачки концепт националности заснива се на појму ius sanguis*.

(*лат. – право крви, прим. прев.)

Разлика између француског и немачког концепта нације:

Ове разлике нам омогућују да формулишемо корисну разлику између француског и немачког концепта националности:

Француска дефиниција коју је изразио Ернст Ренан: Француска нација је свакодневни плебисцит француског народа: волунтаристичка нација или нација као демос.

Немачка дефиниција је културна нација или нација као етнос.

Ова два начина поимања националности се међусобно не искључују: у Француској је демос тежио да постане етнос (очекивало се да то чине они који нису поседовали супериорну културу француског језика и цивилизације), док је у Немачкој етнос понекад покушавао да се изрази као демос (иако је то постало стварност тек под Вајмарском републиком и послератном Бундесрепубликом). Међутим, ова разлика је корисна утолико што указује на напетост унутар национализма и још увек је релевантна за данашње националистичке покрете у различитим деловима Европе и другде. И то нас подсећа да је појам и стварност нације људски конструкт, а не нешто што је вечно постојало. Људске групе стварају (замислите) нацију која се стога може посматрати као политички пројекат. Исте примедбе би могле да се изнесу о регионализму, посебно данас када говоримо о новом регионализму или концептима као што су иновативни регион или регион који учи, о чему касније.

Традиција националне државе Уједињеног Краљевства:

Уједињено Краљевство је поново другачије. Оно наставља да прати старију традицију која је традиција „мултинационалне државе“ или, како ју је описао Дерек Урвин, „савезна држава“. У ствари, Уједињено Краљевство не поседује „државу“ схваћену као свеобухватни ентитет са сопственим моралним или правним субјектом, што је континентална традиција. То има везе са прилично слабијим концептом ‘Круне’. Штавише, састоји се од конститутивних нација, првобитно четири (Енглеска, Шкотска, Велс и Ирска), данас три и „помало“ (Енглеска, Шкотска, Велс и Северна Ирска). Краљевство је формирано низом аката уније са Велсом, Шкотском и Ирском. Истина је да је Енглеска, још од времена Тјудора, покушавала да наметне униформност над осталима. Али ово је било само делимично успешно. Гелски језици Шкотске, Ирске и острва Ман су скоро елиминисани у деветнаестом веку, барем делимично, политиком британске владе. Велшки је опстао у много већим размерама, али чак и у Велсу енглески је постао доминантан језик у земљи. Ипак, британска државна традиција је допуштала одређену количину разноликости: Шкотска је задржала свој правни, образовни и верски систем. Велсу је на крају било дозвољено да задржи свој посебан језик и културу. Ирском се и даље владало као засебном земљом. Острво Ман и Каналска острва задржали су свој осебујан „полу-одвојен“ однос према Уједињеном Краљевству. Ипак, у Уједињеном Краљевству постоји одређена тензија између Краљевине као целине која се понекад назива „нацијом“ и национализма келтских нација – да не помињемо проблем Северне Ирске. Можда је корен проблема у томе што Енглеска тежи да се идентификује као Британија и да је британски национализам једноставно пројекција енглеске нације.

Национална држава и либерална демократија:

Историчари указују на блиску везу између појаве политичког система националне државе у деветнаестом веку, стварања националних тржишта и развоја институција либералне демократије од стране индустријске буржоазије. Без превише грубог детерминизма, можемо рећи да су национална држава и либерална демократија уско повезане. Прво, теорија либералне демократије је укорењена у појму суверенитета народа пре него у појмовима као што су божанско краљевство или аристократија. Пре Француске револуције монарх је био тај који је оличавао нацију. У Револуцији је ово оличење пренето на ‘народ’. Легитимитет државних институција је тако произашао из нације схваћене као народа. Концепт „људи“ је у почетку био ограничен на мушкарце са имовином и средствима, али се постепено проширио на све одрасле, укључујући раднике, а у последње време у неким случајевима и жене. Ипак, то је била основа на којој су изграђене институције либералне демократије: нација или народ бирају своје представнике који на скупштинама расправљају о добробити нације. Одлуке ових скупштина извршавају бирократије одговорне изабраној скупштини и, на крају, народу. Либерална демократија такође подразумева низ слобода: гласање и кандидовање на изборима и могућност избора партија; слобода мишљења и изражавања; слободна штампа; слобода размене и трговине. Владе су на крају одговорне народу и могу се мењати у складу са жељама народа израженим на слободним изборима. Овај систем је загарантован системом закона, а не арбитрарним диктатом монарха, диктатора или странке.

Ове основне идеје чине основу наших модерних либералних демократија чак и ако се ретко примењују у потпуности у овом облику. Штавише, постоји много различитих институционалних израза који се дају либералној демократији. Постоји основна разлика између федералних и унитарних држава. Али постоје и различите врсте федерација (нпр. Немачка, САД, Канада и Белгија су прилично различите) и различите врсте унитарне државе (једноставна унитарна, децентрализована унитарна и регионализована унитарна). Ипак, заједничке карактеристике либералне демократије чине оно што би се могло сматрати основним делом нашег европског наслеђа. Ово је извежено у све делове света било кроз колонијално освајање или постколонијалну имитацију. Штавише, Европска унија постоји, барем у великој мери, да би подржала и унапредила либералну демократију, а један од услова за улазак државе кандидата у Унију је да она поседује обележја либералне демократије која је горе наведена. У случајевима Шпаније, Португалије и Грчке, чланство у (тадашњој) ЕЗ је било кључно за помоћ у њиховој транзицији и консолидацији демократије након периода диктатуре.

Променљива природа националне државе:

Међутим, национална држава није статичан ентитет. Она се непрестано мења под дејством различитих притисака. Данас се она трансформише на прилично радикалан начин. Ове промене се могу сумирати позивањем на три главна правца из којих промена долази:

Одозго

Глобализација и европеизација су најважнији фактори промене у овом правцу. Заиста, убрзани процес европеизације је у великој мери одговор на уочени изазов глобализације.

Изнутра

То се односи на покушаје државе да се реконфигурише кроз реформе свог административног система и процеса – то укључује дерегулацију, приватизацију, нове приступе јавном управљању, административно прилагођавање европским политикама и процедурама, али и децентрализацију и регионализацију које су данас општа појава.

Одоздо

Ово се односи на мобилизацију поднационалних власти као што су региони и локалне самоуправе које сада имају много већи утицај на креирање националне политике – ово се увелико разликује од земље до земље, али у свим земљама данас локално постаје све важније.

Наравно, све ове силе промене су повезане једна са другом: каже се да су глобализација и локализација/регионализација комплементарни процеси; Европа је отворила прозоре могућности за поднационалне власти; такође је подстакла унитарне државе као што су Велика Британија, Финска, Грчка и Ирска да се децентрализују и регионализују.

Међутим, не би било тачно рећи да национална држава нестаје. Уместо тога, ближе је истини да је то још увек кључни ниво одлучивања, али сада функционише заједно са низом других актера, укључујући европске институције, поднационалне власти и актере из приватног сектора као што су велике корпорације.

Европеизација и регионализација националних држава и изазови за демократију:

Савремене националне државе тако делују у потпуно новом окружењу од пре двадесетак година. Њихова монополизација над многим областима политике је уклоњена и одговорност за ове области је пренета или на европске наднационалне институције или на поднационалне власти као што су региони. Ово није нужно значило пропадање националних држава (на неки начин оне су јаче него икад), али значи да су се њихова природа, улога и функције промениле. Оне сада функционишу у сложеном систему управљања на више нивоа заједно са европским наднационалним институцијама и поднационалним властима. Штавише, оне више нису у стању да испоручују многе социјалне бенефиције и унутрашњу и спољну сигурност које су биле основа њиховог легитимитета до садашњег периода. Коначно, на њих се више не може гледати као на једина спремишта политичког идентитета. Стари пар нација-држава је у процесу раздвајања и сада постоји могућност вишеструких идентитета: локалног, регионалног, националног и, још слабије, европског.

Ове промене значе да је постало неопходно преиспитати (поново замислити) природу наших демократских политичких система.

 

Извор: https://www.europeansources.info/record/the-concept-of-the-nation-state/

 

 

Contact Address:
Professor John Loughlin
Professor of European Politics
School of European Studies
Cardiff University
PO Box 908
Cardiff CF1 3YQ
United Kingdom

Tel: +44-(0)1222-874585
Fax: +44-(0)1222-874946

 

Контакт:

Професор Џон Лофлин

професор европске политике

Школа европских студија

Универзитет у Кардифу

поштански фах 908

Cardiff ЦФ1 3ИК

Велика Британија

Тел: +44-(0)1222-874585

Факс: +44-(0)1222-874946

Е-маил: loughlin@cardiff.ac.uk

Деловање и пулсирање „закона“ идеологизације најгрубље и најогољеније су се манифестовали између двадесетих и педесетих година XX века. Што се тиче дубине, његово деловање и данас једнако траје. Реторике које се користе за оправдавање војних интервенција и ратова по свету, постојеће поделе и конфликти међу државама (САД, ЕУ, РФ / Либија, Тунис, Египат, Либан, Израел-Палестина, Ирак, Сирија, Иран, Средња и Латинска Америка, Северна Кореја-Јужна Кореја, Украјина…) доказ су да из наше перспективе, перспективе савременог доба, још увек не можемо сагледати крај његовом деловању и његовим  учинцима. Још увек нема наговештаја докрајчењу малигне агресивности. Прича о Модерној и постмодерној је пренадувана. Нема ничег у постмодерној чега није било у Модерној. Што су онда биле само назнаке, сада се храни пометеношћу маса, велича се и  оглашава на сва звона.  Што је негда било посрнуће, сада се хвали и препоручује као највиши идеал. Слом Модерне се десио већ у самој Модерној. Ако је веровати индијским пуранама, и слом и пропаст света оваквог каквог га знамо су неминовни.

Милан Брдар утемељено заступа и образлаже тезу која потврђује „централни статус празнине у Модерни, као знака њеног краја. Празнина о којој је реч је празнина Модерне и у исти мах је постмодерна. Она постаје видљива по урушавању модерних метанарација, а једино је постмодерна философија не скрива пред собом. То је разлог привида да је празнина specificum постмодерне и да нема ништа с философском апологијом Модерне.“^[1]

Иако су идеологије демаскиране, оне и даље опстају, обављајући своју функцију маскирања, замагљивања и оправдавања циљева, деловања и учинака политике моћи и од етике ослобођене економије профита.

Није ми познато да је ико тако темељно довео у питање вредност онога што Хајдегер назива американизмом као што су то учинили антрополози, међу којима и многи амерички. Етноцентризам и егоцентризам Запада дошли су најпре на удар антрополога. Клод Леви-Строс, насупрот Диркему и Леви-Брилу, врло добро поткрепљује своје уверење да је „дивља“, „примитивна“ мисао једнако присутна и карактеристична како у малим урођеничким незападним тако и у високоиндустријализованим друштвима. С друге стране, показао нам је на конкретним примерима, као и радови других антрополога, да травари, шамани, казивачи митова и певачи такозваних примитивних друштава не заостају у знању и таленту за својим западним „колегама“: ботаничарима, зоолозима, лекарима и књижевницима.

Критеријуми класификовања су другачији, методи лечења су другачији, певање и уопште уметност имају другачији смисао, али умешност, ефикасност, употребљивост и обиље знања које урођеници „специјалисти“ имају, вредно је живљења и ниучему се не могу, гледано у целини, сматрати инфериорним у односу на западну културу.

 

Не могу се, по мишљењу Леви-Строса, ни магијски обреди ни веровања третирати као израз чина вере у науку која тек треба да се роди, као да је кроз магију детерминизам тек наслућен и одглумљен пре него што је сазнат. Магија није предступањ или наслућивање научне и техничке еволуције. „Она је пре сенка што иде испред тела коме припада, у извесном смислу потпуно као и оно, исто толико довршена и кохерентна у својој нематеријалности као и материјално биће коме претходи… Она представља чврсто повезани систем који је независан од снага другог система који ће наука образовати, ако изузмемо формалну сличност што их зближава и због које се први сматра за метафорички израз другог“^[2]. Магија и наука су два начина сазнања.

Хајдегер као да није увиђао да је његова егзистенцијална аналитика тубивства својеврсна антропологија и да се егзистенцијали „стрепња“, „тескоба“, „брига“, „одговорност“ могу разумети једино као антрополошки појмови – као појмови који погађају бит егзистенцијалног поља модерног човека (можда не само модерног). Он као да није опажао присуство и могућност и једне другачије антропологије осим оне декартовске (природнонаучне) и оне шелеровске (философске) антропологије. Но и поред тога, Хајдегерова мисаоност је и сама изнедрила и такве идеје које критичка антропологија може слободно преузети као своје.

Његова реафирмација философске мисли Парменида, Хераклита и Протагоре представља један од покушаја да се мисли и један другачији вид људског субјективитета који не би био синоним за егоизам, за предручни однос према природи, за тоталну супремацију рачунског, техничког, свепланирајућег и свеорганизујућег ума.

Хајдегер врло радо наводи Протагорин став да мера свих ствари које човек стално има око себе,то јест, у употреби и обичају, јесте човек (било који), оних што јесу да јесу, како јесу, и онима којима је ускраћено да јесу – да нису, како би показао да је могућ и другачији човек, а не само онај нововековне метафизике.

Мрачни тонови Хајдегерове философије као и његов помирљив став према нацизму могу се можда боље разумети ако се целокупно његово мисаоно прегнуће сагледа у светлости извора. Један од извора Хајдегерове философије јесте његов фаталистички став према животу и свету. Али један мислилац са дубоким смислом за историју, какав је био Хајдегер, не може остати на томе. Он је видео да се с друге стране тамне завесе доба довршене метафизике помаља нејака, али ипак, зрака светлости.

Због свега тога, Хајдегерова мисао је увек некако, сама собом, у раскораку: „Промишљање о бити новога вијека поставља мишљење и одлучивање у дјелатни округ правих битних снага овога раздобља. Оне дјелују онако како дјелују и не дотиче их никакво свакодневно процјењивање. Њима насупрот постоји само приправност да их се издржи или склањање у неповијесност“^[3].

Нацизам је требало, тако је барем изгледало Хајдегеру, прихватити и поздравити као довршење метафизике, као крајње испуњење бити новог доба, као делатну вољу за вољом: дакле, као нешто што је историјски нужно дошло и сада доспело до свога врхунца, заласка, те ће као такво нужно бити и превладано. Најпре се мора збити слом света метафизиком да би се могла срушити сама та метафизика. „Човјек не може од себе напустити ову судбину своје нововјековне бити или ју прекинути наредбодавном изреком. Али човјек може, предвиђајући, промислити да људско бивствовање на начин субјекта није никада ни била једина могућност првобитне бити повијесна човјека, нити ће икада бити“^[4].

Један од ретких закључака критичке антропологије, јер она и не постоји како би доносила дефинитивне закључке, јесте да је човек неодредиво, неодређено (индефинитно) биће „које би“, како каже Андерс , „било парадоксно хтети дефинисати“^[5]. Његова слобода је позитивирање те његове неодређености. Човекова бит је у томе да је он без бити, па је зато сваки човек себи увек задатак. Појединац се може одрећи овог свог индивидуалног пројекта, но тада он постаје плен неке од идеологија (теологије, партијске идеологије, позитивизма итд.), које људским бићима прописују бит и директивно захтевају од човека да ту „бит“ и живе.

 

Човек није у апсолутном смислу без суштине како сугерише Андерс. Већ тиме што тврди да је човекова бит слобода, Андерс тврди да извесна бит постоји, само што она не лежи у екстерналистичким дефиницијама и парадигмама које успостављају идеологије и онда их намећу човеку уз помоћ силе – уз помоћ ломача, војске, полиције, крстарећих ракета и тд. Андерс превиђа да осим индивидуалног пројекта човеку је неопходно да осмишљава и колективне пројекте, јер је човек увек, истовремено, и друштвено биће.

 

Хајдегер је, именујући човека за пастира бивства, остао у хоризонту исте надмености у којој су били философски антрополози од којих се он, не с правом, хтео – како каже Г. Андерс – исувише дистанцирати.

 

Свака је жива специја за себе најпривилегованија у космосу. Да није тако, зар би зец бежао пред ловцем. Оно што ловац, ипак, не очекује од зеца или дивље свиње, да се ове пред њим поклоне и замоле га да их убије, одере им кожу и поједе, јер је он Човек (центар света и највише биће у космосу), јесте нешто што креатори Новог светског поретка управо очекују од осталог, већинског дела човечанства. Комплетна њихова идеологија управо елаборира и ствара такве идејне конструкције које пуни деструктивним емотивним набојем као експлозивом и пласира их свим могућим каналима до „обичног“ човека. Њихови медији, разни институти, тзв. међународни судови, министарства иностраних послова, разни савети, неформалне и формалне групе, управо се баве тиме да пасивизирају способност посматрања и расуђивања код људи и да убеде човечанство да добровољно пристане на ропство или самоуништење. Пошто још увек нема јединственог отпора против политике Новог светског поретка, који неки истраживачи с правом називају и Четвртим рајхом, то ова политика успешноекономским санкцијама и војним средствима, слама отпоре тамо где се они појаве.^[6]

Нико се гласније није тридесетих година прошлог века залагао за мир и обећавао вођење мирољубиве политике од Адолфа Хитлера. Сетимо се да је он дефинисао и заговарао   идеју паневропејства. У исто време се спремао за вођење највећег рата у историји. Готово да је успео у поробљавању света. Само га је његово лудило спречило у томе. Његово лудило величине, сујеверно убеђење да су му натприродне силе наклоњене и да су му намениле судбину победника, учинили су да се он одлучио за директан војни напад на све светске силе. Он је у веома кратком временском интервалу напао Француску, Британију, Совјетски Савез, ушао у рат против Сједињених Држава, и наравно, морао је да изгуби.

Незахвално је правити прогнозе у стварима историје, посебно нагађати уназад, у стилу, „шта би се десило да је…“ и слично. Но, запитајмо се и замислимо какав би ток имала историја да Хитлер није био суманут и да је напао само Совјетски савез. Да је потом сачекао неколико година и тек онда кренуо на Запад. Охрабрен толеранцијом светских сила у случају Аустрије и Чехословачке, склопио је савез са Стаљином и напао Пољску. Иако је још скоро три године од почетка ИИ светског рата био у предности на бојним пољима, напад на Совјетски Савез је почетак краја Хитлерових успеха.

Извучене су поуке из његових грешака, па се политика Новог светског поретка спроводи другачије у стратешко-тактичком смислу. НАТО снагама се не удара на све одједном.

Та војна алијанса јесте главна ударна песница Новог светског поретка, али се она користи увек само као крајње средство. Најпре се искористе друга „мекша“ средства, па ако се ни једним од њих не постигне задовољавајући резултат, тада се прибегава војној интервенцији, и то увек тако да само једна или минимални број земаља буде на удару.

Овај метод је јако стар и познат је обичном човеку. Ако намеравате да сломите свежањ прутова, нећете га моћи сломити ако их савијате све одједном, али ако узимате један по један прут и савијате га, лако ћете их, у догледно време, све преломити.

 

[1] М. Брдар. Филозофија у дишановом писоару : постмодерни пресек XX-вековне филозофије. Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад. Сремски Карловци, 2002, Стр. 15

[2] К. Леви-Строс. Дивља мисао.Нолит, Београд,1966, стр. 53.

[3] M. Heidegger. Doba slike svijeta. Studentski centar, Zagreb, 1969.Стр. 29.

[4] Исто, стр. 44.

[5] Г. Андерс. Застарелост човека. Нолит Београд, 1985 стр. 132-134.

[6] J. Perkins. Confessions of an economic hit man. Berrett-Koehler Publishers, San Francisco, 2004.