Категорије
Историја и савременост

Да смо ми озбиљан народ, данас би све у држави Србији и у српском народу требало да стоји.

 

И данас би све у српском народу требало да буде у црнини и жалости за нашим јасеновачким мученицима убијеним на правди Бога на најбруталнији и најокрутији начин од кад је света и то само зато што су рођени као Срби и крштени у СПЦ.

 

Данас би сваки Србин требало да се сећа највећег стратишта српског народа, хрватског логора Јасеновац!

 

Где су студенти и остали Срби да иду пешке да одају пошту стотинама хиљада побијених на најбруталнији начин Срба у Јасеновцу?

 

На данашњи дан, 7 месеци након уласка Титових партизана у Београд и 16 дана пред званични завршетак Другог светског рата, извршен је пробој логораша у хрватској фабрици смрти логору Јасеновац.

 

Пошто логораше Јасеновца нико није ослобађао у већ „ослобођеној“ Југославији и пошто је логор смрти Јасеновац наставио да ради пуном паром, преостали преживели логораши су схватили да ће их њихови хрватски тлачитељи спалити или бацити у Саву пре него што логор престане са радом.

 

Видевши да им Тито и партизани не долазе у помоћ, одлучено је да логораши сами изврше јуриш и на тај начин, ризикујући своје животе, покушају да можда спасу неки живот.

 

Зато је на данашњи дан 1945. године, више од 600, од преосталих 1073 логораша, заточених у јасеновачкој Циглани, извршило пробој голим животима и без оружја када су схватили да их чека сигурна смрт.

 

Пробој је преживело само њих 117. Истог дана, пробој је извршило и 147 заточеника у јасеновачкој Кожари, од којих је преживело само њих 11.

 

Међутим, јасеновачки логор и поред пробоја преживелих заточеника није у суштини престао са „радом“ све до 4. маја 1945. године, дакле само пет дана пред званичан крај Другог светског рата.

 

У данима између пробоја логораша 22. априла и 4. маја 1945. године, када коначно Титови партизани улазе у комплекс логора, усташе су данима спаљивале преостале лешеве, уништавале архиву, дизале логорске зграде у ваздух, уништавајући несметано сваки траг постојања најстрашнијег логора у историји човечанства, фабрике смрти Јасеновца.

 

Први мај 1945. године у читавој земљи је свечано парадама и цвећем прослављен комунистички Празник рада, док су у исто време усташе остављене да у Јасеновцу уништавају сваки траг о постојању те фабрике смрти!

 

Највећа срамота Титове власти је то што је Јасеновац радио пуном паром практично до самог званичног завршетка Другог светског рата, који је окончан 9. маја 1945. године.

 

Значи, Јасеновац је наставио са „радом“, иако су совјетски тенкови довели Тита на власт и ослободили већину земље још септембру и октобру 1944. године.

 

Нико, почев од Тита и свих његових партизана, прстом није мрднуо како би спречио одвођење и убијање Срба, иако су ефективно држали власт у земљи 7 месеци немо посматрајући „рад“ треће највеће нацистичке фабрике смрти по броју жртава у Европи.

 

Штавише, и током трајања Сремског фронта и након одласка Немаца у групе армије Ф са Сремског фронта (падом Беча) 13. априла 1945. године, Тито није наредио напредовање његове војске НОВЈ према Јасеновцу.

 

Да не помињемо читаве 64 бригаде на подручју Хрватске, тзв. НОВ Хрватске, које су биле најбројнија формација Титове војске још од средине 1943. године и које све време стоје иза леђа Јасеновца. Та формација НОВ Хрватске никада није пришла билзу Јасеновцу.

 

Али оно што је ипак најгоре и нама потпуно необјашњиво, почев од 1941. године партизани имају главницу својих снага у непосредној близини Јасеновца, преко пута реке Саве у Босни, а почев од маја 1943. године имају са друге стране Саве читав Славонски корпус НОВЈ, који у Славонији не чини ништа. Славонски корпус са десетином хиљада војника никада не добија наредбу да нападне усташе и Јасеновац са леђа, док им за то време усташе некажњено убијају чланове фамилије. Штавише, Славонски корпус чак не напада ни Загреб, нити партизани икада праве пробој у правцу запада и Загреба.

 

Тешко је, услед тежине свих ових чињеница, објаснити парадокс Срба Крајишника и Срба из Босне и Славоније, који одушевљено приступају партизанима (и до средине 1943. године чине више од 90% партизана) и да они као Срби јуришају на челу са једним Хрватом на Београд и траже да се обрачунају са својим сународницима „класним непријатељима“ и четницима, док им Хрвати пред носем затиру породице у јасеновачком паклу.

 

Иако је Тито (уз сугестије Коче Поповића и Пека Дапчевића) лично бирао мете „савезничких бомбардовања“ током 1944. године, сатирући српске градове, Тито никада није тражио бомбардовање логора Јасеновац или пруга, путева и осталих саобраћајница које су водиле логораше логору Јасеновац.

 

У исто време су Тито, Коча Поповић и Пеко Дапчевић тражили и добили од Британаца да британски бомбардери изврше стравична бомбардовања српских градова попут Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице, Никшића, Крагујевца итд.

 

Поред тога, никада нису захтевали ни од совјетске Црвене армије да, након „ослобођења“ Београда, крену ка Бечу преко Јасеновца, Загреба и Марибора (ближим путем), већ су Совјети, после Београда, пошли право на Будимпешту.

 

За разлику од Титових партизана, совјетски, амерички и британски војници су своје акције ослобађања Европе првенствено усмерили на ослобађање преосталих заточеника немачких концентрационих логора, па су тако редом ослобађани Аушвиц, Матхаузен, Дахау, Треблинка итд. Тита и његове партизане то није интересовало.

 

Јасеновац је био једини нацистички логор који је остављен да ради пуном паром све до 5 дана пред званични завршетак Другог светског рата.

 

Јасеновац је и једини логор чији су заточеници сами себе ослободили, без било чије помоћи и подршке са стране.

 

Јасеновац је једини концентрациони логор у Европи који је потпуно срушен до темеља, тако да ниједна зграда или жичана ограда не остане и не подсећа на ужас најбруталнијег и најмонструознијег логора у историји човечанства.

 

Уз то, Тито и његови партизани су допустили да већина од јасеновачких убица никада не одговара, па су они побегли у Латинску Америку, Аустралију, САД, Немачку и Шпанију, где су наставили да живе као слободни људи и да се баве хрватском пропагандом.

 

За разлику од партизана, хронично ненаоружани четници као герила, нису били у могућности да фронтално ратују против троструког непријатеља (Немаца, усташа и партизана) у мочварном, равничарском пределу како би пришли Јасеновцу.

 

Зато Дража Михаиловић одлучује да се центар ослободилачке борбе већ крајем 1941. године пренесе на Независну Државу Хрватску и да се заузму што већи простори у ком живе етнички Срби, како би се на тај начин спречило одвођење српских цивила у Јасеновац и покољи Срба од стране хрватских усташких крволока.

 

И тако је било, где су четници држали територију, ту није било усташких покоља и одвођења српског народа у Јасеновац. Где су партизани држали територију, ту су највећа стратишта српског народа. Упоредите само две планине које су држали четници и партизани — Мањачу и Козару.

 

Преузето са „фејсбука“

Категорије
Духовне и друге науке - Теорија и пракса

Рудолф Штајнер: УСКРШЊИ ФЕСТИВАЛ

 

Превод: Мр Ђорђе Савић

Панчево, 2025.

ГА 54. УСКРС

Предавање Берлин, 12. април 1906.

 

Ово је деветнаесто од 22 предавања које је Рудолф Штајнер одржао у Берлину, а датира од октобра 1905. до маја 1906. Назив ових предавања је: „Светске загонетке и антропозофија“ (нем. „ Die Veltraetsel und die Anthroposophie“). Ово је предавање, познато и као „Ускршњи фестивал“, превео га је непознати преводилац из стенографског извештаја, који није рецензирао предавач.

Гете је на разне начине изразио известан осећај којег је често имао, који каже: „Када посматрам последице људских страсти, жеља и деловања, осетим најјачи порив да се окренем природи и потражим подршку у структури њених последица и логике“. Уређење наших празника почива на тежњи човечанства, од најранијих дана, да подигну поглед од хаотичног живота људских жеља, импулса и деловања, на важне чињенице свемоћне природе. Дивно је, како су велики празници непосредно повезани с одговарајућим појавама природе. Један такав празник је УСКРС, који за хришћане представља помен васкрсења њиховог Искупитеља и који се раније славио као буђење нечега од посебног значаја за човечанство.

Враћамо се у стари Египат с његовим култом Озириса, Изиде и Хоруса, који је изражавао непрекидно подмлађивање вечне природе. Затим разматрамо Грчку, где налазимо празник у част бога Бахуса: пролећни празник, на овај или онај начин повезан с буђењем природе у пролеће. У Индији имамо пролећни фестивал посвећен Вишнуу.

Божанство Брахмана је подељено на три аспекта: Брама, Вишну и Шива. Брама се с правом назива Великим архитектом универзума, који га уређује и хармонизира. Вишну је описан као нека врста искупитеља, који буди успавани живот, спаситељ, а Шива је тај који посвећује и уздиже живот који је Вишну пробудио до највишег могућег савршенства. Такође је Вишнуу био посвећен и својеврсни фестивал. Кажу да заспи за Божиц́, да би се поново пробудио на Ускрс. Они који себе сматрају његовим слугама славе цео интервал на веома значајан начин: уздржавају се од одређених јела и пића, па чак и од меса. На тај начин се припремају да схвате значај прославе васкрсења на Вишну фестивалу, буђења целе природе. Божић такође има значајну везу с главним природним појавама: снага Сунца слаби, дани постају краћи, а Сунце од Божића па надаље зрачи више топлоте и тако постаје празник препорођеног Сунца. У том смислу су хришћани доживљавали зимски празник. Када је хришћанство, у 6. и 7. веку, покушало да се повеже с древним светим догађајима, Христово рођење је постало дан када се Сунце поново уздизало. Духовни значај Откупитеља света је уведен у објаву с физичким Сунцем и васкрслим животом.

За пролећни празник Васкрса везује се и, као што је уобичајено за друге празнике, извесна соларна појава, која се испољава чак и у уобичајеном обичају. Током првог века хришћанске ере симбол хришћанства био је крст, код чијих ногу је јагње. Јагње и Ован су синоними. Током периода припрема за хришћанство, Сунце се појавило у сазвежђу Овна или Јагњета. Сунце пролази кроз знакове Зодијака; сваке године напредује на одређену удаљеност. Неких 600-700 година пре Христа, Сунце се вец́ кретало према овом хороскопском знаку. Кроз њега напредује 2500 година, пре тога, Сунце је било у сазвежђу Бика (Бика). У тим данима народи су кроз Бика прослављали догађаје који су им се чинили значајни у односу на еволуцију човека, јер је Сунце заузимало тај знак или сазвежђе. Како је Сунце ушло у знак Овна (Овна или Јагњета), популарни митови и легенде су садржавали референце на Овна као на нешто значајно. Овнова кожа доводи Џејсона пред Колчиса. Исус Христ дефинише себе као Јагње Божије, а током раних дана хришћанства симболише га Јагње у подножју крста.

Дакле, Васкрс се може довести у везу са сазвежђем Овна или Јагњета, и сматрати га празником васкрсења Спаситеља, јер све позива на нови живот након смрти зиме. Имајући на уму ове карактеристике, Божићни и Ускршњи празници изгледају прилично слични, пошто је Сунце добило већу моћ од свог сопственог празника васкрсења — Божића—; дакле, Васкрс треба да изрази нешто више. Празник Васкрса, у свом најдубљем смислу, увек ће се доживљавати као највећи празник највеће мистерије човечанства, не само као нека врста празника природе везан за Сунце, већ у суштини као нешто више. У хришћанском значењу је назначено васкрсење после смрти. Такође у буђењу Вишнуа указује се на буђење после смрти. Буђење Вишнуа поклапа се с периодом када се Сунце зими поново уздиже, а Ускршњи празник је наставак оне узлазне сунчеве снаге која је започела Божићним празником. Морамо да се удубимо у мистерије људске природе ако желимо да разумемо искуства древних посвећеника док су покушавали да екстерно изразе суштину празника Ускрса. Човек се представља као дуално биће, које повезује психо-духовну суштину с једне стране с физичком супстанцијалношћу на другој страни. Физички део је конвергенција свих других природних појава у човековом окружењу; све се појављују као деликатни екстракт људске природе. Парацелзус човека значајно описује као стециште све спољашње природе, што је попут слова којима човек формира реч. Најузвишенија мудрост лежи у њеној организацији; физички, то је храм душе. Сви закони које можемо уочити у инертном камену, живој биљци, животињи као субјекту задовољства или бола, спојени су у човеку: у мудрости се спајају у јединство. Када размишљамо о чудесној структури људског мозга, с његовим безбројним ћелијама које раде заједно како би дале израз свим човековим мислима и осећањима – свему што, на овај или онај начин, утиче на душу – разумемо свеобухватну мудрост у изградњи његовог физичког тела. Када посматрамо цео спољашњи свет, опажамо кристализовану мудрост. А ако својим перцептивним способностима продремо у све законе света око нас и онда погледамо човека, видимо сву природу концентрисану у њему, као микрокосмос у макрокосмосу. С тим у вези, Шилер је рекао Гетеу:

„Природу посматрате као целину да бисте разумели детаље. У целини тражите објашњење појединачног. Од једноставног организма прелазите корак по корак до најсложенијег, да бисте коначно дошли до најсложенијег од свих — човека — и генетски га изградили од материјала свеобухватне структуре или природе.”

Кроз ово чудо грађења људског тела душа може да усмери свој поглед к својој околини. Путем чула, психички човек посматра свет око себе, полако и мукотрпно настојећи да разуме мудрост која га је конструисала.

Размотримо још увек веома незрело људско биће из следеће перспективе: његово тело је најрационалнија могућа креација; то је концентрација свега божанског разума. Али у њему живи веома незрела душа, неспособна да развије чак ни почетну мисао да разуме тајанствену моћ која управља срцем, мозгом или крвљу. Постепено, ова душа се развија да разуме снаге које су радиле у изградњи овог људског тела. Али у њему је утиснута душа далеке прошлости; човек ту стоји као круна стварања. Еони су морали да прођу пре него што се космичка мудрост сјединила у том људском телу.

Али у души неразвијеног човека почиње да расте космичка мудрост. У почетку једва сања о дубоким мислима универзалног духа, архитекте људског бића. Међутим, све што у човеку лежи у стању летаргије, психо-духовне конституције, човек ће у будућности разумети. Космичка мисао је радила током безбројних векова, креативно радећи у природи да би коначно изградила кулминацију своје миленијумске активности: људско тело. У њему дрема космичка мудрост, да се препозна у души људској, да у човеку изгради око којим себе сагледава. Спољашња космичка мудрост, унутрашња космичка мудрост, делујуц́а и у садашњости и у прошлости, делујуц́а у далекој будућности чија се узвишеност може само нагађати. Када на овај начин размишљамо о прошлости и будућности, изазивају се најдубље људске емоције.

Када душа почне да схвата чудо које гради мудрост космоса, када постигне рефлексивну јасноћу и просветљено знање, тада сунце може представљати најславнији симбол овог унутрашњег буђења које отвара душу спољашњем свету кроз чула. Човек прима светлост јер Сунце осветљава предмете. Оно што човек види у спољашњем свету је рефлектована Сунчева светлост. Сунце буди у души способност сагледавања спољашњег света. Сунчева душа која се буди у човеку, када почиње да открива космичку мисао у годишњим добима, препознаје у излазећем Сунцу свог ослободиоца.

Када Сунце поново почне да излази на небу и дани се продужавају, душа гледа према Сунцу и каже: Дугујем ти могућност да видиш космичку мисао проширену у мом окружењу, космичку мисао која спава у мени као и у свему другом. Затим се човек осврће на своје претходно постојање, на векове који су претходили његовом напипавању космичке мисли.

Човек је, заправо, много старији од својих чула. Духовно истраживање нам омогућава да дођемо до тренутка када чула тек почињу да се развијају, када су најслабија. У то време чула још нису била врата кроз која би душа могла да сагледа своју околину. Шопенхауер је схватио ову чињеницу и описао прекретницу у којој је човек могао да користи своја чулна опажања у свету. На то мисли када каже: Видљиви свет је настао тек када је постало око да га опази. Сунце је створило око, светлост је створила светлост. Раније, пре него што је постојала таква спољашња визија, човек је поседовао једну унутрашњу светлост. У далекој прошлости људске еволуције, ниједан спољашњи предмет није подстицао човека на спољашњу перцепцију, већ су из његовог унутрашњег бића произашле имагинације, идеје; примитивна визија је била визија у астралној светлости. Човечанство је поседовало тупу и мутну видовитост.

У германском свету богова, човек их је могао сагледати и кроз неку врсту пригушене и магловите астралне светлости. Али постепено је постајао све мутнија и тамнија, и мало-помало је нестајала. Угашена је интензивном светлошћу физичког Сунца које се појавило на небесима и осветлило физички свет. Тако се човекова астрална визија повукла, распала. Када човек погледа у будућност, постаје очигледно да се ова астрална визија мора вратити на вишем нивоу; све што је угашено физичким видом мора се оживети, како би човечанство могло да развије потпуно свесно видовитост. Нормалној визији дана биће додат још светлији и више осветљен људски живот у светлу будућности. Физичком виду ће доћи визија у астралној светлости.

Вође човечанства су они појединци чија су одрицања током земаљског живота омогућила да, пре смрти, искусе стање свести које се назива „пролазак кроз врата смрти“. Ово садржи сва искуства која ће читаво човечанство касније поседовати када развије астралну перцепцију, која психичко и духовно чини видљивим. Ову визуализацију психо-духовног окружења иницирани су увек називали „буђењем“, „ускрснућем“, „духовним поновним рођењем“, дајући човеку допуну његовим даровима физичких чула, чула Духа. Прославите унутрашњи Ускрс који у себи опажа буђење нове астралне визије.

Тако можемо разумети зашто је овај пролећни фестивал повезан са симболичним идејама као што су смрт и васкрсење. У човеку је астрална светлост „мртва“. Спава. Али ће васкрснути у човеку. Ускрс је празник који указује на ово будуће буђење ове астралне светлости. Сан Вишну почиње на Божић, када астрална светлост тоне у сан, а физичка светлост се буди. Када је човек довољно напредовао да се одрекне личног, у њему се буди астрална светлост; може прославити празник Ускрса; Вишну ће се можда поново пробудити у његовој души.

У космичкој духовној перцепцији, празник Ускрса се не везује само за буђење Сунца, већ и за поновну појаву биљног света у пролеће. Као што се семе ставља у земљу и тамо се разлаже да би пробудило нови живот, тако је и астрална светлост морала да урони у сан људског тела да би се подмладила. Симбол Ускрса је семе које се жртвује да би изникла нова биљка. То је жртвовање једне фазе природе да би се створила нова. Жртвовање и постајање (клијање новог): обоје су блиско повезани у Васкршњи празник. Рихард Вагнер је дубоко осетио ову мисао. Када је 1887. године живео у вили на обали Циришког језера и размишљао о буђењу природе, његове мисли о томе су потакле друге: Спаситеља света, упокојеног и васкрслог, Христа Исуса, и идеју да Парсифал види Светињу над светињама у души.

Све вође човечанства, које су биле свесне како човеков виши духовни живот произилази из његове ниже природе, схватиле су значај Васкрса. Зато је Данте своје буђење — у својој Божанственој комедији — описао као Велики петак. То је јасно с почетка песме. Данте је своју узвишену визију доживео у 35. години; односно пола нормалног људског живота. Тако он процењује 35 годину за развој човекових физичких перцептивних способности; до тада, наставља да упија нова физичка искуства. После тога човек достиже довољну зрелост да духовним искуством допуни физичко; зрео је за духовно опажање. Када се физичке способности, у расту и еволуцији, уједине у човеку, долази повољан тренутак за буђење духовног. За овај успон, Дантеова визија се налази у периоду Ускршњег празника.

Речено је да постоји извесна контрадикција између хришћанске концепције Ускрса и идеје карме својствене духовној науци. Наравно, изгледа да су карма и искупљење кроз Сина Човечијег супротстављени. Ова неодлучност је уобичајена међу онима који нису свесни основне идеје ове антропозофске мисли: парадокса који изгледа да постоји у истовременом прихватању спасења кроз Исуса Христа и идеје карме. Ови људи тврде да је идеја о Богу искупитељу у супротности са самоискупљењем кроз карму. Они не разумеју, у правом смислу, Васкрс искупљења нити идеју кармичке правде. Била би грешка ускратити помоћ некоме ко пати говорећи: „Ви сте сами узрок проблема“, ускратити помоћ, јер се она мора решити сама. То је погрешно тумачење карме. Карма ти, пак, каже: „Помози онима који пате, јер постојиш да помажеш“.

Помажући ближњему, доприносите побољшању равнотеже кармичког рачуна нужности када помажете другима. Дајеш му прилику и снагу да носи своју Карму; а ти си у тој мери искупитељ зла. Слично томе, уместо да се помогне једном појединцу, може се притећи у помоћ читавој групи или нацији људи. Када моћна особа попут Христа Исуса дође у помоћ целом човечанству, његова смртна жртва је оно што прожима карму човечанства. Помогао је у ношењу карме целог човечанства, и можемо бити сигурни да је искупљење кроз Христа Исуса било апсорбовано и асимиловано од укупне људске карме.

Основно значење концепта васкрсења и искупљења може се у потпуности разумети само кроз духовну науку. Хришћанство будућности ће ујединити карму са искупљењем. Пошто су узрок и последица комплементарни у духовном свету, овај велики чин жртвовања мора такође имати утицај на људски живот. На ова размишљања о празнику Васкрса дубоко утиче и духовна наука. Мисао о Ускрсу, која као да је записана у звездама и за коју верујемо да можемо да прочитамо у њима, из темеља је продубљена захваљујући духовној науци. Дубоки значај концепта Васкрса видимо и у вазнесењу духа које ће се догодити у будућности.

Тренутно човечанство живи у дисхармоничном и неуређеном окружењу. Али човек зна како је свет настао из хаоса, и да ће из његовог хаотичног унутрашњег бића на крају настати хармонија. Попут правилних путања планета око Сунца, тако ће се појавити унутрашњи спаситељ човечанства, весник и творац јединства и хармоније усред сваке нескладе. Васкршњи празник подсетиће цело човечанство на васкрсење духа из садашњег мрака људске природе.

 

Извор: Мејл платформа – Бисерчићи

Категорије
Историја и савременост

Ватикан продаје хришћанство – Пише: Хакоб Асатрјан

фото са конференције

10. априла, док сам припремао специјално издање часописа ОРЕР посвећено односима Јермена и Ватикана, историјским везама, истакнутим јерменским кардиналима и Јерменима који раде у Ватикану, експлодирала је вест дана. Изложба „Хришћанство у Азербејџану: Историја Цркве“ отворена је на Папском универзитету Грегоријана у Риму под покровитељством Амбасаде Азербејџана. Конференција о историјским дисторзијама под називом „Историја и модерна времена“.То што Азербејџан годинама покушава да средиште католичког света претвори у проазербејџанско, уз подршку долара, није ништа ново. Међутим, страшно је ставити на продају јерменско хришћанско наслеђе, постати саучесник у амбицијама геноцидног Азербејџана и затворити очи пред присвајањем или уништавањем јерменског хришћанског наслеђа искривљавањем историје и стварности.

Азербејџанска страна је, пошто је одлично научила лекције да Јермени умеју благовремено да осујете њено злочињење, до последњег тренутка чувала у тајности организацију такозване конференције, схватајући да би јерменска страна могла да се умеша. Али оно што више изненађује је понашање тих италијанских или страних научника, од којих су неки пристали да учествују, а неки нису, али нису ни обавестили јерменску страну о очекиваном антијерменском догађају. А Ватикан или Универзитет Грегоријана нису имали храбрости да позову јерменске научнике.

Наравно, јерменска заједница у Риму, Матично седиште Светог Ечмијадзина, Јерусалимска патријаршија дали су оштре изјаве, јерменска амбасада при Светој столици и представник Јерменске апостолске цркве у Ватикану раде, али, нажалост, све ово више неће имати исти утицај као вођа Јерменске католичке цркве и црквено деловање Патријарха и захтев да се кривци казне.

Племенита духовна класа Ватикана такође мора да подигне свој глас против таквих антихришћанских пракси.

Драги Јермени католици, ви сте пуноправни чланови те цркве. Јерменски католици су служили вековима, и стога имате одлучнији глас и захтев од мале католичке заједнице расуте широм Азербејџана.  Време је да једном заувек дамо достојан одговор на азербејџанске експанзионистичке амбиције и спречимо одржавање оваквих догађаја. То је неопходно не само за народ Арцаха, за народ Јерменије, за сваког хришћанског Јерменина, већ пре свега за вас, јер сте и ви носилац културног и хришћанског наслеђа јерменског народа.

Ватикан је лако ставио хришћанство на продају. Ко плати превише, сматраће се и хришћанином, чиме ће дискредитовати цео хришћански свет.  У нашим турбулентним данима, када се цео светски поредак мења, ми Јермени морамо да се заузмемо за своје наслеђе, своју историју, своју веру и своју државу, без обзира на бујичне ударе изнутра и споља.

Застаните и размислите шта би рекао блажени кардинал Агађанијан (Кардинал Петрос Григор Агађанјан, 1895-1971) када би на тренутак оживео. Уверен сам да би, као шамар Католичкој цркви, одбио канонизацију. Григор Нарекаци би одбацио космичку доктрину. Статуа Светог Григорија Просветитеља би отишла из Ватикана. Будући да су носиоци јерменства и хришћанских вредности, не би желели да своје име везују за цркву која продаје јерменску веру и наслеђе. Због тога, да се следећи римски папа не би извинио јерменском народу што је саучесник у злоупотребама које су над њим почињене, званични Ватикан мора данас дати објашњење и исправити своје пропусте и грешке. Сутра ће бити касно.

Азер-плакат најаве конференције
Азер-плакат најаве конференције

 

Хакоб Асатрјан

ОРЕР  Европски часопис – Праг

Категорије
Историја и савременост

»ХУНЗА-МАКЕДОНЦИ« – Пише: Драгољуб Петровић

 

Македонци су открили далеке своје сроднике негде у подножју Хималаја: веле да су се тамо зауставили неки војници Александра Македонског (рањени, болесни, изнемогли), запамтили да су Македонци, сачували много македонских речи (глаголи бара, се вика, врне, вади, турне, урне, ‘рга, гази, именице шака, гурелка, бара, чука, легуш, прилог оломнани, речца ле, суфикс –мина: петмина).

Необавештен – какав је, потписник ових редова не зна кад су Хунзи „ушли“ у македонски језик, чује да је Илија Чашуле, у реномираним светским часописима који се баве проблемима индоевропеистике, о њиховом језику написао више расправа. И сазнаје да је један од првих македонских комуниста, на самом почетку XX века, изјавио да Македонци нису ни „Срби ни Бугари, него просто Македонци“ и да ни они први ни они други не треба да „забораве да је Македонија само за Македонце“. Он је, међутим, пропустио прилику да Србима и Бугарима дода и Грке, који (у много последњих деценија) Македонце много више „секирају“ него и Срби и Бугари заједно: Грци знају да је Македонија била она област која је, по историји и географији, одређивана као Егејска Македонија (звала се и Беломорска Македонија), на северозападу обухватала Охрид, на истоку – Пиринску Македонију, а на северу допирала само – до Демир Капије. И иза тога остала и нека друга чудна сведочанства, а међу њима и она да је сав тај простор, од источних међа Пиринске Македоније па до утока Вита у Дунав, одређиван као српски Шоплук, да је у његовом егејском делу живело 85% Срба (у самом Солуну – 11000, Грка – 14000, Турака – 20000, Јевреја – 60000, при чему се зна да су тамо Турци дошли почетком XV века, Јевреји на његовом крају, а Бугари се нигде не помињу).

Све то, међутим, Македонцима не допире до свести: они се упорно „свађају“ с Грцима, који су те просторе анектирали после Првог балканског рата, тамо истребили, заједно с Бугарима, први милион Срба у XX веку и узели тапију и на Егејску Македонију и на македонско име. И по тој основи „нове Македонце“ натерали да „промене име“ и тиме их уписали у народе којима је свеједно како ће се звати. „Македонци“ су покушали да „растегну“ свој нови „национални покривач“ преко српских немањићких простора, али Брозово Илинданско кумство из 1944. године било је довољно једино да им замаже „нову националну памет“ и да покаже да је од ње плића и неутемељенија могла бити једино бугарска, пре свега тиме што је подигла „грчки европски барјак“ захтевом да Македонија „призна своје бугарске језичке (и друге) корене“. А колико је све то незасновано и бесмислено, може показати чињеница да су се Бугари на Балкану први пут нашли крајем седмог века (и до Солуна могли стизати једино као пљачкаши), а [Егејски] Македонци као Срби старији су од њих макар који миленијум…

Тако се сва прича о„Хунза-Македонцима“ своди на фантазију: Александар Македонски био је егејски Македонац, а само „Брозови Македонци“ могу објаснити како се у њихову данашњу памет може увезати оно што се пре више од два миленијума догађало на просторима од Демир Капије до подножја Хималаја.

Македонци су, и тада и данас, могли бити једино – српско племе. Па и „Хунза-Македонци“ – као њихов далеки случајни огранак.

Категорије
Ваша писма

Писмо Радомира Батурана упућено грађанима Србије и других отетих и отуђених српских земаља

Драги грађани Србије и других отетих и отуђених српских земаља,

 

При крају својих 77 година, проживљених у Старој Херцеговини, Босни, Србији, Канади и Шпанији, доживех ”џудо невиђено” да председник Србије, злосрећни Александар Вучић, насрне на гандијевски побуњене студенте и народ Србије ђаволским топом, бетонским коцкама, мачугама у рукама његових батинаша. Да и даље останем при здравој памети помажу ми предавања и књиге професора, са интелектом и етиком: Мила Ломпара, Владимира Димитријевића, Дејана Мировића, Емира Кустурице, Огњена Радоњића и других и духовника Јована Пламенца. Та здрава памет говори ми да је власт у Србији фашисоидна и да је њихова партија по идеологији, устројству и методологији најсличнија Хитлеровој. Отуда се начудити не могу да ту и такву власт подржава лицемерни патријарх Порфирије и не/Свети Синод Српске православне цркве и Војска Србије, те две институције српског народа у које је тај народа вековима имао највише поверења. Срам вас било патријарху, владике и официри тобоже српски!

 

Драги грађани Србије и других отетих и отуђених српских земаља, читајте књиге, предавања  и чланке људски и интелектуално поштених српских мислилаца. На поклон вам две мудре и храбре беседе др Владимира Димитријевића:

 

https://www.youtube.com/watch?v=fBB_BLtI0J4&t=971s

 

Поздрављам вас дучићевским поздравом:

ВЕРУЈЕМ У БОГА, НАРОД И ОТАЏБИНУ,

 

Радомир Батуран

 

Категорије
Здравље и медицина

Нарцисоидни поремећај личности – Пише: Др сци. мед. Петар Војводић

(Напомена уредника: Могли бисмо дати фотографије или навести имена једног броја политичара чије се понашање уклапа у опис нарцисоидног поремећаја личности. За тако нечим, међутим, нема потребе, јер сваки читалац може лако препознати о којим ликовима се ради.)

 

Шта је нарцисоидни поремећај личности?
Нарцисоидни поремећај личности карактерише увећано осећање самоуважавања и јединствености („заљубљеност у самог себе“). Вредност сопствене личности се нереално наглашава уз изражену егоцентричност. Често фантазирају о неограниченом успеху, великим способностима, супериорности, лепоти, интелигенцији, великој моћи или идеализованој љубави. Циљ и функција ових фантазија је да попуни и замени реалност као и амбиције које се не могу остварити.

Особе са нарцисоидним поремећајем личности стално траже похвале, дивљење и пажњу. Преокупиране су утиском који остављају на околину. Верују да су јединствени и специјални и да њихови проблеми могу бити схваћени само од стране других специјалних особа „високог статуса“. Већу пажњу обраћају на форму него на суштину. Често је присутна и неспособност емпатије и на критику других реагују хладноћом, индиферентношћу, али и срџбом.

У љубавном животу је често присутна идеја: „оног дана када сам заволео/ла себе, зачела се најдивнија љубавна идила на свету“ (Психијатрија – Ј. Марић). Међуљудски односи имају тенденцију да осцилирају између идеализације до потпуног обезвређивања.

Поремећај личности представља трајни, дубоко укорењени и нефлексибилни субјективно-доживљени образац понашања. Ово нефлексибилно, малдаптивно понашање значајно одступа од очекиваног понашања у социјалном и културном миљеу особе. Уочљив је у две или више области где спадају: спознаја, афект, интерперсонално функционисање и контрола импулса. Образац је нефлексибилан и присутан је у широком спектру личних и социјалних ситуација. Овакав вид понашања води у проблеме и слабости радног и социјалног функционисања, као и проблеме у другим областима свакодневног живљења. Његов почетак се може видети у раном одраслом добу и адолесценцији.

Симптоми нарцисоидног поремећаја личности

Овај поремећај се препознаје по најмање пет следећих симптома:
• претеран осећај саможивости (нпр. претерују кад причају о својим достигнућима и очекују признања иако их нису заслужили)
• преокупација фантазијама безграничног успеха, моћи, бриљантности, лепоте или идеалне љубави
• верују да су „посебни“ и да их могу разумети само они који су му слични, тј. људи који махом имају висок статус у друштву
• захтевају од других да им се прекомерно диве
• нарцис увек сматра да има право на нешто (они очекују од других да се ови аутоматски слажу с њиховим жељама)
• себично искоришћавање других са циљем постизања својих властитих циљева
• недостатак емпатије (нису вољни или способни да препознају потребе и осећања других људи)
• често завиде другима и верују да други завиде њима
• показују арогантно, надмено понашање и став

Због тога што се поремећаји личности описују као дуготрајан образац, они се најчешће дијагностикују у одраслом добу. Неуобичајено је да се дијагностикује у детињству или адолесценцији, јер су деца и тинејџери у константном развоју и у пубертету. Међутим, да би се овај поремећај дијагностиковао код детета или тинејџера, назнаке би морале да буду присутне најмање годину дана.

Нарцисоидни поремећај личности је чешћи код мушкараца него код жена. Распрострањеност овог поремећаја је 6,2 процента.

Као и већина поремећаја личности, нарцисоидни поремећај личности обично се смањује у интензитету са годинама, и многи људи са овим проблемом готово и да не доживљавају најекстремније симптоме када су у 40-им и 50-им годинама.

Како дијагностикујемо нарцисоидни поремећај личности?

Поремећаје личности као што је нарцисоидни поремећај личности обично дијагностикује специјалиста за ментално здравље, као што је психијатар или психолог. Лекари опште праксе нису специјализовани да дијагностикују овај поремећај. Дакле, ако се првобитно обратите свом изабраном лекару опште праксе о овом проблему, он би требало да вас упути специјалисти за ментално здравље на дијагностику и даље лечење. Не постоји лабораторијска анализа или генетски тест који се може применити за постављање дијагнозе овог поремећаја.

Много људи са нарцисоидним поремећајем личности ретко траже помоћ. Људи са поремећајем личности често не траже третман све док поремећај не почне знатно да их омета или да на неки други начин утиче на њихов живот. То се најчешће дешава када се исцрпе одбрамбени ресурси особе за ношење са стресом и другим животним догађајима.

Дијагнозу нарцисоидног поремећаја личности поставља специјалиста за ментално здравље упоређујући ваше симптоме са горе наведеним и доноси одлуку да ли ваши симптоми испуњавају критеријуме за дијагностиковање овог поремећаја.

Узроци нарцисоидног поремећаја личности

Истраживачи данас не знају шта узрокује нарцисоидни поремећај личности. Постоје многе теорије, међутим, само о могућим узроцима нарцисоидног поремећаја личности. Већина стручњака се слаже са биопсихосоцијалним моделом узрочности – под овим се подразумева да се узрок мора потражити у целокупној животној историји особе.

Третман нарцисоидног поремећаја личности

Третман нарцисоидног поремећаја личности обично подразумева дугорочну психотерапију уз помоћ терапеута који има искуства у лечењу ове врсте поремећаја личности. Лекови се такође могу преписати да помогну код одређених симптома.

Извор: Narcisoidni poremećaj ličnosti – Psihocentrala

https://www.psihocentrala.com/poremecaji/poremecaji-licnosti/narcisoidni-poremecaj-icnosti/

Категорије
Вести

За сећање: Драган Поповић Курузлија се преселио у легенду

 

Драган Поповић Курузлија (1952-2025)

Драган Поповић Курузлија - фото
Драган Поповић Курузлија

Иако врло оштећеног вида завршио је основну школу у Рачи и Бајиној Башти као један од најбољих ђака. Учитељску школу завршио је у Ужицу, дипломирао са одличном оценом, а потом у Скопљу завршио вишу педагошку, група музика и прву годину Филозофског факултета, одсек психологија. У средњој школи постао је најмлађи добровољни давалац крви целе генерације тако што је слагао лекару датум рођења. Као студент завршио је падобранску обуку. Иако је патио од потпуног ноћног слепила, отео је из руку силоватеља младу девојку. Тај, наоко неважан детаљ говори да ограде што их је око њега слабовидост подизала ни у чему нису успевале да га успоре или зауставе. Када се запослио, од стране просветне инспекције добијао је највише оцене. И ученици којима је предавао били су најбољи на регионалним такмичењима из области музике.

Водио је хорове млађих и старијих разреда, оркестар, певачку групу и градски хор. По тридесет четири приредбе у току школске године, а колеге по четири или пет. После годину и по, школа и град наградили га станом, не због инвалидности, већ због ударничког рада. После непуних пет година постао је најмлађи добитник Септембарске Награде града Пожеге за допринос у области културе. Учесник је на Савезним омладинским радним акцијама. Добитник је Златне плакете давалаца крви, Плакете сабора аматерских група Србије, друго место на Јаворском сабору двојничара Србије, више музичких, рецитаторских, здравичарских и говорничких награда на Сусретима села, више врло запажених наступа на културним и туристичким манифестацијама републичког и регионалног значаја.

 

Освојио је много награда на такмичењима чији је организатор Савез слепих Србије у рецитовању, ручним радовима, књижевности, спорту, музици. Вишеструки је добитник Награде Милутин Ускоковић за најлепшу савремену приповетку на српском језику и награда на песничким конкурсима. Учествовао је на небројеним књижевним вечерима као промотер своје литературе, или као музичка (свирао је хармонику и двојнице) или рецитаторска потпора другим писцима. Има пет књига иза себе и најмање још толико у припреми. По његовим текстовима снимљени су документарни филмови награђени на међународним фестивалима.

 

Био је члан Удружења књижевника Србије и члан Међуопштинске организације слепих из Ужица. Писао је за звучне часописе, а један број прилога је објавио и у локалним и регионалним новинама. Често је био гост у ТВ емисијама пред милионским аудиторијумом као особа која уме и може да ради послове у које се ни видећи људи не усуђују да упусте. Због изузетног познавања традиције и веровања ужичког краја, назвали су га  рачански и ужички Хомер.

Учествовао је на више изложби видећих и слепих уметника. Сваки његов наступ био је значајан допринос разбијању предрасуда о инвалидима. За време нељудских санкција којима је Запад оковао Србију, кад су и птице са муком успевале да пробију блокаду, доносио је из Украјине, где је вид покушавао излечити, за избеглице, Црвени крст, Дом у Звечанској, болнице и школе потребштине које је у Србији било скоро немогуће наћи. До гашења школе у његовом родном селу, куповао је ученицима пакетиће за Светосавску прославу и књиге одличним ученицима. У школи је направљен Курузлијин кутак, велика огласна табла са новинским текстовима о песнику без очињег вида, а ту су биле изложене и његове књиге. Није то било на његову иницијативу, већ по жељи учитеља и школске управе.

Организовано је и више његових књижевних сусрета са ученицима у Бајиној Башти и Рачи, Ужицу, Пожеги и Параћину.

***

Неколико редова о Курузлији, у знак сећања, послала нам је и Драгана Дучић из Ужица:

„Марта 14, 2025, напустио нас је Драган Поповић Курузлија. Рођен је 16. новембра 1952. године у Рачи крај Дрине. Радни век је провео као наставник музичког у ОШ Пожега. Пензионерске дане квалитетно је проводио. Својим рукама створио је многе лепе предмете. Задње године Драган је провео у Пониковици недалеко од Ужица. Ту су његова супруга Славица и он створили рај на земљи.

Све што је радио, радио је несебично и са пуно љубави. Пре мало више од две недеље причали смо последњи пут Драган и ја. Тешко је причао, али веровала сам да ће се опоравити. И у јануару Драган је долазио у Ужице. Поклонио ми је троножац који је направио.

Драган Поповић Курузлија – музичар, књижевник, калемар, столар, пољопривредник, вредан човек – преселио се из овоземаљског света у место цветно, место сретно! Нека над његовом вечном кућом његове песме певају увек Серафими и Херувими.

Добри наш драги Драгане,

почивај у миру,

нека те анђели увек чувају!

Никада те нећемо заборавити, увек ћемо те се радо сећати!“

 

Категорије
Историја и савременост

Енглески страх од Србије и србског народа или нешто друго? – Пише: Илија Петровић

 

Речитости море…

Присећајући се жалопојке мога комшије, Лале, који се поодавно, пошто се, ни крив ни дужан, наслушао бројних “мудрости” некога кабасто зорли учевног друштва, на питање једног од присутних због чега и он нешто не каже, “одбранио” изјавом да и он “зна здраво млого паметни и лепи речи, ал не зна ди коју да стави”, наредне редове посвећујем енглеском страху од Србије и србског народа.

Некад, кад сам био мали, начуо сам да су енглески насељеници по Колумбовој “Индији” данас познатој као “Америка”, потаманили на десетине милиона Индијанаца, али и да су били нешто “питомији” према домороцима у Аустралији, којих је и иначе било неупоредиво мање но на оној другој, “индијској” страни.

А тек пре неки дан, док сам вршљао по интернату и набасао на текст Милоша Ковића, Порекло британске србофобије https://standard.rs/2024/11/26/poreklo-britanske-srbofobije/) објављен 26. новембра 2024. године на порталу “Нови стандард”, постало ми је јасно да Енглезима, од јуначког страха, ни у примисли није било да допловљавају до Србије.

 

Од страха, наравно, који им је, по Ковићевом сведочењу, још током прве половине 19. века укорењен “у дубљим, верским и културним предрасудама” или, према тумачењу академика Милорада Екмечића, тамо накалемљен изданцима од раније познате русофобије која је “своје сокове далеко више напајала из историје антисемитизма пре и у току Другог светског рата” (у чему види “сличност антисемитизма са србофобијом”). Или, можда, како то примећује Ги Метан, “непријатељство према Србима из деведесетих година 20. века било је, уствари, израз русофобије” везане с антисемитизмом, с тим што су “оба феномена укорењена у верској искључивости, оба трају вековима, повремено нестају да би се вратили у промењеној форми”, само са циљем да би се “оправдале западне освајачке најезде и погроми”.

 

Уза све то, Милош Ковић прихвата да је “руска историографија открила русофобију као истраживачку тему тек на крају 20. века”, пошто су, ваљда, неки руски теоретичари признали да се “у руској култури и политици” до тада, ко зна због чега, о русофобији није смело ћаскати, иако је “у оба случаја реч о изграђеној идеологији, која има своју унутрашњу, сложену структуру и дугу историју”.

 

Русофобија и србофобија су у претходним редовима поменуте по три пута, што је ситница у односу на њихово помињање у тексту Милоша Ковића – тамо русофобије има на тридесет осам места, а србофобије за двадесет мање. Толике цифре приморале су ме да отворим речник страних речи и проверим да ли сам ја, кад сам био мали и учио неке стране језике, добро разабрао да се реч “фобија” односи на страх од нечега или некога, макар тај страх био безразложан.

 

На пример: акрофобија (страх од висине), кинофобија (страх од паса), ергофобија (страх од рада), софофобија (страх од учења), клаустрофобија (страх од затвореног простора), сколинофобија (страх од школе), библиофобија (страх од књига), ксенофобија (страх од странаца)…

 

И, сад, кад видимо толико фобија, односно страхова, рачунајући и оне из тротачке, постаје сасвим разумљиво што Британци, или Енглези, свашта преживљавају у страху од Србије и србског народа, толико “свашта” да се Владика Раде још на половини 19. века (не би ли Милошу Ковићу притврдио оно сведочење поменуто на претходној страни) “пожалио” неком енглеском лорду како неће дочекати “да види спасење својега народа, чему имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву руку турску држе под нашом гушом”.

 

Да ли сам те добро разумео, Владико?

Ако су Енглези помагали Турцима да угуше Србе – и појединачно и у целини – морао би то бити сигуран знак да нису живели у страху од Срба, они су били врло расположени да сами или у спрези са још неким, учествују у сатирању србскога рода. Или, супротно језику Милоша Ковића, Енглези се нису “бавили” фобијом од Срба, односно србофобијом, они су били задојени мржњом, мизосербизмом, у мери која је рачунала на геноцид над србским народом.

 

На другом месту (https://standard.rs/2024/02/19/kriza-srpske-istoriografije/), Милош Ковић ће, можда са циљем да своје читаоце подстакне на “исторично” размишљање, поставити и питања, примера ради, “шта су методи и циљеви српске историографије”, “да ли се истински продори у овој науци постижу откривањем нових чињеница и хронолошких података” или друкчијим тумачењем заснованим “на одавно познатим чињеницама”, да ли “усмени извори и материјални остаци (имају) мању, исту или већу сазнајну вредност него архивски документи”, да ли историја треба “да се ‘укршта’ са осталим хуманистичким и друштвеним наукама, или би ипак морала да остане при сопственим методима, везаним за откривање и критичко процењивање историјских извора”, али ће, за сваки случај, признати и какви би могли бити његови одговори на све то.

 

На пример:

Није историји нужно да се “укршта” са другим наукама јер да јесте, излиставање било којег речника страних речи спречило би Милоша Ковића да се упусти у наклапање о британској србофобији и русофобији.

Милош Ковић је откривању “нових чињеница и хронолошких података” супротставио “знање” наводних “утемељивача” још наводније критичке историографије у Срба – “Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића… Станоја Станојевића… и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века”, који су “имали заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела”. У наставку свога критицизма, Милош Ковић ће, да ли са жаљењем, да ли у намери да другима наметне “сагласност”, устврдити да “данас у томе нема сагласности”, те ће поставити питање “може ли се говорити о постојању једне науке, о било каквој целовитој, духовној заједници, коју упркос унутрашњим разликама, спајају правила заједничког заната”.

 

Да свога читаоца не би оставио у недоумици “коме ли се приволети царству”, Милош Ковић ће, пошто саопшти да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, текстом “Наука као оруђе империје” (https://standard.rs/2024/03/17/nauka-kao-orudje-imperije/)  препоручити “знања” енглеске историјске школе јер, “коначно, на Оксфорду или Кембриџу српски историчар може да научи шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”.

 

Каже тако Милош Ковић имајући у виду да су и они помињани “утемељивачи” критичке историографије у Срба, и он сам међу њима, са сличних западних изворишта – и из Кембриџа и Оксфорда, наравно, пошто се и тамо “учила” његова британска србофобија – спознавали “шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”, србском.

 

Колико је та нешто натурена а нешто самозвана и идолопоклоничка “критичка” србска историографија била непријатељски расположена према предањима сопственог народа, и колико јој ни у примисли није било да поклони “више пажње својим народним сагама”, види се по последицама које је Берлински конгрес из 1878. године оставио на однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању. Тада, да би Србији била призната (и удељена јој) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се србски народ одрекне своје националне историје и прихвати “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у ред” Срби школовани по европском Западу. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; предводници и најзначајнији заточници те нове “научне” логике били су Стојан Новаковић и Иларион Руварац.

 

По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци. Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља са стране, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности.

У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по већ разрађеној рецептури нордијске школе), коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић је написао “студију” под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње академије наука и уметности, наводно србске.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба

процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена. Али, зато, он тамо каже “да је Србија очевине Немањине хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије. Мали народи, кад хоће да у области већих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично биће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је српских насеља и било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косову пољу, по Метохији, по питомом Колубарју, она су била сувише на дохвату уређеној сили византијских војничких средишта, да би могла или развити засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска племена, дакле, пре Немање водила су двојак живот: једна су била непосредно потчињена средиштима византијским, и њих нити помиње Порфирогенит, нити о њима има шта писати поп Дукљанин, она су изгубљена била за народни живот; друга су, заклоњена згодним земљиштем, свагда чувала ма и сенку своје самосталности.
Њихов рад је постао основа раду Немањином; њима припада историја до Немањића”.

О Илариону Руварцу као историчару скоро да се нешто и зна. Неко се можда присећа онога записа Стевана Сремца да би Иларион, кад би од некога на улици чуо да је цар Душан био Циганин, једва дочекао да то разгласи граду и свету, али је зато препознатљив по хвалоспевима бројних уважених интелектуалаца да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, да је “нарочито био жесток у нападима на Пантелију Срећковића, професора српске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Српске краљевске академије”, да је “кроз своје ‘пантелијаде’… са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава”, да је био “непоколебљиви борац за истину”, да је “својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост, напусте романтични погледи… и да се живот почне посматрати реално”, да се “сваки час разрачунава са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства”. Свакога, дакле, ко о Илариону Руварцу не мисли као његови хвалоспевци или као што је Иларион Руварац мислио о себи самом – а он је “изричито саопштавао да се од њега објективнији не може бити” -, требало је онемогућити да ишта каже против Руварца и његове “објективности и критичности” у историографији. Чувањем тих двеју Руварчевих “историографских особина” брањени су и нордијски извори социјалистичке мисли увезене у Србију, извори по много чему антисрбски, које је, као “редак звер” и тада и касније, препознао Јаша Томић, у тренутку кад су њега и његове следбенике “западњаци” упозорили да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивањем” од њега, врло уверљиво образложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”.

И јасно нам је како се могло десити да крајем Великог (Првог светског) рата, Љубомир Ковачевић, једно време и главни секретар Србске краљевске академије, можда “у знању” да је Србска Земља ограничена на сеоско подручје његове родне ваљевске Петнице, саветује војводи Живојину Мишићу да србску границу према Хрватима повуче на србску штету, читавих сто педесет километара “у позадину”, према истоку, железничком пругом од Осека до Шамца. На питање потпуковника Душана Симовића – најпознатијег по 27. марту 1941 – који је требало да, као изасланик србске Врховне команде код тамошњег Народног вијећа, отпутује у Загреб, зашто таква граница, војвода Мишић је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не”.

Питању хоће ли неко “с нама или не”, извесну пажњу посветио је и Станоје Станојевић, најпознатији по “Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца”, који је бавећи се и Арбанасима, ширем читалачком кругу, али и научном и стручном, признао да “док смо ми били мали и слаби и политички и културно, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари”. Није рекао какве су биле “културне” последице таквог деловања, али се из самохвале да “временом смо ми успели да своје науке узмемо сами у своје руке”, може једино разабрати да је та наука “узета” у до тада оствареном формату – нордијском, наравно, у основи антисрбском.

Ту исту логику, и у нашем времену, сада још жешће, “препоручују” исти ти србски непријатељи, а интелектуалци потекли из крила србскога народа здушно се труде да је наметну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто путем најразличитијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, нарочито путем средстава масовног општења.

Зато се и могло десити да, пре тридесетак и нешто година, ововремени академички историчари саветују србским политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа, те да образлажу “теорију” по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају “напустити неке своје амбиције” и повући се. А ти одређени услови, напуштање “неких својих амбиција” и “неких територија”, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића, са његових историјских простора.

Речени “основни смисао” огледао се и у политичкој логици Клеменса Метерниха, аустријског министра спољних послова током прве половине 19. века, дефинисаној у писму цару Францу II да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”, што је, према тумачењу Милоша Ковића, значило да “аустријска дипломатија… напустила ратоборну политику цара Јосифа II на Балкану, која је подразумевала садејства са Русијом”.

Милош Ковић у своме тексту помиње британске путописце, Француску револуцију, Наполеонове ратове, Османлије, “обнову српских држава” и њихово “везивање” за Русију, “колонијални дискурс као дискурс овладавања”, Балкан “као симболичну и имагинарну географију”, “југословенске ратове”, пољске и шведске покушаје “распарчавања Русије”, протурско расположење у Енглеској, сукоб са Русијом да би се заштитило Османско царство, Другу египатску кризу (1839-1841), самодржавље руских владара, енглеско уверење да је обичан руски свет примитиван, суров и склон пороцима а Срби непослушни, ратоборни, прости, неотесани људи, искварени варварском влашћу и насиљем, склони лажима, разбојништву и пићу крали децу да би их продавали Турцима “за срамне сврхе”, енглески труд да “Србију учини тачком окупљања балканских народа и пружања отпора руском утицају”… – све то на тридесетак књижних страна “подржано” са сто двадесетак напомена не да би се цела причица представила као учевна, да засени простоту, пре свега онога Лалу из прве реченице овога текстића.

Па се чини да званичним историчарима у Срба и није циљ да својим читаоцима (и слушаоцима, на факултетима, примера ради) историјске чињенице саопштавају на јасан и разумљив начин, већ да их ширином својих погледа на друштвена кретања опчине и, макар колико то најчешће деловало збуњујуће, врло често и произвољно, да их засене дубином сопствених мисаоних осврта на представљена кретања. У то су овог потписника уверила барем двојица академика одбијајући да му за различите књиге напишу рецензију. Први је свој разлог “оправдао” речима да “пишеш толико јасно да је то понекад превише јасно” а други замерком да му је језички израз “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан” и саветом да би за мисли које излаже морао имати и “резервну варијанту” којом би се, за случај да га неко нападне, оно што је написано касније могло ублажити или у неком другом правцу усмерити.

Кад је већ тако, и кад нам Милош Ковић саопштава да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, ваљало би се запитати колико је он сам спреман да учини не би ли се зауставио “слободан пад” историјске науке у Срба и да ли је способан да свој високопаран израз, у основи бескрајно смушен, прилагоди и онима којима је то потребно зарад историчарског “заната” и, нарочито, онима који су истински заинтересовани и, зашто не рећи, врло забринути за очување србскога националног бића и србске духовности јер знају да историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност.

Категорије
Духовне и друге науке - Теорија и пракса

Крај Мрачног доба – Предавање Рудолфа Штајнера

 

Беч, 11. јун 1922

GA 211

 

Овде представљено предавање одржано је у Бечу 11. јуна 1922. године и представља 12. од 12. предавања у циклусу под називом: Тајна сунца … Смрт, васкрсење. На оригиналном немачком језику појављује се у Das Sonnenmysterium und das Mysterium von tod und Auferstehung. Exoterisches und esoterisches Christentum, Bibliographic Nr.211, Dornach 1978. Ово предавање је такође познато и као: Anthroposophy, a Striving for Spiritual Understanding of Nature Permeated by Christ.: Преводилац је непознат.

Ово енглеско издање објављено је у сагласности са, и љубазном дозволом

Rudolf Steiner Nachlassverwaltung, Dornach, Switzerland.

 

Copyright © 1947

This e.Text edition is provided through the wonderful work of:

The General Anthroposophical Society

Dornach, Switzerland

 

https://wn.rsarchive.org/Lectures/GA/GA0211/19220611p01.html

 

Човечанство је свој интелектуални живот развило током многих векова. Овај интелектуални живот постепено га је удаљавао од духовности. Сам интелект је дух, али његов садржај више није духовни садржај. Заиста, интелект је духован, али као свој садржај тражи спољашњу Природу, спољашњи живот Природе. Отуда је интелект дух, али он се испуњава нечим што му се не може чинити духовним. Велика трагедија, модерна трагедија света је у томе што човек може да завири у себе и што сам себи мора да каже: Кад сам интелектуално активан, духовно сам активан, али истовремено и свој интелект, који је чисти дух, не може на директан начин да абсорбује духовно. Дух се у себи испуњава само стварима које се односе на Природу.

То је оно што данас уништава људску душу. Иако не желимо да признамо ово растргано и девастирано стање, оно ипак постоји у духовним пределима људске душе и представља основно зло и темељну трагедију нашег доба.

Ако желимо да помоћу уобичајених речи изразимо ово што сам вам управо објаснио, онда морамо да обратимо пажњу на све духовне снаге које су још увек активне у целом животу Природе; оне улазе у нас, јер ми свој дух испуњавамо животом Природе, а то су Ахриманске снаге.

Тако је наш интелект изложен великој опасности да постане плен Ахриманских снага. Током протеклих векова, док је интелект још увек имао наслеђе из старог духовног живота, ове Ахриманске снаге нису имале толико велики утицај на човека као што га имају сада. Живот Природе је очигледно раширен око нас; али ово је само привидно: јер Ахриман живи у природи. Кад апсорбујемо Природу, са вером да њу контролишу само неутрални природни закони, ми несвесно упијамо и Ахриманске духовне снаге које су преузеле посебан задатак у космичком животу, у целој еволуцији света.

Када говоримо о задатку ових духовних сила, неки људи су склони да олако кажу: Али зашто божанско вођство света признаје те снаге? – На то мора да се одговори: Све што постоји у Земљиној сфери може да се схвати обичним разумом; али када треба да на духовно-научни начин схватамо оно што превазилази Земљу, то мора да се ради помоћу духовних визија (Anschauung).

Те снаге постоје, али начин на који су повезане са божанско-духовним снагама које се односе на човека, може да се схвати само током дугих епоха; снаге које припадају надљудској сфери су прилично неприступачне за људски разум. Стога можемо да кажемо: Те снаге се показују само онима који имају духовно знање.

Задаци Ахриманских бића су следећи: Спречити Земљу да настави да се развија у складу са намерама божанско-духовних сила са којима је човек повезан од самог почетка, утолико што је он људска душа . (Све ове ствари ћете наћи у мојој „Тајној науци“). У „Тајној науци“ сам говорио о будућем развоју Земље, о фазама еволуције Јупитера и Венере: Циљ Ахриманских сила је да спрече овај ток развоја.

Њихов циљ је да Земљу очврсну и заледе, да је обликују тако да човек остане створење везано за Земљу. Да постане стврднут као да је у земаљској супстанци и да настави да живи у будућим вековима света као нека врста статуе своје прошлости. Ове снаге тако теже одређеним циљевима који се несумњиво појављују као део њихових властитих индивидуалних настојања.

Земља не би могла да постигне свој циљ ако би Ахриманске силе извојевале победу, ако би човек био отуђен од својих почетака, од сила које су га створиле и подржавале од почетка његове еволуције. Споља, људско биће би се развијало на начин који је у потпуности у складу са Земљином сфером, али потискивањем свог урођеног расположења које мора да га одведе даље од Земље.

Ахриманске силе нису могле да дотакну човека док је интелект још увек био укорењен у духовно кроз старо наслеђе, као што је то био случај током протекла три или четири века. Али ово се променило од почетка XX века. Древна индијска мудрост је то знала и фиксирала крај XIX  века као крај „Мрачног доба“, крај „Кали-Југе“. Тако је наговештено Ново доба. Ово Ново доба треба да укаже да од почетка XX века наша најдубља брига више не би требало да буде привијање уз старо духовно наследство већ упијање нове Светлости, чисте Светлости, у наш Земаљски живот.

 

Категорије
Језик и књижевност

„Непроспавана Кларина ноћ“ и „Следећег дана“ – Одломци из романа СЕНТИВАНАЦ Рајка Игића

Недавно је из штампе изашао Роман Рајка Игића, Сентиванац.
Издавач: Либрум, Београд, 2025

За вас смо издвојили два краћа одељка.

Непроспавана Кларина ноћ

 

Клара је поподне посетила брата, Клауса, на његов позив. Иначе га непозвана изузетно ретко у канцеларији посећује јер избегава да му ремети обављање одговорних послова; он поред градског гарнизона, руководи и огромним складиштем оружја, муниције и војне опреме, одакле се све транспортује на бојишта широм света, а у складиште све пристиже из бројних фабрика које су од редовне мирнодопске производње, прешле на војну.

Клаус је сестри поверио велику тајну. Када је пре три дана у Берлину посетио старог пријатеља, генерала Фридриха Олбрихта (Фридрицх Олбрицхт Fridrich Olbricht),* прикључио се организацији Wидерстанд геген ден Натионалсозиалисмус Widerstand gegen den Nationalsozialismus. Том тајном организацијом руководи Олбрихт, старији штапски генерал. Циљ организације је да се ликвидира Хитлер. Она му је казала да је добро да се за ту ликвидацију припремају, али да се сви што боље чувају, колико год могу.

Затим се вратила кући нерасположена, не само због сазнања Клаусове тајне, већ и због разговора с Еми која намерава да Милана позове. То би за Клару био неподношљив ударац јер се већ данима одушевљава с тим мушкарцем и воли га.

Чим је ушла у кућу, отишла је у кревет и те ноћи дефинитивно одлучила да он неће припасти Еми, већ њој. То што је Милан старији од ње, није сметња већ предност, закључила је.

Међутим, како ће то извести? Није имала слично животно искуство; муж је једини мушкарац с којим је спавала. Пред зору јој паде напамет како ће то да оствари већ наредног дана.

 

Следећег дана

 

Јутрос је Клара дуго спавала. Јавила је у библиотеку да је грипозна и да неће доћи на посао. Потом се у купатилу лагано брисала, а затим дуго нага на великом огледалу из разних углова огледала и фризуру дотеривала. Прегледала је струк, потом трбух који јој је при стојећем ставу у равни грудног коша, на телу нема вишка поткожне масти; то се изразито показало када је кажипрстом и палцем обе руке проверила дебљину трбушног зида. Затим је уперила поглед на пупак, мало га кажипрстима раширила да провери да ли је идеално чист. И данас, по ко зна који пут, процени величину дојки и закључи да су осредње, округле и чврсто стоје с мало уздигнутим овећим тамним брадавицама које су окружене зеленкасто затамњеним ареолом, пречника око два центиметра и са низом малих квржица, у ствари отвора млечних канала кроз које млечне жлезде, након порођаја, луче млеко. Грађу дојке је одавно проучила и на себи је њихову спољашност често проматрала и питала се да ли ће икада родити и да ли ће јој одатле млеко навирати. Леђа је прегледала помоћу овећег додатног огледала и дуго је гледала цео стражњи део тела који одаје правилан и висок стас, још виши кад користи огледала. Затим прегледа удубине на стражњем делу колена обе ноге. Не сећа се да ли је икада тако детаљно прегледала своје голо тело, од назад. Била је задовољна усправним и високим кичменим стубом. Вратила се на велико огледао и најпре подигла једну, а потом и другу руку. Не зна шта је тим покретима тражила, мада су јој они и нов изглед дојки причињавали задовољство – поготово кад је дланом једне руке прешла преко дојке на супротној страни, а онда то исто урадила с друге стране. Једино јој се од свог опажања није свидела боја коже на одећом покривеним деловима тела. У односу на боју лица, врата и шаке, прекривена кожа је много блеђа. Још једном се сконцентрисала на пазушне и пубичне длаке. У поређењу с бојом косе, оне су тамније и лагано повијене и таласасте, скоро коврџаве. Коса јој је лагано валовита и никада није тражила да јој фризери мењају изглед, чак ни када су вештачки таласи косе помоћу бреновања били у незаобилазној моди.

Тог јутра, апетит није имала. Попила је само јаку црну кафу и појела један слани кекс. Потом је изашла у двориште да надгледа раднике, а Милану да новац и списак за набавку.

Када се Милан с купљеном робом вратио, по обичају су је разврстали, а онда га је позвала на пиће. Милан је казао да су цене неких артикала данас порасле, а највише је скочила цена хлеба. Она му укратко исприча део разговора с Еми. Навела је питање које јој је рођака поставила о томе како да жена превазиђе јако сексуално узбуђење, ако јој оно дође када јој је муж или партнер дуже одсутан, нпр. у војсци, како је то чест случај данас јер код нас је скоро половина мушкараца у војсци. Потом је наставила шта је о томе, на једном предавању, говорио шеф гинеколошке клинике у Берлину. Она је била наслоњена на кауч, а он је, као и обично, седео за столом.

После голицаве приче, питала га је да ли се и одрасли мушкарци самозадовољавају када им „то” наиђе, поготово када веома дуго нису имали прилику да буду са женом. Док је питање постављала, лагано је повлачила сукњу до изнад колена. Милан је одговорио да се мушкарци ретко самозадовољавају, нарочито ако су физички преоптерећени, посебно у рату или када су у другим тешким околностима.

 

„Ти си већ дуже од три године на присилном раду, да ли се повремено тако задовољаваш?ˮ

„Морам признати, каже стидљиво, да то понекад радим.ˮ

Она скроз подигне сукњу у полумраку дневне собе и каже му: „Немој никада више то да радиш”, скине доњи веш и позове га.

Милан је већ пре десетак минута, од како је почео тај изазовни разговор, био скроз спреман. Требало му је пар секунди да се скине, да јој приђе и да се споје.

 

* Фридрицх Олбрихт (Фриедрицх Олбрицхт, 1888–1944 Friedrich Olbricht, 1888 – 1944) је немачки генерал и један од главних организатора завере којом нису успели да убију Хитлера, 20. јула 1944. године. Олбрихт је као члан главног штаба био вођа завереника отпора. Преместио је у свој штаб пуковника Клауса фон Штауфенберга (Цлаус Сцхенк Граф вон Стауффенберг(Claus Schenk Graf von Stauffenberg) који је раније био ватрени националсоцијалиста, а касније одлучни противник диктатора. Клаус је 20. јула оставио ташну с темпираном бомбом у Хитлеровом главном штабу (Вучја јазбина/ Wолфссцханзе Wolfsschanze, у Источној Немачкој). Пре експлозије, Клаус је напустио бараку и из Вучје јазбине долетео у Берлин да се нађе с осталим завереницима; био је убеђен да је атентат успео. Међутим, један је чувар нашао ташну и у последњем моменту је бацио даље од Хитлера и сарадника. Погинуо је дактилограф и још једна особа, а Хитлер је добио само огреботине. Четири атентатора су ухапшена у Берлину; генерал Олбрихт је први стрељан, мада је Хитлер био љут што му нису четворицу довели да их пред њим ликвидирају.

 

Категорије
Вести

ОСНОВАН ПОКРАЈИНСКИ ОДБОР ДРУШТВА СРПСКИХ ДОМАЋИНА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ – Пише: проф. др Миладин М. Шеварлић 

Фебруара 23, 7533/2025. са почетком у 11 часова) у порти Храма Светог Николе у Приштини – уз благослов пароха приштинског Станише Арсића и ломљење Косовске стругане погаче – основан је Покрајински одбор Друштва српских домаћина Косова и Метохије (ПО ДСД КиМ).

Погачу је припремила Данијела Симоновић Митић из Грачанице – заменица председника ПО ДСД КиМ, а а погачу су ломили Станислав Којић из Врбовца код Витине – председник ПО ДСД КиМ, и Андрија Јовановић из Грачанице.

 


Изведен је пригодан културно-уметнички програм који је приказао српску традицију свих округа АП КиМ и изведено је „Свекрвино коло“ са традиционалним бацањем сита на кров као симбола плодности, радиности и вредноће новодошле младе домаћице у кућу.

Присутни су имали прилику да виде богату изложбу рукотворина вредних српских домаћина и домаћица са КиМ.

 

Верујем да ће благослов пароха приштинског Станише Арсића умолити Бога да ПО ДСД КиМ буде нови почетак афирмације српског народа на Косову и Метохији – у знак захвалности генерацијама предака од пре и после Косовског боја 1389. и на понос свих будућих генарација потомака српског народа у оживљавању духовности и културе у свесрпској постојбини Косову и Метохији, српских земаља у региону и свесрпског културног простора у свету!

Након литургије, започела је манифестација „Čuvari Tradicije“ (видео снимак).

 

 

Категорије
Језик и књижевност

Шехерезада проговорила српски

 

Слободан Стојићевић

Шехерезада проговорила српски


Српко Лештарић већ две године са арапског преводи најславнији светски приповедни зборник, капитално дело „Хиљаду и једна ноћ”

Српко Лештарић
Српко Лештарић

(Фото: лична архива)

Шехерезада ће први пут, откако је зачарала Шахријара, проговорити српски. Може се очекивати за највише три године. Тако каже онај који је обучава овом нашем лепом језику, а име му је Српко Лештарић.

Српко Лештарић (1949) гласовити преводилац са арапског, до сада је превео више од 40 књига. Његова званична биографија богата је резултатима упорног и доследног рада током више од седамдесет година па онај ко би хтео да има увид у то, може се распитати код свезналице „Википедије”, а још боље на https://www.srpkolestaric.com. А ја ћу овде овлаш да испричам део његове биографије који се тамо не може наћи, иако је намера овог текста превасходно да говори о његовом подухвату који је у току.

Када је био при крају студија, догодило се да се оженио и добио кћеркицу. Идући за својом визијом, кренуо је тада, са све бебом Александром и млађаном Гоцом, у Сирију. Вукла га је жеља да учи арапски на извору. Стигли су у Алеп и тако је почео, а временом…

Временом, догурао је да већ две године преводи капитално дело „Хиљаду и једна ноћ”. И све то о свом руву и круву.

Како је уопште дошао на идеју да се прихвати оваквог посла?

Установио је, каже, да су му дотадашњи преводи „Прича из 1001 ноћи” неубедљиви. Једини интегрални превод Марка Видојковића био је рађен према буквалном руском преводу, што је у прозним деловима још и пролазило захваљујући таленту и савесности преводиоца, али често херметични стихови стављали су га пред незаслужена искушења. Винавер је свој избор, сматра Српко, „превинавероводио” по већ прекомотном Мардрисовом француском преводу, па је цели текст сувише одступао од оригинала. Делимични преводи Бејтића и Коркута са арапског били су му превише зачињени бошњачко-исламском лексиком и реториком, а нису увек савесно ни пратили изворник.

– Кад ми је почетком деведесетих Ејуб Штитковац јавио да наш „класић” Есад Дураковић у Сарајеву ради на преводу „1001 ноћи”, понадао сам се да ћемо напокон добити превод достојан дела. Веровао сам у његов завичајни језик на којем је у студентским данима стварао сјајне песме у прози, да и не говоримо о компетенцији у арапском. Када се књига 1999. појавила, показало се да су моја очекивања била претерана. Није ми преостајало ништа друго до да се и сам огледам на том послу – каже Лештарић.

„Приче из 1001 ноћи” су почетком 18. века, у Галановом француском преводу, на јуриш освојиле Европу и сав културни свет. Тај први превод обухватио је 282 ноћи, плус неке додатне приче, укупно око 350 ноћи. Захваљујући неизмерној популарности „разиграног Оријента” до краја 19. века зборник је добио безброј нових превода, што с француског што с арапског, и нагурао на цигло хиљаду и једну ноћ да би пред западњачком логиком оправдао број из наслова који је, код Арапа, био пука метафора за мноштво. Данас знамо да је то постигнуто у трци за новцем, што грозничавим проналажењем нових, загубљених прича на арапском, што уз помоћ разних дописивања, кривотворења и измишљања нових прича и нових ноћи које су понекад настајале и превођењем на арапски с европских језика па подметане као оригиналне.

Двадесетак година Српко се премишљао, скупљао храброст, затим се три године припремао и опремао. Покуповао је и све штампане преводе до којих је дошао.

Код „1001 ноћи”, каже, прва је ствар да се преводилац определи за изворник, јер дело има више редакција, а чак ни у оним главним, које носе исто име, не носе све ноћи исте редне бројеве, нити садрже све исте приче. Махсин Мехди, рођени Багдађанин и професор на Харварду, посветио је живот циљу да размрси то излуђујуће клупко. Он је 1985. објавио до данас једино критичко издање најстаријег познатог изворника на народном језику из 14-15. века, дело које је данас незаобилазно, а није било у рукама ранијих преводилаца, осим два енглеска. Набавио је и то дело.

– Са осам збирки превода усмене прозе с источноарапских дијалеката у српску културу сам пренео главнину досад публикованих аутентичних арапских народних прича и сам пристојно упознао ту традицију. Остало је, дакле, још само да се упустим у рад на преводу оригиналног рукописа „Прича из 1001 ноћи”. То никако нисам могао ни смео заобићи, с тим да најпре преведем Мехдијеву редакцију, а онда и целу каирску, не испуштајући ни славне „сирочиће”, приче попут „Аладина и чаробне лампе”, „Алибабе и четрдесет разбојника” итд. У међувремену сам, између осталог, у „Мостовима”, у оквиру припрема за рад на зборнику, објавио и нови превод знаменитог Борхесовог есеја „Преводиоци Хиљаду и једне ноћи” – каже Српко.

И тако, рекло би се да је најтеже прошло. Али није.

– Арапски језик у „1001 ноћи” мени је добро познат и лак, нејасна места су ретка и досад су сва била решива, а за две године рада стигао сам близу половине. Проблеми су махом у стиховима, којих у „1001 ноћи” има на хиљаде, често из пера познатих класичних песника између шестог и 13. века. Није редак случај да се мора наћи цела поема аутора неког исечка (пре тога морате сами идентификовати песника и песму), да би се могло допрети до закучастих значења средњовековних арапских метафора и алегорија, без чега то не можете превести. То немилосрдно отима време. Осим тога, ја сам одлучио да типичне арапске парове стихова римујем, и то не на једном завршном слогу него на два, што такође тражи времена. Алтернатива је само слободни, невезани стих, али мени то у делу из арапског средњег века не би било по укусу – објашњава Српко Лештарић.

Оволики рад, знање, даровитост, немерљиви су. Неко је давно рекао (парафразирам): Откад је измишљен новац, свако тапшање по рамену изгубило је смисао. Ово потврђује и наш саговорник:

– Да, то је болно питање. Мада се из мојих новијих интервјуа могло сазнати да радим на овоме, нико од издавача није се ни нашалио да упита како посао напредује и треба ли ми шта. Сви би да добију „Приче из 1001 ноћи” на готово, без икаквих улагања, а још ако би могло и за јефтине паре… Видојковићевом сину није плаћен ни динар за кроатизовани превод његовог оца објављен у огромним тиражима, а ни колега Дураковић, чији херојски посао обављен у време најстрашније опсаде Сарајева није за 25 година удостојен ни једног јединог приказа у српској култури, није наплатио ни цвоњка за свој превод. А опет, нема сумње да ће, ко год хтедне да се лати објављивања „Прича из 1001 ноћи”, сместа поднети захтев Министарству културе за субвенцију која се даје за капиталне пројекте. Захтев подноси издавач. Зашто би он тада мислио на преводиоца, који је увек био, остаје и ваљда и треба да остане – монах?

 

Преузето са https://www.politika.rs/scc/clanak/662510/seherezada-progovorila-srpski

Категорије
Ваша писма

Коначан геноцид над србским народом “поверен” опозицији у Србији – Пише: Илија Петровић

Пре дан-два могли смо прочитати да је “малобројна српска заједница у Барселони одржала на Сретење треће протесте подршке студентима и народу Србије који више од три месеца протестују против корумпиране и пљачкашке власти над сопственим народом. Ове протесте подршке организовали су српски студенти који студирају на барселонским универзитетима. У протестима су учествовале и читаве породице Срба који живе у Барселони и околини.
Својим бројним присуством и веома осећајним паролама и транспарентима, са више застава Србије, али и крвавих руку, подржали су блокаду и демонстрације студената на свим универзитетима у Србији и грађана Србије у њеним свим градовима и селима против режима Вучић-Брнабић-Доловац који корупцијом пљачка и убија народ Србије”.
Међу поменутим “веома осећајним паролама” нашла се и она којом протестантски “српски студенти који студирају на барселонским универзитетима” обећавају “ВРАТИЋЕМО СЕ КУЋИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАМА, ПОМАЖЕТЕ НАМ ДА СЕ ВРАТИМО КУЋИ”.
Да се врате, дабоме, не би ли помогли да се из Србије уклони “корумпирана и пљачкашка власт” која их је “наговорила” да своју “сиротињу” преселе у Шпанију и тамо студирају и “студирају” трошећи “остатке” оних доларских милијарди које су, уочи Петог октобра, “на граници” дочекали, добрим делом, петооктобарски “стипендитори” у лику њихових “сиротињских” родитеља.
Не би ли помогли својим “стипендиторима” у међувремену окупљеним у коалицији познатој под називом “Насиљем против Србије”, оформљеној у безнађу како да отплате оне петооктобарске доларске милијарде које су примили да Србију уруше из темеља а то им из неких тешко објашњивих разлога тада није успело.
Како се коалиционашима учинило да би један од могућих разлога био садржан у петооктобарској малобројности, овога пута су прегли да у свој понављачки подухват упрегну унезверитетску “интелигенцију” онога наставничког дела коме се не би смело поверити ни по две гуске да чувају јер би по једну изгубили, али уз наговештај да су и такви губици накнадиви. Рачунало се, наравно, да ће таква наставничка “интелигенција” за собом повуи и део студентске младежи, нарочито оне која не противречи студентској “вечитости”, да ли поштујући ону народну да се човек учи док је жив, да ли из сазнања да се диплома може набавити “у неколико рата”.
Ако се у такве протесте укључе и малолетни средњошколци, можда због очекивања неких њихових учитеља заинтересованих да своје “интелигенцијске” везе искористе не би ли стекли некакав “научни” степен, и то је понајвише с ослонцем на ону народну “ајд’, Алија, нек је више војске”!
Но, да не би испало како је за све крив новац са стране, треба одати “признање” и морализму истих тих барселонских студената и њиховом труду да у животу одрже “интелигенцијске вредности” које је пре скоро сто година исказао Арчибалд Рајс, речима да интелигенција клечи пред новцем”, да је “част непозната вредност на берзи интелигенције”, да “родољубље не иде уз таква осећања”, те да би “многи припадници ‘интелигенције’ хладно жртвовали слободу и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи”. Тиме се они саглашавају и “са жалошћу” изговореним речима Василија Крестића, на Другом конгресу србских интелектуалаца у Београду, априла 1994, да су “стотине хиљада најкреативнијих младих људи из Србије побегли у иностранство”, прелили се преко обале, као отпад, одувао их ветар, као плеву – у време док су се Срби са западне стране налазили на удару исламског фундаментализма и обновљеног хрватског усташтва.
Ако бисмо барселонским студентима, и не само њима већ и овима “у домаћој радиности”, чак и њиховим “интелигенцијским” учитељима, признали “право” да на прекодринске и прекодунавске Србе гледају као на непостојећу врсту, не би се смело мимоићи питање да ли им ишта значе не само Држава Србија као институција, већ и Жива Србија.
Одговор је несумњив: и једна и друга нису им ни девета рупа на свирали!
“Интелигенцијски” учитељи јесу своја знања о србској прошлости стицали на основу онога што је осмишљено на отворено антисрбском Западу, али је зло што су пропустили да током своје “научне” каријере виде “у коме грму лежи зец”, шта су то и од кога научили и чиме то они трују поверену им младеж. И не само то, они своју незаинтересованост и за тумачење ововремених збивања правдају недостатком “временске дистанце”, не схватајући да се историја не бави само прошлошћу једнога народа, већ да она указује и на његову будућност.
Било како било, они са друге стране “барикаде” – не само студенти, у новије време и средњишколци и основци – живе у уверењу да све знају јер су им то “све” рекли њихови учитељи, дипломиране незналице, “интелигенти” за једнократну употребу.
Ни једнима ни другима не стиже до онога што се код нормалних људи зове мозак да су ововремени протести у Србији, почев од оних познатих под паролом “насиљем против Србије” до ових наводно студентских, замена за оне многовековне покушаје јаловог Запада да са Земљиног шара уклони Србе као творце људске цивилизације. О тим покушајима, бар онима најкрупнијим – двадесетак их је -, увек геноцидне природе, у више наврата указивао сам највишим органима Државе Србије, Србској Цркви, академији неука, неким факултетима и професорима ухлебљеним по њима, бројним средствима јавног информисања, као и појединцима жељним истине о прошлости србскога народа, али слаба вајда: појединцима је остављено да верују или не верују, а оних “осталих” – све то не тиче се.
А требало би.
Јер, свима који су речене геноцидне радње осмишљавали, започињали или у њима учествовали као мање или више утицајни извршиоци, постало је јасно да су Срби увек успевали да свему томе одоле и, без обзира на поднесене жртве, постајали јачи. У најновије време, у условима који су збрисали србско село и Србију претворили у “интелигенцијску умотворину”, став и једне и друге стране, и оне са Запада и ове из “домаће радиности”, променио се из основа.
За ове друге, Србе који су заборавили да потичу из народа “у којем су легендарни национални јунаци (вековима) живе(ли) у народној души”, на цени је, баш као што је то предвиђао Арчибалд Рајс, “само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју корист”, а родољубље се претворило у “ружно и малоумно самољубље”. Оно што се може сматрати трагичним, млади у Србији гледају на родољубље као на “неку врсту зависти пуне мржње”, зависти према “земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље код њих нема одјека”.
Они први, у давном искуству наших предака препознати као “Латини – старе варалице”, лако су, макар то било учињено у кратким цртама, препознали управо описано анационлно расположење у немалом делу србскога народа и договорили се да, без сопствених (не)људских жртава, за коначан обрачун са Србима искористе оне Србе који су запустили своје корене, одрекли се србске народне духовности и препустили се некаквом наводном мондијализму, интернационализму, глобализму…
Ћутећи о томе, да ли у целини или у појединостима, немерљиво велику подршку пружају им и они који би, уместо што се по електронским медијима и другим облицима јавног информисања баве “аналитичким” блебетањем, морали искористити свој несумњиви утицај на преплашену и забринуту србску јавност и рећи шта Србију и србски народ чека допусти ли се опозиционој коалицији познатој као “насиљем против Србије”, ојачану студентима и “студентима” и њиховим јадним учитељима да за шаку шарених папира доврше вишевековни геноцидни труд јаловога фашикрат-ског Запада и за њихов рачун затру почетни народ-мајку – Србе!
И то у складу са “месијанским” обећањем јеврејског рабина Менахема Шнерсона – заснованом на “учењу” Карла Маркса да би Европа постала чистија “ако би Србију физички било могуће одвући на сред мора и потопити је на дно” – да треба истребити “словенску стоку”, за почетак православни свет, а потом и оне “остале”.
Међу њима и оне који су издали своје јер, такви какви су, били би од штете и “победницима”.
Због тога, пре но што коначно и неопозиво, до гуше, загазе у блато, потом у србску крв, ваљало би такозване опозиционаре изабраној власти у Србији, али стварне опозиционаре Србији, и институционалној Држави и Живој Држави, запитати како су смели дозволити себи да не знају оно што предобро знају разложни људи са већ помињаног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у један светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихристовим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
И ваља их запитати, вајне опозиционаре, због чега олако прихватају већ пословичну изреку да, поред таквих као што су они сами, Србима није потребан било какав други непријатељ са стране.

Категорије
Вести

У БАРЦЕЛОНИ СУ ОДРЖАНИ ТРЕЋИ ПРОТЕСТИ ПОДРШКЕ СТУДЕНСКОМ И НАРОДНОМ УСТАНКУ У СРБИЈИ – Јавља РБ

Малобројна српска заједница у Барселони одржала је на Сретење треће протесте подршке студентима и народу Србије који више од три месеца протестују против корумпиране и пљачкашке власти над сопственим народом.

нови транспаренти
НОВИ ТРАНСПАРЕНТИ

И овога пута скупило се више од 300 Срба испред Тријумфалне капије у Барселони, где су одали почаст 15 усмрћених људи под срушеном надстрешницом Железничке

станице у Новом Саду и 8 пензионера изгорелих у старачком дому у Београду.

Срби пред тријумфом
СРБИ ПРЕД ТРИЈУМФОМ

Ове протесте подршке организовали су српски студенти који студирају на барселонским универзитетима. У протестима су учествовале и читаве породице Срба који живе у Барселони и околини.

 

На крају протеста организатори су прочитали писмо подршке студентима и народу Србије на српском и шпанском језику.

 

Категорије
Историја и савременост

Самоопредељење Вилсонско – Самоопредељење до истребљења: Пише: Илија Петровић

 

Шестог фебруара 2025, Телевизија Информер угостила је Зорана Ћирјаковића (1965), новинара, публицисту, универзитетског предавача, светског путника… а гледаоци (и слушаоци) могли су од њега сазнати да се Устав Републике Србије из 2006. године зове и “Коштуничин устав”, да се уставне одредбе понајвише брину о мањинским правима, односно о правима националних мањина, те да се реч “српски” у њему помиње свега три пута.
Без намере да проверавам је ли ово последње тачно, признајем да сам се са том речју срео свега једном – у ставу првом 10. члана, у тврдњи да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.
При покушају да остварим речено уставно право тако што ћу убедити Телеком, фирму чији је Држава Србија већински власник, да ми рачуне испоставља на ћириличком писму јер тако пише у Уставу, одговорено ми је да је писало и на тараби. Или, како ми је то подробније објашњено, “под службеном употребом језика и писма сматра се употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења” која подразумевају “поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”. Што ће рећи: став први члана 10. Устава Републике Србије само је украсна зезалица намењена за качење мачку о реп.
Све то заслужује да се каже која реч више о разлозима због којих се придев “србски” употребљава тек ту и тамо, само у случајевима кад није препоручљиво избећи га да, на пример, не би био назван језиком Србије. Занемаримо ли “откриће” француског књижевника Гистава Флобера (1821-1880) да је двема именицама тесно кад стоје једна поред друге, користило би Србима кад би се запитали да ли то Србија, у синтагми “Црвени крст Србије”, свакодневно, већ деценијама, ко зна због чега, носи свој крст, спремна на све опасности, чак и на нестанак. Или, с којим правом један Институт за трансфузију крви Србије не питајући Живу Србију, “трансфузионише” њену крв не зна се коме и са којим циљем. Или, ко је то и када овластио некакво Удружење за јавно здравље Србије да Србију подвргава којекаквим здравственим прегледима, и то јавно, али увек тајећи успостављену дијагнозу. Или, Влади Србије не да се да, као србска Влада, влада (не)приликама у Србији, она се зауставила на сопственој двоименичкој тескоби и на недодирљивости са Живом Србијом, србским народом.
Овде под србским народом подразумевам збир свих појединаца настањених у Земљи Србији, по примеру познатом из Сједињених Америчких Држава где сваки њихов становник себе сматра Американцем. Признајем да сам помало сумњао у тај “американизам”, све док ми један завичајац није поверио да, док је пажљиво “користио” бродско степениште за силазак у њујоршку луку, у себи понављао речи које ће изговорити кад десном ногом ступи на америчко тле: “Ја сам Американац!”.
Рекох да то подразумевам, али ме је чињеница да томе противрече не само небројени појединци, већ и разне групације окупљене у такозваним националним саветима, натерала да им потражим извориште. Прво чега сам се присетио, био је један мој запис о “узвишеним принципима” америчког председника Вудроа Вилсона (1856-1924) о самоопредељењу народа” – садржан у књижици Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 374 стране, формат А4 – настајалим на чињеници да су Сједињене Америчке Државе финансирале Јаćпан да 1905. уђе у рат против Русије а потом и ДругаЛењина да 1. маја исте године тамо покрене реćволуцију.
И једно и друго са циљем да се поништи све оно што је претходних деценија остварено у руском друштву:
– Године 1861, кметовско праćво на сељаке и спаćхијске људе (собаре, куваćре, ко-њушаре…) укиćнуто је безусловćноć, а цена обавезног рада сваćког сеćљаćка у корист спа-хије укључена је у процењену вредност зеćмљиćшта које је одćносни сељак добијао приликом изласка из кметćске зависности;
– Јуна 1870, реćорćганизована је локална јавна управа, тако што изборно право није условљавано имовинским цензуćсом;
– Године 1874, уведена је свесталешка војна обавеза којој су подлегали сви мушкарци, “без разлике на статус”, али ни у таквим условима, “европска руска армија није у ратним временима прелаćзиćла 1,270.000 људи, док је Аустрија могćла формирати армију јаćчу за око шестсто хиљада, а Немачка за свćих два и по милиона војćника”;
– Упоредо са друштвеним промćеćнама текле су и промене у приćвредној сфери, те је у време које је претхоćдиćло “пролетерској револуцији” индустријски развој Русије надćма-шио стопу раста заćпадних индустријских гиганата САД, Енгćлеćске и Немачке. Видљиво је то и из податка да је 1860. године Русија произвела 1.300 тона нафте, а Амеćриćка 70.000 тона а 1901 Русија је већ производила 12,170.000, а Америка 9,920.000 тона;
– Године 1913, Русија је постала главни извозник поćљопривредних производа, прва “житница Европе” на коју је отćпадало две петине укупног светског извоза пољопривредних проćизćвода;
– Просечна густина саобраћаја, што је најбољи показатељ привредног успеха, била је већа од оне у Енглеској, а нешто мања него у Немачкој и САД. Са мање од 2.000 километара железниćч-ćких пруга у 1860. години, уочи Великог рата Русија је стигла на блиćзу 80.000 километара;
– Русија је 1895. године увела златну подлогу за све финансиćјćске транćсакције;
– Уочи Великог рата, Русија је престала да буде аграрна земља, а по томе што ни у чему није зависила од увоза или извоза, она је у економском погледу била је-динствена земља у свету;
– У истом том времену, зараде индустćриćјских радника у Русији биле веће од зарада у развијеним земљама западćне Европе, а нешто ниже него у Америци;
– Економски раст био је праћен и бурним развојем науке, уметности и културе, што је француском песнику Полу Валерију (1971-1945) дало за право да као најćвећа културна достигнућа људског рода именује античку културу, италијански Препород и руску литературу 19. веćка. То је време гиćгантског успона руске наćуке: Умов је први у свеćту разćраćдио проćблем теорије релаćтиćвитета, Стоćлетов је формуćлиćсао елекćтромаг-нетну теорију светćлоćсти, то је вреćме Мендељејева и његовог општег закона о периоćдичности хеćмијских својстава појединих елемената, водећег светćског терćмćо-хемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Павćлоćва и Мечниćкова; ботаничар Бекеćто-в, истовремено кад и Дарćвиćн али незавиćсно од њега, објаснио је структуćру органских форми; Докуćчајев је засновао светску педоćлошку науку и у светćској педоćлошкој терćми-нологији после њега наćшло се мноштво руских терćмина и појćмоćва; у светској астроćном-ској науци огромну улогу одиćграо је Бјелоćпољćски; проналазак раćдија и радио-веза везује се за инжеćњера Поćпоćва; Голицин је засноćвао нову научну дисциплину – сеćиз-моćлоćгију и 1911. био изаćбран за председника Међународне сеизćмоćлоćшке асо-цијације; Жуковски је постаćвио основе теорије и праксе ваćзćдуćхоćпловства, а Циолко-вćски је (1903) разрадио основе за израćду коćсмичких ракета и смаćтра се утемељитељем космичćких летоćва и космонаутике.
Има ли се у виду све то, о владавини Николаја Другог Романова (1868-1918) може се говорити “као о златćном веку Руске цивилизације. Никада још Русија за тако кратко вреćме није дала толики број научника, уметника, глумаца, музиćчаćра. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену ексćплоćзију генијалности и даровитости”. У таквим условима, и дух који је годинама уочи Великог рата владао у руским школама и на факултетима, много приступачнијим шиćрим друштвеним слојевима, био слободоумнији од онога који је “пребивао” у одговарајућим институцијама на Западу.
Амерички покушај са Јапаном и замишљеном Лењиновом револуцијом тек је донекле успео да ослаби Русију, али не и да усćпори њен економски успон. Руска далекоисточна флота јесте поражена, али је зато “револуционарна” побуна слом-љена: Лењин, Владимир Уљанов (1870-1924) је побегао у Швајцарску, Лав Троцки (1879-1940, правог имена Лејба Бронćштајн) се обрео у Америćци, а Стаљин, Јосиф Џугашвили (1878-1953) у Сиćбиру. Прилике су се, како то пише Ралф Еперсон (Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999) из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом:
“Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарćске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре-нуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваćоćци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске влаćсти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапćсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председćник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком враćти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења каćнадćских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлаćзак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.
Да тамо изведу “октобарску социјалистичку револуцију”, неколико дана касније (2/15. новембра) наметну Деćкćлаćрацију права народа Русије “којом се прокламира укиćдаćње наćциćоналног угњетавања и објавćљуćје право народа на самоćопćредćјеćљење, укључивши и отцјепćљеćње… и слободан разćвитак националних мањина и етничćких група насељених по Русиćји”, да у Централни комитет Комунистичке партиćје Русије уведу 90% Јевреја, како би Руси могли после “1000 гоćдина писати да су им Јевреји разорили државу и побили становćниćштво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчćких Држава”, те да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полуćвеćковна комунистичка владавина смањи руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “тврćди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”.( Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману – 1884-1972 -, првом америчком председнику поćсле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”).
Лењин је такву “револуционарну победу” представио барем двема својим изјавама. Првом – да “наша снага не познаје слоćбоду или правду. Она је у потпуćности ус-постављена на уништењу поćјединачне воље. Потпуна незаинтеćресоваćност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутćност је врлина” и другом – да “путем систематског терора, током кога ће свако раćскидаćње уговора, свака издаја и сваćка лаж бити законите, ми ћеćмо наћи начина да човечанство спусćти-мо на најнижи ниво егзиćсćтćеćнćције”.
И, тако, пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “ревоćлуционарне” мисије и са јединим циљем да се оствари многовековни труд западног света – и Америке у њему – усмерен на стицање некога “вишег” места на цивилизацијској лествици, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред америćчćким Конгресом и Сенатом прочитао своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку којом, најопширнијом у целом Програму, Вилсон указује на стварни значај почетних резултата равно два месеца раније изведене такозване Октобарске социјалистичке револуције и, самим тим, своје “ратне” победе против Руćсије:
“Са руске територије евакуисаће све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и наслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које сама себи одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа: при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама;
Уз узгредну напомену да су Руси србско племе (као “словенско” познато тек после 491. године) и да се јалови Запад својски трудио, вековима, да Србе, творце људске цивилизације, уништи без остатка, овде ваља истаћи да су сви “западни” социјалисти били националисти, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационалисти и да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. (Јаша Томић – 1856-1922 – био је међу Србима “редак звер”, ако не и једини који је то на време схватио и окренуо се националним пословима – понајзаслужнији је за присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији 1918. године). У складу са таквом логиком, творци “научног” социјализма објавили су да је историја осудила “реакционарне” Србе за нестанак с историјске позорнице и својим следбеницима оставили у аманет да буде “неумољива борба на живот и смрт са Словенством, борба до истраге и безобзирни тероризам”, у уверењу да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
У непосредној вези са марксистичким плановима стоји и Вилсоново “шестотачкасто” обећање да ће Русија моћи “да слободно, неспутано и независно одреди правце свог… развитка”, да ће јој бити “обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа”, као и да “може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна”. Укључујући и истоврсну “помоћ” коју је Вилсон пружао кад је “напао Мек-сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републикуć) – гдје су његоćви ратници убијали и уништавали, успоставили поново праćво ропćство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврćсто смјеćстиле у руке инвеститора САД – према деклćаćраćцији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 57-58).
Остале тачке Вилсоновог мировног програма биле су, за оно време, декларативне природе, тек да се нађемо у дивану – што би рекле Лале, а овде ће се навести само две:
10. Народима Аустроугарске (у које су спадали, поред осталих, и Срби из крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава – ИП), чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;
11. …Међусобне односе појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности: у том смислу морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских народа”. (Ово се нарочито тицало Срба, али међу тумачима такозване Руварчеве критичке историје и следбеника му Стојана Новаковића и Љубе Ковачевића, није се нашао иједан који би регенту Александру Карађорђевићу – 1888-1934 – знао рећи шта је србско западно од Дрине и Дунава, који би га и подсетио да, при прокламовању новога Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, помене србску границу “на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка”, тридесетак километара западно од Спљета, успостављену уговором о примирју са Маџарском, 13. новембра 1918 – ИП).
Тек двадесетак година касније, у условима комуноусташке “народноослободилачке борбе” против србскога народа и послератне окупације новоосноване Народне Републике Србије, следбеник Вилсонове “слободности, неспутаности и независности” у лику наводног Амброза Вајса Валтера БроЗЛА Тита, примитивна копија бољшевичког и ватиканског служинчета успела је да преко два и по милиона србских жртава примени Вилсонову навлакушу о “праву народа на самоćопćредćје-љење”, употпуњеним бољшевичким “правом на отцепљење”. Или, како је то на шумском заседању у Јајцу, 29. новембра 1943, без присуства србских представника (према тумачењу једнога комунистичког идеолога, они који су израсли из србскога крила а тамо као “делегати” о свему одлучивали, “постајући комунисти престали су бити Срби”), одлучено “да никада више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине”, те да ће се “националним мањинама у Југославији обезбедити сва национална права”.
Аутономне покрајине, видимо, нису у “јајчаним” одлукама помињане, али и одбачена сугестија Моше Пијаде (да ли у четири ока – Валтеру броЗЛУ) о евентуалној србској аутономији у Хрватској указује да је договорена федерализација осмишљена са јединим циљем да се србско национално биће што више раздроби. Као што су то учинили бољшевици у Русији, стварањем бројних република, аутономија, народа, националних мањина… и дробљењем рускога света.
Што ће рећи: да су за једну државу и њено становништво иоле корисне приче о самоопредељењу народа, националним мањинама, аутономијама, отцепљењу, језицима у службеној употреби, националним саветима, “кључевима” за распоређивање на “одговорна” места… не би биле “дароване” искључиво Русији и Србији, најпре би биле примењене у државама демократског Запада, онима које се и иначе налазе не само “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, већ и у Сједињеним Америчким Државама.

 

 

Категорије
Ваша писма Историја и савременост

Др Радомир Батуран: ЖИВОТНИ НАУК: „ЗА ЂЕЦОМ!“ НИКАД ПОТРЕБНИЈИ

 

Наук да идем за децом научио сам од свог оца. Деца су му завршила школе и двоје се запослило у Сарајеву, а двоје у Крушевцу. Родитељи су остали сами у Старој Херцеговини. Пита га сестрић:

– Куд’ ћеш сад ти, ујаче?

– За ђецом. А куд би’ друго?

– Па ђе си одлучио? У Сарајево или у Крушевац?

– У Србију, у коју смо ми, Херцеговци, вазда селили.

Први пут сам поступио по очевом науку „За ђецом“ када се распадала Југославија. На Наставничком већу Крушевачке гимназије, у којој сам тада радио, разматран је допис Министарства просвете о дужности наставника у случају грађанског рата. Слушам морбидне савете у још морбиднијој атмосфери. Колегиница која је седела поред мене пита ме: „Шта да радимо, колега?“ Одговарам јој да пита своје ђаке. Наредних дана сам разговарао с мојим гимназијалцима шта они мисле о тим злослутним визијама.

Тог наука држим се и данас и у потпуно се слажем са професором Ломпаром да „неукључивањем у студентске протесте, и сејањем сумње у њихову политичку позадину, српска интелигенција потхрањује илузију да режим Александра Вучића има национални политички предзнак“. Зато, драге колеге са свих пет универзитета у Србији, немојте да флертујете ни са режимом Вучић-Брнабић-Дачић ни са својим студентима. Сваки флерт је лицемеран и предузима се због личног интереса или пожуде. Ако то радите због своје каријере или материјалне пожуде, обиће вам се о главу ако не корачате с оним који долазе! У супротном, ваши студенти ће вас презрети, ако већ нису. Зовете их, као и Вучић, у своје кабинете да разговарате са њима, уместо да сте са њима у холовима, на паркетима, на плочницима, трговима и улицама где они блокирају и протестују. Будите узор-професори као они стари, добри учитељи и професори витезови из Зете и они пред стрељачким стројевима у Шумарицама. Оне који флертују препознали су студенти одмах па их не зову да им одржите било које предавање, а професора Ломпара зову и са техничких факултета да им одржи предавање.

Седамдесет и шест ми је година и стекао сам више диплома на државним универзитетима него оба најизвеснија, актуелна председника „Напредне Србије“ и баш онолико колико и њима лојални професори, али се не држим њихових наука које последњих месеци шакачке деле побуњеним студентима: да се врате на предавања, да уче, да полажу испите, да заврше факултете … Напротив, када је и у Барселони организован Протест подршке студентима у Србији, заметнуо сам се огромним транспарентом, са натписом: „АВ: „ШТА ЋЕ ВАМ ДИПЛОМЕ? УПИШИТЕ СЕ У МОЈУ ПАРТИЈУ ПА ЋЕТЕ ДОБИТИ И ПОСАО И СТАН!““ А када сам стигао пред Тријумфалну капију, где је протест одржан, читам транспаренте у букету младих људи. Сви пунозначни и духовити. Сама од себе потече ми суза низ образ када прочитах: „ХВАЛА ВАМ ШТО НАМ ПОМАЖЕТЕ ДА СЕ ВРАТИМО КУЋИ“. Снимио сам тај транспарент и премладу и прелепу Српкињу која га је држала, написао чланчић и послао Српском културном друштву „Ћирилица“ у Београд знајући да ће то све коректно објавити на свом сајту.


А како да ми суза не залије белу, старачку браду када сам 30 година ван Отаџбине? Сваког лета враћао сам се у Србију и слушао младе, незапослене професоре, лекаре, инжењере, правнике…, бивше моје гимназијалце, пуне гнева, како се жале да се у Србији не може добити посао док се не упишеш у владајућу, Напредну странку. Зато сам и написао овакав транспарент. Њим позивам све колеге, родитеље, баке и деке у Србији да иду за студентима и ђацима – „за својом ђецом“.

Знао сам добро ту идеолошку политику запошљавања у Брозовој Југославији и Слободановој и Мириној Србији. У комунизму су већина образованих и необразованих младих људи морали приложити и обавезну биографију и подешавати је идеологији да су им „родитељи учествовали у НОБ-у“, или да су „били симпатизери НОБ-а и Револуције“, посебно ако нису били чланови Комунистичке партије. Док сам, као „ничије дете“ из Старе Херцевовине једва добио привремени посао наставника, са пола норме, моје колеге, са истог факултета и истог одсека, али „наша деца“ (читај: „првобораца“, без и са два сведока) добијали су стална запослења професора у средњим школама, на радио-телевизијама, у издавачким кућама, народним и универзитетским библиотекама, књижевним задругама, матицама а касније постајали и професори на универзитетима, „матичари“ и „академици“. Држао сам се Кантовог етичког принципа и очева наука: „учи, трпи и ћути“. Писао само књижевне текстове и тако догурао до доктора науке о књижевности и професора гимназије. На свим конкурсима за професоре виших школа и факултета био сам неподобан. Нисам више могао да ћутим. Написао сам два текста за прве бројеве „Демократије“ и преставио опозиционе кандидате за посланике на локалној телевизији. Локалне „Меде“ „Дејви“ и „Керкези“ нису ми то опростили. Пошто мени више ништа нису могле, сем да ми узму дневник, почели су да ми малтретирају децу. Нисам им то дозволио. Са целом својом породицом отишао сам у „добровољно изгнанство“ у Канаду, где сам остао 28 година. Тамо сам остварио оно што нисам могао у Србији. Примљен сам на Универзитет Торонто за научног сарадника, прво у Центру за руске и источноевропске студије, а потом у Центар Нортроп Фрај. Пошто ни тамо нисам хтео да радим ништа против својих етичких принципа: да идем у хотел ван Торонта, као српски интелектуалац, да разговарам са председником тзв. Републике Косово који је био гост Центра за руске и источноевропске студије. Истовремено, иступио сам из чланства ПЕН-а Канаде када су одбили да одржимо протестно књижевно вече у време бомбардовања Србије од стране свих 19 чланица НАТО-а. Због свега овога остао сам у звању научног сарадника све до пензије када сам опет послушао очев савет „За ђецом“ и преселио у Шпанију, где ми деца и унучад живе.

За свако своје изречено или написано јавно мишљење о некој личности проверавам своју мисао кроз четири критеријума:

  1. поступци те личности;
  2. дела;
  3. релација између интелекта и карактера;
  4. однос према онима који долазе.

Деценијама пратим поступке и дела професора Ломпара, од добијања звања доцента до редовног професора. Био је доцент на Катедри за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду када сам завршавао постдипломске студије на том факултету. Толико сам га ценио првенствено према текстовима и књигама које је писао, али и према поступцима и предавањима која је држао мојим бившим гимназијалцима, да сам потписао неку петицију, а да је нисам прочитао, када сам видео да је потписује доцент Ломпар, јер сам журио да не закасним на аутобус за Крушевац. Његов однос према својим студентима био је исти као и данас: природан, пун посвећености, разумевања и поштовања, без имало препотенције великог познаваоца књижевности, уметности и културе. Прочитао сам његове брилијантне књиге о Његошу, Милошу Црњанском, Драгиши Васићу, Николи Милошевићу…, бројне есеје и интервјуе и закључио да се ради о ерудитној личности, и то оној од најређих међу српским интелектуалцима који имају и интелект и карактер. Зато сам га замолио, када сам покренуо двојезични часопис у Торонту за књижевност и културу „Људи говоре“ 2008, да ми пошаље текст за први број овог часописа. Без уображености, затезања и сумње у часопис српске емиграције, одмах ми је послао тражени текст. Када је изашло прво издање његове књиге „Дух самопорицања“ напросто сам је гутао јер сам нашао у њој одговоре на све оно што сам искуствено проживљавао у том несрећном друштву и држави и што ме отерало у „добровољно изгнанство“ у Канаду. О овој књизи сам написао есеј на 32 странице, направио интервју са њеним аутором, издвојио одломак из те књиге о Мирославу Крлежи и објавио читав блок у свом часопису.

Управа обновљене Српске националне академије у Торонту, чији сам био члан, позвала је проф. Ломпара да учествује у Симпозијуму поводом 200 година од рођења Његоша. Своја саопштења о делима Петра Петровића Његоша поднело је 6 професора. Само је саопштење професора Ломпара остало трајно у сећању препуног амфитеатра Медицинског факултета Универзитета Торонто. „Наше новине“ из Торонта и „Вести“ из Франкфурта објавиле су врло афирмативне текстове о нашем симпозију о Његошу, под истим насловом: „Кад не може у Београду, може у Торонту“. Била је то алузија на забрану председника Вучића да се обележи 200-годишњица рођења Његоша у Србији да би учинио услугу свом колеги Милу Ђукановићу да се та годишњица обележу у Црној Гори. После овог предавања у Торонту проф. Ломпар је позван да одржи предавање на Универзитету у Бостону. После 3-4 године проф. Ломпар је поново допутовао у Торонту, заједно са директором Издавачке куће „Катена мунди“, Бранимиром Нешићем, и проф. Милошем Ковићем у мисији представљања капиталних издања овог издавача у Канади и САД-у. И овога пута проф. Ломпар је био смештен је у мојој породичној кући, као угледни члан Редакције часописа „Људи говоре“, а господа Нешић и Ковић у кући председника Клуба и генералног спонзора нашег часописа, бизнисмена Жарка Брестовца. Помогли смо „Катени мунди“ да пребаци 500 килограма књига без царине и возили екипу по Торонту и до околних градова у којима су имали презентације књига. Током боравка у нашој кући, професор Ломпар је оставио утисак врло љубазног и уљудног, драгог и духовитог госта и на мене и на моју супругу и на нашу децу. Препознао сам у њему бољег од себе и замолио да у наредном прериоду он буде главни и одговорни уредник часописа „Људи говоре“. По повратку у Београд одмах нам се јавио и врло љубазно захвалио на гостопримству. Колега Нешић се захвалио на помоћи око пребацивања књига и при доласку и при одласку и у поруци из Београда. Тада ми се пожалио господин Брестовац да му се јавио Нешић и захвалио за гостопримство, али није проф. Ковић па се секира да нечим није био задовољан у његовој кући. Нажалост, нисам га могао утешити јер се ни мени проф. Ковић никада није јавио. За разлику од њега, професор Ломпар је инсистирао да му се јавим када год долазим у Србију, што сам и чинио сваког лета и с њим проводио драгоцене сате у разговоре. Речју, господин Мило Ломпар је целовита и ерудитна личност, са етосом.

Данас се и чудим што су српски национални интелектуалци пристали да мегафонишу у бесомучној хајци коју је председник Србије, Александар Вучић, покренуо против професора Ломпара после тек само регистровања Удружења „Српски глас“, са колегом Дејаном Мировићем, и наступа проф. Ломпара у Лучанима, са интелектуалцима из „Прогласа“. За разлику од њих, ми из српског расејања, с радошћу смо поздравили регистровање овог родољубивог српског удружења и заједничком наступу интелектуалаца српске левице и деснице у овом кризном времену по народ и државу Србију. С нестрпљењем чекамо да Удружење „Српски глас“ почне да делује на политичкој сцени Србије. Спремни смо свестрано да помогнемо ово удружење.

Председник Вучић је директно, са ТВ екрана, на којима је чешће него многи спикери и ТВ репортери, у свом саркастично бруталном стилу, назвао професора Ломпара „корисним идиотом“. Сигуран сам да Александар Вучић за шта значи тај израз јер се на дневној основи дружи са „корисним идиотима“. Подсетићу оне који не знају право значење тог израза. То је титула најнижег масонског реда за оне чланове њихових ложа које убацују у све националне и верске установе и друштва да завађају и не дају да те заједнице напредују. Као противуслугу масонске ложе помажу „корисним идиотима“ да напредују у бизнису и каријери, али врло ретко прелазе у више масонске редове, јер сматрају да нису довољно интелигентни. Ни по ком основу целовита, стваралачка и ерудитска личност, каква је Мило Ломпар, не може бити „корисни идиот“. Пре ће бити да је то Александар Вучић, који пријатељује са масонима оцем и сином Сорошем, западњачким председницима: Трудом, Шолцем, Макроном и Клинтоном и за своје саветнике узима израелског „агента хаоса“ Срулика Ајнхорну, и Блера  и Шредера који су били ватрени заговорници бомбардовања Србије. Истовремен о поставља на председничка и директорска места на стотине женских и мушких милосница и милосника у Србији. Да ли то овај „корисни идиот“, са места председника Србије, прави раздор међу националним српским интелектуалцима? Да ли је скудоумна и помисао да се врсни ствараоци, попут професора Антонића, Чворовића и Ковића могу укључити у хајку против водећег тумача српске књижевности и ерудитног српског националног интелектуалца, Мила Ломпара, или је магијском телевизијском врачу, Александру Вучићу, све могуће?

Колико пратим, видим да професори Антонић и Чворовић чувају свој интегритет, не продужавају прљање, али Ковић, Теодоровић и Ћирјаковић тону у живо блато. У једној својој књизи написао сам мото: „Не да дело да мајстор остане тајан“. Толико су велики мајстори академик Теодоровић и електроинжењер Ћирјаковић да их њихова дела чине тајним, сем у бруталном блаћењу честитих људи. Титоистички одливци претопили су се у френетичне „еуропејце“. Не остављају на миру ни супругу професора Ломпара већ јој замерају што пише уџбенике за европског издавача „Клет“, без навођења и једне квалификације тих уџбеника. Писала би она и уџбенике које издаје Завод за уџбенике Србије када би јој то Министарство просвете или тај завод понудили. Не нуде јој јер је супруга, за њих неподобног, проф. Мила Ломпара.

Професора Ковића знам. Знам и његова дела, али и његове поступке. Не хтећи наудити напретку његовом, молим га да не тражи пријатеље само када му требају у напредовању у сопственој каријери, него да их чува од својих рђавих навика и призива да и даље заједничаре у усавршавању и напредовању друштва и свог народа чијом се историјом бави.

Молим све српске националне интелектуалце, свих струка и свих звања, од матичара до академика, све служитеље СПЦ, од сеоског попа до високопреосвећеног патријарха да не флертују са режимом Вучић-Брнабић-Дачић због жудње за благом и каријером, већ да иду у сусрет онима који долазе. Довољан је само један пример из историје Срба да им наведем да би се оријентисали. Вође првог српског устанка: Добрњац, Миловановић и Милоје Петровић, с благословом патријарха Леонтија, полакомили су се на турско благо у Нишу и посвађали се око плена, па су битку изгубили. Само се Стеван Синђелић, јуначког и чистог, родољубивог срца, супротставио Турцима који су јуришали према Морави и жртвовао себе и своје тобџије и највећу част заслужио у српском народу, а Добрњац, Миловановић и Петровић, са све високопреосвећеним патријархом Леонтијем, обрукали се, па морали да беже у Румунију пред расрђеним Вождом Карађорђем који се морао вратити са границе Црне Горе да би зауставио продирање Турака преко Мораве. Заједно са руским пуком и генералом победио их је у Варваринској бици и запретио лакомим вођама устанка и патријарху да ће их обесити. Спасили су лакоме душе и вратове бекством у Румунију.

Дакле, „за ђецом“, браћо, и велечасна и малочасна!

 

Радомир Батуран

У Барселони, о Сретењу, Господње 2025.

 

Категорије
Историја и савременост

Како је OpenAI ChatGPT вештачка интелигенција одговорила на моје питање о интеграцији држава „Западног Балкана“

Моје питање:
Зашто ЕУ и Сједињене Државе последњих година подржавају интеграцију држава такозваног Западног Балкана, а пре тога су оне, ЕУ и САД, разбиле Југославију? Југославија је обухватала све државе садашњег такозваног Западног Балкана, приде су биле укључене и Хрватска и Словенија које се сада не увршћују у тзв. Западни Балкан?

 

OpenAI ChatGPT odgovara:

Подршка Европске уније и Сједињених Америчких Држава за интеграцију држава Западног Балкана у европске структуре произлази из стратешких, политичких и безбедносних интереса. Питање распада Југославије и садашње подршке за интеграцију има комплексне узроке, који укључују геополитичке, историјске и социоекономске факторе.

Распад Југославије:

  1. Геополитички контекст краја Хладног рата
    Распад Југославије десио се у тренутку када је свет био суочен с великим променама, укључујући колапс Источног блока и СССР-а. Југославија, као несврстана земља, постала је мета супротстављених интереса великих сила.
  2. Етнички и политички конфликти
    Југославија је била савезна држава састављена од шест република и две покрајине, са значајним етничким, језичким и религијским разликама. Ове разлике су биле експлоатисане од стране локалних политичких елита у циљу стицања моћи, што је допринело ескалацији конфликата.
  3. Улога Запада
    Западне силе, укључујући САД и ЕУ, биле су оптуживане за подршку процесу дезинтеграције, посебно признавањем независности Словеније и Хрватске 1991. године. Њихова мотивација укључивала је жељу за стабилизацијом региона, али и осигуравање контроле над стратешким подручјима у Европи.

Зашто сада подржавају интеграцију?

  1. Стабилност и безбедност у Европи
    Нестабилност на Западном Балкану може угрозити безбедност целе Европе, што се јасно видело током ратова 1990-их. Интеграција држава Западног Балкана у ЕУ смањује ризик од конфликата и омогућава већу политичку и економску стабилност.
  2. Геополитичка конкуренција
    ЕУ и САД желе да смање утицај Русије, Кине и других глобалних сила на Балкану. Подршка европским интеграцијама омогућава јачање западног утицаја у региону.
  3. Економија и развој
    Интеграција у ЕУ пружа државама Западног Балкана приступ фондовима, тржиштима и инвестицијама, што може смањити сиромаштво и миграције према ЕУ.
  4. Лекције из прошлости
    Запад је схватио да дестабилизација региона може имати далекосежне последице, укључујући хуманитарне кризе, миграције и тероризам. Европски оквир за сарадњу сада се види као решење за превазилажење тих проблема.

Контрадикторност политике

Распад Југославије често се сматра грешком која је произвела низ крвавих сукоба. Подршка интеграцији сада је делимично покушај поправљања последица те политике и стварања стабилног региона који ће бити део европског система. На крају, Западни Балкан данас се види као важан за стабилност и безбедност Европе, док је у време распада Југославије био полигон за различите геополитичке интересе.

Категорије
Ваша писма

Ивана: Велики протести у Грчкој

 

Многи питају, а многи код нас и не знају да се дешавају те зашто се дешавају протести у Грчкој, ево мале рекапитулације. Ми Срби у Грчкој ширимо вијест о блокадама и паду надстрешнице у Новом Саду у грчким медијима, па није згорег да учинимо исто и у обрнутом правцу. Ствар која се дешава у Грчкој и у Србији је запањујуће слична! Прочитајте у наставку:

28.02.2023. су се сударила 2 воза у кланцу Темби у Грчкој. Један путнички и један теретни. Узрок је био, прије свега, непрописно и нерегуларно обезбијеђен систем, сигнализација која није радила, проћердане огромне паре за све то годинама (свих влада до сад од момента кад су их узели од ЕУ) и на крају људски фактор запосленог на станици који није промијенио правац шина, због чега су се директно сударила ова два воза. Радник диспечер без икаквих квалификација и искуства од 50+ година запослен, као и на многим позицијама на нашем Балкану, преко неке везе и због нечије користи.

Надлежни министар (који је послије неколико дана дао оставку, па поново изабран за посланика на изборима пар мјесеци касније) је баш као и код нас, трабуњао мало прије трагедије о најбољим и најбезбједнијим системима (!).

Биланс?

57 погинулих путника, 1 нестала (значи није пронађена чак ни у траговима иако је сигурно била у возу), углавном младих и студената између 20-30 година.

Прије него што дођемо до данашњег момента, у међувремену се издешавало сљедеће: мјесто несреће забетонирано је у року од само неколико дана, обрисаn је видео теретног воза који је превозио недозвољене и запаљиве материје. Двадесетак дана послије судара и трагедије у Тембију, у саобраћајној несрећи гине један од директора грчке жељезнице, а касније још неки људи (заборавила сам тачно ко све) битни за цијели процес. Сакривање доказа, било да се односе на воз, тло на мјесту несреће или аудио поруке – снимке разговора путника у возу.
Посљедње – нестанак сина (39 година) главне тужитељке за овај случај прије скоро мјесец дана. Тужитељка потом дала оставку прије неколико дана.

И долазимо у данашње вријеме, гдје у јавност излази вјештачење које коначно показује да је 30 од 57 жртава преживјело судар возова, али су живот изгубили послије отприлике 3 минута мучења, од експлозије или гушећи се од издувних гасова ослобођених након експлозије недозвољених запаљивих материја (!!!!) које покушавају да се заташкају. У суштини, угушили су се и изгорјели.

То је главни разлог поновног буђења протеста у Грчкој који је овог пута био највећи и наjмасовнији у скоријој историји земље и десио се истовремено у 40 градова и мјеста у Грчкој, јуче, 26.01.2025. у подне, као и у многим градовима свијета, гдје се окупила грчка дијаспора.

Најтрагичнији моменат ових посљедњих информација је “цурење” телефонског позива једне од жртава полицији гдје се буквално чује како та јадна дјеца умиру запомажући да не могу да дишу 😞😞😞. Не могу ни да замислим како је њиховим ближњима, кад смо се ми који немамо никакве везе са њима толико потресли.

Протести су покренути и организовани од стране “Удружења породица жртава Темби” које је врло одлучно и изванредно удружено у тој борби коју су “однијели” и до европских институција.

Вијест о протестима у Србији у грчким медијима се такође заташкавала из очигледних разлога. То смо протекле седмице промијенили, одржавајући скупове подршке блокадама у Атини и у Солуну, који су били добро медијски покривени, који су отишли на X мрежу и остале мреже, на грчки Реддит, као и на мејнстрим ТВ канале и портале. Дали смо све од себе да добро обавијестимо грчку јавност.

Ви подијелите ову вијест да се скине медијски мрак о грчкој трагедији у Тембију у српској јавности, јер ни наша јавност и медији нису заинтересовани за то, такође из очигледних разлога.

Надајмо се најбољем у оба случаја 💪🏻🇷🇸🇬🇷❤

Хвала свима на дијељењу и разданјивању медијског мрака са грчких протеста и трагедије у Тембију!

 

Ивана

Категорије
Историја и савременост

Кенгурија – Пише: Илија Петровић

Господо,
Текстић у наставку мој је прилог вашем труду да опасуљите ваше аустралске комшије.
Бог вам дао здравља.
Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

Ко је ту ратни злочинац

На порталу ИН4С, могли смо 20. јануара прочитати да је Србски савет Аустралије послао протестно писао некој тамошњој телевизијској кући због непоштовања исказаног не само према тенисеру Новаку Ђоковићу, већ и према србским навијачима (што, по претпоставци, укључује и исти такав однос према србскоме свету у целини), а обећао је да ће се обратити и Комисији за људска права у Аустралији. Из датога текста види се и да “Србима у Аустралији није лако да се боре за правду због изразито лоше медијске слике о нашем народу… Имали смо искуство са ‘Фокс’ телевизијом јер је изашао текст у ком се наводи да су Срби ратни злочинци. Ми смо се побунили, они су дали извињење и повукли су тај текст… али ово је другачије… Очекује се реакција амбасаде као и државе Србије, али ми волимо да кажемо да смо аустралијска организација и то треба одвојити”.
Да би се могли успешно (или успешније) бранити, Срби би, не само аустралијски, морали понешто знати од онога што следи у наставку, али они, у складу са “знањима” званичне науке, или то не знају или то обезвређују.
Француски славист Сипријан Робер (1807-1857) је још пре сто осамдесетак година записао да су Срби почетни народ-мајка, а њихов језик, србски, језик-мајка, из чега следи необорив закључак да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа, те да су остали народи, много млађи, настајали на темељима и тековинама србске цивилизације.
Фистел де Куланж (1830­-1889), француски историчар, у својој студији о праву у државама старога века (1864), бавећи се извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка извео је из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се и на химне из Ве­да (знања добро познатог по именовању почетних слова из србске азбуке: аз, буки, вједје, глагољ… ја, слово, знања, говорим… – ИП).
Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих срб­ских стари­на­ца и посте­пено преузи­мајући највећи број њи­хових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умр­лих… своју друштвену организацију прилагођавали су стању у затече­ном становништву, на чему су, временом, те­ме­љили не само навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје првенство.
Поменути су Сабини и Етрурци, појмови који званичним историчарима (и лингвистима) у Србији никако да “под капу” стану као истородни ововременим појмовима Срби и Рашани. Јер, уз онај први, ваљало би знати да словни склоп “срб” тако изговарају једино Срби, док сви остали, и највећи број бивших Срба, глас “р” замењују неким од самогласника, па су, тако, употребом самогласног “а”, Римљани “добили” Сабине. Онај други, Етрурци, у званичној србској науци “ушанчио” се као једини и неизменљив, због чега се само ретки досећају да су римски “Етрурци” себе звали Раси, Раши, Расени.
Онако (или слично: Рашани, Рашчани) како се звало и једно србско племе око реке Марице, које су његови грчки суседи у немогућности да изговоре гласове ш и ч, назвали Тракои. Грчки погрешан изговор преузели су најпре Римљани, потом и “остали”, што је Страбон, и сам Грк, “оправдао” објашњењем да “многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији”.
Кад су већ Раси и Рашани у причи, на простору свих некадашњих југословенских република тридесетак је мањих насеља названих по тој основи, а овом потписнику познате су барем две “крупнице” из ближе или даље околине: прва, за Маџаре – Срби су Раци (изведено од Рашани, Раши), а друга, Русија, Расија, највећа од србских земаља (од 491. године словенских) – за Енглезе је Раша!
За званичну лингвистичку и историјску науку у Срба, дати рашки пример безначајан је изузетак, што може потврдити и моје двадесетак година старо искуство стечено при покушају да ми краћи оглед о Змајеву, осредње великом селу у Бачкој, први пут забележеном 1267. године под називом Кер, буде објављен у Ономатолошком зборнику Србске академије наука. У уводном тексту писало је и следеће:
“Према врло живом сеоском предању, српско сточарско пле­ме које је крста­рило Панонском низијом одлучило је, некада, дав­но, много пре поменуте године, да се трајно настани на јед­ном ме­сту. Људи који су изабрали своје будуће стани­ште, окружено ри­товима и гу­стим шипражјем, у хатару данашњег Змајева, мора­ли су то место на неки начин и обележити, не би ли га при повратку, на челу оста­лих саплеменика, лакше пронашли. Као најпри­кла­д­није учинило им се да треба ископати дубоку јаму и у њу убацити кера, пса, по чијем ће лавежу касније лако про­наћи одабрано ме­сто. Тако је и урађено, а новом насељу остало је име Кер”.
Задужен да провери вредност примљеног текста и, можда, не знајући за “потпуно слагање” историчара Душана Ј. Поповића (1894-1965) са Јованом Ердељановићем (1874-1944), “је­дним од најбољих позна­валаца начина стварања и одржава­ња тра­диција, који је замерио нашим научни­цима да… традицију не би тре­бало олако одбацивати када је многе чињенице по­тврђују”, академик Александар Лома (1955), зналац петнаестак језика, “пресудио” је (17. јуна 2004) да се “у уводу треба оградити од наведене народне етимологије то­по­нима Кер (за коју је већ на први поглед јасно да није ништа ви­ше од шаљивог домишљања!) и упутити на његово научно тума­че­ње (из мађарског): L. Кiss, Földrjzi nevek etimológiai szótara, Budapest 1980, s.v. Hajmaskér (950), уп. и s.vv. Аbaúјkér (36), Bedegkér (98), Kérsemjén (330), Szamoskér (594), Szentgáloskér (606), Üјкéр (667): као што се види, по­среди је топоним распрострањен на целом мађарском простору, први пут забележен још 950. године, који се изводи из старомађарског ро­довског имена турског порекла (тур. kär ‘горостасан, велик, моћан’)”
Неколико дана касније, академик Лома боравио је у Новом Саду, па ми је то била прилика да са њим поразговарам о примедбама на “шаљива до­мишљања” о називу србског насеља Кер. Разговор је трајао врло кратко јер академик Лома није ни покушао да противречи ономе што је чуо: Маџари су у Панонској низији “свежи” дошљаци и није њихово било да измишљају називе за места која су Срби до тада настањивали. То што по Маџарској има више насеља у који­ма се налази реч “Кер” не значи много. Ако је поменут неки на­вод­но маџарски топоним из 950. године, тек то може бити потвр­да дај тај топоним није маџарски. А ево зашто: Маџари, или Угри, упали су у Панонску низију 895. и све до 955. године, када су претр­пели тежак пораз код Аугзбурга, они су у данашњој Маџарској били пролазници. А мора се признати да про­лазници никада и нигде нису давали назив неком месту, они су само своме језичком изразу прилагођавали оне назиvе које су затицали у својим новим сталним стаништима. Најлепши пример за то јесте Кер, данашње Змајево, место чији су назив не знајући му право значење, писали различито, у четири позната облика: Кер, К¾р, К¾ер, Ке¾р. 0000Да су знали шта то значи, писали би га увек на исти начин.
После свега, текст је у Ономатолошким прилозима објављен у првобитно датом облику.
Но, било како било, званичним лингвистима и историчарима у Срба нису спорни само појмови Раси, Трачани, Кер, Етрурци, Сабини и ини, њима ваља придружити, тек примера ради, и Велс, Венде, Келте…
Некима од ових последњих бавио се Милош Црњански (1893-1977), књижевник, у свом раду о британско-балканским везама у преисторији (https://www.scribd.com/document/332212839/Molo%C5%А1-Crnjnski-Britansko-balkanske-veze-pdf), те ће записати да “траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон”, односно препознатљив по својој словенској, уистину србској звучности.
Да би документовао ту своју тврдњу, он је навео бројне топониме (земљописне називе појединих места, река, планина…) које је “налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва:
Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram…”
Ван сваке сумње, Црњански није ни имо намеру да “улови” све њему препознатљиве земљописне називе по енглеском или ирском острву, али је и за оно што је пописао, могао устврдити да “и за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона”. Па ће томе дописати да, чак и на први поглед, није тешко наћи “одговарајућа имена, чак и синониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као ‘утока реке која је блатна’.. Поред те речи, за утоку… јавља се и usc… као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће… Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч… А налази се доцније у Македонији… Drem, Murav, имају синониме у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cetin и Cethea оставили су трага у Црној Гори и Далмацији. Limina је латинизирани синоним за Лим… Ирски Boyan не треба ни тумачити… Lagan и Tama су, без даљега, упадљиво славофони. Idris је оставио име једној реци Истре. Lab је познато име славенских река. Ultava је Vltava. Ceska је еминентно келтска земља у преисторији… Prosen, у Великој Британији протумачен је као сеновит… Tyessis Тиса… Wedra и Wear дублве су јасно славофони… Sochan је наша Соча… Peykh је пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској… Bun, Bana, Boatia, у старој Ирској, оставила је трага у корену река и код нас… Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат (основа – ИП). Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност”.
Каже тако, “зачуђавајуће”, иако ће дописати да је на балканско-британске везе већ у преисторијско доба указао, први у Енглеској, археолог Гордон Чајлд (1892-1957), да је генетичар Џон Холдејн (1892-1964) означио британска острва тога времена као “колоније Југославије” – због чега се морао иселити у Индију -, те да је тадашњу културу Балканског полуострва и британских острва изједначавао ирски археолог Роберт МакАлистер (1870-1950) који је као њен центар означио Винчу.
Од Црњанског сазнајемо да “више британских утицајних археолога признају најраније, илирске, трагове у преисторијском добу британских острва, ослањајући се при томе и на записе античких историчара који су помињали везе између британских острва и неких, данас славенских, крајева Европе, нарочито Русије”, те да су из Бретање и Вандеје, у Француској, пристизали Венети и Илири. Због свега тога, и “хроничари средњег века упозорили су на ВЕНДСКЕ трагове у преисторијској топонимији британских острва, као и на топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места, а заступали су и тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије и са Истока”. Овим последњим “правдао” се археолог Роберт Монро (1835-1920) кад је обзнанио да су Шкоти исто што и Скити. (Није рекао, мада то није ни било нужно, да је Фрањо Апендини – 1768-1837 – позивајући се на античке изворе записао да су Скити “истог порекла с Трачанима, Македонцима, Илирима, Мижанима, Дачанима, Гетима, што је сигурно”).
Црњанском је познато да је енглеска наука, пре Великог рата, на све то гледала као на “збир случајних сличности – легендарних остатака из лингвистичких, епонимичних (по сличности у називима – ИП) предања, код старих Шкота, код старих Велшана и старих Ираца, али не као археолошка факта”, исто као што је археологија његовог времена “много шта, из тих теза, морала да понови, као научна факта”.
Можда и због тога да не би ишао превише у ширину и без обзира на то што је знао да “у преисторијско доба постоје, вендске, субстрате (основе – ИП) у становништву британских острва”, Црњански се највише бавио везама “између Балкана и британских острва, за време Келта” јер му се, по прилици, најприхватљивијим чинило уверење Ранке Куић (1925-2003), Ранке Велшанке, стечено на основу лингвистичких истраживања, да су Келти србско пле­ме и да су, као дав­на­шњи житељи у данашњој Србији, били ев­ропски домороци. Она каже да су Келти врло стар народ, и да их “најно­вија истраживања стручњака датирају неколико миленију­ма пре наше ере, запад­но и југозападно од Карпата”, у крајевима које и остали истра­жива­чи србске старине сматрају изворно срб­cким. Од ње се још може сазнати да су од Келта који су вршљали по Европи, настали Бохеми и Моравци у Чешкој, Ломбарди у Италији, Белги, Бретонци, Ирци, Велшани, Шкоти…
Уз похвалу свему наведеном, нужно се мора указати не само на извесне недоречености, већ и на грешке у којима Милош Црњански “плива”:
а. Европа “из преисторије”, наш данашњи континент, стари је србски “производ” јер је названа по Европи, тетки Илировој;
б. И Илир, Србин, и србско племе Илири названи су по прехришћанском врховном србском богу Илији. (Није без значаја ни податак да се божанска планина Олимп, пре грчког упада у Србску Земљу, данашњу Грчку, називала Илимп);
в. Ако се већ широко пространство од Урала до Атлантика назива Европа, разложним треба прихватити археолошке налазе старе и до шест хиљада година да су Ибери, некадашњи становници Пиринејског полустрва, познатог и као Иберијско полуострво, тамо пристигли из источног Медитерана, са Хелмског (Балканског) и Апенинског полуострва, што значи да су, као Расени (Етрурци), Рашани (Трачани), Илири… припадали стбскоме роду. (Некада, пре већ поменуте 491. године, називима данашњих словенских народа означавани су припадници односних србских племена, по истој “шеми” по којој се данас разликују србски Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Бачвани, Личани, Сремци, Маћедонци, Далматинци…).
г. Руски совјетски историчар Николај Машкин (1900-1950), у “Историји старог Рима”, Београд 1950, налази Србе на крајњем западу данашње Француске, као Свебе, Свеве (по “правилу” коришћеном при именовању оних нешто раније помињаних Сабињана), а ми, данас, мирне душе можемо рећи да је такво језичко прилагођавање било основ по коме су именоване Швабе и Шведи; потврда за ове друге налази се и у податку да се Балтичко море које запљускује и Шведску, некада звало Србско море;
д. Несумњив је Машкинов податак о Србима на крајњем западу Француске јер се једна тамошња област назива Вандеја, по Вендима, Виндима, Венетима (овим последњим називом указује се на непосредно “сродство” са Венецијом!) за које Херодот и Полибије “изричито тврде” да су прави Илири, односно Срби;
ђ. Кад енглески историчар Џорџ Тревељан (1876-1962) констатује да су Келти ушли у Британију и Ирску “само неколико стотина година прије доласка Јулија Цезара” (100-44. пре Христа), у време кад су припадници разних србских племена из Илирика и Етрурије, међу њима и Ибери, пристизали у западну Европу, томе ће додати да “нешто ‘иберске’ крви има вјероватно у жилама сваког данашњег Енглеза, више је има у просјечном Шкоту, а највише у жилама Велшана и Ираца”;
е. И Тревељан и Црњански помињу Велс, али ни један ни други не упуштају се у изворно значење тога појма. Добро, Тревељану то није морало бити познато, али је Црњански, уместо “присећања” да је Велс назван по Велесу, стаосрбском богу поља, пашњака и шума, односно усева, домаћих и дивљих животиња, Велсом назвао и оне становнике Енглеске који су на другим странама именовани као Венди, Вендланђани или Венедоти;
ж. Званична историјска наука, у Срба нарочито, и поред тога што констатује да су Келти били неотпорни на утицај илир­ских, етрурских, венетских и других подручја на којима су живела србска племена, покрете келтске војничке силе преко њихових под­ручја претвара у “војне успехе”. Уистину, истори­ча­ри прећуткују чињеницу (или то не желе да знају) да су Келти вој­нички ред у србском на­роду, односно вој­но­-социјална ратна организација античких Срба, односно војне за­штитне трупе једне области, краљевства или цар­ства (Миленко Николић, Античка Србија : Дас Антике Сербиен Прва 0000књига- Банд И, Бео­град 2005, 22), али зато не могу да побегну од ис­тине да они, Келти, где год су се срели са помињаним племенима, прилагодили су им се и у етничком и у језичком погледу. Тако не­што могло се десити само због етничке и језичке сродности једних са другима…
Што се тиче оне вести објављене на некој аустралијској телевизији, наведеној на самом почетка овога текста “да су Срби ратни злочинци”, исти ти кенгуровићи (незналице, наравно, јер је речју “кенгур” сачуван урођенички одговор да не зна како се та животиња зове) могли су понегде прочитати понешто од онога што предобро знају разложни људи са већ поми­ња­ног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у је­дан светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихри­с­товим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
Кад је већ тако, онда није згорега рећи да су Срби најтеже страдали од оних који су, ко зна због чега, отпали из србскога крила и приклонили се неком од јаловака затечених “на зачељу стварања цивилизације у Европи”. Ововременим Србима то је преобраћеништво најпрепознатљивије по односу према Хрватима, а мени се дало да први пут, на Ђурђевдан 1991. године, у једној емисији из београдске телевизије одговарајући на питање откуд мр­жња између Срба и Хрвата, о томе кажем и следеће:
“Не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мрж­ња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ра­товали про­тив Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили право­слав­ље и прешли у ка­толичанство. Као што је то случај и са ис­ла­ми­зованим Србима и свима нам знаном изреком да је поту­рица гори од Турчина, и покатоличени Срби воде свој лични рат са сво­јом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни конвер­тити, или преобраћеници, још увек се налазе ни на небу ни на земљи. При­хватили су католицизам, али њихово ‘хрват­ство’ стал­но је под сумњом, јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Мно­ге такве породице, нарочито оне које су ка­толицизам при­х­ватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неиз­бри­са­них трагова о свом србском и православном пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у католичком ни у националном погле­ду, а мрзе Ср­бе јер они су, и поред свих тегоба које су повр­е­мено или стално наво­диле појединце или веће или мање групе да избегну из пра­во­славља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, ‘хрватство’ тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви срб­ски сведоци њиховог конвертитства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је ‘теоријска’ подло­га сваком хрватском ге­но­циду над србским народом”.
Уклопимо ли причу о преобраћеништву у тему коју су нам понудили аустралијски Србски савет и Милош Црњански и не идући у ширину помињући, примера ради, енглески допринос многомилионском, геноцидном страдању америчких Индијанаца и бројних других по беломе свету, нужно се морамо присетити србске изгибије током Великог рата, посебно крајем 1915. и почетком 1916. године. Наиме, по сведочењу Карла Макса Лихновског (1860-1928), немачког амбасадора у Лондону, Енглези су у свом наводном миротворству препустили Немцима да сама предложи решење за Србију, а они, Немци – “ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.
Истраживања Драгољуба Живојиновића (1934­-2016), историчара, у енглеским архивама показала су да је Ен­гле­ска у време Великог рата, почев од кризе настале Са­ра­јевским атентатом, била непријатељски расположена према Србији. О Србима се у енглеској јавности и енглеским управ­љачким “структурама” писало и говорило најружније, уз употребу и оне Марксове “мисли” о њи­ховом потапању на морско дно. И штампа, и полити­чари, и генерали, свесрдно су се трудили да искажу солидарност с аустроугарском (и ватиканском) наме­ром да се србски народ и србска држава избришу с ев­роп­ске карте.
Енглези су се током целе 1915. године “бавили” при­тисцима на Србију користећи се чињеницом да је срб­ски народ у претходним ратним збивањима претрпео велика страдања и да је у много чему рачунао на савез­ничку помоћ. У тренутку када је Србија од Енглеске затражила кредит од осамсто хиљада фунти за набав­ку наоружања, лекова и санитетског материјала, одго­во­ре­но је да ће зајам бити одобрен – под условом да Србија препусти Бугарима источну Маћедонију. Како Србија није прихватила тај услов, Енглези су одбили да јој одобре тражени кредит.
Мимо тога, Енглези су се својски трудили да осла­бе и србске војне позиције, најпре тиме што су пропу­стили да обезбеде саобраћајницу од Ниша ка Солуну (помогли су им у томе и Французи чији је генерал Морис Сарај – 1856­-1929 -, “своју” савезничку Источ­ну војску којом је командовао, повукао према грч­кој граници не обавештавајући о томе србску стра­ну), чиме су допустили Бугарима да тај правац ставе под сво­ју контролу и србску војску и народ, у зимским ус­ло­вима, принуде на мукотрпно повлачење према арба­на­шким и цр­ногорским планинама. Кад је ова велика несрећна срб­ска колона пристигла на арбанашко при­мор­је, са њеним пребацивањем на Крф ипак није тек­ло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према срб­ској страни мож­да је, одушевљен насталим неприликама, најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­ченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас нала­зите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдо­гла­во сте од­би­јали да Бугарској учините кон­це­сије… Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.
Када је србска војска почела да пристиже на Со­лун­ски фронт, Енглези су затражили од србске Врхов­не команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија, после чега би, сва­ка за себе, би­ле послате на западни фронт – да тамо гину уместо Енглеза. Наравно, то је, на ог­ромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у на­редном периоду био разлог енглеским генерали­ма да делују против србске војске: нису јој допуштали да кре­не у неки напад на непријатеља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској вој­сци бу­де уклоњена са Солунског фронта “како не би има­ла било какав контакт са српском војском” и по­сла­та на крајњи грчки исток, а све то пратили су прет­њама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. “Током чита­ве 1917. године непрестано су радили иза леђа Ср­бији. Радили на очувању Аустријске монархи­је, подр­жа­вали Италијане око Далмације и Истре, под­стрека­ва­ли Ру­му­не да узму Банат, Бугаре да узму срп­ске те­ри­то­рије северно од Македоније”.
Енглези су на такве марифетлуке зликовачке увек приправни, а кад им куцне судњи час, ни до гробља не би знали стићи да им није путоказа на коме пише цеметерy – енглеском изговору прилагођена србска реч СМРТ!

Категорије
Ваша писма

Toмислав Крсмановић: ЈЕДНО ВИЂЕЊЕ САДАШЊЕГ ТРЕНУТКА И ПОРУКА СТУДЕНТИМА

Опседните судове, министарство правде, тајкунске фирме, лажљиве медије, болнице, министардство здравља.

Студенти покрећу питања од суштинске важности, опстанка државе и нације. Блокадама саобраћајница и појединих установа желе да позову нацију да се спасе.

Не треба се замајавати и заваравати бескрајним расправама са званичним поретком, треба се из све снаге усредсредити на главне виновнике.

А то су-следећи витални сектори друштва.

Дубока мафијашко-тајкунска држава се упиње да формалну власт претвори у апсолутно послушну слушкињу. кojу је као таоца оробила, се ушанчила у судове, поједине секторе националне економије, извесне сегменте здравствених установа и болница, интернет провајдере, центре за социјални рад, поједине медије, фирме-све до напора да стави под надзор међусобне људске односе и међу половима, чак и у породици.

Илон Маск, власник Тесле,  је поводом ситуације у Немачкој изјавио да су Немци велика нација и да треба да се врате својој хиљадугодишњој слави, а да деца нису крива за грехе својих родитеља и дедова, предака.

Срби су бројчано мали, вековима истребљивани због своје духовне величине и храбрости, од подмуклих завидљивица из гео-окружења и шире, су интригама лажно представљени као дивљаци, убице и пљачкаши, варвари које треба истребити. Претворени су у страшило балканизацијом.

Створен је паклени план да их треба дефинитивно истребити.

Управо тај подмукли план сада достиже своју опаку кулминацију. Србија убрзано нестаје, то најбоље препознају млади и просвећени умови којих на срећу још увек има у обеспомоћеној, силованој и распамећеној жртвеној Србији. Они отреситији, промућурнији, виталнији, а то су пре свега студенти, млади, интелигенција, осећају незамисливу пошаст која свакодневно гута нацију и државу, исисава виталност и животне сокове. Такорећи, најпросперитетни привредни сектор су погребна индустрија, гробља, апотеке,  тајкунска медицинска нега. Људи су се узнемирили, као немоћне људске и животињске популације у Африци када осете негде у близини тигра, или огромну змију, када инстинктивно предосете да негде у дубини утробе земље нешто подрхтава, најављујући сеизмичку катаклизму.

Дошло је време да се интриганти раскринкају и спрече.

Студентски протести су ништа друго него ли дубинска реакција инстинкта живота. Није њима узрок хаварија у Новом Саду, убиство ђака у Београду и масовна убиства помахниталих појединаца, или извесна премлаћивања, што су дела очајника који у очају пуцају у погрешну мету, јер не препознају  праве виновнике.

Уствари ове трагедије нису узрок протеста, него су окидач који је покренуо извлачење дуготрајних потиснућа гурнутих у подсвест.

Нација се буди и њена младост. Илон Маск је у праву, Немци су велика нација, млади Немци који предосећају пошаст, и код њих је има, и у Француској, се у острашћености окрећу екстремизму. Compredre signiffie pardonner-Разумети значи опростити. Када је Немачка капитулирала крајем Другог светског рата, немачки генерал је поручио нацији- Изгубили смо у рату, победићемо радом у миру. тако је и било. Велики немачки народ је био злоупотребљен, изманипулисан Хитлером и његовом идеологијом.

Тито је казао много пре Илона Маска, крајем Другог светског рата исто : Деца не могу сносити кривице и последице због греха родитеља. Мислио је на сукоб комуниста и децу ривала.

Данашњу Србију распињу светске але и снаге мрака, оптерећене вековним етничким предрасудама. Али су све бројније силе разума које дају немушту, али и све отворенију подршку Србији, Србима, раскринкавају традиционалне отровне интриге и заблуде. Нису ништа криве даншње генерације, није колективно крив српски народ, нема ту никакве кривице предака.

О каквим се кривицама Срба и Србије може радити, па  да је због  тога данас распињу на крсту? Ње нема. Срби мали народ ма Балкану а велики духом, а највећа жртва. У Другом светском рату, можда и милион и више жртава у Првом светском рату више од половине становништва. Срби су кроз историју на Балкану страдали на бранику јудео-хришћанског завета. Срби и Јевреји су паћенички народи-Патријарх Павле.

Нажалост, мрзитељске задрте снаге  мрака и даље покушавају да распињу на крсту жртвену Србију мученика. не заборављају подмуклу вишевековну омразу.

Искористили су пад комунизма и изазове транзиције да Србима опет напакосте, да у Србији устоличе, да покушавају да овековече владавину наслеђене деструктивне некрофилије, латили су се у Србији оних који деценијама иду преко лешева, опијених привилегијама и лагодним животом, незаконито стеченим богатством, да их обучавају да наставе вишедеценијски пир, да чувају апсолутно нетакнут status quo, да и даље владају мржњом и лешинарством.

А такви концепти се показују застарелим и контрапродуктивним, у нескладу са планетарним трендовима. Доказ је долазак на власт Доналда Трампа у Америци, највећој демократској сили на планети.

Злотвори изван Србије су у жртвеном телу Србије засадили наслеђена језгра демонске некрофилије, у познатим околностима изолације Србије од краја прошлог века, ојачали су аутодеструкцију до неслућених граница.

1,Када се ради о судовима. Судови су седиште мафијашке крваве ујдурме, да могу да Србију некажњено робе и злостављају. Хаварија  у Новом Саду је велика трагедија, али је зрнце у океану крви и суза због судског безакоња. Огромна већина судија би хтела да суди по закону али је застрашена, и пасивизирана апатијом лагодних  принадлежности. Поједини сегменти моћи  ван и унутар Србије суфлирају збуњеним, има и површних, судијама  да ако буду судили правично, држава ће банкротирати, биће охрабрени свакојаки осветници, накнаде штете, тужбе, лустрације. Уједно им претећи налажу да морају да доносе незаконите одлуке, јер су мудре.

Судијама, и правосудним органима  је нејасно, ко и зашто захтева такве судске одлуке, да ли „ одавде„ , или  неко „ споља?„ Судијска професија у Србији у својој бити је интердисциплинарна. Колико су кадри да неуке судеонике преводе жедне преко воде,  утолико су неуки за објективну перцепцију врло сложеног локалног и међународног окружења. Замор, притисци, несигурност радног места, страх, временски теснац, удружени са привилегијама и јагмом да се што више ућари у друштву ГДЕ СВИ КРАДУ, су  тужна свакидашњица у правосуђу Србије. Поврх свега, ради се о кадровима који су плод методичне  селекције засноване на типу  личности, где нису битни стручност и етичност, него  слепа послушност . (Адорно. The autoritarian personality“.). Јавна је тајна да су поједине судије оштећене, укључујући и њихове мождане енграме. У детаљима на линку-http://svetlost.org/Ministrima.pdf

Студенти треба да опседну судове и правосудне органе, без насиља и заузимања просторија, треба да у потпуности паралишу њихове активности, све док се не донесу ХИТНО праве реформе, уместо шарених лажа, да се уклоне мождано застрањене судије – перјаници безакоња.

2. Када се ради о тајкунима, новопеченим енормним богаташима. Даље речено не важи за већину успешних предузетника који су у транзицији свој иметак стекли савесним трудом. Народ Србије је очекивао да ће падом комунизма 1990-их година, и свргавањем Милошевића 2000. године, доћи бољи  дани. Нажалост до тога никако није дошло. пакосно гео окружење се подлачки латило појединих застрањених моћника смањених можданих вијуга, ушанчених у илегали, који су се  из претходног поретка у метежу транзиције претворили у тајкуне и новопечене богаташе, сада у наводном вишепартијском систему. Суфлирају им залуделим ћаром,  да народ Србије треба застрашити, изнурити, да би их тако обеспомоћене у правном вакууму транзиције опљачкали, и завели своју страховладу, са циљем да цементирају заувек нетакнут статус QUO. Суфлирају им да је народ стока рогата и да не заслужује било какву демократију, да милитантни тражиоци правде поумиру, да њихов наследници буду руинирани. Упорно их „ саветују„ да је законита транзиција обмана народа и да када би била остварена, они би изгубили власт и привилегије. Нажалост, оваква „ мудра суфлирања„ чине своје у распамећеној Србији.

Лоцирајте и опседните тајкунске фирме, установе, погоне, комерцијалне и друге објекте. захтевајте од њих промишљеност и разум, да се окрену народу и вама..

3. Када се ради о националном здрављу, Болнице, и државне и приватне, упркос огромне већине савесних лекара и особља, су под надзором тајкунског подземља. Грађани треба да знају да њихово здравље може бити под  упливом тајкунског разбешњеног крвожедног подземља,  које уцењујe народ. У оваквим околностима има подоста грађана који су изгубили поверење у здравствене установе и тамо иду само када морају. Болнице, приватне клинике, врачари, апотеке, гробљанска индустрија су у процвату.

Протестанти треба да опседну болнице, приватне клинике, здравствене државне установе и да захтевају адекватне хитне мере и провере здравствених исхода и картона многих од њих и њихових блиских. Ваше здравље није увек ваше, него невидљивих доктора менгелеа.

Без икаквог повода са моје стране, упркос тога што ме политика никада није занимала, доживљавао сам насиље и отимачине, као  и моја породица, и то од детињства, од 1945 године, па све до данашњих дана. Био сам жртва неоснованих прогона, у ствари, био сам злоупотребљаван, охоли безбедњаци су ме постварили, претворили у свој приручни  радни алат, да ме потпуно невиног деценијама злостављају као наводног непријатеља, што ја никада нисам био. Обраћао сам се учтиво у више наврата надлежним државним органима  да ми кажу зашто ми то чине, да се исправим. Казали су ми: Тако нам се оће. Моје патње, као наводног државног непријатеља,  су у јавности показивали, да се види како пролазе они који се дрзну да пљују на народну власт.

У ствари, жртва сам као и већина, зарад халапљивости неразумних и краткоталасних тајкуна.

Шта чинити?

Треба све уплетене стране позвати на  разум, исправне процене, објективност и скромност, спремност на концесије, зарад спаса заједнице. Не дозволимо да нас запенушани ксенофобијом гурају у крајње штетне и опасне међусобне сукобе. Побуна младих треба да буде пропраћена новом мудрошћу и новим стањем духа. исправне процене- уместо свеопште конфузије. Слога на првом месту, заборавити међусобне омразе, сви треба да се удруже , и позиција, и опозиција, све странке, НВО, државне и друге установе, медији, Универзитет, САНУ, Црква, Династија,  тајкуни,  да се из тога новог националног покрета изнедри пројекат спаса нације која убрзано нестаје. Има стидљивих наговештаја да се сличне снаге  разума профилишу и у такође жртвеној, дубокој Србији.

Сви треба да докажемо свету и свима букачима и лажљивцима  да је неоснована њихова тврдња  да су не само опозиција, него и званични поредак, да је једноставно цела нација балубизирана, недорасла, и да су они, криминализовани сегменти из дубоке државе  једини Богом дани поуздани партнери међународне заједнице.

Ипак, чињеница је да народ Србије не може изразити свој аутентичан избор док не оздрави, док не ојача, док не постане сигурнији у себе, док се не ослободи страха. Морају под ХИТНО да заживе институције правне државе, здравство. Народ мора бити заштићен од тираније, охрабрен и препорођен,

Схватимо да зависимо од дугмета одлука ван земље. Можемо изаћи из мрачног тунела мудром дипломатијом, уместо гурања прста у очи светским моћницима. Долазак Трампа на место застрањеног Бајдена. може означавати значајну подршку да  Србија крене ка изласку из мрака тунела.

Ум царује, снага кладе ваља. Три пут мери, једном сеци. Змију глади, испод ње се вади.

Мудрошћу, уместо застрањеношћу, ћемо постати земља слободе у нужностима, и новог просперитета. А не простор вишевековне балканизације.

Окренимо се слози и раду у миру. Победа ће бити наша.

Немојмо се заносити да ће овакве поруке досећи до резоновања моћника из дубоке државе. Суфлери  им дувају у уши да су  у праву и да је једино оно што је било досада,  у њиховом интересу. Навике и ставови се тешко мењају, поготову када се ради о окошталим психологијама надојеним отровним емоцијама.

Али ће неминовности учинити своје.

Опасни злочинци су се усмерили и на мога сина. О том потом. Ваше здравље је на мети.