Аутор: admin

(Напомена уредника: Испод чланка дајемо фотографије оригиналних докумената/наредби којима су Шокци и Буњевци, Брозовом политичком одлуком – подупртој силом принуде –   уписани у Хрвате.)

„Буњевачка матица“ Суботица

 

 

РЕВОЛУЦИОНАРНО УКИДАЊЕ

ШОКАЦА И БУЊЕВАЦА

 

 

Исправљајући неправду према Божидару Масларићу,

за кога се грешком тврдило да је организовао затирање имена Буњеваца

 

Не чекајући крај рата, народна власт објавила је да се о трошку државе сви документи Шокаца и Буњеваца, као и остала евиденција у књигама о њима, мора преправити.

 

Буњевци нису остварили матичну државу у којој би представљали већинску нацију, већ су се, стварањем нових националних држава после братоубилачког рата, после живота у Југославији, нашли, као и толико пута пре тога, у више држава, између више национализама, принуђени да маневришу својим егом и покушајима асимилације. Спорови о посебној етничкој припадности Буњеваца присутни су у последњих стотину и педесет година. Националне државе и томе одговарајући национализми, продукт су околности које су створиле „нација и држава руку под руку“. Још у 19. веку у француској буржоаској револуцији нација је дефинисана као политичка заједница грађана, али не у етничком смислу. Нација је и америчка, а народи, који ту нацију са сопственом самосвешћу чине, су посве различити. Код нас постоји широко распрострањено бркање појмова народ и нација. У западном развијеном свету, на који се позивамо у маштању о будућности, постојали су, а и сад постоје многи народи за које сазнајемо тек кад одемо тамо, јер тај свет с нашег прозора изгледа потпуно хомоген иако је етнички сложен. Захтев политичке лојалности који се подразумева од грађана, чини везу са већинском нацијом дозираном, јер су етничке мањине сумњиве као потенцијално нелојалне. У пројектима „национализације“ у државама које су ишле принципом стварања од различитих етницитета, општег заједничког националног идентитета, понеке етничке групе су имале развијену самосвест, углавном као сећање и завет предака, као ми Буњевци. „Модернизација“ малих у сигурније веће националне одреднице, коштала је многе нестанка. Нестанка у смислу пристанка употребе језика, изучавања свачије, само не историје оних чије гене носе. Свођење на фолклорно, на штету историјског, стварало је увек осећај небитности, маргиналности. Мање од једне десетине држава на свету има стварно хомогену етничку структуру, а са језицима је ситуација још сложенија, од око 5000, пар десетина се сваке године угаси заувек. Иако се у међународној, па и нашој балканској садашњости на права мањина често позива, поготову у билатералним разговорима суседних земаља, положај мањина лелуја између права на различитост и настојања домицилне државе да минимизира те захтеве. Новији приступ овом феномену истиче историчност, ovde-onde, принципима субјективности, контекстуалности. Утемељен је на култури и историји групе, али није њезин прост израз, већ је и подразумевана симболичка заједница која верује у своје посебно и заједничко порекло, на томе засновану посебну културу. Ово су принципи који могу да доведу у питање и истородност већ заокружених већих нација, у којима познаваоци националне историје могу идентификовати аналитички родове, који су својевремено себе доживљавали као на вишем степену организоване јасно издефинисане заједнице, без икакве представе да ће се кроз који век звати заједничким именом, са у то време доста различитима. Етнички идентитет Буњеваца у савременом смислу, своје зачетке има у радовима, пре свега, калочког свећеника Ивана Антуновића (рођен 19.јуна 1815. у Кунбаји), каснијег насловног бискупа, који је своје капитално дело „Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих..“, какве ли ироније, објавио материјално подржан од стране Г. Остојића.  Покренуо је 1870. и „Буњевачке и Шокачке новине“, које су се звале управо онако како међ наводницима стоји и никако другачије. Па, зар је бискуп за осуду, може ли когод казати да је био заведен, необавештен, је л’ наговорен. Како о његовом раду сви имамо и усмено и писмено консензус да је наш велики препородитељ, Зар то већ није потврђено и на научним скуповима, организованим управо на тему Антуновићевог рада? Каснији нови назив листа – „ Буњевачка и Шокачка вила“ зорно говори о континуитету ставова. Говори и о нашем заједничком именитељу. И Буњевцима и Буњевцима-Хрватима и Хрватима-Буњевцима заједнички је именитељ – Буњевци. Ни једна друга реч ове три групе генетски и родбински потпуно истог народа не веже у целину, из које су елементарна саставница. Све је то лепо, али ћемо ми за сваког запитати – а од којих је …. То нас здраво баш не занима кад заједничког именитеља у самоспознаји и самодефиницији нема. Увек разликујемо рођену сестру од даље родбине, брата од стрица и брата од комшије и пријатеља. У недостатку историјских репера, просторних одредница, често се покрећемо за букачима, верујући у њихов сашивен костим. Наше рухо можемо видети само ако се окренемо унатраг, око себе, оно је такво какво су га деда и мајка наша носили, па тако дедин деда  и мајчина мајка, сви што су рађали децу нашег презимена, без којих нас и наше деце неби било оваквих какви смо, већ другачијих, јал никаквих.

Бискуп Антуновић је свој програм изразио и речима: – Мене је права Буњевка (великим словима) родила, и зато донле нећу да умријем док се не освидочим, да и ви остали драгог свог народа синови…жестоки бол не осићате кад гледате, гди они наши рођаци … у незнанству гину, бројем и имовином се губе, јел не имаду, ко би им књиге знанства садањег свита отворио и удилио… – Био је то и његов акцент на фине и грубијанске облике мађаризације.

Сложености свакако доприноси и међу нама јако изражена и стара идеја словенства и југословенства. За веровати је да смо ми Буњевци платили ову идеју последњим дукатима.

 

Историјски прекид са прошлошћу

Пресудни рез, за неверовати је, да је то чувано ко важна тајна до недавно, алатом у својој руци засекли су комунисти, пред сам крај другог свецког рата. Због какве трговине је важно било акт о преправци постојећих евиденција о Шокцима и Буњевцима издати дан пре потписивања капитулације Немачке на тлу Југославије остаје да се утврди, ако о том постоји писмени траг. Ал’ документе о самом наређивању, сад већ имамо за четри града у нашој мултинационалној и мултиконфесионалној Војводини.

Спровођење у живот овог „административног геноцида“, како га је назвао аутор текста правник г.Карло Дујмовић у „Сомборским новинама“ од 07. 09. 2001, оштро је међу првима, критиковао јавно. У закључку текста аутор подвлачи – После више од пола века Буњевци у својој отаџбини Србији и Југославији изјашњавају се као народ. Закон о попису (Сл.лист СРЈ бр. 74/99) тачка 11. национална припадност, шифра 10 Буњевац“.

Први пут пред светом документ о том сакаћењу архивске грађе и колективне свести, показао је сомборски адвокат и ондашњи председник сомборског „Буњевачког кола“, г. Ђуро Бошњак, 23. марта 2003. на електорској скупштини за избор Националног савета буњевачке националне мањине, где је као најстарији председавао седницом. Документ издат од САНОО-а среза Бачка Паланка је годину дана пре добио од покојног управника сомборског архива г. Радета Шумоње. Радосно је на скупштини казао – Господо ово од данас више не важи – знајући, наравно, као искусни адвокат,  да са тим (самим оснивањем Националног савета) још није докинута латентна снага овог наређења. Убрзо је председник Националног савета г. Никола Бабић затражио од гђе Невенке Башић Палковић да крене трагом бачкопаланачког документа. Искусном библиотекару није био велики проблем да ове документе нађе у Суботичком архиву. У књизи „Окружни Народно ослободилачки одбор у Суботици“ светлост дана чекали су документи ГНООВ-а  из Новог Сада, на којима се види њезиним рукописом уписана сигнатура нађених докумената / на нашој копији/, затим суботичко наређење и мартоношки одговор на наређење из Сенте.

Убрзо, у новембру исте године, новинар Нада Харминц доноси текст – Педседник Буњевачког националног савета Никола Бабић обавестио је јуче новинаре да су открили документ о забрани постојања буњевачке и шокачке нације, из 1945. године, за који до сада нису били уверени да постоји. У истом чланку је објављен и мали факсимил овог документа у величини од  7×6 цм, па је тако остао нечитљив.

Првог децембра исте године затражио је Национални савет од  Скупштине Војводине да иста, поништи овај документ и исправи ову неправду. Осим г. Ђукића и г. Чанка обавестили су и г. Мауриција Масарија из ОЕБС-а, од којег су добили подршку за решавање овог проблема. Одговор Скупштине Војводине, по речима адвоката г.Ђуре Бошњака је био да не може дерогирати полицијске документе, већ само законе. С обзиром да је ГНООВ (Главни народно ослободилачки одбор Војводине) 14. маја 1945. био главни орган народно ослободилачке власти у Војводини, јасно је да правни континуитет постоји, па тако и ово аветињско питање, без обзира што је формално, акт издало одељење за унутрашње послове тог истог ГНООВ-а. И то у форми наређења, с тим да је избегнуто да се документу да званичан облик, те не стоји ни да је наређење ни одлука ни штогод друго. У пракси имало је готово снагу уредбе, поготову ако узмемо у обзир ко је све ово иницирао. Примењивали су га сви органи власти деценијама, ревношћу каква се није примењивала ни за оно што је здраво већма требало пазити, као што је косовска иредента, а пошто се ревност примењивала и на изборима на свим нивоима, спроводило се врло савесно и од стране највише власти.

У осмоброју „Буњевачких новина“ од 23. децембра 2003, онда још у издању „Буњевачке матице“, где је привремено бијо смештен и Национални савет, г. Никола Бабић каже – Положај мањина у држави је регулисао закон о заштити права и слобода националних мањина СРЈ, па је након формирања Државне заједнице Србија и Црна Гора, било нејасно ко сада преузима те обавезе. Дилема је разрешена на састанку представника мањина са Ненадом Чанком, председником Скупштине Војводине, који нам је саопштио да ове надлежности, омнибус законом преузима покрајина… Након тога смо били примљени код председника извршног већа Ђорђа Ђукића који је саслушао све наше проблеме… Овом приликом сам Ђукићу предочио копију Уредбе из 1945. године … Истовремено сам захтевао да се ова историјска неправда отклони. Поред покрајинских органа, каже се даље у тексту,  примио их је и министар за људска и права мањина г. Расим Љајић, о чему  је г. Бабић казао – Поред већ наведених проблема са којима се сусреће буњевачка заједница, министра Љајића сам упознао са чињеницом да све мањинске заједнице имају матичну земљу од које добијају материјалну, техничку, па и кадровску помоћ, да је Буњевцима матична држава некада била Југославија, а сада Србија. Како остале мањинске заједнице имају подршку матичне земље, а Буњевци не, тешко је говорити о равноправности.
Поред текста објављен је сада по други пут факсимил новосадског основног документа у довољној величини да се са лакоћом може прочитати садржај наређења.

Из данашње перспективе, ови документи су велика срамота и споменик недемократичности револуционарне комунистичке прошле власти и свих оних апаратчика који су све  тако марно спроводили.  Тај рад на, временом се показало, анационализацији Буњеваца и Шокаца, учинио је да се створи слика да су само они имали огромну негативну стопу прираштаја, док је ту баш на рачун нас, растао број Југословена. Због слепачког руководећег рада, људи који нису из нашег корпуса, у младима је сазрео утисак да није битно да ли си Буњевац. То је атрибут необавештености, треба бити тамо где од тога што си има пропулзивности. За разлику од Срба и Мађара, који су своју прошлост истраживали до далеких времена, родољубиво се према њој односили, искрено подржани чак и од сопственог клира, поједини буњевачки прваци,  ломили су ногу том нашем асталу за којим смо кадгод светковали. Сад се они, који се с нама ни близу нису могли мирити кадгод, диче нашим старим јунацима и успесима, именујући их својим, а ми се обезличујемо до нивоа фолклора. Истини за вољу, тако умањен наталитет је и међу Србима староседеоцима и Мађарима, али се њихов број сразмерно не умањује због досељавања са југа и из Баната. Највећи проблем је што деца из мешаних бракова, због „небитности“ буњевачке гране, у свом кућном васпитању, своју децу одгајају у духу веће битности духовности, оног другог родитеља. Да друга наша половина,  не добија тако кратковиде инструкције, повела би се за срцем, а оно увек непогрешиво слути кад ће олуја и болест.

Ако би разговора ради претпоставили, да сви наши момци и девојке ступе у мешовите бракове, нас би у следећој генерацији нестало, а велики народи то на својем прираштају не би ни приметили.

Најчвршће тло за сваког Буњевца и Буњевку је да се отворено поноси баш својим генсом, свим својим, а не да наши вајни политичари, са пунђом на глави, изјављују пред светом, како се надају, да у скупштини више неће чути буњевачки језик, па нам се сви смеју, и једним и другим.

Вратимо се на претходне последице. Суботичко наређење је издато два дана после покрајинског, дакле дан после потписивања капитулације 16. 05. 1945. под бројем 5869/1945.  По садржају је исти са осталима, односно садржај је из основног новосадског документа од 14. 05. 1945. Интересантно је да се у делу текста : – Догађа се, да се многи Хрвати уводе као буњевци и шокци у рубрике где се означава народност….за разлику од друга три пронађена наређења реч Буњевци и Шокци пише малим словима, а само Хрвати великим. То је сигурно зато што баш у Суботици, у то време баш Буњевци чине велику већину, а Суботица с тим Буњевцима у већини, фигурира као један од највећих и најразвијенијих градова претходне краљевине Југославије.

Следећи по датуму настанка, међу онима које имамо, је документ Среског народно ослободилачког одбора, среза Бачко Паланачког -одељак за унутрашње послове – Секција за унутрашње послове 1-6 и све  војне станице 1-6, издало је овај документ под бројем 1968/1945. дана 18. 05. 1945. Како су се у то време документи куцали на механичкој писаћој машини, на врло танком папиру да би се мого постићи одређен број копија, па су се они доста провидели, на полеђини је с друге стране видљив  печат о запримању – Плавна 20. 5. 1945. под бројем протокола 1039, а бијо је усмерен очигледно на Шокце. Интересантно је из данашње перспективе за Шокце споменути следеће писмо Игнаца Алојзија Брлића из Брода -Вуку Караџићу, с краја априла 1834. у којем између осталог каже: – Ове зиме т.ј. у месецу марту мало не биаше окерши у Босни, – керштеници Шокци и Власи били су се протива Турцим подигли, али непромотривши да још није одређено и уговорено време дошло – морадоше се трећи дан умирити, – поп Јовица био је Вођа… (Мухсин Ризвић „Између Вука и Гаја“ „Ослобођење“ Сарајево 1989.).

„Невен“ од 30. 04. 1939. каже – „ХСС која је основана прије 13 година у Суботици са циљем да разбије идеолошко јединство војвођанских Буњеваца и Шокаца, које је до сада постојало, почела је поновно живахну акцију“.

Више путева из ових цитата воде, требало би који од могућих  реконструисати, па пробати из данашње реалности живота Шокаца, приближити се могућем закључку без нервозне априорности.
Последњи документ пронашао сам 10. јуна 2007. (Историјски архив Сомбор – фонд 530).  Документ број 1178/45, који Окружни одбор Сомбор доставља ГНОО-у Апатин, издат је истог дана ко и суботички, а запримљен под бројем 2390/45 дана 26. 5. 1945. На њега се наишло крајем 2005. године, у току редовне обраде фонда „Срески народно ослободилачки одбор Апатин 1945-1946.“. Показан је покојном директору Шумоњи, али га је он, не познајући нашу, ипак буњевачку неслогу, дао на увид једној милетићкој племениташкој госпођи , која је ту вест, вредно чувала од јавности.

Споменутим документима је као и у осталима, скоро увек исте садржине, наређено дословно следеће:

– Догађа се, да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике где се означава народност, а не као Хрвати као на пр.: у легитимације, разне евиденције и спискове, и то бива често и по њиховом изричитом захтеву или вољи и нахођењу дотичног чиновника.

            Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву.

            У разним окрузима и местима, где су они досада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним објавама и разним другим списковима по народности. У будуће се имају уносити само искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити  и нове издати, издавање нових легитимација несме се поново наплаћивати од странака. Ставља вам се у дужност да о овоме одмах известите све градске и среске одборе а преко ових и месне, да то што пре безуветно спроведу

(подвучено у оригиналу, примедба И.П.), а ви да се старате, да се ово свакако изврши и да о учињеном известите.

            Горње вам се доставља знања и извршења ради с тим да у року од 10 дана о учињеном поднесете извештај /без пожуривања/ овом Одбору.

            Рок 10 дана.     

СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!

Све је врло хитно и важно. О извршеном, мора се у остављеном року од 10 дана доставити писмени извештај. Један од тих је и извештај Народно ослободилачког одбора Мартонош под бројем 1974/1945 од 7. 06. 1945. упућен СНОО-у Сента. У њему се каже: – Na Vas broj 3072/1945. izvestavate se da su bunjevacke i sokacke narodnosti po legitimacijama, birackim spiskovima, putnim objavama i raznim drugim spiskovima ispravljeni i uvedeni kao Hrvati.
У потпису – јунаци – Председник МНОО-а Бајић Илија и референт за у.п. Чонградац Љубомир. Изгледа да машина коју су користили није имала нашу ортографију.

 

Како је до свега овог уопште дошло? Нормално, морало се с највишег места иницирати

            Одговор налазимо без потребе читања између редова, из Титовог говора на Оснивачком конгресу КП Србије у Београду 8. маја 1945. – значи недељу дана пре простачког и нецивилизацијског „дописа“ ГНООВ-а из Новог Сада, који су после сви цитирали. Сироти, шта су и могли, били би смењени, и то сад кад је јесен родна, у мају стигла. Нису блесави, написали, па шта њима (Буњевцима и Шокцима) буде. Завршавајући говор о односу према Шиптарима, Тито прави следећу паралелу. – Узмимо, на примјер, Војводину. Ми градимо јединство и братство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац. Он тражи пропусницу за Београд, а овај му пише: народност – Буњевац. Ако су Хрвати имали усташе, онда су Срби имали четнике. У чему је разлика између једних и других? То су грешке које треба искоријенити. Из темеља треба искоријенити локални шовинизам! Ја бих хтио да наша Војводина буде заиста покрајина братства и јединства, у којој ће сви народи живјети у слози, гдје неће бити никакве разлике између њих. („Аутобиографска казивања“ Институт за савремену историју Београд, ИИ том – прво издање 1982.)

Из малопре казаног логично следи  да је најтежи удар национализма по државу – па међ нама Буњевцима, локалним шовинистима.

Ето дара просветљених другова.

До сад је пронађено, 7 докумената предметног садржаја, поређаних хронолошки како су издавани:

8. маја 1945. Титов говор на оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије
9. маја 1945. Главни народно ослободилачки одбор Нови Сад-број 1040/1945
10. маја 1945. Окружни народно ослободилачки одбор Суботица- број 5869/1945
11. маја 1945. Окружни народно ослободилачки одбор Сомбор – број 1178/1945, запримљено у Апатину
12. маја 1945. Срески народно

ослободилачки одбор Апатин – под бројем 2390/1945

18. маја 1945. Срески народно ослободилачки одбор Бачка Паланка – број 1968/1945
19. маја 1945. Срески народно ослободилачки одбор Апатин – број 2390/1945

 

                                Месном народно ослободилачком одбору

7. јуна 1945. Народно ОО Мартонош – број 1974/1945 /одрађено / Како је „политички маркетинг“ одрађен у оно време

У уторак 24. октобра 1944. генерал мајор Божидар Масларић, (Даљ 1895. – Загреб 1963. ђак – солунски добровољац, од јануара 1937. командант батаљона Шездесет друге шпанске бригаде у грађанском рату, у земљу дошао 1944. из Москве, са места подпредседника Свесловенског комитета, народни херој), донео је у Суботицу наређење да се због потребе мобилизације свих привредних снага (и пре свега питања сарадње дела неславенског становништва са окупатором) успоставља привремена војна управа на подручју Баната, Бачке и Барање. „Радио вијести” од 25.октобра само наводе да је на крају генерал Божидар Масларић, одржао завршни говор. Он је у Суботици опет, две недеље после тог 6. новембра 1944, на великом митингу поводом двадесет седме годишњице Октобарске револуције. Први је том приликом диванијо Грго Лулић – секретар Народно ослободилачког одбора и између осталог казао: –Ми, становници града Суботице, Хрвати, Буњевци и Срби нећемо то заборавити…

После њега диванијо је потпуковник совјетске војске Слуцки, а онда је реч добио генерал Божидар Масларић који је почео речима: –Браћо Славени! Браћо Буњевци и Срби! Другови борци, подофицири, политички комесари и командири…

Србе и Хрвате спомињао је још само у контексту сарадње појединих групација са окупатором, а о Буњевцима више ништа.

После њега, диванијо је члан Главног Народно ослободилачког одбора за Војводину, Геза Тиквицки, који помало загонетно каже да је: – срећан што..можем послије трогодишње окупације ..да прозборим јавно нашим језиком…

Важно је скренути пажњу на мање познат говор представника Националног комитета и члана Главног народно ослободилачког одбора Војводине – Николе Петровића (Нови Сад 1915, члан председништва АНОЈ-а и члан НКОЈ-а, члан владе ДФЈ), који у „Радио вијестима” од 8. децембра 1944. каже на конференцији ЈНОФ-а (Јединствене народно ослободилачке фронте) за град Суботицу: … – рођен у Загорју, син хрватског народа, њиме се поноси читав хрватски народ. На њега могу бити поносни и Хрвати Војводине…Сви поштени људи уживаће слободу и сва права. То доноси и обавезе за те народе. Они треба да докажу ђелом, да немају ништа заједничког са крвником Хортијем и њиховим слугама, који су на примјер, забрањивали нашим Хрватима у Бачкој да се називају тим именом и дозвољавали су им само да се називају Буњевцима. То горко наслеђе припада прошлости. То наслеђе треба уједињеним снагама да се отклони…. Живјело братство и једнакост наших народа!…__

Ето нас Буњеваца на истој линији са Хортијем, по мишљењу друга Николе Петровића, и ми би фуртом баш, то што и они – да не будемо друго до Буњевци, ако може. Па фала, док једаред не вратимо. На крају је телеграм упућен Националном Комитету ослобођења Југославије у којем се изражава жеља – да се крајеви  Баје и Печуја, насељени у већини нашом славенском браћом, прикључе … Телеграм је послат још и председнику САД Франклину Рузвелту, маршалу Стаљину и председнику британске владе Винстону Черчилу (ни мање ни више).

Могући смер оваког расплета  посетом Таванкуту, најавио је  буњевачки генерал Народно ослободилачке војске Иван Рукавина, из чувеног рода личких Рукавина. Рођен је 26. јануара 1912. у Оточцу, пензионисан као генерал армије , гимназију завршио у Огулину, студирао медицину у Загребу, где је постао члан СКОЈ-а од 1933. Био је командант батаљона „Ђуро Ђаковић“ 129. интернационалне бригаде у шпанском грађанском рату, један од организатора устанка на Кордуну и Банији, од устанка до септембра 1943. командант  Главног штаба НОПО Хрватске. Од маја 1942. је члан врховног штаба НОП и ДВ Југославије – (обавештење Ј. Б. Тита из Фоче од 06. 05. 1942.), од 1943. до 1944. командант је IV корпуса НОВЈ, а у време посете на Таванкуту, како стоји у „Радио вијестима” од 30.децембра – заповедник је Војне управе за Банат, Бачку и Барању, па шеф наше војне мисије у Паризу, начелник ВВА ЈНА, командант армије, народни херој, академик (Подаци из „Војна Енциклопедија“ и из „Лексикон – Народноослободилачки рат и револуција у Југославији 1941-1945). Његова војна каријера трајала је до пролећа 1967. кад  је  смењен. Тито о томе каже: – Још у децембру 1966. године кад је пао Ранковић, у Бијелој вили одржан је састанак са војним врхом, на којем су генерали Иван Рукавина и Богдан Орешчанин инзистирали на реорганизацији ЈНА и концепту Територијалне обране (ТО) у републикама. Гошњак (министар војни) је био против, а подржавао га је генерал Ненезић. Но „лавина“ реорганизације Армије је кренула. Рукавина и Орешчанин имали су подршку Бакарића и Кардеља. Осим тога, и Владо је био стално у сукобу са Гошњаком од 1944. године и његовим избором за секретара ЦК Хрватске. У другим републикама Гошњака су сматрали руским човеком, али никад нису могли доказати да је „русофил“. У пролеће 1967. године предлагали су Орешчанина за министра. Ја нисам пристао и Гошњак је и даље био министар. Видећи да немам републичке подршке посебно Словеније, Хрватске и Македоније, ја сам одлучио да Иван иде у пензију, посебно због његовог става према ТО. Његово место добио је Никола Љубичић, иако је и сам Гошњак предлагао Орешчанина. Одмах по доношењу новог Устава Гошњак је и службено пензионисан. (Вјенцеслав Ценчић „Титова последња исповест“ у издању „Графос“ Београд и „Орфелин“ Краљево, 2001.). О посети Таванкуту, новине „Радио вијести“ извештавају да је генерал  Рукавина дошао да честита  Божић у друштву  представника Националног комитета – Николе Петровића, који је ту са жељом  да у име војвођанских Срба честита Божић, председника НОО за град Лајче Јарамазовића, команданта Војног подручја Милоша Тадијиног, члана Главног одбора НОО Гезе Тиквицког, прочелника привредног одељка Ладислава Гроса и других. Дочекани су на почетку села свечано с коњаницима и заставама. На лепим жељама у селу, упућених од стране др Грге Тумбаса, генерал Иван Рукавина је одговорио „буњевачким нарјечјем“ како стоји у новинама следећим речима: – Срићан вам Божић, да вам проговорим нашом липом икавицом како ме је моја мајка научила, дошао сам не да вам држим програмски говор, него да вам зажелим срићан Божић и да се провеселим с вама. Али ипак осврнићу се на хисторију Хрвата у овим крајевима. За вриме Аустроугарске покушавали су да вас однароде и помађаре. И што су они у свом настојању били упорнији, ви сте били чвршћи и ви сте побједили. За вриме прошле Југославије опет су вам покушали оспорити хрватство, а сад кад је створена демократска и федеративна Југославија, ја вам кажем да нема више бојазни без обзира којој ће федеративној јединици припадати аутономна Војводина, да ће тко више оспоравати ваша права или хрватство. Говор је прекидан клицањем маршалу Стаљину и маршалу Титу.

Зашто је управо генерал Иван Рукавина дошао да каже коју Буњевцима, на липој мишаној, заборављеној, а код нас највећма очуваној икавици,  когод можда може упамтити ако само мало ‘тидне. Није ли можда одлазак Барање, која је до краја рата сматрана интегралним делом Војводине, на захтев КП Хрватске 1945. из састава Војводине, а улазак  источног Срема у њен састав, иако је Андрија Хебранг, на своју руку 1945. послао читаву гарнитуру својих руководилаца у Месни комитет Сремске Митровице, са задатком да обухвати све партијске организације у Срему и да их прикључи ЦК-у КП Хрватске, чему се Тито истина одлучно успротивио („Нови прилози за биографију Ј.Б.Тита“ III том,Владимир Дедијер -Београд 1984./ , као још једна, од и сад табу тема, на истом овом трагу,  нових простора.

Ова идеја, наравно није нова. Маја 1939. заказан је долазак изасланика др Мачека (који је у Суботици студиро права), др Људевита Томашића у Шебешић, али је посета била забрањена, а поднете су и кривичне пријаве због ширења  вести да је постигнут споразум по којем ће у краљевини Југославији доћи до извесних померања граница. Читани су и текстови за које се диванило да су нацрти споразума (Историјски архив Суботица, Ф57.3616/1939.) У службеним белешкама жандармерије, евидентирано је да је месец дана пре, земљорадник Фрањо Рудић из Таванкута добио од Јосипа Вуковића Ђиде неки текст споразума и да је у њему означена посебно краљевина Србија, краљевина Хрватска и краљевина Словенија, с новим граничним линијама, односно који ће котари којој краљевини припасти, док ће војска и морнарица бити заједничке, а буџети одвојени. Овај конфедерални процес, започет је потписивањем споразума Цветковић-Мачек 24. августа 1939. чиме је створена Бановина Хрватска, са  низом државних овлашћења. Границе овим споразумом нису биле до краја дефинисане, а једном делу бачких првака ХСС-а речено је о уласку линије Батина-Дарда-Сомбор–Суботица у Бановину Хрватску. О томе „Суботичке новине“ од 26. јануара 1940. године доносе изјаву суботичког првака ХСС-а Јосипа Вуковића Ђиде, дату приликом његовог боравка у Загребу, да границе Бановине нису коначне и да ће Суботица (најдаља тачка линије) бити укључена. (Стеван Мачковић, „Класје наших равни“, 1-2 2005. У овом броју објављен је и факсимил основне наредбе ГНОВ Нови Сад, али у другом контексту).

Како год било са другима, цела Бачка (јужна, јер и Баја је у Бачкој), остала је где се задесила пре стварања ДФЈ. Ми Буњевци немамо помоћ ни једне државе на свету, као што је имају од својих, Хрвати, Мађари, Чеси, Словаци, Албанци, Румуни… већ само од државе чија смо национална мањина, што имају и други, поред већ спомињане помоћи државе својих земљака.

Ни Буњевци у Мађарској не добијају за своје активности ни филера, њена је Академија наука научно утврдила, да нема основа да постојимо као народ, као засебност, већ само као Хрвати.

Познат је термин – „bot-Magyar“, као метод мађаризације Буњеваца, све до краја седамдесетих година прошлог века, а има значење онога ко је под батином посто „домаћи“. Таквих је било и у социјалистичко време, о чему су нам, на наш и њихов ужас, диванили Буњевци из места јужне Мађарске, како су им очеве преко викенда полицијски обрађивали. Ту нису водили рачуна јеси л’ ти Буњевац-Хрват, јел Буњевац. Било је то оплављивање леђа „вод-Раца“, је л’ опед у преводу – дивљих Раца. Интересантно је, ако се то тако може за ово казати, да су изгледа баћушке то подржавале и иницирале. Чудно? Не, ево и зашто. Снежног јануара 1946. делегација од десет представника бачких (мађарског дела) Буњеваца из Баје, Гаре, Чавоља, Бачаљмаша и других мањих места, предвођена писцем Антуном Карагићем посетила је Београд. Примијо их је Тито, а састанку су присуствовали војни министар Иван Гошњак и председник парламента Иван Рибар. Том приликом, домаћинима су гости отворено изразили жељу да се бајски троугао припоји Југославији, а на бази свега онога што су у другом светском рату чинили, нарочито формирањем НОО-а у местима са нашим буњевачким и српским живљем. Тито није тајио да је то за њега неизводиво, говорећи отворено: – Не могу жртвовати пола Истре за један део територије Бачке, ни онда ако тамо пуно јужних Славена живи, јер и у Истри пуно Хрвата живи, и о њима се морам старати, а и територија је са војне тачке гледишта изузетно важна за Југославију. Дакле, нису тачни наводи појединих млађих аутора, да су том приликом давана обећања, да су дата „јемства делегацији да ће се заузети у њиховим настојањима у припајању тог подручја Југославији“, а која су могла код гостију подгрејавати лажну наду. Сва Титова охрабривања приликом растанка, да не клону (лепо од њега) нису им помогла на повратку. На граници су их наравно, чекали органи унутрашњих послова Мађарске, одмах су одведени на саслушање, које се наставило сукцесивно. Ипак 19-20 маја 1946. одржан је И конгрес Антифашистичког фронта за јужнословенску секцију у Баји. Одлучено је да се јужни Словени издвоје из дотада постојећег словачко-јужнословенског савеза и формирају свој посебан савез. Петог октобра 1947. у Бачаљмашу одржали су свој ИИ конгрес, на којем су између осталог променили име Антифашистичког фронта јужних Словена Мађарске у  Демократски савез јужних Словена Мађарске, бројећи почетком 1948. године око 13 хиљада чланова. Све до заоштравања односа са Совјетским савезом било је активности, кад су греси од пре пар година за Антуна Карагића одлуком суда постали тешки 7 година, за Лазу Бабића 5 година, а и остали су добили према „заслугама“. Највећу казну нови развој догађаја донео је Милану Огњеновићу којег је др Јанко Петер- председник Народног суда у Будимпешти – осудио на 9 година робије и заплену имовине. Интересантно да о овим значајним догађајима прва послератна књига о мађарским јужним Словенима, коју  је објавио Данило Урошевић (Danilo Urosevics( 1969. нема ни речи. Активности су почеле још 7. децембра 1944. кад су Буњевци и Срби искористивши долазак Црвене армије формирали револуционарну власт. После укидања војне управе у Мађарској, марта 1945. основане су месне организације Антифашистичког фронта Словена у Баји и Сантову. Један од главних војних руководилаца, послат из Суботице, био је (безбедњак) Марко Пољаковић. Верујући да је припојење Југославији могуће, на народном збору у Гари, Антун Карагић, управо из Гаре, водећи организатор ових кретања и председник Народног одбора за суботички округ Лајчо Јарамазовић, говорили су јавно о идеји припојења. Карагића спомињу и у записнику са седнице ЦК КП Хрватске од 14. децембра1945. Владимир Бакарић према записнику каже: – Овдје је био Карагић из Бајског Трокута (тако стоји), те је тражио помоћ у раду. Питао сам тко је он, Кардељ је јавио да је исти на челу фронте и да ради са нама, и јавио нам је да му ми дамо што већу помоћ и да руководимо са политичком акцијом у Бајском Троуглу (опет исто), пошто су тамо у већини Хрвати, те да им помогнемо да буду што гласнији у њиховом захтјеву за припојење Југославији. Стево Крајачић наставља: – Хрвати у Суботици су запостављени, мислим да би ми то требали да испитамо…Вицко Крстуловић: – Када је био Пајо (Павле Грегорић) у Суботици он је тамо говорио, а суботичка штампа није донијела ништа премда је он Министар за Хрватску у Савезној Влади. Стево Крајачич: – Једино рјешење за Суботицу и околицу било би припојење тог краја Хрватској. Пошто је тамо већина Хрвата а однос према њима неправилан, то би се кад се повуче Црвена Армија из Мађарске, ако се те ствари раније не ријеше, тамошњи незадовољници могли би у Мађарској да нађу подршку као на пр. Јанка Пуста.

Карагића спомиње и др. Јурај Андраши у свом подужем извиштају Комисији за разграничење код Придсидништва Владе Хрватске од 23. новембра 1945. у којем, између осталог каже: – Главна ми је задаћа била, да пронађем начин, како да се приберу увјерљиви докази о броју нашега живља у Бајском трокуту…. Друг Јарамазовић (каснији министар без портфеља у влади Србије, на чијем су се салашу крили илегалци, па и Јевреји, примедба И.П.) је у својству предсједника народног одбора показао нарочито занимање за мој рад те ми је два пута ставио аутомобил на располагање, да би могао доћи до друга Карагића, који наводно најбоље може послужити за информације. Несрећа је хтела да се са њиме нисам могао наћи, али сам оставио упуте код тајника окружног одбора Нинкова. Као највреднији налаз у Сомбору сматра, градиво о катастру о свим општинама Бајског трокута, а које се случајно налазило у Сомбору. Андраши тачно зна шта појам Бајски трокут значи, за разлику од многих који данас мисле и пишу, да је то трокут Баја-Сомбор-Суботица.  О стању у њему, у овом значајном извештају Андраши наставља: – Мађарска статистика за Бајски трокут је за нас скроз неповољна. Она показује напрама 11.600 Хрвата и Срба (14%) 44.000 Мађара (52%). За свога боравка у Суботици и околици прикупио сам од неких познавалаца (Лулић, Блашко Рајић, потпредсједник ОНО у Сомбору Вујовић) много повољније бројеве, према којима би омјер нашег живља био бар пођеднак. За то говоре и други неки докази, нпр. да се у Баји служба у цркви (проповјед) врши сваке друге неђеље на хрватском језику (по казивању бискупа Будановића). Др.Катанец обећао ми је у том правцу послати писмено извјешће, а у ту сврху имао би се послужити казивањем Анте Карагића из Гаре, који сада живи у Риђици. На састанку код предсједника окружног народног одбора у Суботици Јарамазовића, обећани су ми још специјални реферати за поједина питања о Бајском трокуту од другова Шокчића и Мазића. Потоњи би описао учешће Буњеваца Бајског трокута у народно ослободилачкој борби и њихово настојање, да буду припојени Југославији. У ту сврху биле су у Београду двије делегације, од којих је једна наводно добила обећање од маршала Тита. Од директора гимназије Еветовића примит ћемо извјешћа о поступању Мађара с нашим школама за вријеме окупације, да би нам то послужило као примјер њихова настојања за мађаризацију…Једино сам у Суботици прегледао извјешћа суботичке гимназије од 1894. до 1910. Опазио сам да је 1894. било на тој гимназији исказано 103 Буњевца и 19 Србо-Хрвата, а тај број све више пада тако да има 1910. свега само 41 Буњевац и 17 Срба. Зато сам замолио проф.Еветовића, да сам или неко други прође сва имена ђака из 1910. и испише оне, који су по његову знању Хрвати.

Павле Грегорић, министар за Хрватску у Министарском савиту ДФ Југослаије, послао је 28. априла 1945. Председништву народне владе Хрватске, у Шибеник, занимљив предлог. Он у овом допису прво одређује тадашње границе Војводине, следећим речима: – Војводина је на запад, према Хрватској допирала дотле, докле су војвођански партизански одреди и народно ослободилачке власти организовале ослободилачку борбу. То је било до Вуковара и до Винковаца…Праведним решењем питања границе Војводине на западу Срема према Славонији, односно према федералној Хрватској, затим решење питања Буњеваца-Шокаца-Хрвата у Бачкој…Питање Буњеваца-Шокаца-Хрвата у Бачкој не може и не треба да се реши можда неким одвајањем северо-западне Бачке, тј. краја између Суботице-Сомбора и Дунава, и припајањем тога краја Хрватској…Ако је потребно да Хрватска буде појачана извесним делом Војводине, природније би било да се Барања уклопи (преко Осијека) поред тога што у њој има Срба колико и Хрвата (види табелу И) и што раније није била саставни део Хрватске, него је у склопу Војводине ушла у састав Југославије. Овакво српско-хрватско разграничење назвали би бачко-барањском компензацијом. У том случају Дунав би постао природна граница Војводине…

Споменути попис становништва који прилаже друг Грегорић, наводи да у Бачкој има 92.217 Хрвата, док их у Барањи има 10.434, Буњевце засебно, не види у извештају комисије за попис. Сам град Суботица, према попису спроведеном у Краљевини Југославији 1931. , на који се у крајној линији Друг  и ослања, има званично 18.145 Буњеваца, (више него што читава Барања има Хрвата), и 683 Хрвата, а са спољним територијама града, број Буњеваца је 43.832, или 44,29% , Хрвата има укупно 880. или 0,89%. Значајан је поред Буњеваца, проценат Мађара од 38,73%, трећи по броју су Срби са 8,86%, а четврти Јевреји са 3,78%, Немци чине 1,99%.  И у допису, који је Грегорић доставио 14. јула 1945. Ради Прибићевићу, у Председништво Владе Хрватске, у којем га упознаје са дописом који је послао Председништву Министарског савета ДФЈ, о обустављању избора за народноослободилачке одборе у Војводини (да се због евентуалних нових граница, не спроводе још једаред), он барата са истим произвољним релацијама, јер каже да у Суботици има 65% Хрвата. Оваква математика, базира се и на значајном смањењу учешћа у укупном броју становника Немаца, Мађара и Јевреја. Комисија као да је споменуто, Грегорићево, научила напамет. Председник АВНОЈА др И. Рибар, у име свог Председништва, послао је 10. јула 1945. Председништву Министарског савета ДФЈ, извештај комисије за разграничење између Хрватске и Војводине. Чланови комисије, формиране 19.јуна 1945. са хрватске стране, били су Вицко Крстуловић, министар унутрашњих послова Народне владе Хрватске и Јерко Златарић, потпредседник Окружног НОО-а у Сомбору, родом из барањског села Гајић, а са српске стране Јован Веселинов – Жарко, секретар ЈНОФ-а Војводине и Милентије Поповић, министар унутрашњих послова Народне владе Србије. Председник је био црногорски кадар Милован Ђилас, министар за Црну Гору при савезној влади. Према извештају, спорне територије између Хрватске и Војводине (тако стоји) су срезови Суботица, Сомбор, Апатин, Оџаци –северно и североисточно од реке Дунава (Бачка). Даље се каже: – Срез Суботица насељен је у огромној већини Хрватима. Срез Сомбор од словенских мањина има релативну (незнатну) већину Срба и то распоређену тако да Срби имају већину у граду Сомбору, а Хрвати на селима…Иако је срез Суботица у апсолутној већини насељен компактним хрватским становништвом, комисија није могла доћи до закључка да би сјеверно од града Сомбора могао да се успостави један појас који би заједно са градом Суботицом припадао Хрватској. Тај појас био би једна неприродна творевина, која иако би имала огромну већину Хрвата, не би била целовито повезана, а град Суботицу, као крупни привредни и културни центар претворила би у периферски град, чије комуникације и читав привредни живот струје на југ, а не на запад. Укључење свих поменутих срезова у Хрватску не долази у обзир из простог разлога, што у неким од тих срезова Срби имају релативну (од словенског живља) већину. Зато је комисија сматрала да читава ова територија треба да остане Војводини. Разумије се, ако би се ова територија проширила на сјевер преко старе југословенско-мађарске границе и укључила у себе и Хрвате у простору Баје, који се налазе у Мађарској питање би се морало поново узети у претрес. Према томе је питање разграничења на том простору, сем осталог, уско повезано са питањем дефинитивног утврђивања граница Југославије на мировним и другим конференцијама.

Док смо ми Буњевци живели на компактном простору, док се нисмо верујући цару аустријском, разасули као граничари, све до Темишвара и Арада, нико нас није смео понижавати, без да то не зажали. То је и разлог зашто се свако истраживање, фундирано у прошло време, а које би могло бити чврст темељ за нове односе, који ће хтели то они сви, јал не, морати у новим временима омогућити одређену унутарбуњевачку кохезивност. Друге националне мањине, а нама тешко пада да смо ту где смо домаћини били, сад ми национална мањина, колико год да нас сад мало има, имају потпору и државе Србије и своје матичне државе. У вези с тим нашим несређеним статусом, у ком немамо матичну државу, боље казано, ниједна нас држава није признала да нам је баш она, матична држава експлицитно, било је речи 2005. кад су г. Никола Бабић, г. Ђуро Бошњак, г. Шиме Секулић и г. Јосип Бошњак, били примљени у кабинету ондашњег председника републике, г. Војислава Коштунице. Примио их је саветник г. Самарџић. У уводној речи, сомборски адвокат, правни заступник Бискупије у вриме Бискупа Лајче Будановића, г. Ђуро Бошњак, казао је, наравно на званичном државном – српском језику, између осталог и ово: „Поводом нацрта Закона о националним мањинама, Буњевци из Бачке сматрају да се њима мора признати статус државотворног, аутохтоног, конститутивног народа у држави Србији. Буњевци на то имају право, јер су у најважнијим тренуцима историје крајева у којима живе, показали своју конститутивност и државотворност као аутохтони народ…они су као милитари заједно са Србима били пресудни политички фактор код добијања статуса слободних краљевских градова Сомбора 1749 и Суботице 1782. године. Делећи заједничку судбину у Аустријској, а потом у Аустро-Угарској монархији, Буњевци се поново заједно са Србима изјашњавају за отцепљење њихових крајева од Угарске и припајање Србији…Ту су Буњевци одиграли пресудну улогу и управо се највише на њу и позивају тражећи своја већ једном стечена права. (Сетимо се  завршног текста са Велике народне скупштине у Новом Саду – Срби, Буњевци и остали…није то српска грешка, већ реална процена ондашње консталације.) У Сомбору је, на пример, тада по попису из марта месеца 1919. године било 8000 Буњеваца, 12000 Срба и укупно 29000 становника. Да је 8000 Буњеваца гласало за останак у Мађарској, Срби би били надгласани. Михаљ Карољи је тада већ радио на образовању послератне Мађарске и врло активно (обраћајући се прогласом – Буњевцима, Нијемцима, Румунима, Русинима, Сасима, Србима и Словацима – тим редоследом стоји у наслову. У Суботици где су Буњевци чинили велику већину, значај њихових гласова  просто је бијо пресудан, примедба И.П. ) на придобијању Буњеваца, обећавајући мноштво привилегија.  Напротив, Буњевци се прикључују и постају заједно са Србима носиоци захтева за отцепљењем од јужне Угарске и прикључење словенској браћи. Није се овде радило само о простој декларацији донетој дана 05. новембра 1918. на скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Сомбору и у Суботици 03. новембра 1918… После I светског рата, а након припојења својој браћи, Буњевци су у Сомбору и Суботици један од најважнијих политичких фактора, па тако у Сомбору на првим изборима добијају највише гласова. (Боже драги како та слика сад нестварно изгледа)…Имају своје посланике , добијају од куће Карађорђевићеве династије висока одликовања за своју храброст и рад на присаједињењу, они су дакле као аутохтони народ утврдили свој статус конститутивног, државотворног народа. Бране своју једину домовину и у ИИ светском рату. Подаци указују да ниједан Буњевац из Сомбора није био усташа, без обзира на то што се у то време не мали број Буњеваца изјашњавао за Хрвата, следећи радићевске идеје… национално право тражимо да нам се врати, јер смо га заслужено имали… стечено право… то право стекли смо дакле, нашом историјом, нашим ратовима, нашом конститутивношћу код добијања статуса слободних краљевских градова, нашом државотворношћу код стварања нове Србије и државе СХС и њеном одбраном у рату… међународно признање – то наше својство има и међународно признање Париске конференције. Тамо је код одлучивања држан у рукама учесника конференције акт у чијем наслову стоји реч Буњевци, а то су биле одлуке Скупштине Срба, Буњеваца и осталих словенских народа Баната, Бачке и Барање, што јесте било пресудно за разграничење са Мађарском по Трианонском уговору…. Тражимо право на изјашњавање, баш онако како нам то чл. 15 Универзалне декларације о људским правима Уједињених народа даје и како то предвиђа чл. 5. предлога овог закона, тражимо да сваки Буњевац јасно зна да се од сада може слободно изјаснити као Буњевац, да се тиме изјашњава за припадника једне државотворне, конститутивне и аутохтоне нације у овој земљи, да је ово његова једина домовина, да ће свако у овој земљи па и ван ње овакво његово изјашњавање примити с поштовањем и уважавањем. Ако се он после тога не изјасни као Буњевац, ми ћемо и њега ипак поштовати, јер је одлуку донео сам за себе, а не неко други за њега.

Ако погледамо како је у „Службеном листу Аутономне Покрајине Војводине у Народној Републици Србији“ број 40. од 9. октобра 1946, а на основу одлуке Президијума Народне Скупштине Републике Србије од 27. септембра исте године, изгледао „Закон о административно-територијалној подели Аутономне Покрајине Војводине“, видећемо, опет је за неповеровати, ал’ идимо редом.

Члан 1. „Подручје Аутономне покрајине Војводине обухвата део територије Народне Републике Србије који се граничи:почев од реке Саве западно од места Сремска Рача, у правцу севера, границом Народне Републике Србије према Народној Републици Хрватској све до државне границе према Мађарској; одатле државном границом према Мађарској, па државном границом према Румунији до Дунава; затим матицом Дунава узводно до границе атара насеља Крњача, па границом атара насеља Крњача до Дунава остављајући ово насеље ван подручја Аутономне Покрајине Војводине, а одатле узводно матицом Дунава до границе града Земуна до реке Саве, остављајући град Земун са аеродромом ван подручја Аутономне Покрајине Војводине, а одатле матицом реке Саве узводно до полазне тачке“.

Члан 3. Градови: Нови Сад са Петроварадином, Сомбор, Сента, Сремска Митровица, Панчево са Војловицом, Петровград са Горњом Мужљом, Велика Кикинда, Вршац и град Суботица са Бајмоком…

Члан 4. Административни срезови на подручју Аутономне Покрајине Војводине су: Новосадски,

Жабаљски, Старобечејски, Бачкопаланачки, Сомборски, Кулски, Оџачки, Бачкотополски (са насељем Нови Жедник), Сенћански, Земунски, Старопазовачки, Румски, Сремскомитровачки, Шидски, Панчевачки, Алибунарски, Ковински, Вршачки (између осталих са насиљем Банатска Суботица –примедба И.П.), Севернопетровградски, Јужнопетровградски, Кнежевачки, Кикиндски и Јашатомићки.

Мислите ли можда да су и Президијум народне Скупштине, Народне Републике Србије и ови у Службеном листу Војводине, оманули заборављајући да је Суботица као трећи град (онда) по површини, после Београда и Загреба, грешком изостала са пописа срезова? Ако пажљивије прочитамо места која су наведена да спадају у поједине срезове, видећемо да Суботица није наведена ни као део каквог ближег, јел не дај Боже даљег среза, истина сетили су се  Банатске Суботице. Сетили су се, ето и  Новог Жедника, па га метнули у Бачкотополски срез, ал’ с друге стране пута од 5 метара ширине, Старог Жедника нема. Не можете веровати да то нисте знали, ал’ ипак, ако будете имали среће, да дођете до споменутог Службеног листа, уверићете се. У следеће две године ова грешка није исправљена.

И тако, претходни захтеви још увек стоје ни ту ни тамо, решење „славног“ ГНООВ-А, шире гледано, посредно је метнуто ван снаге формирањем Националног савета буњевачке националне мањине, али баш онако, да когод каже и у Службеном листу објави, ко је за то позитивно овлашћен – одлуком том, од дана тог, споменутог простачког малтретирања у здрав разум нема више, акт је метнут ван снаге, никад више га нико, у мултиетничкој и мултиконфесионалној Војводини, у држави Србији, не сме примењивати, јер следи санкција од…, још нико да узме у поступак, па да одахнемо душом. Макар да се споменута посредност укидања, гдегод акцептира на каквом државном месту, па да се бар на то позивамо. Кога срце искрено боли, што они који би морали већ по својој вокацији, следити круцијалну мисао бискупа Ивана Антуновића, да су Буњевци старији народ и од Срба и од Хрвата (Расправа), и који не желе скренути ни на једну другу, себи туђу страну, ти с правом очекују више одређености, а мање правне дисперзије ставова.

 

У Суботици, 05. децембар 2007.

Политиколог Звонко Стантић
***

 

 

 

 

 

 

 

 

Дух времена у актуелном ходу цивилизације руши све границе па и најизолованијих народа и држава. Идеал западноевропске цивилизације, са америчком позлатом, која је запалила свећу са оба краја, у климаксу и хаосу нестаје. А не тако давна либералистичко- мондијалистички њен талас саткао је своју скалу вредности: без Бога, без породице, без нације. Бога је заменио Златним телетом, Господа Уживањем, Свети Дух Бомбом-Ракетом. По тој скали вредности није важно којим путевима се долази до Новца, фанатично се хрли за Уживањем, а Бомбом-Ракетом отима све што има највећу материјалну вредност.

 

Етичке бране су разваљене па примитивизам, лаж, пљачкање и тровање народа, корупција, бандитизам, убиства и масовна истребљења људи и народа постали су наша реалност и нормалност. Званично све ово диктирају међународне корпорације, а спроводе краљеви, цареви, председници, владе и њихови министри (читај: извршни секретари!) држава, папе, патријарси и ајатоласи светских религија и њихови подизвођачи. Идеали су им да поседују милијарде новца, читава острва, фабрике, виле, приватне авионе, а њиховим подизвођачима да возе џипове.

 

Печат сваког народа је језик, кôд писмо, а верују етика. Срби (са ”нашим савезницима”) су свој печат (српски језик) раздробили на 4 политичка језика, кôд (српско ћирилично писмо) згњечили, а верују (светосавље) расточили.

Свети Сава је окупљао децу око себе и цркава својих и наших. Као прави чувар стада Божјег, као стари добри учитељ и истински духовник тепао је деци и учио их вери, језику и писму српском у цркви, а данашњи патријарси, владике, и већина свештеника брекћу и деци и родитељима у расејању: ”Нисмо ми ту да учимо децу језику и писму него веронауци!” Заједно са последњим срамотницима, властодршцима, пљачкашима народа називају српску децу и омладину ”страним плаћеницима”, ”усташама” и ”фашистима” само зато што мирно протестују против стања у друштву у коме лаж, корупција, безакоње, убиства, бела куга и исељавање из отаџбине галопирају.

 

Студенти и средњошколци и њихови учитељи, наставници и професори у Србији данас чине велика жртвовања: проводе дане и ноћи у својим школама и факултетима, на мирним протестима испред Председништва, Владе, Парламента, тужилаштава, судова, националне телевизије и таблоида тражећи да раде свој посао. Боре се против корупције и сијасет непочинстава корумпиране власти због које народ страда. Називају их ”руљом” и ”терористима” и газе их аутомобилима, ломе им вилице и лобање палицама и пендрецима. Губе читаву школску годину, јер им дипломе у Србији ништа не значе ако се не упишу у владајућу партију. А ако и добију посао у Србији, шефови ће им бити они који су купили или фалсификовали дипломе и којима је сва стручност у полтронисању режиму Вучић-Брнабић. Студенти су шест месеци, по зими, снегу и киши, пешачили или возили бицикле уздуж и попреко Србије и Европе ширећи љубав и тражећи слободу и правду да остану да раде у својој земљи, а не да одлазе у печалбу као што су деценијама радиле генерације и генерације грађана Србије, па се изједначио број њених грађана у расејању и у Србији.

 

Младост Србије подноси велику жртву и велику част заслужује. Народ то препознаје и масовно им се придружује. И расплакали су, и развеселили, и ослободили грађане Србије у свим градовима и селима кроз које су пролазили. Грађани су препознали да студенти доносе слободу, љубав и наду и масовно им прилазе, помажу и охрабрују. Зато се у Београду окупило пола милиона народа 15. марта на најбројнијим демонстрацијама у историји Србије. Претећи им све време протеста председник је овога пута на студенте и народ испалио неку врсту ваздушног топа, желећи да изазове страх, панику и стампедо, али су и то студенти и народ стојички поднели. Највећа иронија корумпираног режима била је да, уместо да казни оне који су то урадили, председник и тужилаштво су запретили кривичним пријавама онима који су тражили лекарску помоћ због повреда од ваздушног удара тог недозвољеног електронског оружја. Нема погрдне речи којом их представници режима и њихови слугански медији нису назвали. Последњим режимским срамотницима придружио се и патријарх српски и његове однарођене владике (нарочито крушевачки и бачки!).

 

Придружио им се и весели патријарх српски и његов шаптач, епископ бачки, у курирској служби председника А. В. да скокну до Москве и клевећу српску младост пред председником и патријархом Русије да води ”обојену револуцију”. Насупрот њима, прваци из народа су студенте Србије предложили за Нобелову награду, а пет часних владика митрополита и архиепископа српских подржали су студенте (црногорско-приморски, жички, захумско-херцеговачки, архиепископ западноамерички и источноамерички!).

 

За све то време, од мартовског полумилионског протеста у Београду, председник Србије се оградио прастарим, поквареним тракторима и гвозденим оградама око Председништва и цео Пионирски парк прекрио турским белим чадорима, препуним батинаша, робијаша, разбојника, паравојника и покојег ”ђација” (”студент који хоће да учи”). Неки су шатори препуни и оружја. Очекивати је да се тамо пресели ускоро и патријарх пошто је изабрао страну, а нема простора да постави турске чадоре, тракторе и двоструке ограде око Патријаршије.

 

Недавно сам упутио кратко писмо грађанима Србије и других отетих и отуђених српских земаља, како се чуду начудити не могу, да су успели председник Србије и патријарх српски да српски народ изгуби поверење и у две српске институције у које је народ вековима веровао: Српска православна црква и Војска Србије. До мог чуђења и стања у Србији довео је материјалистички идеал којим живе и председник Србије и патријарх Српске православне цркве и извршни секретари у њиховим комитетима из којих они сагласно и коруптивно диригују и владају. И Држава и Црква личе ми на ауторитарне партије којима они владају.

 

Поменуто моје кратко писмо које је објавио портал ЧОВЕК ОД РЕЧИ 22. марта 2025. коментарисао је 24. марта професор Иван Д. Куљанчић. Ево тог коментара:

„ Драги господине Радомире,
Одлично сте то срочили, као да је из моје главе изашло!
Свака част, све што сте написали потпуно подржавам, поготову ово за лицемерног и режимског патријарха Профитирија.
Знам га већ 35 година, још када је долазио на Огледно добро Пољопривредног факултета у Новом Саду у Сремским Карловцима. Куповао је вино и ракију од нас, па онда препаковао у манастиру Ковиљ и продавао као манастирско!
Тамо је данас устројио дестилерију, која прерађује 1.000 тона воћа годишње, те производи стотине хиљада литара ракије!!!
Да ли је то посао цркве и монаштва, да подржава алкохолизам, или да се бори против њега!?
Поред дестилерије имају и пивару, замислите, нечувено!!!
Када сам се скоро вратио из посете манастиру, данима нисам могао да дођем себи!
С вером у Бога, поздрављам Вас,

Проф. др Иван Д. Куљанчић
Пољопривредни Факултет Нови Сад
Департман за воћарство, виноградарство,
хортикултуру и пејзажну архитектуру“

 

После овог коментара проф. Куљанчића више се не чудим што се наречени индустијалац алкохола из Ковиља, у чину патријарха, проводио у Лас Вегасу, са Жељком Митровићем, што је био члан РЕМА под којим је бокорио шљам и неукус у електронским медијима и што је у чину курира, са својим гуруом, оговарао српске студенте на канабету председника моћне туђе земље. Ишао је за својим материјалистичким идеалом, иако је учио заповести апостола и јеванђелисте Матеја: НЕ ИДИТЕ ЗА ЗЛАТНИМ РУНОМ – НЕ ВУЦИТЕ У ТУЂЕМ ЈАРМУ!

 

Пре три дана, 27. априла 2025. године, обележен је “Дан сећања на жртве злочина геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској – у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.

Александар Вучић, председник Републике Србије, подсетио је да је Јасеновац “функционисао” и првих мајских дана последње ратне године јер се партизанске јединице нису “удостојиле” да се упусте у његово заузимање и ослобађање његових преосталих заточеника, али се није сетио да каже како је тај логор све до тада био под “високом” заштитом врховног партизанског команданта Јосипа броЗЛА, у свету “признатог” за једног од десет највећих зло чинаца 20. века.

 

Милорад Додик, председник Репубике Србске, био је нешто “информативнији” јер се помињући само “босанске” Србе и Србе из Србије – “осталих” нема, нарочито Крајишника, они као да су непостојећа врста – похвалио да је био у Јерусалиму, да је тамо посетио јеврејски меморијални центар Јад Вашем који пише да је у Јасеновцу страдало 500.000 Срба, те да је “то записано за сва времена”. Прихватио је ту цифру и не помишљајући да се бави другоратном шестмилионском јеврејском жртвом у коју је, с обзиром на сродство “по женске линије”, могло бити урачунато било чије познато име, али се зато сажалио над злом судбином које стотине или неке ситне хиљаде савремених Израелаца страдалих док су убијали можда и стотину хиљада Палестинаца, највећим делом деце, жена, болесних и старих. Да се овде не бавимо ововременом двомесечном блокадом којом је Израел онемогућио дотурање хуманитарне помоћи већ изгладнелим Палестинцима у Гази.

 

Цифру од 500.000 Срба “монструозно убијених” у Јасеновцу, у лету је прихватила телевизија “Информер” јер, побогу, установио ју је један Председник, чиме се успоставља нова лицитациона “трка”.

Кажем тако јер све док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:

а. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. године известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

б. Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

в. Израелски Јад-Вашем 700.000;

г. Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

д. Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (МКИЈ), у којој је са подручја некадашње Југославије деловао, као њен председник, само др Србољуб Живановић (1933-2024), сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам он сам саопштава интервјуом за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

ђ. Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

е. Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500-600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700.000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;

ж.. Исти тај енциклопедијски текст казује и да “тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”.

з. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

 

Потрага за истином о хрватским злочинима над србским народом и у Јасеновцу и другде, онемогућена је и самом броЗЛОвом изјавом с почетка новембра 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. Само то било је комунистима довољно да врло брзо “заташкају” Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Стеви Крајачићу, једином човеку од броЗЛОовог неограниченог поверења и његовом изасланику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује “да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.

 

Без обзира на све довде изложено, Србољуб Живановић могао је на једном састанку у Њујорку саопштити “да смо дошли до имена 1.371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у Независној Држави Хрватској (НДХ). Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда”.

 

Живановић даље истиче да је хрватска власт његовог времена заступала став “да је злочин почињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина” а да он непрекидно поставља питање “како ћемо утврдити имена оних жртава које су, на пример, изгореле у Пећилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима куване, а од њихове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, помешан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили преко Црвеног крста. Не знамо ни имена жртава које су као острва лешева која су пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојше у Београду. Сматра се да је у њој сахрањено око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су, по нечијем наређењу, одвезена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико и не зна да је ту масовна гробница. Много лешева било је и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила”. Али шта му је то све вредело кад су у међувремену стасали мајстори који “под реп кољу”.

 

Најпре др Вељко Ђурић Мишина (1953) као “историјски” шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, који је, у складу са сопственим “открићем” да некакви тамо немачки “специјалци” – Глез фон Хорстенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опу-номоћени генерал код усташке Хрватске, и Херман Нојбахер (1893-1960), специјални немачки изасланик за Балкан – појма немају, присвојио сва овлашћења да медитује о “срећној” Хрватској и њеном “срећном народу” који увек зна шта жели. Ово последње чак и кад се 1903. пожели да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све хрватско да буде римокатоличко, што укључује и србско страдално “уживање” у Независној Држави Хрватској (1941-1945). Па се, тако, 6. јуна 2021. године од Мишине могло сазнати да је Хорстенау “прескочио неколико чињеница битних за разумевање контекста”, а да су Нојбахерови “елаборати писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”. Ту “нерелевантност” и “непроверљивост”, али не бавећи се “секундарношћу” и “индиректношћу”, др Ђурић пошире је “дал елаборират” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав исто(не)мислећи Н1, када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и бројка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на то, он ће “признати” да то није коначан податак, већ слободна процена сведока”.

 

У “геноцидном” Музеју наслеђујући Мишину и од Добрице Ћосића позајмљујући мисао да “ми лажемо да бисмо обманули себе… лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно”, сам је Дејан Ристић (1972) представио себе – ко је, шта је и против кога дејствује као “стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем” – изјавом од 24. јула 2022. године да Јасеновац треба да буде “место помирења Срба и Хрвата и да је нужно да се дође до заједничке спознаје зашто се догодио и које је све трагичне последице оставио, да би могли да живе као добри суседи или у оквиру ширих интеграција. Данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило од 1941. до 1945. године, али и те како могу бити одговорне за извртање чињеница, негирања злочина или њихово минимизирање” .

 

У доколичком покушају да се позабави историјом, Ристић ће 18. августа 2021. године поручити “некима” да се ни за живу главу не упуштају у преправљање “историје и истине о холокаусту и истини о догађајима у злогласном усташком логору  у Другом светском рату”, јер се у Музејевим “базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту”.

Истина, то је нешто више од цифре којом се поштапао Фрањо Туђман (1922-1999), најновији “Отац Домовине”, али Дејану Ристићу врло је стало да се од ње премного не одмакне.

 

Баш тако, јер се ваљда само у Земљи Србији може десити да један редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, др Никола Самарџић по имену, на “твитеру” “лајкује” објаву којом је некакав анонимус представљен цифром “666” – са жигом звери – изнеписменио да је “Србија у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили Спц, измислили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову”, због чега је “Јасеновац одговор на њихову владавину, нема већих злотвора”…

 

Брину ли такви злотвори о србској прошлости, о србском националном бићу и његовој духовности, не треба се чудити што бројна младеж у Србији већ данас не зна шта је то Јасеновац, а ако и зна – “зна” да је током Другог светског рата у њему било одмаралиште за Србе и да су они, Срби, тај рат преживели захваљујући баш томе одмаралишту, у једној заветрини много удаљеној од ратних страхота.

 

Само због таквога “знања”, пре двадесетак дана ваљало је унезверитетима у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду и њиховим разним ко-лекторима, ректорима, деканима, профаним провизоријима, родноравноправним провизијама и којекаквим другим наставцима највише неуке, послати краћу поруку:

Уместо да се бавите најплеменитим од свих послова – образовањем и васпитавањем србске младежи – ви сте се упустили у најпростачкију издају србских националних интереса, за рачун неког тамо јаловог Запада, данас фашикратског, који се, по “инструкцијама ватиканским, већ више од дванаест векова упорно труди да Србе (и Русе, србско племе од искона), почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације, најпростачкијим геноцидним радњама уништи из корена и србска цивилизацијска достигнућа припише себи.

 

Ако су вам, ко зна због чега, сазнања о збивањима током поменутих дванаест векова била недоступна, имате довољно година да бисте, у оном “више од дванаест” (августа 1992), могли чути како је римски папа, Пољак Војтила, позвао чланице Западноевропске уније и Северноатлантског војног пакта да поведу крсташки рат против Срба.

 

Данас, не могући да сам оствари оно што је вековима осмишљавао и покушавао, поменути фашикратски Запад упрегао је вас да, као служинчад, поверене вам невине и наивне васпитанике “упослите” да коначно, за њих, обаве замишљени прљав посао.

 

Није лоше подсетити вас да свету није непозната и “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обавезу да се уништи “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.

Међу њима и они који су издали своје, јер, такви какви су, и ви уз њих, били би од штете и “победницима”.

***

На крају, да неко не би приговорио како је ово прича само о Србима, ваља знати да су хрватске жртве “осталих народа и народности”, посебно циганске, за Хрвате биле “колатерална штета”, а доцније претварање Цигана у Роме изведено је са циљем да се за живота ове генерације избрише назив Циганин, не би ли се кроз две или три генерације сви Цигани саживели с управо натуреним називом. Тада би постало потпуно неинтересантно свако подсећање на циганске жртве у Јасеновцу, рецимо, и на геноцид над Циганима у истој тој усташкој Хрватској. Југословенски предлог Светском циганском конгресу да се прихвати промена, прошао је и то је, несумњиво, велика подвала и савременим и будућим Циганима.

 

Мимо тога, ваља знати да назив “Циганин” ни по чему није увредљив, он казује и о циганском доприносу европској култури и цивилизацији, али не у музици, песми и игри – како се обично мисли – већ у металургији. Наиме, Цигани су у Европу дошли уз турску војску, као занатлије, оружари. Ту су се, нерасположени за ратовање и у условима турске “војне пасивности”, односно ненапредовањем према Западу, одмицали од војске, забатаљивали постепено своја металска занимања и окретали се музици. Не само да Цигани нису допринели развоју србске и маџарске музике, на пример, како се обично мисли, већ су те две националне музике и искварили. А да су у металству оставили трага, казује и чињеница да су у Црној Гори, доскора, они који су се бавили обрадом метала (ковачи, бравари, и слично), називани циганима. Било је небитно да ли се радило о Циганима или домаћем живљу.

 

А пре подоста година, један свештеник, тада парох у новосадском насељу Шангај, испричао је да је после обављеног крштења у једној циганској кући, сео за сто и уписујући податке за књигу крштених, као националност нагласио “Ром”.

Запрепашћен оним што је чуо, деда тек крштеног детета зинуо у попа: “Шта причаш, попе, Роми су цигански комунисти, ми смо Цигани”.

 

И данас би све у српском народу требало да буде у црнини и жалости за нашим јасеновачким мученицима убијеним на правди Бога на најбруталнији и најокрутији начин од кад је света и то само зато што су рођени као Срби и крштени у СПЦ.

 

Данас би сваки Србин требало да се сећа највећег стратишта српског народа, хрватског логора Јасеновац!

 

Где су студенти и остали Срби да иду пешке да одају пошту стотинама хиљада побијених на најбруталнији начин Срба у Јасеновцу?

 

На данашњи дан, 7 месеци након уласка Титових партизана у Београд и 16 дана пред званични завршетак Другог светског рата, извршен је пробој логораша у хрватској фабрици смрти логору Јасеновац.

 

Пошто логораше Јасеновца нико није ослобађао у већ „ослобођеној“ Југославији и пошто је логор смрти Јасеновац наставио да ради пуном паром, преостали преживели логораши су схватили да ће их њихови хрватски тлачитељи спалити или бацити у Саву пре него што логор престане са радом.

 

Видевши да им Тито и партизани не долазе у помоћ, одлучено је да логораши сами изврше јуриш и на тај начин, ризикујући своје животе, покушају да можда спасу неки живот.

 

Зато је на данашњи дан 1945. године, више од 600, од преосталих 1073 логораша, заточених у јасеновачкој Циглани, извршило пробој голим животима и без оружја када су схватили да их чека сигурна смрт.

 

Пробој је преживело само њих 117. Истог дана, пробој је извршило и 147 заточеника у јасеновачкој Кожари, од којих је преживело само њих 11.

 

Међутим, јасеновачки логор и поред пробоја преживелих заточеника није у суштини престао са „радом“ све до 4. маја 1945. године, дакле само пет дана пред званичан крај Другог светског рата.

 

У данима између пробоја логораша 22. априла и 4. маја 1945. године, када коначно Титови партизани улазе у комплекс логора, усташе су данима спаљивале преостале лешеве, уништавале архиву, дизале логорске зграде у ваздух, уништавајући несметано сваки траг постојања најстрашнијег логора у историји човечанства, фабрике смрти Јасеновца.

 

Први мај 1945. године у читавој земљи је свечано парадама и цвећем прослављен комунистички Празник рада, док су у исто време усташе остављене да у Јасеновцу уништавају сваки траг о постојању те фабрике смрти!

 

Највећа срамота Титове власти је то што је Јасеновац радио пуном паром практично до самог званичног завршетка Другог светског рата, који је окончан 9. маја 1945. године.

 

Значи, Јасеновац је наставио са „радом“, иако су совјетски тенкови довели Тита на власт и ослободили већину земље још септембру и октобру 1944. године.

 

Нико, почев од Тита и свих његових партизана, прстом није мрднуо како би спречио одвођење и убијање Срба, иако су ефективно држали власт у земљи 7 месеци немо посматрајући „рад“ треће највеће нацистичке фабрике смрти по броју жртава у Европи.

 

Штавише, и током трајања Сремског фронта и након одласка Немаца у групе армије Ф са Сремског фронта (падом Беча) 13. априла 1945. године, Тито није наредио напредовање његове војске НОВЈ према Јасеновцу.

 

Да не помињемо читаве 64 бригаде на подручју Хрватске, тзв. НОВ Хрватске, које су биле најбројнија формација Титове војске још од средине 1943. године и које све време стоје иза леђа Јасеновца. Та формација НОВ Хрватске никада није пришла билзу Јасеновцу.

 

Али оно што је ипак најгоре и нама потпуно необјашњиво, почев од 1941. године партизани имају главницу својих снага у непосредној близини Јасеновца, преко пута реке Саве у Босни, а почев од маја 1943. године имају са друге стране Саве читав Славонски корпус НОВЈ, који у Славонији не чини ништа. Славонски корпус са десетином хиљада војника никада не добија наредбу да нападне усташе и Јасеновац са леђа, док им за то време усташе некажњено убијају чланове фамилије. Штавише, Славонски корпус чак не напада ни Загреб, нити партизани икада праве пробој у правцу запада и Загреба.

 

Тешко је, услед тежине свих ових чињеница, објаснити парадокс Срба Крајишника и Срба из Босне и Славоније, који одушевљено приступају партизанима (и до средине 1943. године чине више од 90% партизана) и да они као Срби јуришају на челу са једним Хрватом на Београд и траже да се обрачунају са својим сународницима „класним непријатељима“ и четницима, док им Хрвати пред носем затиру породице у јасеновачком паклу.

 

Иако је Тито (уз сугестије Коче Поповића и Пека Дапчевића) лично бирао мете „савезничких бомбардовања“ током 1944. године, сатирући српске градове, Тито никада није тражио бомбардовање логора Јасеновац или пруга, путева и осталих саобраћајница које су водиле логораше логору Јасеновац.

 

У исто време су Тито, Коча Поповић и Пеко Дапчевић тражили и добили од Британаца да британски бомбардери изврше стравична бомбардовања српских градова попут Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице, Никшића, Крагујевца итд.

 

Поред тога, никада нису захтевали ни од совјетске Црвене армије да, након „ослобођења“ Београда, крену ка Бечу преко Јасеновца, Загреба и Марибора (ближим путем), већ су Совјети, после Београда, пошли право на Будимпешту.

 

За разлику од Титових партизана, совјетски, амерички и британски војници су своје акције ослобађања Европе првенствено усмерили на ослобађање преосталих заточеника немачких концентрационих логора, па су тако редом ослобађани Аушвиц, Матхаузен, Дахау, Треблинка итд. Тита и његове партизане то није интересовало.

 

Јасеновац је био једини нацистички логор који је остављен да ради пуном паром све до 5 дана пред званични завршетак Другог светског рата.

 

Јасеновац је и једини логор чији су заточеници сами себе ослободили, без било чије помоћи и подршке са стране.

 

Јасеновац је једини концентрациони логор у Европи који је потпуно срушен до темеља, тако да ниједна зграда или жичана ограда не остане и не подсећа на ужас најбруталнијег и најмонструознијег логора у историји човечанства.

 

Уз то, Тито и његови партизани су допустили да већина од јасеновачких убица никада не одговара, па су они побегли у Латинску Америку, Аустралију, САД, Немачку и Шпанију, где су наставили да живе као слободни људи и да се баве хрватском пропагандом.

 

За разлику од партизана, хронично ненаоружани четници као герила, нису били у могућности да фронтално ратују против троструког непријатеља (Немаца, усташа и партизана) у мочварном, равничарском пределу како би пришли Јасеновцу.

 

Зато Дража Михаиловић одлучује да се центар ослободилачке борбе већ крајем 1941. године пренесе на Независну Државу Хрватску и да се заузму што већи простори у ком живе етнички Срби, како би се на тај начин спречило одвођење српских цивила у Јасеновац и покољи Срба од стране хрватских усташких крволока.

 

И тако је било, где су четници држали територију, ту није било усташких покоља и одвођења српског народа у Јасеновац. Где су партизани држали територију, ту су највећа стратишта српског народа. Упоредите само две планине које су држали четници и партизани — Мањачу и Козару.

 

Преузето са „фејсбука“

10. априла, док сам припремао специјално издање часописа ОРЕР посвећено односима Јермена и Ватикана, историјским везама, истакнутим јерменским кардиналима и Јерменима који раде у Ватикану, експлодирала је вест дана. Изложба „Хришћанство у Азербејџану: Историја Цркве“ отворена је на Папском универзитету Грегоријана у Риму под покровитељством Амбасаде Азербејџана. Конференција о историјским дисторзијама под називом „Историја и модерна времена“.То што Азербејџан годинама покушава да средиште католичког света претвори у проазербејџанско, уз подршку долара, није ништа ново. Међутим, страшно је ставити на продају јерменско хришћанско наслеђе, постати саучесник у амбицијама геноцидног Азербејџана и затворити очи пред присвајањем или уништавањем јерменског хришћанског наслеђа искривљавањем историје и стварности.

Азербејџанска страна је, пошто је одлично научила лекције да Јермени умеју благовремено да осујете њено злочињење, до последњег тренутка чувала у тајности организацију такозване конференције, схватајући да би јерменска страна могла да се умеша. Али оно што више изненађује је понашање тих италијанских или страних научника, од којих су неки пристали да учествују, а неки нису, али нису ни обавестили јерменску страну о очекиваном антијерменском догађају. А Ватикан или Универзитет Грегоријана нису имали храбрости да позову јерменске научнике.

Наравно, јерменска заједница у Риму, Матично седиште Светог Ечмијадзина, Јерусалимска патријаршија дали су оштре изјаве, јерменска амбасада при Светој столици и представник Јерменске апостолске цркве у Ватикану раде, али, нажалост, све ово више неће имати исти утицај као вођа Јерменске католичке цркве и црквено деловање Патријарха и захтев да се кривци казне.

Племенита духовна класа Ватикана такође мора да подигне свој глас против таквих антихришћанских пракси.

Драги Јермени католици, ви сте пуноправни чланови те цркве. Јерменски католици су служили вековима, и стога имате одлучнији глас и захтев од мале католичке заједнице расуте широм Азербејџана.  Време је да једном заувек дамо достојан одговор на азербејџанске експанзионистичке амбиције и спречимо одржавање оваквих догађаја. То је неопходно не само за народ Арцаха, за народ Јерменије, за сваког хришћанског Јерменина, већ пре свега за вас, јер сте и ви носилац културног и хришћанског наслеђа јерменског народа.

Ватикан је лако ставио хришћанство на продају. Ко плати превише, сматраће се и хришћанином, чиме ће дискредитовати цео хришћански свет.  У нашим турбулентним данима, када се цео светски поредак мења, ми Јермени морамо да се заузмемо за своје наслеђе, своју историју, своју веру и своју државу, без обзира на бујичне ударе изнутра и споља.

Застаните и размислите шта би рекао блажени кардинал Агађанијан (Кардинал Петрос Григор Агађанјан, 1895-1971) када би на тренутак оживео. Уверен сам да би, као шамар Католичкој цркви, одбио канонизацију. Григор Нарекаци би одбацио космичку доктрину. Статуа Светог Григорија Просветитеља би отишла из Ватикана. Будући да су носиоци јерменства и хришћанских вредности, не би желели да своје име везују за цркву која продаје јерменску веру и наслеђе. Због тога, да се следећи римски папа не би извинио јерменском народу што је саучесник у злоупотребама које су над њим почињене, званични Ватикан мора данас дати објашњење и исправити своје пропусте и грешке. Сутра ће бити касно.

 

Хакоб Асатрјан

ОРЕР  Европски часопис – Праг

 

Македонци су открили далеке своје сроднике негде у подножју Хималаја: веле да су се тамо зауставили неки војници Александра Македонског (рањени, болесни, изнемогли), запамтили да су Македонци, сачували много македонских речи (глаголи бара, се вика, врне, вади, турне, урне, ‘рга, гази, именице шака, гурелка, бара, чука, легуш, прилог оломнани, речца ле, суфикс –мина: петмина).

Необавештен – какав је, потписник ових редова не зна кад су Хунзи „ушли“ у македонски језик, чује да је Илија Чашуле, у реномираним светским часописима који се баве проблемима индоевропеистике, о њиховом језику написао више расправа. И сазнаје да је један од првих македонских комуниста, на самом почетку XX века, изјавио да Македонци нису ни „Срби ни Бугари, него просто Македонци“ и да ни они први ни они други не треба да „забораве да је Македонија само за Македонце“. Он је, међутим, пропустио прилику да Србима и Бугарима дода и Грке, који (у много последњих деценија) Македонце много више „секирају“ него и Срби и Бугари заједно: Грци знају да је Македонија била она област која је, по историји и географији, одређивана као Егејска Македонија (звала се и Беломорска Македонија), на северозападу обухватала Охрид, на истоку – Пиринску Македонију, а на северу допирала само – до Демир Капије. И иза тога остала и нека друга чудна сведочанства, а међу њима и она да је сав тај простор, од источних међа Пиринске Македоније па до утока Вита у Дунав, одређиван као српски Шоплук, да је у његовом егејском делу живело 85% Срба (у самом Солуну – 11000, Грка – 14000, Турака – 20000, Јевреја – 60000, при чему се зна да су тамо Турци дошли почетком XV века, Јевреји на његовом крају, а Бугари се нигде не помињу).

Све то, међутим, Македонцима не допире до свести: они се упорно „свађају“ с Грцима, који су те просторе анектирали после Првог балканског рата, тамо истребили, заједно с Бугарима, први милион Срба у XX веку и узели тапију и на Егејску Македонију и на македонско име. И по тој основи „нове Македонце“ натерали да „промене име“ и тиме их уписали у народе којима је свеједно како ће се звати. „Македонци“ су покушали да „растегну“ свој нови „национални покривач“ преко српских немањићких простора, али Брозово Илинданско кумство из 1944. године било је довољно једино да им замаже „нову националну памет“ и да покаже да је од ње плића и неутемељенија могла бити једино бугарска, пре свега тиме што је подигла „грчки европски барјак“ захтевом да Македонија „призна своје бугарске језичке (и друге) корене“. А колико је све то незасновано и бесмислено, може показати чињеница да су се Бугари на Балкану први пут нашли крајем седмог века (и до Солуна могли стизати једино као пљачкаши), а [Егејски] Македонци као Срби старији су од њих макар који миленијум…

Тако се сва прича о„Хунза-Македонцима“ своди на фантазију: Александар Македонски био је егејски Македонац, а само „Брозови Македонци“ могу објаснити како се у њихову данашњу памет може увезати оно што се пре више од два миленијума догађало на просторима од Демир Капије до подножја Хималаја.

Македонци су, и тада и данас, могли бити једино – српско племе. Па и „Хунза-Македонци“ – као њихов далеки случајни огранак.