Аутор: admin

Македонци су открили далеке своје сроднике негде у подножју Хималаја: веле да су се тамо зауставили неки војници Александра Македонског (рањени, болесни, изнемогли), запамтили да су Македонци, сачували много македонских речи (глаголи бара, се вика, врне, вади, турне, урне, ‘рга, гази, именице шака, гурелка, бара, чука, легуш, прилог оломнани, речца ле, суфикс –мина: петмина).

Необавештен – какав је, потписник ових редова не зна кад су Хунзи „ушли“ у македонски језик, чује да је Илија Чашуле, у реномираним светским часописима који се баве проблемима индоевропеистике, о њиховом језику написао више расправа. И сазнаје да је један од првих македонских комуниста, на самом почетку XX века, изјавио да Македонци нису ни „Срби ни Бугари, него просто Македонци“ и да ни они први ни они други не треба да „забораве да је Македонија само за Македонце“. Он је, међутим, пропустио прилику да Србима и Бугарима дода и Грке, који (у много последњих деценија) Македонце много више „секирају“ него и Срби и Бугари заједно: Грци знају да је Македонија била она област која је, по историји и географији, одређивана као Егејска Македонија (звала се и Беломорска Македонија), на северозападу обухватала Охрид, на истоку – Пиринску Македонију, а на северу допирала само – до Демир Капије. И иза тога остала и нека друга чудна сведочанства, а међу њима и она да је сав тај простор, од источних међа Пиринске Македоније па до утока Вита у Дунав, одређиван као српски Шоплук, да је у његовом егејском делу живело 85% Срба (у самом Солуну – 11000, Грка – 14000, Турака – 20000, Јевреја – 60000, при чему се зна да су тамо Турци дошли почетком XV века, Јевреји на његовом крају, а Бугари се нигде не помињу).

Све то, међутим, Македонцима не допире до свести: они се упорно „свађају“ с Грцима, који су те просторе анектирали после Првог балканског рата, тамо истребили, заједно с Бугарима, први милион Срба у XX веку и узели тапију и на Егејску Македонију и на македонско име. И по тој основи „нове Македонце“ натерали да „промене име“ и тиме их уписали у народе којима је свеједно како ће се звати. „Македонци“ су покушали да „растегну“ свој нови „национални покривач“ преко српских немањићких простора, али Брозово Илинданско кумство из 1944. године било је довољно једино да им замаже „нову националну памет“ и да покаже да је од ње плића и неутемељенија могла бити једино бугарска, пре свега тиме што је подигла „грчки европски барјак“ захтевом да Македонија „призна своје бугарске језичке (и друге) корене“. А колико је све то незасновано и бесмислено, може показати чињеница да су се Бугари на Балкану први пут нашли крајем седмог века (и до Солуна могли стизати једино као пљачкаши), а [Егејски] Македонци као Срби старији су од њих макар који миленијум…

Тако се сва прича о„Хунза-Македонцима“ своди на фантазију: Александар Македонски био је егејски Македонац, а само „Брозови Македонци“ могу објаснити како се у њихову данашњу памет може увезати оно што се пре више од два миленијума догађало на просторима од Демир Капије до подножја Хималаја.

Македонци су, и тада и данас, могли бити једино – српско племе. Па и „Хунза-Македонци“ – као њихов далеки случајни огранак.

Речитости море…

Присећајући се жалопојке мога комшије, Лале, који се поодавно, пошто се, ни крив ни дужан, наслушао бројних “мудрости” некога кабасто зорли учевног друштва, на питање једног од присутних због чега и он нешто не каже, “одбранио” изјавом да и он “зна здраво млого паметни и лепи речи, ал не зна ди коју да стави”, наредне редове посвећујем енглеском страху од Србије и србског народа.

Некад, кад сам био мали, начуо сам да су енглески насељеници по Колумбовој “Индији” данас познатој као “Америка”, потаманили на десетине милиона Индијанаца, али и да су били нешто “питомији” према домороцима у Аустралији, којих је и иначе било неупоредиво мање но на оној другој, “индијској” страни.

А тек пре неки дан, док сам вршљао по интернату и набасао на текст Милоша Ковића, Порекло британске србофобије https://standard.rs/2024/11/26/poreklo-britanske-srbofobije/) објављен 26. новембра 2024. године на порталу “Нови стандард”, постало ми је јасно да Енглезима, од јуначког страха, ни у примисли није било да допловљавају до Србије.

Од страха, наравно, који им је, по Ковићевом сведочењу, још током прве половине 19. века укорењен “у дубљим, верским и културним предрасудама” или, према тумачењу академика Милорада Екмечића, тамо накалемљен изданцима од раније познате русофобије која је “своје сокове далеко више напајала из историје антисемитизма пре и у току Другог светског рата” (у чему види “сличност антисемитизма са србофобијом”). Или, можда, како то примећује Ги Метан, “непријатељство према Србима из деведесетих година 20. века било је, уствари, израз русофобије” везане с антисемитизмом, с тим што су “оба феномена укорењена у верској искључивости, оба трају вековима, повремено нестају да би се вратили у промењеној форми”, само са циљем да би се “оправдале западне освајачке најезде и погроми”.

Уза све то, Милош Ковић прихвата да је “руска историографија открила русофобију као истраживачку тему тек на крају 20. века”, пошто су, ваљда, неки руски теоретичари признали да се “у руској култури и политици” до тада, ко зна због чега, о русофобији није смело ћаскати, иако је “у оба случаја реч о изграђеној идеологији, која има своју унутрашњу, сложену структуру и дугу историју”.

Русофобија и србофобија су у претходним редовима поменуте по три пута, што је ситница у односу на њихово помињање у тексту Милоша Ковића – тамо русофобије има на тридесет осам места, а србофобије за двадесет мање. Толике цифре приморале су ме да отворим речник страних речи и проверим да ли сам ја, кад сам био мали и учио неке стране језике, добро разабрао да се реч “фобија” односи на страх од нечега или некога, макар тај страх био безразложан.

На пример: акрофобија (страх од висине), кинофобија (страх од паса), ергофобија (страх од рада), софофобија (страх од учења), клаустрофобија (страх од затвореног простора), сколинофобија (страх од школе), библиофобија (страх од књига), ксенофобија (страх од странаца)…

И, сад, кад видимо толико фобија, односно страхова, рачунајући и оне из тротачке, постаје сасвим разумљиво што Британци, или Енглези, свашта преживљавају у страху од Србије и србског народа, толико “свашта” да се Владика Раде још на половини 19. века (не би ли Милошу Ковићу притврдио оно сведочење поменуто на претходној страни) “пожалио” неком енглеском лорду како неће дочекати “да види спасење својега народа, чему имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву руку турску држе под нашом гушом”.

Да ли сам те добро разумео, Владико?

Ако су Енглези помагали Турцима да угуше Србе – и појединачно и у целини – морао би то бити сигуран знак да нису живели у страху од Срба, они су били врло расположени да сами или у спрези са још неким, учествују у сатирању србскога рода. Или, супротно језику Милоша Ковића, Енглези се нису “бавили” фобијом од Срба, односно србофобијом, они су били задојени мржњом, мизосербизмом, у мери која је рачунала на геноцид над србским народом.

На другом месту (https://standard.rs/2024/02/19/kriza-srpske-istoriografije/), Милош Ковић ће, можда са циљем да своје читаоце подстакне на “исторично” размишљање, поставити и питања, примера ради, “шта су методи и циљеви српске историографије”, “да ли се истински продори у овој науци постижу откривањем нових чињеница и хронолошких података” или друкчијим тумачењем заснованим “на одавно познатим чињеницама”, да ли “усмени извори и материјални остаци (имају) мању, исту или већу сазнајну вредност него архивски документи”, да ли историја треба “да се ‘укршта’ са осталим хуманистичким и друштвеним наукама, или би ипак морала да остане при сопственим методима, везаним за откривање и критичко процењивање историјских извора”, али ће, за сваки случај, признати и какви би могли бити његови одговори на све то.

На пример:

Није историји нужно да се “укршта” са другим наукама јер да јесте, излиставање било којег речника страних речи спречило би Милоша Ковића да се упусти у наклапање о британској србофобији и русофобији.

Милош Ковић је откривању “нових чињеница и хронолошких података” супротставио “знање” наводних “утемељивача” још наводније критичке историографије у Срба – “Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића… Станоја Станојевића… и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века”, који су “имали заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела”. У наставку свога критицизма, Милош Ковић ће, да ли са жаљењем, да ли у намери да другима наметне “сагласност”, устврдити да “данас у томе нема сагласности”, те ће поставити питање “може ли се говорити о постојању једне науке, о било каквој целовитој, духовној заједници, коју упркос унутрашњим разликама, спајају правила заједничког заната”.

Да свога читаоца не би оставио у недоумици “коме ли се приволети царству”, Милош Ковић ће, пошто саопшти да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, текстом “Наука као оруђе империје” (https://standard.rs/2024/03/17/nauka-kao-orudje-imperije/)  препоручити “знања” енглеске историјске школе јер, “коначно, на Оксфорду или Кембриџу српски историчар може да научи шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”.

Каже тако Милош Ковић имајући у виду да су и они помињани “утемељивачи” критичке историографије у Срба, и он сам међу њима, са сличних западних изворишта – и из Кембриџа и Оксфорда, наравно, пошто се и тамо “учила” његова британска србофобија – спознавали “шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”, србском.

Колико је та нешто натурена а нешто самозвана и идолопоклоничка “критичка” србска историографија била непријатељски расположена према предањима сопственог народа, и колико јој ни у примисли није било да поклони “више пажње својим народним сагама”, види се по последицама које је Берлински конгрес из 1878. године оставио на однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању. Тада, да би Србији била призната (и удељена јој) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се србски народ одрекне своје националне историје и прихвати “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у ред” Срби школовани по европском Западу. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; предводници и најзначајнији заточници те нове “научне” логике били су Стојан Новаковић и Иларион Руварац.

По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци. Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља са стране, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности.

У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по већ разрађеној рецептури нордијске школе), коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић је написао “студију” под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње академије наука и уметности, наводно србске.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба

процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена. Али, зато, он тамо каже “да је Србија очевине Немањине хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије. Мали народи, кад хоће да у области већих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично биће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је српских насеља и било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косову пољу, по Метохији, по питомом Колубарју, она су била сувише на дохвату уређеној сили византијских војничких средишта, да би могла или развити засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска племена, дакле, пре Немање водила су двојак живот: једна су била непосредно потчињена средиштима византијским, и њих нити помиње Порфирогенит, нити о њима има шта писати поп Дукљанин, она су изгубљена била за народни живот; друга су, заклоњена згодним земљиштем, свагда чувала ма и сенку своје самосталности.
Њихов рад је постао основа раду Немањином; њима припада историја до Немањића”.

О Илариону Руварцу као историчару скоро да се нешто и зна. Неко се можда присећа онога записа Стевана Сремца да би Иларион, кад би од некога на улици чуо да је цар Душан био Циганин, једва дочекао да то разгласи граду и свету, али је зато препознатљив по хвалоспевима бројних уважених интелектуалаца да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, да је “нарочито био жесток у нападима на Пантелију Срећковића, професора српске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Српске краљевске академије”, да је “кроз своје ‘пантелијаде’… са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава”, да је био “непоколебљиви борац за истину”, да је “својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост, напусте романтични погледи… и да се живот почне посматрати реално”, да се “сваки час разрачунава са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства”. Свакога, дакле, ко о Илариону Руварцу не мисли као његови хвалоспевци или као што је Иларион Руварац мислио о себи самом – а он је “изричито саопштавао да се од њега објективнији не може бити” -, требало је онемогућити да ишта каже против Руварца и његове “објективности и критичности” у историографији. Чувањем тих двеју Руварчевих “историографских особина” брањени су и нордијски извори социјалистичке мисли увезене у Србију, извори по много чему антисрбски, које је, као “редак звер” и тада и касније, препознао Јаша Томић, у тренутку кад су њега и његове следбенике “западњаци” упозорили да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивањем” од њега, врло уверљиво образложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”.

И јасно нам је како се могло десити да крајем Великог (Првог светског) рата, Љубомир Ковачевић, једно време и главни секретар Србске краљевске академије, можда “у знању” да је Србска Земља ограничена на сеоско подручје његове родне ваљевске Петнице, саветује војводи Живојину Мишићу да србску границу према Хрватима повуче на србску штету, читавих сто педесет километара “у позадину”, према истоку, железничком пругом од Осека до Шамца. На питање потпуковника Душана Симовића – најпознатијег по 27. марту 1941 – који је требало да, као изасланик србске Врховне команде код тамошњег Народног вијећа, отпутује у Загреб, зашто таква граница, војвода Мишић је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не”.

Питању хоће ли неко “с нама или не”, извесну пажњу посветио је и Станоје Станојевић, најпознатији по “Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца”, који је бавећи се и Арбанасима, ширем читалачком кругу, али и научном и стручном, признао да “док смо ми били мали и слаби и политички и културно, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари”. Није рекао какве су биле “културне” последице таквог деловања, али се из самохвале да “временом смо ми успели да своје науке узмемо сами у своје руке”, може једино разабрати да је та наука “узета” у до тада оствареном формату – нордијском, наравно, у основи антисрбском.

Ту исту логику, и у нашем времену, сада још жешће, “препоручују” исти ти србски непријатељи, а интелектуалци потекли из крила србскога народа здушно се труде да је наметну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто путем најразличитијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, нарочито путем средстава масовног општења.

Зато се и могло десити да, пре тридесетак и нешто година, ововремени академички историчари саветују србским политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа, те да образлажу “теорију” по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају “напустити неке своје амбиције” и повући се. А ти одређени услови, напуштање “неких својих амбиција” и “неких територија”, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића, са његових историјских простора.

Речени “основни смисао” огледао се и у политичкој логици Клеменса Метерниха, аустријског министра спољних послова током прве половине 19. века, дефинисаној у писму цару Францу II да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”, што је, према тумачењу Милоша Ковића, значило да “аустријска дипломатија… напустила ратоборну политику цара Јосифа II на Балкану, која је подразумевала садејства са Русијом”.

Милош Ковић у своме тексту помиње британске путописце, Француску револуцију, Наполеонове ратове, Османлије, “обнову српских држава” и њихово “везивање” за Русију, “колонијални дискурс као дискурс овладавања”, Балкан “као симболичну и имагинарну географију”, “југословенске ратове”, пољске и шведске покушаје “распарчавања Русије”, протурско расположење у Енглеској, сукоб са Русијом да би се заштитило Османско царство, Другу египатску кризу (1839-1841), самодржавље руских владара, енглеско уверење да је обичан руски свет примитиван, суров и склон пороцима а Срби непослушни, ратоборни, прости, неотесани људи, искварени варварском влашћу и насиљем, склони лажима, разбојништву и пићу крали децу да би их продавали Турцима “за срамне сврхе”, енглески труд да “Србију учини тачком окупљања балканских народа и пружања отпора руском утицају”… – све то на тридесетак књижних страна “подржано” са сто двадесетак напомена не да би се цела причица представила као учевна, да засени простоту, пре свега онога Лалу из прве реченице овога текстића.

Па се чини да званичним историчарима у Срба и није циљ да својим читаоцима (и слушаоцима, на факултетима, примера ради) историјске чињенице саопштавају на јасан и разумљив начин, већ да их ширином својих погледа на друштвена кретања опчине и, макар колико то најчешће деловало збуњујуће, врло често и произвољно, да их засене дубином сопствених мисаоних осврта на представљена кретања. У то су овог потписника уверила барем двојица академика одбијајући да му за различите књиге напишу рецензију. Први је свој разлог “оправдао” речима да “пишеш толико јасно да је то понекад превише јасно” а други замерком да му је језички израз “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан” и саветом да би за мисли које излаже морао имати и “резервну варијанту” којом би се, за случај да га неко нападне, оно што је написано касније могло ублажити или у неком другом правцу усмерити.

Кад је већ тако, и кад нам Милош Ковић саопштава да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, ваљало би се запитати колико је он сам спреман да учини не би ли се зауставио “слободан пад” историјске науке у Срба и да ли је способан да свој високопаран израз, у основи бескрајно смушен, прилагоди и онима којима је то потребно зарад историчарског “заната” и, нарочито, онима који су истински заинтересовани и, зашто не рећи, врло забринути за очување србскога националног бића и србске духовности јер знају да историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност.

Шестог фебруара 2025, Телевизија Информер угостила је Зорана Ћирјаковића (1965), новинара, публицисту, универзитетског предавача, светског путника… а гледаоци (и слушаоци) могли су од њега сазнати да се Устав Републике Србије из 2006. године зове и “Коштуничин устав”, да се уставне одредбе понајвише брину о мањинским правима, односно о правима националних мањина, те да се реч “српски” у њему помиње свега три пута.
Без намере да проверавам је ли ово последње тачно, признајем да сам се са том речју срео свега једном – у ставу првом 10. члана, у тврдњи да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.
При покушају да остварим речено уставно право тако што ћу убедити Телеком, фирму чији је Држава Србија већински власник, да ми рачуне испоставља на ћириличком писму јер тако пише у Уставу, одговорено ми је да је писало и на тараби. Или, како ми је то подробније објашњено, “под службеном употребом језика и писма сматра се употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења” која подразумевају “поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”. Што ће рећи: став први члана 10. Устава Републике Србије само је украсна зезалица намењена за качење мачку о реп.
Све то заслужује да се каже која реч више о разлозима због којих се придев “србски” употребљава тек ту и тамо, само у случајевима кад није препоручљиво избећи га да, на пример, не би био назван језиком Србије. Занемаримо ли “откриће” француског књижевника Гистава Флобера (1821-1880) да је двема именицама тесно кад стоје једна поред друге, користило би Србима кад би се запитали да ли то Србија, у синтагми “Црвени крст Србије”, свакодневно, већ деценијама, ко зна због чега, носи свој крст, спремна на све опасности, чак и на нестанак. Или, с којим правом један Институт за трансфузију крви Србије не питајући Живу Србију, “трансфузионише” њену крв не зна се коме и са којим циљем. Или, ко је то и када овластио некакво Удружење за јавно здравље Србије да Србију подвргава којекаквим здравственим прегледима, и то јавно, али увек тајећи успостављену дијагнозу. Или, Влади Србије не да се да, као србска Влада, влада (не)приликама у Србији, она се зауставила на сопственој двоименичкој тескоби и на недодирљивости са Живом Србијом, србским народом.
Овде под србским народом подразумевам збир свих појединаца настањених у Земљи Србији, по примеру познатом из Сједињених Америчких Држава где сваки њихов становник себе сматра Американцем. Признајем да сам помало сумњао у тај “американизам”, све док ми један завичајац није поверио да, док је пажљиво “користио” бродско степениште за силазак у њујоршку луку, у себи понављао речи које ће изговорити кад десном ногом ступи на америчко тле: “Ја сам Американац!”.
Рекох да то подразумевам, али ме је чињеница да томе противрече не само небројени појединци, већ и разне групације окупљене у такозваним националним саветима, натерала да им потражим извориште. Прво чега сам се присетио, био је један мој запис о “узвишеним принципима” америчког председника Вудроа Вилсона (1856-1924) о самоопредељењу народа” – садржан у књижици Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 374 стране, формат А4 – настајалим на чињеници да су Сједињене Америчке Државе финансирале Јаćпан да 1905. уђе у рат против Русије а потом и ДругаЛењина да 1. маја исте године тамо покрене реćволуцију.
И једно и друго са циљем да се поништи све оно што је претходних деценија остварено у руском друштву:
– Године 1861, кметовско праćво на сељаке и спаćхијске људе (собаре, куваćре, ко-њушаре…) укиćнуто је безусловćноć, а цена обавезног рада сваćког сеćљаćка у корист спа-хије укључена је у процењену вредност зеćмљиćшта које је одćносни сељак добијао приликом изласка из кметćске зависности;
– Јуна 1870, реćорćганизована је локална јавна управа, тако што изборно право није условљавано имовинским цензуćсом;
– Године 1874, уведена је свесталешка војна обавеза којој су подлегали сви мушкарци, “без разлике на статус”, али ни у таквим условима, “европска руска армија није у ратним временима прелаćзиćла 1,270.000 људи, док је Аустрија могćла формирати армију јаćчу за око шестсто хиљада, а Немачка за свćих два и по милиона војćника”;
– Упоредо са друштвеним промćеćнама текле су и промене у приćвредној сфери, те је у време које је претхоćдиćло “пролетерској револуцији” индустријски развој Русије надćма-шио стопу раста заćпадних индустријских гиганата САД, Енгćлеćске и Немачке. Видљиво је то и из податка да је 1860. године Русија произвела 1.300 тона нафте, а Амеćриćка 70.000 тона а 1901 Русија је већ производила 12,170.000, а Америка 9,920.000 тона;
– Године 1913, Русија је постала главни извозник поćљопривредних производа, прва “житница Европе” на коју је отćпадало две петине укупног светског извоза пољопривредних проćизćвода;
– Просечна густина саобраћаја, што је најбољи показатељ привредног успеха, била је већа од оне у Енглеској, а нешто мања него у Немачкој и САД. Са мање од 2.000 километара железниćч-ćких пруга у 1860. години, уочи Великог рата Русија је стигла на блиćзу 80.000 километара;
– Русија је 1895. године увела златну подлогу за све финансиćјćске транćсакције;
– Уочи Великог рата, Русија је престала да буде аграрна земља, а по томе што ни у чему није зависила од увоза или извоза, она је у економском погледу била је-динствена земља у свету;
– У истом том времену, зараде индустćриćјских радника у Русији биле веће од зарада у развијеним земљама западćне Европе, а нешто ниже него у Америци;
– Економски раст био је праћен и бурним развојем науке, уметности и културе, што је француском песнику Полу Валерију (1971-1945) дало за право да као најćвећа културна достигнућа људског рода именује античку културу, италијански Препород и руску литературу 19. веćка. То је време гиćгантског успона руске наćуке: Умов је први у свеćту разćраćдио проćблем теорије релаćтиćвитета, Стоćлетов је формуćлиćсао елекćтромаг-нетну теорију светćлоćсти, то је вреćме Мендељејева и његовог општег закона о периоćдичности хеćмијских својстава појединих елемената, водећег светćског терćмćо-хемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Павćлоćва и Мечниćкова; ботаничар Бекеćто-в, истовремено кад и Дарćвиćн али незавиćсно од њега, објаснио је структуćру органских форми; Докуćчајев је засновао светску педоćлошку науку и у светćској педоćлошкој терćми-нологији после њега наćшло се мноштво руских терćмина и појćмоćва; у светској астроćном-ској науци огромну улогу одиćграо је Бјелоćпољćски; проналазак раćдија и радио-веза везује се за инжеćњера Поćпоćва; Голицин је засноćвао нову научну дисциплину – сеćиз-моćлоćгију и 1911. био изаćбран за председника Међународне сеизćмоćлоćшке асо-цијације; Жуковски је постаćвио основе теорије и праксе ваćзćдуćхоćпловства, а Циолко-вćски је (1903) разрадио основе за израćду коćсмичких ракета и смаćтра се утемељитељем космичćких летоćва и космонаутике.
Има ли се у виду све то, о владавини Николаја Другог Романова (1868-1918) може се говорити “као о златćном веку Руске цивилизације. Никада још Русија за тако кратко вреćме није дала толики број научника, уметника, глумаца, музиćчаćра. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену ексćплоćзију генијалности и даровитости”. У таквим условима, и дух који је годинама уочи Великог рата владао у руским школама и на факултетима, много приступачнијим шиćрим друштвеним слојевима, био слободоумнији од онога који је “пребивао” у одговарајућим институцијама на Западу.
Амерички покушај са Јапаном и замишљеном Лењиновом револуцијом тек је донекле успео да ослаби Русију, али не и да усćпори њен економски успон. Руска далекоисточна флота јесте поражена, али је зато “револуционарна” побуна слом-љена: Лењин, Владимир Уљанов (1870-1924) је побегао у Швајцарску, Лав Троцки (1879-1940, правог имена Лејба Бронćштајн) се обрео у Америćци, а Стаљин, Јосиф Џугашвили (1878-1953) у Сиćбиру. Прилике су се, како то пише Ралф Еперсон (Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999) из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом:
“Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарćске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре-нуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваćоćци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске влаćсти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапćсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председćник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком враćти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења каćнадćских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлаćзак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.
Да тамо изведу “октобарску социјалистичку револуцију”, неколико дана касније (2/15. новембра) наметну Деćкćлаćрацију права народа Русије “којом се прокламира укиćдаćње наćциćоналног угњетавања и објавćљуćје право народа на самоćопćредćјеćљење, укључивши и отцјепćљеćње… и слободан разćвитак националних мањина и етничćких група насељених по Русиćји”, да у Централни комитет Комунистичке партиćје Русије уведу 90% Јевреја, како би Руси могли после “1000 гоćдина писати да су им Јевреји разорили државу и побили становćниćштво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчćких Држава”, те да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полуćвеćковна комунистичка владавина смањи руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “тврćди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”.( Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману – 1884-1972 -, првом америчком председнику поćсле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”).
Лењин је такву “револуционарну победу” представио барем двема својим изјавама. Првом – да “наша снага не познаје слоćбоду или правду. Она је у потпуćности ус-постављена на уништењу поćјединачне воље. Потпуна незаинтеćресоваćност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутćност је врлина” и другом – да “путем систематског терора, током кога ће свако раćскидаćње уговора, свака издаја и сваćка лаж бити законите, ми ћеćмо наћи начина да човечанство спусćти-мо на најнижи ниво егзиćсćтćеćнćције”.
И, тако, пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “ревоćлуционарне” мисије и са јединим циљем да се оствари многовековни труд западног света – и Америке у њему – усмерен на стицање некога “вишег” места на цивилизацијској лествици, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред америćчćким Конгресом и Сенатом прочитао своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку којом, најопширнијом у целом Програму, Вилсон указује на стварни значај почетних резултата равно два месеца раније изведене такозване Октобарске социјалистичке револуције и, самим тим, своје “ратне” победе против Руćсије:
“Са руске територије евакуисаће све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и наслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које сама себи одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа: при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама;
Уз узгредну напомену да су Руси србско племе (као “словенско” познато тек после 491. године) и да се јалови Запад својски трудио, вековима, да Србе, творце људске цивилизације, уништи без остатка, овде ваља истаћи да су сви “западни” социјалисти били националисти, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационалисти и да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. (Јаша Томић – 1856-1922 – био је међу Србима “редак звер”, ако не и једини који је то на време схватио и окренуо се националним пословима – понајзаслужнији је за присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији 1918. године). У складу са таквом логиком, творци “научног” социјализма објавили су да је историја осудила “реакционарне” Србе за нестанак с историјске позорнице и својим следбеницима оставили у аманет да буде “неумољива борба на живот и смрт са Словенством, борба до истраге и безобзирни тероризам”, у уверењу да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
У непосредној вези са марксистичким плановима стоји и Вилсоново “шестотачкасто” обећање да ће Русија моћи “да слободно, неспутано и независно одреди правце свог… развитка”, да ће јој бити “обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа”, као и да “може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна”. Укључујући и истоврсну “помоћ” коју је Вилсон пружао кад је “напао Мек-сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републикуć) – гдје су његоćви ратници убијали и уништавали, успоставили поново праćво ропćство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврćсто смјеćстиле у руке инвеститора САД – према деклćаćраćцији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 57-58).
Остале тачке Вилсоновог мировног програма биле су, за оно време, декларативне природе, тек да се нађемо у дивану – што би рекле Лале, а овде ће се навести само две:
10. Народима Аустроугарске (у које су спадали, поред осталих, и Срби из крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава – ИП), чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;
11. …Међусобне односе појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности: у том смислу морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских народа”. (Ово се нарочито тицало Срба, али међу тумачима такозване Руварчеве критичке историје и следбеника му Стојана Новаковића и Љубе Ковачевића, није се нашао иједан који би регенту Александру Карађорђевићу – 1888-1934 – знао рећи шта је србско западно од Дрине и Дунава, који би га и подсетио да, при прокламовању новога Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, помене србску границу “на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка”, тридесетак километара западно од Спљета, успостављену уговором о примирју са Маџарском, 13. новембра 1918 – ИП).
Тек двадесетак година касније, у условима комуноусташке “народноослободилачке борбе” против србскога народа и послератне окупације новоосноване Народне Републике Србије, следбеник Вилсонове “слободности, неспутаности и независности” у лику наводног Амброза Вајса Валтера БроЗЛА Тита, примитивна копија бољшевичког и ватиканског служинчета успела је да преко два и по милиона србских жртава примени Вилсонову навлакушу о “праву народа на самоćопćредćје-љење”, употпуњеним бољшевичким “правом на отцепљење”. Или, како је то на шумском заседању у Јајцу, 29. новембра 1943, без присуства србских представника (према тумачењу једнога комунистичког идеолога, они који су израсли из србскога крила а тамо као “делегати” о свему одлучивали, “постајући комунисти престали су бити Срби”), одлучено “да никада више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине”, те да ће се “националним мањинама у Југославији обезбедити сва национална права”.
Аутономне покрајине, видимо, нису у “јајчаним” одлукама помињане, али и одбачена сугестија Моше Пијаде (да ли у четири ока – Валтеру броЗЛУ) о евентуалној србској аутономији у Хрватској указује да је договорена федерализација осмишљена са јединим циљем да се србско национално биће што више раздроби. Као што су то учинили бољшевици у Русији, стварањем бројних република, аутономија, народа, националних мањина… и дробљењем рускога света.
Што ће рећи: да су за једну државу и њено становништво иоле корисне приче о самоопредељењу народа, националним мањинама, аутономијама, отцепљењу, језицима у службеној употреби, националним саветима, “кључевима” за распоређивање на “одговорна” места… не би биле “дароване” искључиво Русији и Србији, најпре би биле примењене у државама демократског Запада, онима које се и иначе налазе не само “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, већ и у Сједињеним Америчким Државама.

Моје питање:
Зашто ЕУ и Сједињене Државе последњих година подржавају интеграцију држава такозваног Западног Балкана, а пре тога су оне, ЕУ и САД, разбиле Југославију? Југославија је обухватала све државе садашњег такозваног Западног Балкана, приде су биле укључене и Хрватска и Словенија које се сада не увршћују у тзв. Западни Балкан?

OpenAI ChatGPT odgovara:

Подршка Европске уније и Сједињених Америчких Држава за интеграцију држава Западног Балкана у европске структуре произлази из стратешких, политичких и безбедносних интереса. Питање распада Југославије и садашње подршке за интеграцију има комплексне узроке, који укључују геополитичке, историјске и социоекономске факторе.

Распад Југославије:

1. Геополитички контекст краја Хладног рата
   Распад Југославије десио се у тренутку када је свет био суочен с великим променама, укључујући колапс Источног блока и СССР-а. Југославија, као несврстана земља, постала је мета супротстављених интереса великих сила.
2. Етнички и политички конфликти
   Југославија је била савезна држава састављена од шест република и две покрајине, са значајним етничким, језичким и религијским разликама. Ове разлике су биле експлоатисане од стране локалних политичких елита у циљу стицања моћи, што је допринело ескалацији конфликата.
3. Улога Запада
   Западне силе, укључујући САД и ЕУ, биле су оптуживане за подршку процесу дезинтеграције, посебно признавањем независности Словеније и Хрватске 1991. године. Њихова мотивација укључивала је жељу за стабилизацијом региона, али и осигуравање контроле над стратешким подручјима у Европи.

Зашто сада подржавају интеграцију?

1. Стабилност и безбедност у Европи
   Нестабилност на Западном Балкану може угрозити безбедност целе Европе, што се јасно видело током ратова 1990-их. Интеграција држава Западног Балкана у ЕУ смањује ризик од конфликата и омогућава већу политичку и економску стабилност.
2. Геополитичка конкуренција
   ЕУ и САД желе да смање утицај Русије, Кине и других глобалних сила на Балкану. Подршка европским интеграцијама омогућава јачање западног утицаја у региону.
3. Економија и развој
   Интеграција у ЕУ пружа државама Западног Балкана приступ фондовима, тржиштима и инвестицијама, што може смањити сиромаштво и миграције према ЕУ.
4. Лекције из прошлости
   Запад је схватио да дестабилизација региона може имати далекосежне последице, укључујући хуманитарне кризе, миграције и тероризам. Европски оквир за сарадњу сада се види као решење за превазилажење тих проблема.

Контрадикторност политике

Распад Југославије често се сматра грешком која је произвела низ крвавих сукоба. Подршка интеграцији сада је делимично покушај поправљања последица те политике и стварања стабилног региона који ће бити део европског система. На крају, Западни Балкан данас се види као важан за стабилност и безбедност Европе, док је у време распада Југославије био полигон за различите геополитичке интересе.

Господо,
Текстић у наставку мој је прилог вашем труду да опасуљите ваше аустралске комшије.
Бог вам дао здравља.
Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

Ко је ту ратни злочинац

На порталу ИН4С, могли смо 20. јануара прочитати да је Србски савет Аустралије послао протестно писао некој тамошњој телевизијској кући због непоштовања исказаног не само према тенисеру Новаку Ђоковићу, већ и према србским навијачима (што, по претпоставци, укључује и исти такав однос према србскоме свету у целини), а обећао је да ће се обратити и Комисији за људска права у Аустралији. Из датога текста види се и да “Србима у Аустралији није лако да се боре за правду због изразито лоше медијске слике о нашем народу… Имали смо искуство са ‘Фокс’ телевизијом јер је изашао текст у ком се наводи да су Срби ратни злочинци. Ми смо се побунили, они су дали извињење и повукли су тај текст… али ово је другачије… Очекује се реакција амбасаде као и државе Србије, али ми волимо да кажемо да смо аустралијска организација и то треба одвојити”.
Да би се могли успешно (или успешније) бранити, Срби би, не само аустралијски, морали понешто знати од онога што следи у наставку, али они, у складу са “знањима” званичне науке, или то не знају или то обезвређују.
Француски славист Сипријан Робер (1807-1857) је још пре сто осамдесетак година записао да су Срби почетни народ-мајка, а њихов језик, србски, језик-мајка, из чега следи необорив закључак да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа, те да су остали народи, много млађи, настајали на темељима и тековинама србске цивилизације.
Фистел де Куланж (1830­-1889), француски историчар, у својој студији о праву у државама старога века (1864), бавећи се извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка извео је из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се и на химне из Ве­да (знања добро познатог по именовању почетних слова из србске азбуке: аз, буки, вједје, глагољ… ја, слово, знања, говорим… – ИП).
Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих срб­ских стари­на­ца и посте­пено преузи­мајући највећи број њи­хових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умр­лих… своју друштвену организацију прилагођавали су стању у затече­ном становништву, на чему су, временом, те­ме­љили не само навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје првенство.
Поменути су Сабини и Етрурци, појмови који званичним историчарима (и лингвистима) у Србији никако да “под капу” стану као истородни ововременим појмовима Срби и Рашани. Јер, уз онај први, ваљало би знати да словни склоп “срб” тако изговарају једино Срби, док сви остали, и највећи број бивших Срба, глас “р” замењују неким од самогласника, па су, тако, употребом самогласног “а”, Римљани “добили” Сабине. Онај други, Етрурци, у званичној србској науци “ушанчио” се као једини и неизменљив, због чега се само ретки досећају да су римски “Етрурци” себе звали Раси, Раши, Расени.
Онако (или слично: Рашани, Рашчани) како се звало и једно србско племе око реке Марице, које су његови грчки суседи у немогућности да изговоре гласове ш и ч, назвали Тракои. Грчки погрешан изговор преузели су најпре Римљани, потом и “остали”, што је Страбон, и сам Грк, “оправдао” објашњењем да “многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији”.
Кад су већ Раси и Рашани у причи, на простору свих некадашњих југословенских република тридесетак је мањих насеља названих по тој основи, а овом потписнику познате су барем две “крупнице” из ближе или даље околине: прва, за Маџаре – Срби су Раци (изведено од Рашани, Раши), а друга, Русија, Расија, највећа од србских земаља (од 491. године словенских) – за Енглезе је Раша!
За званичну лингвистичку и историјску науку у Срба, дати рашки пример безначајан је изузетак, што може потврдити и моје двадесетак година старо искуство стечено при покушају да ми краћи оглед о Змајеву, осредње великом селу у Бачкој, први пут забележеном 1267. године под називом Кер, буде објављен у Ономатолошком зборнику Србске академије наука. У уводном тексту писало је и следеће:
“Према врло живом сеоском предању, српско сточарско пле­ме које је крста­рило Панонском низијом одлучило је, некада, дав­но, много пре поменуте године, да се трајно настани на јед­ном ме­сту. Људи који су изабрали своје будуће стани­ште, окружено ри­товима и гу­стим шипражјем, у хатару данашњег Змајева, мора­ли су то место на неки начин и обележити, не би ли га при повратку, на челу оста­лих саплеменика, лакше пронашли. Као најпри­кла­д­није учинило им се да треба ископати дубоку јаму и у њу убацити кера, пса, по чијем ће лавежу касније лако про­наћи одабрано ме­сто. Тако је и урађено, а новом насељу остало је име Кер”.
Задужен да провери вредност примљеног текста и, можда, не знајући за “потпуно слагање” историчара Душана Ј. Поповића (1894-1965) са Јованом Ердељановићем (1874-1944), “је­дним од најбољих позна­валаца начина стварања и одржава­ња тра­диција, који је замерио нашим научни­цима да… традицију не би тре­бало олако одбацивати када је многе чињенице по­тврђују”, академик Александар Лома (1955), зналац петнаестак језика, “пресудио” је (17. јуна 2004) да се “у уводу треба оградити од наведене народне етимологије то­по­нима Кер (за коју је већ на први поглед јасно да није ништа ви­ше од шаљивог домишљања!) и упутити на његово научно тума­че­ње (из мађарског): L. Кiss, Földrjzi nevek etimológiai szótara, Budapest 1980, s.v. Hajmaskér (950), уп. и s.vv. Аbaúјkér (36), Bedegkér (98), Kérsemjén (330), Szamoskér (594), Szentgáloskér (606), Üјкéр (667): као што се види, по­среди је топоним распрострањен на целом мађарском простору, први пут забележен још 950. године, који се изводи из старомађарског ро­довског имена турског порекла (тур. kär ‘горостасан, велик, моћан’)”
Неколико дана касније, академик Лома боравио је у Новом Саду, па ми је то била прилика да са њим поразговарам о примедбама на “шаљива до­мишљања” о називу србског насеља Кер. Разговор је трајао врло кратко јер академик Лома није ни покушао да противречи ономе што је чуо: Маџари су у Панонској низији “свежи” дошљаци и није њихово било да измишљају називе за места која су Срби до тада настањивали. То што по Маџарској има више насеља у који­ма се налази реч “Кер” не значи много. Ако је поменут неки на­вод­но маџарски топоним из 950. године, тек то може бити потвр­да дај тај топоним није маџарски. А ево зашто: Маџари, или Угри, упали су у Панонску низију 895. и све до 955. године, када су претр­пели тежак пораз код Аугзбурга, они су у данашњој Маџарској били пролазници. А мора се признати да про­лазници никада и нигде нису давали назив неком месту, они су само своме језичком изразу прилагођавали оне назиvе које су затицали у својим новим сталним стаништима. Најлепши пример за то јесте Кер, данашње Змајево, место чији су назив не знајући му право значење, писали различито, у четири позната облика: Кер, К¾р, К¾ер, Ке¾р. 0000Да су знали шта то значи, писали би га увек на исти начин.
После свега, текст је у Ономатолошким прилозима објављен у првобитно датом облику.
Но, било како било, званичним лингвистима и историчарима у Срба нису спорни само појмови Раси, Трачани, Кер, Етрурци, Сабини и ини, њима ваља придружити, тек примера ради, и Велс, Венде, Келте…
Некима од ових последњих бавио се Милош Црњански (1893-1977), књижевник, у свом раду о британско-балканским везама у преисторији (https://www.scribd.com/document/332212839/Molo%C5%А1-Crnjnski-Britansko-balkanske-veze-pdf), те ће записати да “траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон”, односно препознатљив по својој словенској, уистину србској звучности.
Да би документовао ту своју тврдњу, он је навео бројне топониме (земљописне називе појединих места, река, планина…) које је “налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва:
Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram…”
Ван сваке сумње, Црњански није ни имо намеру да “улови” све њему препознатљиве земљописне називе по енглеском или ирском острву, али је и за оно што је пописао, могао устврдити да “и за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона”. Па ће томе дописати да, чак и на први поглед, није тешко наћи “одговарајућа имена, чак и синониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као ‘утока реке која је блатна’.. Поред те речи, за утоку… јавља се и usc… као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће… Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч… А налази се доцније у Македонији… Drem, Murav, имају синониме у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cetin и Cethea оставили су трага у Црној Гори и Далмацији. Limina је латинизирани синоним за Лим… Ирски Boyan не треба ни тумачити… Lagan и Tama су, без даљега, упадљиво славофони. Idris је оставио име једној реци Истре. Lab је познато име славенских река. Ultava је Vltava. Ceska је еминентно келтска земља у преисторији… Prosen, у Великој Британији протумачен је као сеновит… Tyessis Тиса… Wedra и Wear дублве су јасно славофони… Sochan је наша Соча… Peykh је пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској… Bun, Bana, Boatia, у старој Ирској, оставила је трага у корену река и код нас… Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат (основа – ИП). Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност”.
Каже тако, “зачуђавајуће”, иако ће дописати да је на балканско-британске везе већ у преисторијско доба указао, први у Енглеској, археолог Гордон Чајлд (1892-1957), да је генетичар Џон Холдејн (1892-1964) означио британска острва тога времена као “колоније Југославије” – због чега се морао иселити у Индију -, те да је тадашњу културу Балканског полуострва и британских острва изједначавао ирски археолог Роберт МакАлистер (1870-1950) који је као њен центар означио Винчу.
Од Црњанског сазнајемо да “више британских утицајних археолога признају најраније, илирске, трагове у преисторијском добу британских острва, ослањајући се при томе и на записе античких историчара који су помињали везе између британских острва и неких, данас славенских, крајева Европе, нарочито Русије”, те да су из Бретање и Вандеје, у Француској, пристизали Венети и Илири. Због свега тога, и “хроничари средњег века упозорили су на ВЕНДСКЕ трагове у преисторијској топонимији британских острва, као и на топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места, а заступали су и тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије и са Истока”. Овим последњим “правдао” се археолог Роберт Монро (1835-1920) кад је обзнанио да су Шкоти исто што и Скити. (Није рекао, мада то није ни било нужно, да је Фрањо Апендини – 1768-1837 – позивајући се на античке изворе записао да су Скити “истог порекла с Трачанима, Македонцима, Илирима, Мижанима, Дачанима, Гетима, што је сигурно”).
Црњанском је познато да је енглеска наука, пре Великог рата, на све то гледала као на “збир случајних сличности – легендарних остатака из лингвистичких, епонимичних (по сличности у називима – ИП) предања, код старих Шкота, код старих Велшана и старих Ираца, али не као археолошка факта”, исто као што је археологија његовог времена “много шта, из тих теза, морала да понови, као научна факта”.
Можда и због тога да не би ишао превише у ширину и без обзира на то што је знао да “у преисторијско доба постоје, вендске, субстрате (основе – ИП) у становништву британских острва”, Црњански се највише бавио везама “између Балкана и британских острва, за време Келта” јер му се, по прилици, најприхватљивијим чинило уверење Ранке Куић (1925-2003), Ранке Велшанке, стечено на основу лингвистичких истраживања, да су Келти србско пле­ме и да су, као дав­на­шњи житељи у данашњој Србији, били ев­ропски домороци. Она каже да су Келти врло стар народ, и да их “најно­вија истраживања стручњака датирају неколико миленију­ма пре наше ере, запад­но и југозападно од Карпата”, у крајевима које и остали истра­жива­чи србске старине сматрају изворно срб­cким. Од ње се још може сазнати да су од Келта који су вршљали по Европи, настали Бохеми и Моравци у Чешкој, Ломбарди у Италији, Белги, Бретонци, Ирци, Велшани, Шкоти…
Уз похвалу свему наведеном, нужно се мора указати не само на извесне недоречености, већ и на грешке у којима Милош Црњански “плива”:
а. Европа “из преисторије”, наш данашњи континент, стари је србски “производ” јер је названа по Европи, тетки Илировој;
б. И Илир, Србин, и србско племе Илири названи су по прехришћанском врховном србском богу Илији. (Није без значаја ни податак да се божанска планина Олимп, пре грчког упада у Србску Земљу, данашњу Грчку, називала Илимп);
в. Ако се већ широко пространство од Урала до Атлантика назива Европа, разложним треба прихватити археолошке налазе старе и до шест хиљада година да су Ибери, некадашњи становници Пиринејског полустрва, познатог и као Иберијско полуострво, тамо пристигли из источног Медитерана, са Хелмског (Балканског) и Апенинског полуострва, што значи да су, као Расени (Етрурци), Рашани (Трачани), Илири… припадали стбскоме роду. (Некада, пре већ поменуте 491. године, називима данашњих словенских народа означавани су припадници односних србских племена, по истој “шеми” по којој се данас разликују србски Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Бачвани, Личани, Сремци, Маћедонци, Далматинци…).
г. Руски совјетски историчар Николај Машкин (1900-1950), у “Историји старог Рима”, Београд 1950, налази Србе на крајњем западу данашње Француске, као Свебе, Свеве (по “правилу” коришћеном при именовању оних нешто раније помињаних Сабињана), а ми, данас, мирне душе можемо рећи да је такво језичко прилагођавање било основ по коме су именоване Швабе и Шведи; потврда за ове друге налази се и у податку да се Балтичко море које запљускује и Шведску, некада звало Србско море;
д. Несумњив је Машкинов податак о Србима на крајњем западу Француске јер се једна тамошња област назива Вандеја, по Вендима, Виндима, Венетима (овим последњим називом указује се на непосредно “сродство” са Венецијом!) за које Херодот и Полибије “изричито тврде” да су прави Илири, односно Срби;
ђ. Кад енглески историчар Џорџ Тревељан (1876-1962) констатује да су Келти ушли у Британију и Ирску “само неколико стотина година прије доласка Јулија Цезара” (100-44. пре Христа), у време кад су припадници разних србских племена из Илирика и Етрурије, међу њима и Ибери, пристизали у западну Европу, томе ће додати да “нешто ‘иберске’ крви има вјероватно у жилама сваког данашњег Енглеза, више је има у просјечном Шкоту, а највише у жилама Велшана и Ираца”;
е. И Тревељан и Црњански помињу Велс, али ни један ни други не упуштају се у изворно значење тога појма. Добро, Тревељану то није морало бити познато, али је Црњански, уместо “присећања” да је Велс назван по Велесу, стаосрбском богу поља, пашњака и шума, односно усева, домаћих и дивљих животиња, Велсом назвао и оне становнике Енглеске који су на другим странама именовани као Венди, Вендланђани или Венедоти;
ж. Званична историјска наука, у Срба нарочито, и поред тога што констатује да су Келти били неотпорни на утицај илир­ских, етрурских, венетских и других подручја на којима су живела србска племена, покрете келтске војничке силе преко њихових под­ручја претвара у “војне успехе”. Уистину, истори­ча­ри прећуткују чињеницу (или то не желе да знају) да су Келти вој­нички ред у србском на­роду, односно вој­но­-социјална ратна организација античких Срба, односно војне за­штитне трупе једне области, краљевства или цар­ства (Миленко Николић, Античка Србија : Дас Антике Сербиен Прва 0000књига- Банд И, Бео­град 2005, 22), али зато не могу да побегну од ис­тине да они, Келти, где год су се срели са помињаним племенима, прилагодили су им се и у етничком и у језичком погледу. Тако не­што могло се десити само због етничке и језичке сродности једних са другима…
Што се тиче оне вести објављене на некој аустралијској телевизији, наведеној на самом почетка овога текста “да су Срби ратни злочинци”, исти ти кенгуровићи (незналице, наравно, јер је речју “кенгур” сачуван урођенички одговор да не зна како се та животиња зове) могли су понегде прочитати понешто од онога што предобро знају разложни људи са већ поми­ња­ног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у је­дан светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихри­с­товим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
Кад је већ тако, онда није згорега рећи да су Срби најтеже страдали од оних који су, ко зна због чега, отпали из србскога крила и приклонили се неком од јаловака затечених “на зачељу стварања цивилизације у Европи”. Ововременим Србима то је преобраћеништво најпрепознатљивије по односу према Хрватима, а мени се дало да први пут, на Ђурђевдан 1991. године, у једној емисији из београдске телевизије одговарајући на питање откуд мр­жња између Срба и Хрвата, о томе кажем и следеће:
“Не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мрж­ња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ра­товали про­тив Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили право­слав­ље и прешли у ка­толичанство. Као што је то случај и са ис­ла­ми­зованим Србима и свима нам знаном изреком да је поту­рица гори од Турчина, и покатоличени Срби воде свој лични рат са сво­јом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни конвер­тити, или преобраћеници, још увек се налазе ни на небу ни на земљи. При­хватили су католицизам, али њихово ‘хрват­ство’ стал­но је под сумњом, јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Мно­ге такве породице, нарочито оне које су ка­толицизам при­х­ватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неиз­бри­са­них трагова о свом србском и православном пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у католичком ни у националном погле­ду, а мрзе Ср­бе јер они су, и поред свих тегоба које су повр­е­мено или стално наво­диле појединце или веће или мање групе да избегну из пра­во­славља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, ‘хрватство’ тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви срб­ски сведоци њиховог конвертитства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је ‘теоријска’ подло­га сваком хрватском ге­но­циду над србским народом”.
Уклопимо ли причу о преобраћеништву у тему коју су нам понудили аустралијски Србски савет и Милош Црњански и не идући у ширину помињући, примера ради, енглески допринос многомилионском, геноцидном страдању америчких Индијанаца и бројних других по беломе свету, нужно се морамо присетити србске изгибије током Великог рата, посебно крајем 1915. и почетком 1916. године. Наиме, по сведочењу Карла Макса Лихновског (1860-1928), немачког амбасадора у Лондону, Енглези су у свом наводном миротворству препустили Немцима да сама предложи решење за Србију, а они, Немци – “ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.
Истраживања Драгољуба Живојиновића (1934­-2016), историчара, у енглеским архивама показала су да је Ен­гле­ска у време Великог рата, почев од кризе настале Са­ра­јевским атентатом, била непријатељски расположена према Србији. О Србима се у енглеској јавности и енглеским управ­љачким “структурама” писало и говорило најружније, уз употребу и оне Марксове “мисли” о њи­ховом потапању на морско дно. И штампа, и полити­чари, и генерали, свесрдно су се трудили да искажу солидарност с аустроугарском (и ватиканском) наме­ром да се србски народ и србска држава избришу с ев­роп­ске карте.
Енглези су се током целе 1915. године “бавили” при­тисцима на Србију користећи се чињеницом да је срб­ски народ у претходним ратним збивањима претрпео велика страдања и да је у много чему рачунао на савез­ничку помоћ. У тренутку када је Србија од Енглеске затражила кредит од осамсто хиљада фунти за набав­ку наоружања, лекова и санитетског материјала, одго­во­ре­но је да ће зајам бити одобрен – под условом да Србија препусти Бугарима источну Маћедонију. Како Србија није прихватила тај услов, Енглези су одбили да јој одобре тражени кредит.
Мимо тога, Енглези су се својски трудили да осла­бе и србске војне позиције, најпре тиме што су пропу­стили да обезбеде саобраћајницу од Ниша ка Солуну (помогли су им у томе и Французи чији је генерал Морис Сарај – 1856­-1929 -, “своју” савезничку Источ­ну војску којом је командовао, повукао према грч­кој граници не обавештавајући о томе србску стра­ну), чиме су допустили Бугарима да тај правац ставе под сво­ју контролу и србску војску и народ, у зимским ус­ло­вима, принуде на мукотрпно повлачење према арба­на­шким и цр­ногорским планинама. Кад је ова велика несрећна срб­ска колона пристигла на арбанашко при­мор­је, са њеним пребацивањем на Крф ипак није тек­ло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према срб­ској страни мож­да је, одушевљен насталим неприликама, најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­ченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас нала­зите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдо­гла­во сте од­би­јали да Бугарској учините кон­це­сије… Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.
Када је србска војска почела да пристиже на Со­лун­ски фронт, Енглези су затражили од србске Врхов­не команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија, после чега би, сва­ка за себе, би­ле послате на западни фронт – да тамо гину уместо Енглеза. Наравно, то је, на ог­ромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у на­редном периоду био разлог енглеским генерали­ма да делују против србске војске: нису јој допуштали да кре­не у неки напад на непријатеља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској вој­сци бу­де уклоњена са Солунског фронта “како не би има­ла било какав контакт са српском војском” и по­сла­та на крајњи грчки исток, а све то пратили су прет­њама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. “Током чита­ве 1917. године непрестано су радили иза леђа Ср­бији. Радили на очувању Аустријске монархи­је, подр­жа­вали Италијане око Далмације и Истре, под­стрека­ва­ли Ру­му­не да узму Банат, Бугаре да узму срп­ске те­ри­то­рије северно од Македоније”.
Енглези су на такве марифетлуке зликовачке увек приправни, а кад им куцне судњи час, ни до гробља не би знали стићи да им није путоказа на коме пише цеметерy – енглеском изговору прилагођена србска реч СМРТ!