Повереникца за заштиту неких (угрожених) врста оптужиола ме је да не поштујем неке од њих и утврдиола да сам повредио „одредбе члана 11. у вези са чланом 20. Закона о забрани дискриминације“. Онона ме је (тј. истиста Повереникца), уз све то, поучиола да се „мора обезбедити употреба родно сензитивног језика како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца“ (нарочито мушких жена и женских мушкараца) и додаола да против његовњене памети и препоруке „није допуштена жалба нити било које друго правно средство јер се њима не одлучује о правима и обавезама правних субјеката него се само испуњава Гоцина наредба да се фемплацуљама мора обезбедити право уласка у ону (»језичку«) ковачницу из које међу ногама могу слободно износити све што им је остало ускраћено »на првој подели« против које се нису одмах сетиле да протестују“.

Истиста Повереникца препоручиола ми је да „објави[м] јавно извињење свим женама у електронском или штампаном медију“ и, узгред, припретиола „да убудуће води[м] рачуна да у изјавама, ставовима и садржајима које износи[м] не подстиче[м] дискриминацију према женама као ни стереотипе и предрасуде о друштвеним улогама полова“.

Поштујући ту препоруку,

МЛОГО СЕ ИЗВИЊАВАМ,

најпре, свим фемплацуљама — зато што су могле помислити да им оспоравам право на то да више неће да буду жене и да сад хоће да буду феминисткиње;

а, потом, Гоци и Зорани — зато што су се тако успешно наругале и Србима и, исто тако успешно, опоганиле и њихов језик захтевом да се у њему нађе све оно о чему не знају ништа;

а, иза њих, Ани и (опет) Зорани — зато што су, уз подршку Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, довеле Рио Тинто да дефинитивно отрује и уништи и Србе и Србију;

и, уз све њих, свим НВО-фондарама (и, „о истом трошку“, њиховим „независним“ фондоњама), хелсинчарама, европеушама, деконтаминиркуљама и сличним хигијеничарушама — зато што тако успешно тргују и српском несрећом и српском крвљу;

и, на крају, Бранкици — зато што не зна ни шта ради, ни шта „брани“, ни шта потписује.

Уз ово извињење додаћу и покоју опаску о томе како су Срби, док их је било, решавали сличне „спорове“. И одмах треба рећи да су то они чинили и једноставније и много ефикасније него што то чини Бранкица и није им за то била неопходна „државна заштита“ за спасавање оних примерака своје врсте обележених плићом памећу или неким другим видљивијим оштећењем („неком генетском грешком“ — рецимо). Такве су Срби штитили од њих самих тако што су их штедели од послова за које су процењивали да под њиховим теретом неће издржати, тј. да под њим могу посрнути (зато такве нису истурали ни за сеоске добошаре, а камоли за министре за информације, нити оне који нису имали породицу — за министре просвете или за бригу о породици). И док су се тако понашали, Срби су били моћни и неуништиви, прошли кроз многа искушења и несреће и стигли да у прошлом веку сруше једну царевину, а другу да заљуљају и да јој помогну да се и она распадне. И за то су биле заслужне жене које им нису дале да посрну нити да пред тегобама застану. Српски слом почео је оног часа кад се (и на мушкој и на женској страни) она „заштићена врста отела“ и кад јој је неко рекао да може уређивати српску судбину по мерама „памети“ за коју честити никад нису имали разумевања нити од ње икад ишта успевали научити.

Ту је памет, и то ваља прецизирати, половином прошлог века демократски утемељио Ален Далс најављујући да ће „овластити“ најгори људски сој да уређује светску судбину, а то у наше дане Бајден притврдио наводом да су они спремни да ЛГБТНЗ натуре свету као „саму срж демократије“. Из тога су се гнезда касније изројиле и наше фемплацуше и НВО-фондаре и хелсинчуље, и сав онај сој који Србима данас „најбоље тумачи“ ту Далс-Бајденову науку и, уз Бранкичину заштиту, врло успешно срамоти и пустоши Србију.

И шири причу о српској геноцидности иако је, само у прошлом веку, макар три и по милиона Срба сатрто у Хрватској, Босни, на Космету, у Македонији, у Грчкој, а томе броју у најновије време додато и милион прогнаних из Хрватске, Босне и Космета. И сад Бакир, Сафета, Динко, Дубравка, Весна, Неша и други тврде да је над „Бошњацима“ извршено десет геноцида (при чему нико од њих не примећује да су после свакога од њих они бивали све бројнији), а нису чули ни да је за то време над Србима извршено само три геноцида и да их је у „БХ-Федерацији“ данас остало тек 40-ак хиљада иако се, још пре стотинак година, тамо за други неки народ — није знало! Све то о чему говоримо, као и већина оних имена које смо поменули (а њима би се могла дотурити и многа друга), доводи нас и до још једног „механизма“ по коме су се Срби бранили од оних којима је међу њима било „тесно“: своје незадовољство позицијом у којој су се нашли такви су могли изразити само једном и после тога одмах су им отварани сви путеви да стигну тамо где мисле да ће им бити боље и пространије. А за случај да почну да оклевају, ту су била деца да их на то подсете и жене да то притврде — љукачима. Тако су се Срби бранили од оних који су их могли ружити и срамотити — изнутра и некажњено. Право на реч међу Србима имали су само они који су имали шта рећи, а они који су знали једино да брбљају могли су то чинити само тамо где то људи не могу чути па би Динко своју памет однео до Сафете, Дубравка до Мунире, а Неша до Мила. И свако би дошао на своје, а Срби би били мирни и не би морали прљати руке.

Међу Србима знало се ко може носити бркове, а ко их мора бријати.

А међу Српкињама фемплацаре, фондаре и Дубравке могле су се наћи једино док се не примети да су се нашле тамо где им није место.

(Извор: „Балкан магазин“, понедељак, 02. децембар 2024 00:00)

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из свог угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“
(фото, Наталија Мијић)

Што се више приближава 3. децембар, Дан особа са инвалидитетом, све чешће ми се намеће размишљање о теми коју је на оригиналан и незабораван начин студиозно обрадио писац Веселин Марковић у свом роману „Ми различити“. Видите, у свету, а хајде да се фокусирамо на нашу земљу, има нас толико различитих, при чему смо различити на много различитих начина, а свима нам је додељен само тај један дан – 3. децембар.

Без обзира на то у коју смо категорију сврстани, ми, различити по много чему се разликујемо једни од других, а ипак смо сви стрпани у исти кош од стране оних који процењују наше потребе.

Наталија Мијић

Драстичне имовинске разлике – табу тема

Некад давно, док сам још имала илузије, веровала сам да је Дан особа са инвалидитетом установљен са циљем да се те разлике макар смање, ако већ не могу да се потпуно неутралишу. Живот је пун парадокса, а један од њих је и тај што они који, наводно, обезбеђују услове да наш положај постане лакши, а живот садржајнији – те разлике драстично продубљују тиме што наш лични стандард детерминишу на основу узрока настанка инвалидности, а не на основу тежине оштећења и комплексности специфичних потреба, што је супротно свакој логици. Те драстичне имовинске разлике унутар популације особа са инвалидитетом, којима држава фаворизује мањину на штету већине, показатељ су велике друштвене неправде – могло би се слободно рећи и дискриминације.

Изједначавање права и једнак третман особа са инвалидитетом – то је табу тема, о којој се неће  говорити на округлим столовима и разним сличним скуповима који ће се тог дана организовати у многим срединама, иако је она за већину нас најактуелнија и најделикатнија. На тим скуповима, из године у годину, учествују само они малобројни, привилеговани, који су се домогли удобних фотеља, функција, персоналних асистената и енормно високих примања, док већина осталих чами у четири зида, на самој ивици сиромаштва, у анонимности и скривена од очију јавности. Као и увек, круна округлих столова биће коктели и закуске, уместо иницијатива и закључака, који се ионако никада не реализују.

Ипак, један закључак се намеће сам по себи: добро је бити „на функцији“, па и у инвалидским организацијама па није чудно што и међу нама, инвалидима, има таквих који – заражени вирусом власти – не могу да сиђу са трона ни после двадесет пет година.

Дан особа са инвалидитетом – без праве суштине

Ако ме питате шта нам значи тај дан, фамозни 3. децембар, рекла бих – из личног угла, наравно – да је то чиста фарса, да не употребим народну изреку „млаћење празне сламе“.

Иако нема никакве везе са овом темом, паде ми на памет књига Џеклин Сузан због њеног симболичног наслова „Једном к’о ниједном“. Било би лепо да наши суграђани уоче да бити различит не значи бити ни немоћан, ни чудан, ни мање вредан. Бити различит – то пре свега значи бити оригиналан али, на жалост, у много случаева и бити усамљен, издвојен и неприхваћен. Није ни утешно, ни охрабрујуће то што нас се људи сете тог једног дана у години. За мене лично то – једном – баш и нема неког значаја, исто је као и ниједном.

Желим да верујем да је неко ко је иницирао ту идеју, имао племениту  намеру да нас, различите, учини једнаким, видљивим и укљученим у друштвену средину и да нас погура са маргина, са којих још увек тешко можемо да се померимо, упркос својим преосталим способностима, појачаним напорима стеченим образовањем, академским звањима, уметничким дометима и другим слабо запаженим и још слабије вреднованим квалитетима.

Дан особа са инвалидитетом, то је само форма без праве суштине која се  – ако је некад и постојала – временом изгубила у празној фразеологији псеудохуманизма. Да бисмо имали разлога да тај дан доживимо као заиста свој, као нешто више од пуке формалности, требало би да буде обележен неким искораком у боље сутра у нашој свакидашњици јер лаже онај ко каже „да у Србији није тешко бити инвалид“.

Потребне су нам промене

Бити различит, носити на плећима ма какав хендикеп – то је тешко у сваком времену и на сваком меридијану. Истина, лакше је онима које је држава привилеговала примањима десетак пута већим него што их имају њихови истосудбеници са истим, или чак тежим оштећењима. Да бисмо имали повод да се радујемо том дану, требало би да се од осталих дана разликује, на пример, по томе што би био донет неки закон којим би се унапредио наш положај, али не такав закон који би био само мртво слово на папиру.

Истини за вољу, није све ни у законима. Неки од њих, као онај о признавању права на коришћење факсимила као личног потписа, у пракси су нам само још закомпликовали живот. Не можете ни замислити како се осећамо понижени и омаловажени кад год морамо да потпишемо неки званичан документ, јер институције траже да обезбедимо два сведока, и да за сваку ситницу идемо код јавног бележника. То су, ето, плодови тог закона, за који многи уопште и не знају, или га тумаче како се коме свиди.

Понекад се питам да ли је, рецимо, Закон о спречавању дискриминације, коју је практично немогуће доказати, имао икакав други циљ, осим обавезујућег усклађивања са законодавством Европске уније.

Волела бих да нисам у праву, али знам да ће и овај 3. децембар бити само стереотипна представа за јавност – неинвентивна реприза већ виђеног: биће нам дато нешто више простора у медијима, али неће се говорити о томе да смо дискриминацији изложени у многим животним ситуацијама, а често и од стране наших властољубивих истосудбеника; да персоналне асистенте добију само малобројни међу нама, а то нису увек они којима је помоћ најпотребнија. Чуће се, можда и понеко обећање да ће се особама са инвалидитетом убудуће поклањати више пажње али, према досадашњем искуству, у суштини се ништа битно неће променити. А промене су нам потребне, не неке ситне и безначајне, већ дубоке и темељне промене нашег статуса и једнак третман, не само у широј заједници, него и унутар наше популације.

*Наталија Мијић, професор Југословенске и светске књижевности у пензији

Због чега овај осврт

На вест да су Кучи, једно од србских Седморо Брда у данашњој Црној Гори, затражили да се споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу (1820-1867) уклони са Трга независности у Подгорици, као и уз подсећање да су подгоричке Вијести од 8. априла 2015. године објавиле текст Борка Ждере под насловом “Главни град : Споменик војводи Мирку окупља нас око врховних црногорских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-gradd-spomeik-vojvodi-morku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno) – у основи, саопштење подгоричког Секретаријата за културу и спорт да ће у Подгорици бити постављен споменик војводи Мирку, оцу краља Николе (1841-1921) -, пише се овај текстић.

Из реченог културно-спортског саопштења могло се сазнати да је војвода Мирко већ имао “свој” споменик у Подгорици, подигнут 1886. године, “када је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Споменик је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци, обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Подгорице’ све до 1918. када је срушен након тзв. Подгоричке скупштине чијим је одлукама нестала самостална држава Црна Гора, детронизована династија Петровић Његош и укинута Црногорска православна црква”.

Из истога тог саопштења могло се сазнати да “споменик нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције… присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије… Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чинити када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црногорски јунаци признавали за највећег јунака”.

Толике и такве жалопојке и хвалоспеве пратило је уверење да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Настојање појединаца да враћање споменика… злоупотријебе за распиривање старих ватри племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због које се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу” – антисрбском.

Јуначине

Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногорске јунаке који су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

Онај први, као појединац, своје геноцидне злочине над србском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, србским десетерцом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за највећег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом послу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Србске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уверењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.

Најпре о онима који покушавају да прошлост србског народа из Црне Горе и Брда прилагоде сопственој мржњи према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали, већ и ништавост себе самих.

Блијани

Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани), двојца који је, својевремено, покушао да србском читатељству (путем београдског часописа “Сведок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле – наводну “црногорску” православну цркву да овде не помињемо.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила србску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “преваривши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) франака још у почетку рата”.

И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште доврши.

Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустроугарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато новчана потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугарском суседу да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских племена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олакшати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Европском рату, Сарајево 1919, 28-29).

И када су србске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “саучествовала” у потапању италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногорским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за себе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црногорских добровољаца”.

Написали су тако, а да су на време научили сва слова – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споменик налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… подигоше Југословени из Америке и Канаде”.

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана новембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у благостању, под хабзбуршком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногорске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспасавајуће што је такво и толико изобилно слободарско благостање дошло на смену србскоме злу.

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изобилног благостања (које су будући аустријски усрећитељи платили са преко 1.260 мртвих а србски преци поменутих блијана не зна се с колико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Ловћена. Аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловћеном. Јануара 13, на дан кад су Аустријанци заузели Цетиње, начелник штаба црногорске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Крушевац, у Подгорици) да се заједно са владом и војском повуче за србском војском. Тај предлог био је истоветан савету Николе Пашића изреченом двадесетак дана раније, уз посету Цетињу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да одступи и своју судбину до краја повеже са судбином савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске настала таква деморализација да је апсолутно немогућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од непријатеља затражи примирје. Ова иницијатива каснила је бар један дан, пошто је аустријском команданту већ било уручено Николино краљевско писмо за цара Фрању:

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црногорска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Величанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем угледу и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и великодушно срце неће дозволити да мој народ буде понижен, јер он то није заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа ВИ-2, Београд 1983, 104).

Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живковића (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев договор с министрима о црногорском уласку у аустроугарско слободарско благостање окончан тако што је црногорска влада послала аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.

Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.

Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љумовић и поручник Поповић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом логору одговор царско-краљевске Владе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на француском језику, а на србском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети понижење које не заслужује.

Никола” .

Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим министром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аустрије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на образу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Гори настао хаос (Милош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. септембра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благостању), али и “извесној пометености међу људима”, црногорска влада понудила је Аустрији сепаратни мир. Аустријски услови за мир били су понижавајући: “црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве” (Вла-димир Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве услове могао пристати и напустио је земљу. Престолонаследник Данило, немачки зет, већ је био у иностранству, па је његовом тешко болесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши прљав посао; он је прихватио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године капитулација је потписана. “Војници су отпуштени кућама, а земља окупирана.

Известан део официра и војника прикључио се српској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустроугарска окупациона управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подразумевају: слободарско благостање), а официри црногорске војске, политичке личности и племенске вође интернирани су, односно, по терминологији која се нашим блијанима више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/или послати на трогодишњи одмор у иностранству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

Како то на страни 113. својих мемоара С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац а црногорски војвода од пера, Савезници су “сасвијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова преговарања с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Ловћена није давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црногорска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада француска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуковника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.

У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се ломатала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учествујући у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је морало бити сасвим природно, пошто се Црна Гора налази поприлично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара западно од Спљета), докле је, у складу с Уговором о примирју између србске и маџарске војске од 13. новембра 1918. године, србској војсци, једној међу победницама у Великом рату, припало да запоседне ослобођене територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитулирала, уживала слободу под хабзбуршком круном.

Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” домишљају да то и није било свргавање династије, свргнут је владајући дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и државе Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државничким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде и војвода Мирко с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три убиства својих наводних политичких непријатеља по Брдима и Црној Гори, “без разлога и на грозан начин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наредбом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вјеру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).

Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају речнике страних речи или реч-нике србског језика (а црногорски дотле још није стигa’), који између династије и владајућег дома стављају знак једнакости, препоручују да владајући дом стане иза знака више. Томе је крупан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.

У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у србском селу Надаљу, у Бачкој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очигледно примљени Србин, хрватски знанственици то село данас сматрају хрватским. На основу таквих и сличних примера они су написали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж.

Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није несрећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уводе ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.

Па ће се ова блијанска “наука” о цивилизованим Аустријанцима и пустошним Србима ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове антисрбске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у лаж такозване науке црногорске…

Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по правилу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.

Сирак тужни

Али, зато, када се у небраном грожђу нађе неки сирак тужни без иђе икога – примера ради, Новак Аџић на Википедији представљен као “црногорски правник, публициста и унезверитетски предавач… препознат по фалсификовању података” -, може му се омаћи да “осмисли” како су “окупаторске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог почетка 1916. године није било црногорске државности, уништавали “све симболе црногорске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.

Чудни неки србски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је србско, нарочито сопствених србских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братственици, рођаци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборављене 1918. године писао швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс сведочећи о бугарским злочинима над србским цивилима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о капитулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле предуге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непосредно по “отварању” (или “по распуштању”) немачког заробљеничког логора у Оснабрику, говорио Фридрих Грисендорф (умро 1958), немачки протестантски пастор у Евенсбургу, селу поред Оснабрика:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да ‘ко се не освети – тај се не посвети’, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.

Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.

Овај текст, преузет из Парохијског гласника Србске православне црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се

овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао Новак Аџић, представља само изокренуте речи и др Арчибалда Рајса и пастора Фридриха Грисендорфа.

Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло десити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га други сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог исказаној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”.

За ововремено црногорствовање и просечност је прекрупна.

У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући наводни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обичан свет) заправо је одраз потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.

Ко се храни мржњом

А потом о онима који из заседе, као миши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал-ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих поставе некаква послушничка “открића”.

На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Јошкине Подгорице (виђи ти зликовачке паралеле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препознатљивом по учинку у Црногорској похари Куча. (По Правопису, реч “Црногорска”, као историјски догађај, пише се великим словом).

Неко би могао питати због чега је баш том спортском и културном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим злочиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као културно обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то културно “достигнуће” представити применом познатог такмичарског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на србски језик значи: ко ће даље, више и брже пљунути.

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа-ње споменика… злуопотријебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу”.

У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ослобођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајтници се хвале “одбраном”;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и нетрпељивостима ради” и ко се то упућује на “освету и нетрпељивост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важно ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових слепих, беспоговорних извршилаца;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племенских, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се самохвално истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

Последак

Споменик војводи Мирку подигнут је јер су тако хтели они који се хране мржњом – постављен је на неком градском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици – овоме потписнику није речено на коме месту.

Није то споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Његошу, то је Споменик црногорској срамоти а постављен је на неком Булевару црногорске срамоте, или на неком Тргу црногорске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.

Ако људи које краси чојство и који су постављено споменичко обележје препознали према његовој стварној ништавости, успеју да га отуд изместе, макар потом био постављен у Његушима, биће то похвала србској људскости или, што је у Црној Гори и србским Брдима препознатљивије – србскоме чојству.

5. фебруар 2024.

У Дан Рођења Пресвете Богородице ове године, Редакција Гласа јавности (не знам одакле је) “са уважавањем и пошто­ва­њем” и “надајући се успешној сарадњи” обзнанила је своју иници­ја­тиву (https://www.glas-javnosti.rs/vesti/drustvo/cuj-srbijo-javni-poziv-srpskim-umnim-i-casnim-rodoljubivim-intel) “коју покрећемо, па би желели да се сви умни родољуби Србије активно укључе и при­к­љу­че реализацији идеје, а све у циљу успешнијег опоравка Репу­блике Србије”.

Помало изненађен што се Покретач – не баш писмен “па би желели” – сетио и мене, више због родољубља, нимало због умно­сти (јер стално на уму имам изреку једнога мог прастарог пријате­ља да “памет служи свему, али не води ничему”), после осам дана заседнем и, у уверењу да сам уго­нетао око шта се и мене сетише, одговорим текстићем који следи:

***Господо,

Претходних дана заузет неким неопходним физичким посли­ћима, вашој племенитој замисли са закашњењем прилажем следе­ће редове:

“Имајући на уму све видове трагичног положаја србског на­ро­да на свим његовим историјским просторима;

Суочен са сваковрсним насртајима на србско национално, ду­ховно, културно и морално биће;

У тренуцима судбоносним за србски народ, док обичан срб­ски свет врло тешко доживљује страначка надметања која Држа­ву Ср­бију онемогућује да, у покушајима да из невоља насталих де­ло­ва­њем бројних недобронамерних чинилаца са стране и ‘дома­ћих’, изађе са што мањим губицима или без њих и када има све ма­ње разумевања за најразличније страначке међусобице;

ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР… (не знам које би тело водило замишљене послове – ви га именујте)

Позива руководства свих србских политичких странака, све страначке прваке и њихове присталице, све србске духовне, кул­тур­не и научне институције, све Србе и све њине умне и мудре пред­став­нике, људе од угледа, посленике чије дело служи на част срб­ској култури и цивилизацији:

1. Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­стојању;
2. Да се освесте пред силама зла и мржње које су се устре­миле на саме темеље србског националног и духовног бића и да по­ку­шају спасти барем нешто од онога што се још спасти може;
3. Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних су­ко­ба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уло­же у једино важан посао спасавања националног идентитета;
4. Да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена;
5. Да се на предложеним основама оформи Србски национални савет који би враћајући нас србским источницима требало да и носиоцима вла­сти у Држави Србији укаже на обим и вредности духовне и националне тра­диције и постојаности, те да свему србском свету послужи као поуздан ослонац у његовом будућем ходу ка звездама.

Ако су Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, у ху­манизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се већ дуго трагајући за излазом из беде, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, оп­станак Државе Србије као организационе форме, али и Живе Државе Србије, њенога становништва, крајње је неизвесна.

У уверењу да ћете истрајати на остварењу започете замисли,

С поштовањем…”

***Како се Глас јавности није приватно огласио, 8. октобра послао сам му краћу поруку:

“Господо,

Не рекосте ми да ли сте примили моје писмо и шта сте са њим урадили.

Пишем ово у уверењу да сте морали написати бар реч-две, макар и ‘савет’ да се не петљам у послове озбиљних и важних.

С поштовањем…”

***Пошто је и ово писмо остало “неодговорно”, помислио сам да би користило ако бих проверио да ли поменути Глас јавности уопште постоји.

Постоји, јакако, те овога пута, 21. октобра, пишем нешто опширнију поруку:

Господо Гласјавносна,

Будући да не одговарате на моја писма, запитао сам се да ли се јавности гласкате на папиру или електронски. Иако се потеже сналазим у јутјубању и сличним “технолозијама”, дало ми се да после краће потраге наиђем на ваш сајт (или портал, не знам који од тих појмова користите) и на повећу количину текстова којима се представљате јавности.

Подсетићу вас само на неке.

У једном, писаном, под насловом “Младен Обрадовић: Вучић је најуноснија америчка институција у Србији (видео)”, уз приложени видео “Гласно и јасно : Први пут у историји српска рука убија Русе” и редакцијску “препоруку” како “Обрадовић сматра да су САД направиле најуноснију аквизицију довођењем Вучића и СНС на власт”, препричавају се Обрадовићеве медитације које су, ван сваке сумње, и произвеле гласјавносну иницијативу усмерену на “успешнији опоравак Републике Србије”:

“Продајући се за патриоту домаћој јавности, Вучић је испоручио Косово својим западним газдама и разорио и оно мало преосталих институција у целој земљи… Уз подршку својих газда са запада створио је култ личности и тргујући националним и државним интересима добио дозволу да влада као аутократа… Сада покушава да се додвори западу продајом воде, ваздуха и плодне земље хранитељице, чиме је ушао у отворени сукоб са народом… Обрадовић се залаже за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима и за успостављање јасне хијерархије и поретка у том савезу како би се одупрли СНС машинерији… Очекује да ће Русија стати на страну истинских патриота и помоћи у борби против квислиншког режима Александра Вучића”.

Момак млађани могао је тако јер је припадао групацији званој… колико се сећам… отпорници, или обрасци, или неки слични одласци и отисци… која се борила за “србско Отачаство” у коме, не зна се за чији рачун, није било места за Војводину Србску.

У остале јавносне гласове, све у виду звучнога снимка, нисам завиривао, али су им наслови једнако “инспиративни”:

“Драгомир Анђелковић: Руска подршка као охрабрење Вучићу у издаји Косова (видео)”;

“Вучић је преварио косовске Србе, а сада лаже народ у Западној Србији – Данијела Несторовић (видео)”;

“Вучићу потребан грађански сукоб да би прикрио издају – Александар Павић (видео)”.

***Господо Гласјавносна,

Разложан ум не може се отети утиску да сте обећану иницијативу покренули са наводним циљем да се, што кажу Лале, нађете у дивану и тамо “откријете” формулу за “успешнији опоравак Републике Србије”. Јер, том формулом признајете да се Србија ипак “успешно опоравља” (мада не рекосте од чега или кога), али кад већ “режим Александра Вучића” прогласисте квислиншким и кад се залажете “за стварање савеза свих патриотских снага без обзира на разлике у програмима” – све то само девет месеци по одржаним парламентарним изборима који су јасно разграничили опозицију од већинске Србије -, и сами указујете на своју стварну заинтересованост да дате “теоријску” основу практичном деловању привидно утишаном коалиционом “насиљу против Србије”.

Кад је већ тако, морали бисте признати себи, макар и у себи, да је ваше “опозиционо” деловање, најблаже речено – непромишљено, можда због тога што и ви, као и највећи део опозиције (таква каква је) у Србији, не схватате шта треба да ради опо­зиција а шта треба да ради власт. Ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе. Опози­ци­онари, односно они који нису изабрани, тре­бало би, по логици ствари, да у том међувремену, до нових избора, буду лојални сво­ме народу и својој Држави, да наставе с обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа и своје Државе и да, кад дођу нови избори, покушају да бирачко тело придобију указивањем и на грешке претходне власти и на свој морални “капитал” стечен у претходном периоду. То је једини разуман начин долажења на власт и одлажења са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, силом да дође на власт, примера ради, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка и тако би се морало размишљати.

Но, ако се тако не размишља, онда се ваља за­пи­тати на који начин, стварно, опозиција која силом узме власт, која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Од­го­вор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Дру­ге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не по­мишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна ис­кључиво са завођењем сопствене диктатуре, било “са своје главе”, у сопственом интересу, било “по поруџбини”, за рачун некога другог – са стране.

Чак и ако би нека опозициона странка, или коалиција, по тој шеми узела власт и не сматрала је диктаторском, већ “де­мо­кратским” правом на идеолошке разлике, на разлике у мишљењу (мада су, најчешће, разлике у писаним програмима свих регистрованих странака или покрета мање-више вербалне и стилске природе), те разлике постају у једном тренутку осно­в за најразличније поделе и сукобе у народу. То је, заправо, последица злонамерног занемаривања примарних идеолошких мотива који су и довели до формирања од­ређених странака, чиме се, као стваран мотив, у први план истура глад за влашћу. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима страначких борби за освајање власти, на­ци­онални интерес србског народа остаје сасвим у по­задини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких ру­ководстава у Србији доводи и довела је у народу до великих подела – не по основу идеолошких разлика, већ кроз неконтролисану мржњу “некога тамо”.

Но, без обзира на доживљене поделе, бирачко тело својом натполовичном већином бира власт какву тренутно жели или верује да ће деловати у општем интересу, и нека м­у је! Како се још није десило да на изборе изађе комплетно бирачко тело, са разумевањем треба прихватити становиште да на састав будућих власти утичу и они који из разних разлога пропуштају да остваре своје бирачко право. У органе власти улазе тако и они којима тамо не би било места да су се сви бирачи изјаснили. За избор нису криви они који су изабрани, за­служни су за то и они који не излазе на изборе и који на тај начин омогућују избор по принципу специфичне “негативне селекције”. Ово нарочито важи за други круг избора када се, пракса ти пока­зу­је, на биралиштима не појављује ни део оних који се иначе стално изјашња­ва­ју за промене. И они којима је рат за промене искључиво душе­в­на храна и који преко тога стварају представу о себи, морали би се при­сетити да је србски народ пуних педесет година био изван сваког додира с оним што се обично назива и сматра демократијом. О демократији се код нас најчешће при­ча по оном офуцаном клишеу “како мали Ђокица замишља”, а демократијом се, нажалост, углавном сматра оно што се поједностављено зове “промена”. У схватањима многих, овај по­ја­м увек се уводи у контекст “револуционарног”, а под револуци­јом подразумевају се радикални захтеви, пред очима свих, уз буб­њеве и, ако може, уз малчице крви. Треба да прође доста времена, да дође до личног и колективног сазревања у свеколиком Срб­ству и да се принцип саборности (о коме сви причамо с одушевљењем) схвати у његовом изворном смислу: као прилика свих да на сва до­гађања у сопственом окружењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, те да воља већине мора бити обавезујућа за све, чак и за оне који су остали у мањини. То што вољу већине по­неко сматра бољшевизмом или, као што је то својевремено, по избору Добрице Ћосића (1921-2014) за предсе­дника Савезне Републике Југославије, протумачио По­крет обнове наводно Српски, као национал-социјализам и фашизам, није само доказ о елементарној безобзирности оних који рачунају да би једнога дана могли бити предводници то­га истог народа, већ то доказује и неспособност већине да заштити св­оје, односно опште интересе. А први интерес је – Отаџбина. Или, да преведем на нашки: све што Држава као институција уради у интересу на­рода, Живе Државе – у духу је не само правних и обичајних, већ и општељудских моралних норми.

Нажалост, бројни “уполитичени” Срби, нарочито они из опозиционо-страначких врхушки (рачунајући ту и њихово “владарско” време стечено “петооктобарском” паљењем изборног материјала у скупштински просторијама), током последњих тридесетак година били су спремни да сва­ку промену посматрају у контексту револуционарног, те да њихове резултате сматрају корисним и прихватљивим једино ако су остварени у њиховом личном интересу. Са гледишта већине, с искуством стицаним током тричетвртвековне комунистичке “револуционарности”, промене по таквом поступку нису баш препоручљиве јер би оне погодовале не баш скривеним намерама фашикратског Запада да Србе, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације биолошки истреби.

Да ли ико из данашње опозиције у Србији размишља о томе?

Према писању Слободана Јарчевића (1942-2020), министра иностраних послова Републике Србске Крајине (током Рата за Крајишку независност), “три догађаја показаће право лице или, можда, искривљену свест (ако није у питању класична издаја) представника тзв. демо­кратске опозиције, интелигенције и власти у Србији.

а. Године 1993, у згради на Теразијама број 3, у лифту, срео сам се са госпођом Весном Пешић (1940), председницом Грађанског са­веза Срби­је. У лифту су биле мале налепнице с натписима: ‘Репу­блика Српска Крајина’. Весна Пешић ме је препознала, на­сме­шила се, подигла ру­ку према налепници и рекла: ‘Ову Републику Српску Крајину треба избрисати са географске кар­те’. Упитно сам је погледао, а она је по­новила: ‘Треба, треба’;

б.   Исте године, редакција једног часописа ме је позвала на скуп о геополитици и догађајима на територији бивше Југосла­вије. Прису­ство­вао је и ‘знаменити’ српски новинар, аналитичар међународних односа Драгослав Ранчић (1935-2008). Био сам за столом с организа­тором, а он је седео у првом реду. Нисмо се познавали. Брзо сам при­метио да ме гледа с гнушањем. Иско­ри­стио је једну паузу у излагањи­ма и изговорио, гласно: ‘Ми­сли­те ли ви да ће се моји Крагујевчани бо­рити, тамо, за неки Бенко­вац?! Неће!’ Нисам стигао да му одгово­рим јер је устао и брзо изишао; није се ни вратио у салу;

в.  Кад су Хрвати (4. августа 1995) окупирали Српску Крајину и та­мошње Србе прогнали у Српску и Југославију, јавио сам се на радно место у Савезном министарству за иностране послове. Био сам у кан­це­ларији једне колегинице, поред кабинета по­моћника министра Жи­вадина Јовановића (1938), потоњег министра, високог функционера влада­ју­ће Социјали­стичке партије Ср­бије. Ушао је у канцеларију у ко­јој сам седео. Иако смо се знали, није хтео ни да ме погледа, а камоли да се по­здра­ви са мном. Два-три пута је улазио и изла­зио, гледао је пре­ко мене и заобилазио фотељу у којој сам се­део. Понашао се као да пред собом има губавца.

Као губавца је доживљавао и Републику Српску Крајину”.

Тако би се и данас, не према Србској Крајини јер, за сада, ње нема, већ према Косову и Метохији односио и, примера ради, покрет познат као “насиљем против Србије”, на чији се “патриотизам”, добрим делом, наслања и гласјавносна иницијатива “у циљу успешнијег опоравка Републике Србије”.

Републике Србије која би тада једва могла и завапити:

“Молим вас, немојте ме више опорављати”!

Да се не би дошло дотле и да би се малкице суз(б)ила опозициона жеља да се поремете прилике у Републици Србији, моја ће маленкост позивајући се на своје поодавно стечено рушилачко, ствара­лачко, преговарачко и разно друго “револуционарно” искуство, рећи да ниједна од личности са данашње политичке сцене у Србији (или, ако се то некоме чини прикладнијим: политикантске), било из власти, било из опозиције, нарочито из дела окупљеног “насиљем против Србије”, није способна да у овом тренутку било шта промени набоље.

Разлог је доста прозаичан: у условима кад је Држава Србија на временски неодређен рок са свих страна опкољена натоовским злочиначком организацијом са чијом “снагом” фашикратски Запад узалудно чека на руски пораз у Украјини, опозициони “успешнији опоравак” може се извести само и једино по рецептури разрађеној у истоме том фашикратском Западу.

По рецептури са стране, дакле, пошто нико од ицивремених опозиционара у Србији нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни ра­ционалном, да ли због тога што су сви они оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија – која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере зајед­но – у међувремену “унапређена” у фашикратију, да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.

Само онај ко буде спреман да обори своје “нишанске справе” окренуте према сународницима – нарочито онима који су друкчијег страначко-политичког опредељења -, да се и тиме свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском на­ро­ду, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

Или, како то рече онај мој презимењак, Вељко, о маглу коп­ља никад се не ломе.

Кад неки народ нема историју, слободно му је да лаже да би је прибавио. А ако нема ни језик, нелепо би му било забрањивати и да блеји.

Драгољуб Петровић

25. септ. 2025.

НАЦИОНАЛНИ ЛАЖОВИ И ЊИХОВЕ ИСТИНЕ

Maranatha: Podržite naše laž[av]i[ne]. Хрвати су се жестоко размахнули: досад смо знали да су они дочекали Турке на Косову, а сад нам јављају да им се то допало, тј. да је Косово било врло погодно игралиште за велике битке, да је таквих било макар десетак, да су их водиле „велике војне коалиције већином Хрвата, Албанаца, Мађара, Грка, Срба“ (занимљиво је да међу њима нема Бугара), „макар три од њих предводили су хрватски војсковође“, у свима другим „главни бојовници били Хрвати“ („војсковође“ им скокнуле „на море“, да малкице предахну од толико „битака и побједа“), а неки представници „српског племства“ били „у вазалном односу према Турцима и ратовали на њиховој страни“ (Срби се на Марици 1371. први пут посвађали с Турцима и допало им се да се нађу у вазалном односу).

Ваља Хрватима признати да може бити све што они приповедају, али они никако да нам кажу који су то „Хрвати“ ратовали на Косову ако се зна да је једини њихов представник у Дубровнику до половине 16. века био Држићев Гулисав и да је он тамо чекао пуних 350 година да му се, однекуд, придруже прва четири сународника. Нико, наиме, не зна где су се ти „Хрвати“ скривали, Ф. Шишић „нашао“ их 1608. по јужним падинама Велебита и у уском појасу Горског котара, десетак година касније Ватикан их упутио да се прославе покољима протестаната по Чешкој и Немачкој, после опет 200 година били заборављени, а онда се (по сведочењу Лајоша Талоција) Беч и Ватикан досетили да од њих 1836. направе „народ“ који[м] ће из историје прогнати Србе-католике и инсталирати сој који ће се једино бавити крађом онога чега су се одрекли кад им је наређено да никад нису били Срби.

Све што су „Хрвати“ досад о себи написали, и све што је Талоци признао да су им Беч и Ватикан оверили, своди се на то да су они могли бити једино народ-отпадак и да се осим клањем и крађама ничим другим нису ни бавили. Зато је било сасвим природно да се запитају којим је афричким језиком писан Гундулићев спев објављен у Загребу 40-их година XIX века, а није било ништа јасније ни којим су их језиком Вук и Даничић нешто касније позвали  на „Бечке језичке диване“.

Нити је ли их имало смисла на те „диване“ позивати ако се знало да се о њима не зна ништа нити су они о себи знали ишта више од онога што им је Ватикан рекао да би могли бити и чиме су кренули у покоље протестаната у Тридесетогодишњем рату (1618–1648; и у њему су се у немачко историјско памћење уписали по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“). Помињем те појединости зато што мислим да је Ђуро Даничић таквим „Хрватима“ одао признање тиме што им је српски језик „признао и као хрватски“, при чему се за то име по штокавштини раније није никад чуло, а „Хрвати“ га одмах „зграбили као »хрватски«“ пре[с]писујући („од слова до слова“) Даничићево издање Вуковог Рјечника (1852). Тако се догодило да су „Хрвати“ својим именом осрамотили све оно што су Срби више миленијума уграђивали у темеље европске културе (а као католици то чинили тек током последњих 12–13 векова). Као народ без идентитета и без историје, „Хрвати“ су обележени и неким другим чуднијим појединостима. Они су, рецимо, 1625. године основали Мостарску бискупију без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника и то се стање „продужило“ до почетка прошлог века па се, пре тридесетак година, догодило да је један истакнути „Новохрват“, на своје велико изненађење, открио чињеницу да су све католичке цркве по Босни саграђене после Првога св. рата (и после тога одмах био смењен са свих „ХДЗ-функција“ и једва спасао главу бекством у Немачку). Као народу коме је Ватикан наредио да се одрекне своје историје, Хрватима су остављене широке могућности да изаберу ону која је најбесмисленија и да устврде, рецимо, да они „у Хрватској не би имали овакав стандардни језик да му нису битним дијелом основице били говори Хрвата у Босни и Херцеговини”.

Хрватски академици умују тако, а нису се сетили да питају

• фра Ивана Франу Јукића шта је имао на уму кад је 1856. године, путујући углавном по средњој и северној Босни, оставио чудан запис: „Кад питаш православца – шта си ти?, он каже: »Србин, господине, а шта друго«, а кад питаш католика – шта си, он каже »католик, господине, а шта друго«”;
• или Штадлера зашто 1882. године није устоличен за надбискупа сарајевског у некој цркви него изабрао да то учини у адаптираној сеоској штали;
• или како разумети одговор „мостарских Хрвата“ загребачком Ви­јенцу 1890. на позив на „народно славље у Макарску”: „Ђе ће у Мо­стар­у бити Хрват, кад је Мостар главни град »Војводине св. Саве«, у коме су ваз­да живјели чисти Срби од три вјере”;
• или зашто се Штадлер резигнирано жали да чак ни фрањевци „данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима“, па и даље „србују“ и пишу ћирилицом — како су то вековима и раније чинили.

Од старца коме су људи веровали чуо сам реч да се и „безнадежним лажовима може догодити да им побегне истина“, али онима о којима овде говоримо то се ни случајно — неће десити.

*

Бугарска на Македонију — опет. Бугарска никако не успева да се сврзе с Македоније. И упорно доказује да су њихови унуци старији од својих дедова: они на Балкан стигли и прву српску реч чули крајем седмог века, старије српске језичке особености сачували до линије од Никопоља на Дунаву до ушћа Месте на Егеју, а сад хоће да је њихово и Поморавље, и Повардарје, и Косово (осим оног „америчког чеперка“ код Урошевца). И допада им се да саката српска власт једнако успешно подупире и Бугарску и „Северну Македонију“ заборављајући да су сви поменути простори припадали српској средњовековној немањићкој држави, да су њихов данашњи „свој део“ Бугари окупирали после Берлинскога конгреса, а да су Броз и Коминтерна онај остатак преселили у „Македонију“ на Илиндан 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског.

Српски државњачки дудуци, у наше дане, темељито су све то оверили признањем да се налазе на челу геноцидног народа, гласали за Шолцову резолуцију, укорили Мађаре што им се и они нису придружили, а догодило се да никоме од њих не допру до свести неке лако проверљиве историјске чињенице. На пример: Македонија је била област која се простирала од солунскога краја до Охридског језера, Грци је анектирали после Првога балканског рата и границу поставили на Демир Капији и по тој основи, пре коју годину, Македонији узели име. После тога, српске државне незналице није имало смисла ни подсећати на то да никаква „Северна Македонија“ није могла постојати и да је она, како смо горе видели, успостављена Брозовим топузом; и да је на ту ситницу имало смисла упозорити „нове Македонце“ да се не могу представљати као „Северни Македонци“ и да би им много лепше пристајало име Јужни Срби. Можемо ми данас на све то гледати како нам се допадне, али се неке чињенице не могу превидети: Броз је српски етнички простор исецкао врло темељито и припремио терен за ово што се сада догађа и Србима и „Македонцима“: Американци записали да су Србе осудили на уништење, а Европска Унија да ће им додати и Македонију тиме што ће је поделити између Бугарске и Арбаније. И с тим циљем овластити сваку европску ситнеж да им преуређује Устав и да у њега уписује све „националне сојеве“ који јој се под пером могу наћи, али тамо нема места за народ који се и данас налази до оне линије коју смо повукли од Дунава до Егеја.

А можда Бугаре треба и разумети: знају они да нису увек [били] ни Словени, да су међу Србе дошли пре 12–13 векова (и сад хоће да су и од њих старији), али не заборављају ни да им почесто одговара да буду и Татари. У зависности од тога какви ветрови дувају.

При чему српске државњачке незналице упорно тапшу и „Македонцима“ и Бугарима не схватајући да се и једни и други шире по средњовековним немањићким,  српским, просторима. И да се никако не досећају да би већ једном из руку могли испустити — Брозов топуз.

И да би и „Македонцима“ и Бугарима, коначно, ваљало признати да се своде на српски етнички и језички отпад. Једнако као и Хрвати, Бошњаци и Монтенегриње — у свим њиховим варијацијама.

*

Да ли кретати на дуго путовање — у ништавило. Јављају новине да је „пут до Брисела пун препрека“, али не објашњавају шта се на том путу може наћи и да ли то завређује да се на пут крене и неизвесности изложи.

Много је разлога да се Србија у ту авантуру не упушта, али је мени довољан један: тамо су се окупиле све водеће европске злочиначке земље — којима Србија никад није припадала. Па ни сад нема разлога да се таквој дружини прикључује, посебно пошто се из ње измакла она која је, сама, свету донела више зла него многе друге заједно наводећи као разлог за такав поступак чињеницу да њој није место међу европским злочиначким ситнежом и да она мора водити рачуна о својој јединственој злочиначкој репутацији. С друге стране, Србија је запамтила да је утемељи[ва]ла неку друкчију Европу, у њену основу положила Лепенски Вир и Винчу, тј. оно што садашња „европска памет“ хоће да представи као „Подунавску цивилизацију“ и да је упише у своју тековину превиђајући библијско сведочанство да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, тј. да су недовршени, али им ваља признати да брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. И то се потврђује чињеницом да су, рецимо, Немци на четири петине своје садашње државне територије од VIII до XII века затрли Словене (и најавили да ће, у наше дане, и Србе додати онима које су поклали од Алзаса преко Баварске до Лужице).

Србија се, дакле, мора уклањати од Европске Уније. Из хигијенских разлога, пре свега.