Част ми је да вас обавестим да су радови наших најпознатијих историчара медицине (већина пуковници и генерали Војно медицинске академије) о тифусу у Првом светском рату и положају Србије у вези и у току 1914. години у Првом светском рату, које су изложили 2014. године у Москви на међународној научној конференцији «ПРВИ СВЕТСКИ РАТ: 1914. ГОДИНА: ПОГЛЕД ПОСЛЕ СТО ГОДИНА — Од мира ка рату», коначно објављени и на српском језику у ТРЕЋЕМ БРОЈУ научно-образовног часописа за вишедисциплинарна научна истраживања о култури СлоВена ЈУСТИЦИА, који је управо изашао из штампе. 
Ови историчари медицине су у Москву дошли на мој предлог по позиву Универзитета МНЕПУ.
Ови радови су објављени већ 2015. године на руском језику у Зборнику радова са ове конференције.
Али ето прошло је више од десет година пре него што сам успео да објавим ове радове и на српском језику, како се не би десило да се тај бактериолошки рат примени против Срба поново — на сличан начин јер радова о тифусу као средству помора Срба после Игманског марша није било или барем није било са свешћу да су партизани намерно преведени преко залеђене стране Игмана да би их неко довео у ендемска подручија тифуса код Фоче (др Гојко Николиш је писао како су сузбијали тифус а филмови и филмови су снимани — као брига партизана о тифусарима, али нико није говорио и писао како су и због чега партизани доведени у то тифусно подручије).
Нажалост снимке Аустро-Угарских униформи из 1914. годне у доброј резолуцији нисам могао да нађем на Интернету, није могао да нам достави Архив Србије јер их немају. А није нам доставио ни Војни музеј са Калимегдана.
Био сам принуђен да платим Војноисторијском музеју у Бечу да нам пошаљу у доброј резолуцији три цртежа.
Битно је да се зна и преноси да је тифус унет у Србију управо преко тих униформи Аустро-Угарских војника и њихових заражених војника из ендемских подручија Босне и Херцеговине, због чега је Аустро-Угарска солдатеска и нападала Србију преко Дрине.
Нажалост многи од наведених аутора су напустили овоземаљски свет, али су и на овај начин остали са нама и у нашим сећањима о њиховом несебичном раду и прегнућима на добробит српског народа. Не бих желео да погрешим па ћу овде поменути само упокојене које сам и лично знао: Слободана Јарчевића, проф. Србољуба Живановића, Брану Димитријевића, Александра Недока, Нека им је вечна слава и благодарност — коју чинимо и овим објављивањем њихових радова. Надам се да ћете ово сећање донети и до њихових најближих.
Они који то желе могу наручити за пријатеље и колеге и већ број примерака по цени од 2000 динара, формат је А4. унутрашњи блок има 390 страница у црно-белој техници.
Тиме бисмо покрили део трошкова, јер сам једини који је до сада финансирао и финансир излажење овог научно-образовног часописа, због тога што у овој државни нико не брине не само о вишедисциплинарним научним истраживањима о култури СлоВена и прехришћанској историји СлоВена, већ НЕ БРИНЕ НИ и о тако катастрофалним ратним дејствима као што је Бактериолошки рат — због којег је српски народ и Србија доминантно изгубила ТРЕЋИНУ СТАНОВНИШТВА у Првом свеском рату а Срби у партизанима поново били десетоковани истим таквим тифусом из ендемских подручија «преко Дрине».
Када се упознате са свим радовима и истраживањима и округлим столовима које смо у Регионалној друштвеној организацији ОБЈЕДИЊЕЊЕ СРБА реализовали на тему Првог свестког рата и пре и после вашег боравка у Мосвки и на Универзитету у Доњецкој области, да ћете наћи начин да округлим стоовима, предавањима и дискусијама продужите разматрање питања «Коме је требала Србија без Срба?»
На крају подсећам на оно што је било на почетку: изражавам благодарност:
- Међународном независном еколого-политолошком универзитету у Москви, и ректору Сергеју Станиславовичу Степанову, који је прихватио мој предлог да се формира СРПСКА СЕКЦИЈА и да се објаве сви радови српских аутора који су достављени на руском језику у репрезентативном зборнику са научне конференције 2014. године
- Момчилу Зековићу, саветнику Амбасаде Србије у Москви, за културу због тога што ми је задао питањ: «Због чега Аустро-Угарска скоро годину дана није нападала Србију после Колубарске битке?» (Колубарска битка била од 16. новембра до 15. децембра 1914. године а Аустро-Угарска није нападала Србију до почетка нове велике офанзиве 6. октобар 1915. г. што је било око 9 месеци и 3 недеље, односно приближно 10 месеци).
Ми смо а верујем, нажалост и сви у школи учили да се тифус појавио због вашки: нико није помињао плаве мундире Аустро-Угарске, који нису били потребни после Церске битке у августу 1914. (од 15. до 24. августа 1914. године) али су били потребни у зимском периоду новембар — децембар 1914. године. Ево како на то питање и данас одговара Вештачка интелегенција ChatGPT: ШТО БИ МЛАДЕН ДЕЛИЋ РЕКАО — Па људи јели ово могућеееееее? Али заиста је могуће и јасно да ВИ тек под тачком 5 спомиње пегави тифус, али не СПОМИЊЕ ДА ЈЕ ТАЈ ТИФУС УБАЧЕН преко заражених Аустро-Угарских војника и њихових униформи: али и констатује да тифус није био гавни разлог НЕнападања: Даље је цитат Вештачке интелегенције:
«Хвала на питању. Постоји више разлога,(због чега Аустро-Угарска армија није више од девет месеци нападала Србију после Колубарске битке) а заједно дају прилично јасну слику зашто је прошло скоро десет месеци до нове велике офанзиве.
Најважнији разлози били су:
- Тежак пораз Аустро-Угарске
После Колубарске битке аустроугарска војска је претрпела велике губитке у људству, артиљерији и опреми. Морала је да се повуче преко Сава и Дрина и да реорганизује своје јединице. Такав пораз није могао брзо да се надокнади.
- Руски фронт постао је приоритет
Почетком 1915. године главна борба за Аустро-Угарску водила се против Руског царства. Огроман број дивизија био је ангажован у Галицији и на Карпатима, где су се водиле веома тешке борбе. Због тога није било довољно снага за нови велики напад на Србију.
- Немачка није сматрала Србију главним циљем
У првој половини 1915. године Немачко царство било је усредсређено на источни и западни фронт. Тек када је процењено да је неопходно успоставити копнену везу са Османско царство, Србија је постала важан стратешки циљ.
- Чекало се да Бугарска уђе у рат
Ово је вероватно био пресудан политички разлог. Бугарска је током већег дела 1915. године преговарала са обе зараћене стране. Када је одлучила да приступи Централне силе, створени су услови да Србија буде нападнута са севера, запада и истока истовремено. Управо је тај тространи напад у октобру 1915. био много успешнији од претходних аустроугарских покушаја.
- И Србија је била исцрпљена
Иако је победила у Колубарској бици, Краљевина Србија је била у веома тешком стању. Војска је имала велике губитке, недостајало је муниције и опреме, а почетком 1915. земљу је погодила разорна епидемија пегави тифус, која је однела десетине хиљада живота. То, међутим, није било довољно да Централне силе крену у напад све док нису обезбедиле довољно људства и учешће Бугарске.
Историчари углавном сматрају да је комбинација војних, логистичких и дипломатских разлога одложила нову офанзиву. Није реч о томе да Аустро-Угарска није желела да нападне Србију, већ да није имала повољне услове за успешан напад све до јесени 1915. године, када су заједничку операцију извеле аустроугарске, немачке и бугарске снаге.
Занимљиво је да је победа у Колубарској бици била толико убедљива да је изазвала велико изненађење у Европи. Многи савремени војни аналитичари сматрали су је једном од најуспешнијих противофанзива у првој години Први светски рат, јер је српска војска, после повлачења и тешке кризе, успела не само да заустави противника већ и да га потпуно избаци са своје територије.» крај цитата…
Ако Вештачка интелегенција није програмирана да схвати да је тифус унет нечијим лукавством преко заражених Аустро-Угарских војника из ендемских подручија Босне и Херцеговине и њихових заражених униформи, ми би морали да схватимо и коначно одговоримо КОМЕ ЈЕ ТРЕБАЛА СРБИЈЕ БЕЗ СРБА и за које циљеве стварања наднационалне државе, у којој ништа српско није смело да се спомиње и прославља.
При том ја не оптужујем Аустро-угарску армију да је она плански унела тифус у Србију, али неко то јесте лукаво испланирао, иначе се не би поновило и у Другом светском рату.
Желим Вам све најбоље и у нади да ћемо почети да бранимо интересе српског народа на стручан и одговоран начин, како сте ви то већ учинили и чините вашим значајним радовима, које смо ми само објавили на српском језику — коначно.