Кад сам на Васељенској, пре неко јутро, запазио наслов “Гајић: Народна странка подржаће Несторовића ако се кандидује за председника Србије”, у тренутку сам помислио да се још нисам разбудио. Али кад сам “ушао” у текст и дочитао да је “председник Народне странке Владимир Гајић изјавио… да ће Народна странка подржати председника странке Ми снага народа Бранимира Несторовића ако се буде кандидовао за председника Србије”, те да ће се одговарајућа коалиција “са Несторовићевом странком… формализовати када буду расписани избори”, присетио сам се да сам већ нешто писао о тој особи.
Учинио сам то подстакнут некаквом поруком пристиглој са мени непознате адресе, поруке која ме је збунила латиничком садржином првих четирију редића неједнаке дужине:
———- Forwarded message ———
From: bolesnici upropasteni <medicinskamafijagmail.com>
Date: Wed, Nov 29, 2023, 1:49 AM
Subject: MI glas iz pakla
ову прилику, мени само преостаје да од оних тамо изложених “паклених” поставки, мисаоних или приземних, издвојим неке и ставим их на увид онима који, хтели или не хтели, свакодневно слушају најразличније страначке успаванке.
Најпре, да је “Бранимир Несторовић још на прошлим изборима одлучио да уђе у политику и тад је… подржао Двери”, да је “изгубио од (до)тадашњег сарадника… који му је пренео лоша искуства” са Дверима, “али их није узео у обзир”, да се “непосредно после конституисања Скупштине… потпуно дистанцирао” од Двери образлажући то причицом “у уским лекарским круговима… да он као педијатар није могао да толерише” то што га је дверски шеф због нечега “слагао”, да је БИА (ко ли то беше?) “одредила неколико сарадника који су морали да изврше притисак на Несторовића да се усмери ка новим сарадницима провереним на Бањици кроз деценијску сарадњу”, блиским Цркви, “владајућој структури”, “безбедносном форуму”, енглеској служби (не разабрах одмах о чему се ту радило, саветодавних “знања”…
Све то названо је пројектом “који је иначе нашој служби одобрила енглеска амбасада”, чији је крајњи циљ био “да се обезбеди стално окружење Несторовићу” наведени сарадницима, “кроз емисије на ТВ… и приватан живот”.
Подразумева се да је “акција успешно извршена стварањем групације МИ глас из народа”.
Ако су у целој причи помињана и нека имена, могло је то бити забавно само онима којима су та имена могла бити позната по нечем ‘вамо.
Мојој маленкости ни толико, што ме није спречило да узмем сат-два слободно, срочим осврт на понешто од укратко препричаног или тек наговештеног и то 2. децембра 2023. године, под насловом “МИ – лична заменица или нешто треће”, пошаљем на тристотинак електронских адреса.
Ево тога текстића:
Претрчао сам преко свега тога јер ми се учинило да је то, због помињања бројних имена, исечак из неког телефонског именика. При покушају да се присетим да ли сам са неким од њих разговарао макар и телефоном, признадох себи да сам пре десетак и више година, на једном предавању о забрањеној историји упознао Божидара Митровића, те да сам током Рата за Републику Србску, на њеним скупштинским заседањима, више пута срео Биљану Плавшић, а да смо једном, она и ја, учествовали у некој емисији из новосадског Радија. (У наставку ове приче биће поменута Богдана Кољевић, па овде ваља рећи да сам у три или четири радијске емисије, а једном, крајем марта 1992. године, на Србском сабору у Франкфурту и, потом, на трибини организованој за председнике и секретаре србских удружења у Немачкој, учествовао са њеним оцем Николом, тада потпредседником Републике Србске).
Наредног дана, када сам хтео да примљену “паклену” поруку избришем, поново сам завирио у текст и запитао се откуд доктор Несторовић у политици, онај који је једно време био у некаквом ковидском кризном штабу, да би после, кад се самоискључио отуд (или га искључише), у бројним телевизијским емисијама збијао спрдњу са тим делићем своје лекарске каријере.
Није требало много трагати за Несторовићевим политичким “извориштима” јер је неки портал Н1 објавио 27. новембра(хттпс: //n1info.rs/vesti/izbori-2023/ko-је-sve-nа-listi-mi-glas-iz-baroda-profesor-doktor-branimir-ne/) да је Републичка изборна комисија прогласила изборну листу “Ми глас из народа – професор доктор Бранимир Несторовић”.
На листи се нашло 101 лице, а у прво туце “утрчало” је десеторо Београђана, од којих ће овде бити поменуто осморо: пензионер Синиша Љепојевић, политиколог Александар Павић, адвокат Јелена Павловић, виши научни сарадник Богдана Кољевић, професор Митар Ковач, адвокат Бранко Павловић, научни сарадник Јован Јањић и лекар Борислав Антонијевић. Ту су још економиста Драган Станојевић из Прибоја и Онај по коме је листа добила назив, из Обреновца, али 1954. године рођен у Београду.
“Свега” седморица од оних из текста МИ глас из пакла!
Био је то разлог да потражим који податак више о доктору Несторовићу, а то “задовољство” пружио ми је Истиномер, најпре признањем самог Несторовића, с краја децембра 2019. године, да је био “помоћник министра образовања у време озлоглашеног Милошевића”. И, даље, у првом лицу: “Учествовао сам на демонстрацијама против Милошевића годинама, пошто сам био члан СПО-а, пошто су мени те монархистичке идеје биле блиске… После Петог октобра сам добио, како се то каже, позив који се не одбија, да се учланим у Демократску странку…. А сад су већ странке измешане, сад се више не зна ко је ко. Има свега и свачега у свим странкама... политика је по својој дефиницији ‘краткорочна људска делатност’ и ‘страшно одузима енергију’. Нисам ни за једну… странку. Морам да кажем да ми напредњаци нису нешто прирасли срцу” (https://www.istinomer.rs/akter/branimir-nestorovic/).
То мало причице подсетило ме је да сам још октобра 1990. године. од “најчелнијих” личности Српског покрета обнове сазнао да њих није интересовала судбина србскога народа, они су једино желели власт. По речима “главнога” међу њима, зваше се Вук Драшковић, до избора, СПО нема времена за Србе из Крајине, нити се њима може бавити. “Кад победимо на изборима, сви српски проблеми, а то значи и проблеми Срба из Крајине, биће решени”. “А ако не победите”, питао сам га. На то питање Драшковић се само погнуо, такорећи до колена, и ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гледати шта ћемо даље”. Мој коментар био је језгровит: “Ми немамо времена да чекамо изборе, већ смо изгубили време”. На томе смо се и растали јер тај покрет без речи “произведох” у антисрбски.
Ни Демократска странка није се у тој ствари разликовала од СПО јер су за Драгољуба Мићуновића, њеног предводника, Срби изван Србије (можда и Срби у Србији) били непостојећа категорија.
На основу Несторовићеве изјаве да се “сад више не зна ко је ко”, само се може претпоставити да је он од “петог октобра” очекивао нешто опипљиво, парно, доларно, еварно или како друкчије, што га је, као неиспуњено, по прилици, одвојило од политике.
Иако је 2019. “признао” да му ни “напредњаци нису нешто прирасли срцу”, две године касније, кад су расписани избори, вратио се политици подржавајући политичку групацију “Двери”, на утиску да “имају сличан програм као Покрет српске саборности” у чијем је оснивању (из крила Академије РАС) нешто раније и учествовао и чија је визија дефинисaна као “духовно обједињавање српских земаља и уједињење српског народа, српске науке и знања, српског капитала и енергије свих Срба, у Србији и дијаспори, у циљу стварања јаке и развијене српске државе у којој ће грађани остварити економско, образовно, здравствено, културно и свако друго благостање”.
Поменута “програмска сличност” подсетила ме је на једно поодавно ћаскање уз кафицу (2007) са једном сјајном дамом, зваше се Росвита Тополац, некада универзитетски професор у Београду, тада настањена у околини Крагујевца, а поводом мојега тек довршеног текстића о коренима србског добровољаштва и србским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Како је текстом, рече, била одушевљена, замолила је да га она, блиска са челницима нешто раније основане омладинске организације окупљене око студентског периодичног часописа “Двери српске”, окренутог “промовисању национализма, православног хришћанства и породице”, њима преда зарад објављивања. Текст је добила, није објављен, а ја сам не оптерећујући се тиме отписао “Двери” из србскога националног ткива.
Са “Дверима”, сасвим случајно, поново сам се срео средином 2013. године, када сам се, у писаној форми, осврнуо на текст Бошка Обрадовића, једног од дверјана, Народни фронт (3) или предлог решења, објављен на сајту Васељенске телевизије:
Бошко Обрадовић, вероватно нека важна личност из родољубивог покрета “Двери”, медитује о могућим триковима који би могли неутралисати (отерати, уклонити, срушити) постојећу власт у Србији, изабрану маја претходне године и на њено место вратити ону “петоoктобарску” која је, за мандата “добијеног” са стране, успела да присвоји све што се опљачкати могло.
Први трик: да се организује нека жандармеријска “показно-тактичка вежба”, да се тамо окупе сви чланови Владе, те да их полиција тамо све похапси;
Други трик: да цео народ изађе на уличне демонстрације, тамо сруши постојећу власт и, после ванредних избора, оформи нову власт, по својој мери;
Трећи трик: да се “формира патриотски блок од Демократске странке Србије, Српске радикалне странке, ‘Двери’ и других патриотских организација”, који би путем “опозиционих протеста” принудио власт да распише ванредне изборе и да се повуче.
И самом Обрадовићу јасно је да ниједан од ових трикова није остварљив. Како он не каже из којих би то разлога било, овде ће бити наређани они највидљивији:
Први: не долазе сви “владари” на жандармеријске показно-тактичке вежбе, а ко ли би тек могао уверити полицију да их тамо треба похапсити;
Други: да ли се неко сећа да је “цео народ” некада изашао на уличне демонстрације;
Трећи: Неупутно је сврставати политичке странке (партије, покрете, коалиције, форуме, савезе…) по патриотским мерилима будући да све оне, без обзира на своје стварно деловање, себе сматрају патриотским.
Када се већ зна шта није реално, Обрадовић “једино решење” види у конституисању “истинске опозиционе алтернативе” у виду Србског општенародног фронта “који би се директно на терену супротставио режиму”. Предложеном називу “истинске опозиционе алтернативе” могло би се замерити мало због речи “фронт” која у себе укључује и помисао на “бојиште”, а мало због опорости понуђеног израза “општенародни”, те се чини да би нешто краћи и много звучнији и, стога, прихватљивији био назив “Свесрбски народни покрет”.
Када каже да би се у замишљени “фронт” могле укључити и Демократска странка Србије и Србска радикална странка, “али их више нико не треба да чека нити зове”, несумњиво је да Обрадовић мисли да би се на челу тог “фронта” налазиле његове “Двери”. Разумљиво је што у “Дверима” мисле да њима, као декларисаном родољубивом покрету, припада таква “функција”, али се баш у том и таквом ставу скрива опасност да цела замисао о “општенародном фронту” падне у воду, чак и пре но што би се могло приступити њеном остварењу.
Разлог није у “Дверима” или сумњи у њихову родољубивост, већ у чињеници да највећи део србскога света не жели сврставање по страначкој или партијској обојености. Не рачунају се ту они који од страначке или партијске припадности очекују место у власти и због којих многи верују (или су у то убеђени) да у странач-ком животу “нема места за моралне људе, нити за особе којима су образ и част на првом месту. То је за сасвим друге и другачије типове. То је за ликове који су губитници, којима је све свеједно, који су без корена. То је за оне фаце који би продале рођену мајку за шаку долара… Готово без изузетка сви наши лидери и вође (’Отпора’) су се дочепали фотеља, лове и функција” (Момир Васиљевић, Дневник мушке домаћице, Београд 2013, 346).
Ако је већ тако, макар се неко позивао и на изузетке од онога у шта “многи верују (или су у то убеђени)”, онда би с разлогом требало очекивати да идеолози замишљеног “фронта” крену у остварење своје замисли на нестраначкој основи. При томе, прва и основна обавеза свих који желе да се укључе у тај покрет, била би да забораве на своје страначко “порекло”, на своје раније страначке пароле и фразеологију, на своје раније несугласице или сукобе (ако их је било) са будућим саборцима у “фронту” и, наравно, на своје личне амбиције, нарочито “парне”.
Не буде ли тога, идеја о “истинској алтернативи захукталом владајућем режиму који нас води напред у провалију”, макар како се она звала (алтернатива), да ли Србски општенародни фронт да ли Свесрбски народни покрет, на самом свом полазишту остаће (само)обмана.
А исти тај Дверјанин, по сопственој “триковној” шеми, уз громогласне повике “разваљуј, маму им јебем”, 7. децембра 2019, заставом Државе Србије удара у стакло улазних двери србског парламента, не би ли својим разбојнички расположеним присталицама омогућио да продру у то здање и поново га запале, као што су то већ једном учинили њихови демократски петооктобарски узори из 2000. године.
Но, све то, као и она моторна тестера из београдске Телевизије, остало је изван Несторовићевог видокруга, тако да као разложан треба прихватити његов избор да трчи у истој врећи са Дверјанима, овога пута заборављајући на визију Покрета србске саборности чији је био један од оснивача. А кад му речена врећа није сметала да се упусти у изборну трку, не сме му се замерити ни што је под своју “заставу 101”, на првих десет седишта, сместио ону шесторицу са листе “МИ” из уводних редова у овај текст.
Који МИ, питам се ја не видећи себе ни у рају – о паклу да се и не говори, а питао бих се и даље да не запазих како принцеза Маргарета полете у загрљај Синиши Љепојевићу, “што никако није могло да промакне обавештајној групацији МИ, под чијом је од тад он контролом”.
Да не бих жалио што на Синишом месту, пред Маргаретом, не бејах ја, нађох на Википедији да МИ не може бити један (осим кад је у питању множина величанства), мора их бих бити бар пет (МИ5), као обавештајна служба “против тероризма и шпијунаже на територији Велике Британије”, или чак шест (МИ6), као обавештајна служба чији је послић, тајновит, наравно, “прикупљање и анализа страних обавештајних података”.
Ух, бокте, до сада је за Србе или против Срба, како кад, радило њих пет-шест званих МИ, а сад, кад је др Бранимир Несторовић себи приписао седми МИ – да ли је тако њему на увце шапнуто, да ли по налогу “неких” о којима брине неки МИ -, црно нам се пише, да црње не може бити.
Јер, како рекоше, “делимо судбину народа. Осећамо, и сами носимо бреме народа нашег; делимо забринутост народа за нашу и наше деце заједничку будућност; знамо за тежње нашег народа и знамо колико нас има спремних да се боримо за нашу земљу и за наш народ. Управо из тих разлога основали смо народни покрет МИ – глас из народа, да би смо огласили вољу, потребу и тежње нашег народа и да бисмо по том гласу управили реч и дело наше. МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА НЕ ПОД ЈЕДНУ ШЉИВУ, ВЕЋ ПОД ЈЕДНУ ШАЈКАЧУ”,
Ово последње МИовска је жарка жеља јер под једну шљиву, ако је већа, могло би их стати, кад се мало сабију, нека десетина, а под једну шајкачу – само један!
Баш онако како би то било по ћефу оних који су основали МИ5 и МИ6 и који се на своје жеље подсећају цитирајући Мозеса Мордехаја Левија познатијег као Карл Маркс:
“Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
Уза све то писано пре две и по године, данас би се, мирне душе, могло додати да је др Бранимир Несторовић политичка незналица, помало неуравнотежен “идеолог”, особа за коју би се у мојеме завичају рекло да “не зна ђе удара”:
– Кад су му већ блиске монархистичке идеје, изгубиће се пред питањем шта то беше република;
– Не налазећи одговор на такво питање, могло би му се десити да себи потражи седиште у публици или да му иступ пред публиком преседне;
– Тако збуњен, нашао би се у недоумици да ли да некоме отвара двери или исте или неке друге двери за неким затвара…
Но, да би се некако ставила тачка на довде разматране беспослице, све ми се чини да се Владимир Гајић, председник Народне странке – кога сам на основу његових неколико ранијих прочитаних текстова упознао као озбиљног тумача савремених збивања у Србији – изјавом да ће подржати кандидатуру др Бранимир Несторовић за Председника Републике Србије, овога пута сасвим озбиљно шали.