У савременим европским градовима ретко која прича толико јасно осликава судар капитала, политике и ситног интереса као прича о доласку компанија попут Убер и Болт у Беч. Оно што је представљено као технолошка револуција и модернизација тржишта превоза, у стварности је постало школски пример како се под плаштом напретка могу разградити постојећи системи, обезвредити рад и отворити простор за привилеговане корпорације.
Све је почело познатом причом о дигиталној транспарентности. Грађанима и политичарима обећавана је ефикаснија наплата пореза, прецизније евидентирање вожњи, сигурнији превоз и уклањање „сиве економије“ из таxи сектора. Политичари, жељни модерног имиџа, оберучке су прихватили наратив америчког гиганта. У времену када је свака прича о дигитализацији звучала као цивилизацијски напредак, мало ко је имао воље да постави питање: коме заправо користи
нова парадигма?
Таxи предузетницима је са друге стране, продавана другачија илузија. Говорило се о слободи рада, флексибилном времену, већој заради и могућности да човек коначно „буде сам свој газда“. Многи су поверовали да улазе у систем у којем ће технологија служити њима а не они технологији. Уместо стабилног тржишта добили су бескрајну конкуренцију, константан притисак цена и алгоритам који вредност рада одређује хладно и без одговорности.
Највећа иронија лежи управо у томе што су обе стране преварене истом методом – обећањем користи које никада нису биле стварни циљ. Јер циљ никада није био ни бољи таxи систем, ни бољи положај возача, нити интерес грађана. Циљ је био освајање тржишта по сваку цену.
Резултат такве политике данас је видљив на улицама Беча. Број возача је експлодирао али не и квалитет услуге. Напротив. Када на истом тржишту имате превише возача који се боре за исти број муштерија, цена рада неминовно пада. Зарада постаје недовољна за нормалан живот, па многи раде само делимично или кроз такозвани „Geringfügig“ модел запослења. Формално запослени, суштински социјално зависни. Разлику између минималних прихода и реалних животних трошкова тада покрива држава – односно порески обвезници.
Тако долазимо до апсурда европског социјалног модела: приватне корпорације убирају профит, док друштво сноси последице њихове пословне стратегије. Грађани субвенционишу систем који их истовремено осиромашује. Профит се приватизује а социјални трошкови колективизују.
Посебну горчину изазива чињеница да правила нису важила једнако за све. Традиционалне таxи фирме морале су поштовати строге градске тарифе, лиценце и регулативе, док су велики играчи добијали простор за ценовне манипулације под изговором тржишне иновације. Политичари који би морали штитити равноправност тржишта постали су саучесници у његовом нарушавању. Мали предузетници су годинама упозоравали да се ствара нелојална конкуренција, али њихов глас није имао тежину корпоративног лобирања.
Када држава једном пристане да за велике играче важе другачија правила него за мале, више не говоримо о слободном тржишту. Говоримо о контролисаном тржишту у којем привилегија постаје важнија од закона.
Таxи бранша због тога не пропада само економски. Она пропада морално и друштвено. Возачи више не виде будућност у професији која је некада могла омогућити достојанствен живот. Квалитет услуге опада јер систем подстиче квантитет уместо професионализма. Искусни возачи одлазе, а тржиште преплављују људи који улазе из нужде без дугорочног интереса да граде стандард или репутацију.
Најопаснија последица тек долази. Ако на крају остану само велики играчи, држава ће се суочити са армијом људи који више неће моћи самостално да опстану. Тада ће исти они политичари који су омогућили уништавање малих предузетника морати да финансирају растућу социјалну зависност становништва. А новац ће покушавати да узму управо од великих корпорација којима су претходно отворили врата без озбиљних ограничења.
То је пандорина кутија модерног европског друштва: систем који уништава средњи слој зарад краткорочног профита на крају остаје без темеља који га одржавају. Када нестане мали предузетник, нестаје пореска стабилност, друштвена одговорност и осећај личне економске сигурности. Остају само монопол и зависност.
Прича о Уберу и Болту није зато само прича о таxи тржишту. То је прича о времену у којем политичари технолошки маркетинг мешају са напретком, а грађани цену таквих заблуда плаћају тек годинама касније.
У Бечу, 26. маја лета Господњег 2026.
Милисав Лековић