Министрима
– Просвете
– Науке
– Културе
Председнику Уставног суда
Господо,
Не знам да ли вам је по нечем ‘вамо или ‘намо познато да је неки важан Унеско још 1994. године прогласио латиницу за писмо “хрватског језика”, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са таквом “мудрошћу”, одређено је да ће књиге, књижице и друге мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, бити уписане као “допринос” хрватској култури. Баш тако, пошто је у Међународном информационом систему за културни и научни развој чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, речене године у светским библиотечким каталозима укинута одредница “српски језик – латиница” и од тада се све што је њоме штампано одређује као да је штампано хрватским језиком, с тим што ће се накнадно “прекњижити” и оно што је “српском латиницом” штампано и до појаве Брозовог Хрватског правописа (1892).
На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је, четрнаест година касније, “хрватски језик” дочекао “међународно признање”, тако што су “измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (сиц!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознакаsrc (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian-Cyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ISO 6392-2 (sic!), прихваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим записима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз пристанак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије.”
Хрватски “језички кумови” налазе се, дакле, Београду, у расрбљеним институцијама: у Народној библиотеци Србије (с потписом извесног њеног управника Сретена Угричића, писца и философа, који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато “душебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу користити”, примера ради, при изради клозетских (WC) шоља и разних брисогуза.
Претходне редове довео сам у везу са ставом 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо” јер су ме неки језикословци уверавали да синтагма “у службеној употреби” обавезује све и свакога у Србији да пишу ћирилицом. Како сам још као мали разабрао да реч “службено” значи нешто што би могло бити у вези са државним, званичним пословима, мало сам, као језичка незналица, томе противречио, али узалуд.
Ипак, крајем 2015. године одважио сам се да од “Телекома”, предузећа у већинском државном власништву, затражим да ми рачуне телефонских услуга испоставља ћириличким писмом.
Подразумева са да је и то било узалуд јер сам десетак дана касније обавештен да “не постоји могућност да се рачуни… штампају на ћириличном писму”, те да се појам “службена употреба”, на који сам се ја позивао, не односи на њих. Све то, уз поуку да се “под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења… Појам јавно овлашћење се односи на поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”.
Разликовање јавног и службеног није само правнички изум јер и састављачи “Правописа српскога језика” признају да је “ћирилица, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена (ни то не знају, од Новосадског договора из 1954. године, којим је броЗЛО, у улози комуноусташког окупатора, наредио једнакост ћириличког и латиничког писма – у корист латинице – ИП) маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби”, али их то подстиче и, чини се, оправдава да кажу како је “скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво… из којег је настало богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом… учинило да сигурно владање латиницом и у писању у српском језику постане наша свакодневна потреба”, чин који “не може бити штетан по српску културу”. (Ово је нешто “објашњенија” тврдња првог издања из 1993. године да је двоазбучност “образовни минимум за људе који теже свестранијем хуманистичком образовању”).
Наше правопижџије су то писале и објавиле поодавно, 2010. године, али су, по (не)прилици, дотле били довољно неписмени да не сазнају за ону “пресуду” из веце шоље по којој се све мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, уписују као “допринос” хрватској култури. (Случајно сам нагазио на некакав “Пројекат Растко” који је Горски вијенац објавио латиницом, што Хрватима оставља могућност да, у ововременим монтенегринским условима, тај спев прогласе својим културним добром а њенога творца, владику Рада – хрватским песником).
Несагласан са толиким и таквим правописним паметовањем, 20. априла 2016. године, у складу са чланом 168. Устава Републике Србије, поднео сам иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”, као кључни разлог наводећи да “без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити”.
Узалудно, наравно, јер се Уставни суд, двадесет дана касније, прогласио ненадлежним за тако нешто.
И, шта сад?
Ако Устав Републике Србије ограничује употребу ћириличког писма на службену државну преписку, ако Уставном суду није до бављења антисрбском одредбом “да сигурно владање латиницом… не може бити штетно по српску културу”, ако је званичној Просвети, Науци и Култури у Србији неважно шта се све дешава с основама србске духовности – искрсава питање ко је ту луд?!
Стога, Господо с адресне листе, питам шта можете учинити да се србски језик и ћириличко писмо врате у темељ србске духовности, тамо где их је, примера ради, француски славист Сипријан Робер (1807-1865) препознао и потом записао да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски, језик-мајка.
Тада искључиво са ћириличким писмом!
И предлажем да наложите брисање комуно-усташких домишљања о надмоћности латиничког писма над ћириличким, коју правопижџије – заинтересованије за изглед запете или тачке него за вредности србске духовности – сматрају неприкосновеном.
Све то под условом да вам је стало до опстанка србскога рода.
Молим да ми одговорите, како бих знао чему да се надам.
С особитим поштовањем…
***Послато на Савиндан ( 27. јануара 2026), у нади да ће примаоци “завирити у текст”.
Како је “изворни” текст постао “неодговоран”, сада, 5. фебруара, даје се на 51 државну адресу, али и делу “широких народних маса” затечених на 140 сајтовских и 335 личних адреса:
Ова је порука пре десетак дана, 27. јануара, послата тројици Министара и једном Председнику, у нади да ће неко од њих, макар то било и нехотице, “завирити у текст”.
Како нас је то, својевремено, подучио владика Раде да “Надање се наше закопало / На Косово у једну гробницу”, разумљиво је што одговора није било јер шта Жива Држава Србија, утолико пре што се из ње оглашава неки тамо безвезни појединац, има да се петља у Просвету, Науку и Културу – Уставно Судовање да не помињемо.
То, с једне стране, а са друге – ми који смо, некада, на једвите јаде научили ћириличка слова, шта да радимо ако нас правопизџије (можда: правописоари) и њихови заштитници ушанчени у врху Државе Србије, убеде да смо погрешно научени и да, због тога што смо престарели а аналфабетски течајеви поодавно укинути, нема нам поновног уписа у први разред основне школе и учења онога што да ли самопроглашене, да ли наметнуте правопизџије “дарују” Живој Држави…
Преостаје нам само да се поново упитамо, макар узалудно, да ли уставна одредба о “службеној” употреби србскога ћириличког писма ишта значи, знамо ли да и неки заклети ћириличари бране такву одредбу јер, побогу, ако хрватски устав истим појмом штити латиницу – Срби су криви што своју ћирилицу не користе по хрватском рецепту.
Но, да се не бисмо бактали “братствено-јединственим” односима, позабавићемо се уставним чланом који тврди да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”. Могло би то значити, примера ради, да смисао правописних правила није у искључивој надлежности оних који су их својим знањем (можда и незнањем, нарочито небригом за очување неког тамо наслеђа) прописали и наметнули:
– По претпоставци, исто толико, ако не и више, морали би знати Министар науке и Министар просвете - окружени бројним заменицима, помоћницима и саветницима разних научних, просветних и других “профила(кси)” – јер ни један ни други а ни они остали не би могли на та места стићи да не знају оно чиме баратају извршиоци најразноврснијих научних, просветних и других придружених им послића;
– И опет по претпоставци, то би морало бити познато судијама Уставног суда, ако ни због чега друго а оно због тога што им је “у опису послова” и бављење уставним жалбама изјављеним “против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска… права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту”.
Што се тиче оних првих, чак и да им је правописна вештина мало фелеричнија, морало би им бити сумњиво правопизџијско наклапање – ако не оно које се односи на “наше (испрва хрватско, касније српскохрватско) писмо”, а оно на “наш језик двоазбучни”, да ли један користити пре подне а други после подне, да ли још незнавено како стићи до “једноазбучности”, да ли све то препустити “бучности”… Ако би се уза све то поставило и питање да ли издвајати новац за покриће нечега недовољно одређеног, чак и ако иза свега стоји нека институција од угледа научног, културног или националног, морао би то бити довољан разлог да се речени Министри умешају у свој посао и србско “научно, културно и историјско наслеђе” заштите од неких лакше препознатљивих утицаја, макар оних које је Србима, кроз наводни Новосадски договор из 1954. године, наметнула комуно-усташка окупација.
Они други, уставобранитељи, нису начисто да ли се бавити искључиво жалбама против “појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења” или, можда, мало и правопизџијама који, ко зна из којих разлога, још нису сазнали да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”.
Без обзира на то да ли неименоване правопижџије бије глас најпризнатијих мајстора од писменога заната – можда учлањене и у Занатску задругу у Књаза Михаила 35, у Београду, или су њихови шегрти на неком од филолошких факултета, или су у пензији, помало и онемоћали, али под заштитом неких “високих” културних или научних институција – тек Уставни суд би их морао узети под своје, баш као што је то учинио (или ће учинити) са некаквом тужибапским и кривосудским сестринствима или братствима.
Уколико се тако нешто догоди, “родиће” се услови да се “производи” Правопис србскога језика којим се чувају темељи србске националне духовности.
Уз претпоставку, наравно, да се неће појавити нови правопизџијски следбеници броЗЛОве комуно-усташке окупационе идејности садржане у обећању датом крајем 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости” – понајмање ћирилице.