Ануш Балајан: РОДОЉУБЉЕ (песма)

Родољубље

 

Родољубље је кад ти срце дрхти

За реке што жуборе, за ветрове крхке,

Кад ти корак стане под сводом планине,

И мирис земље као вечне истине.

 

Кад волиш траву, ту ситну, нежну,

Што памти стопе предака давних,

Кад те заболи док је грубо газе,

Тада је ти браниш без речи празних.

 

Родољубље је кад ти суза кане

Док песму слушаш из давнине знане,

И свака реч што лечи ти ране

Одјекује гласом твоје дедовине!

Кад гледаш небо, плаво и широко,

И знан ти је сваки облак горе – високо,

И знаш, ма где те ветар понео

Да те је баш овде с намером донео!

 

Родољубље нису само реч и химна,

Ни застава коју ветар у висинама има,

Већ дело, љубав и чувана блага;

Родољубље је душа земље твоме срцу драга.

 

Родољубље је кад заставе сиђу са владиних зграда,

Са помпезних говора, са лицемерних парола,

И прекрију хумке млаđanих војника

И других хероја – славних бесмртника.

 

Родољубље се на делу учи

Када ти род и отаџбину непријатељ мучи.

 

(јануар 2025)