Драган Поповић Курузлија (1952-2025)
Иако врло оштећеног вида завршио је основну школу у Рачи и Бајиној Башти као један од најбољих ђака. Учитељску школу завршио је у Ужицу, дипломирао са одличном оценом, а потом у Скопљу завршио вишу педагошку, група музика и прву годину Филозофског факултета, одсек психологија. У средњој школи постао је најмлађи добровољни давалац крви целе генерације тако што је слагао лекару датум рођења. Као студент завршио је падобранску обуку. Иако је патио од потпуног ноћног слепила, отео је из руку силоватеља младу девојку. Тај, наоко неважан детаљ говори да ограде што их је око њега слабовидост подизала ни у чему нису успевале да га успоре или зауставе. Када се запослио, од стране просветне инспекције добијао је највише оцене. И ученици којима је предавао били су најбољи на регионалним такмичењима из области музике.
Водио је хорове млађих и старијих разреда, оркестар, певачку групу и градски хор. По тридесет четири приредбе у току школске године, а колеге по четири или пет. После годину и по, школа и град наградили га станом, не због инвалидности, већ због ударничког рада. После непуних пет година постао је најмлађи добитник Септембарске Награде града Пожеге за допринос у области културе. Учесник је на Савезним омладинским радним акцијама. Добитник је Златне плакете давалаца крви, Плакете сабора аматерских група Србије, друго место на Јаворском сабору двојничара Србије, више музичких, рецитаторских, здравичарских и говорничких награда на Сусретима села, више врло запажених наступа на културним и туристичким манифестацијама републичког и регионалног значаја.
Освојио је много награда на такмичењима чији је организатор Савез слепих Србије у рецитовању, ручним радовима, књижевности, спорту, музици. Вишеструки је добитник Награде Милутин Ускоковић за најлепшу савремену приповетку на српском језику и награда на песничким конкурсима. Учествовао је на небројеним књижевним вечерима као промотер своје литературе, или као музичка (свирао је хармонику и двојнице) или рецитаторска потпора другим писцима. Има пет књига иза себе и најмање још толико у припреми. По његовим текстовима снимљени су документарни филмови награђени на међународним фестивалима.
Био је члан Удружења књижевника Србије и члан Међуопштинске организације слепих из Ужица. Писао је за звучне часописе, а један број прилога је објавио и у локалним и регионалним новинама. Често је био гост у ТВ емисијама пред милионским аудиторијумом као особа која уме и може да ради послове у које се ни видећи људи не усуђују да упусте. Због изузетног познавања традиције и веровања ужичког краја, назвали су га рачански и ужички Хомер.
Учествовао је на више изложби видећих и слепих уметника. Сваки његов наступ био је значајан допринос разбијању предрасуда о инвалидима. За време нељудских санкција којима је Запад оковао Србију, кад су и птице са муком успевале да пробију блокаду, доносио је из Украјине, где је вид покушавао излечити, за избеглице, Црвени крст, Дом у Звечанској, болнице и школе потребштине које је у Србији било скоро немогуће наћи. До гашења школе у његовом родном селу, куповао је ученицима пакетиће за Светосавску прославу и књиге одличним ученицима. У школи је направљен Курузлијин кутак, велика огласна табла са новинским текстовима о песнику без очињег вида, а ту су биле изложене и његове књиге. Није то било на његову иницијативу, већ по жељи учитеља и школске управе.
Организовано је и више његових књижевних сусрета са ученицима у Бајиној Башти и Рачи, Ужицу, Пожеги и Параћину.
***
Неколико редова о Курузлији, у знак сећања, послала нам је и Драгана Дучић из Ужица:
„Марта 14, 2025, напустио нас је Драган Поповић Курузлија. Рођен је 16. новембра 1952. године у Рачи крај Дрине. Радни век је провео као наставник музичког у ОШ Пожега. Пензионерске дане квалитетно је проводио. Својим рукама створио је многе лепе предмете. Задње године Драган је провео у Пониковици недалеко од Ужица. Ту су његова супруга Славица и он створили рај на земљи.
Све што је радио, радио је несебично и са пуно љубави. Пре мало више од две недеље причали смо последњи пут Драган и ја. Тешко је причао, али веровала сам да ће се опоравити. И у јануару Драган је долазио у Ужице. Поклонио ми је троножац који је направио.
Драган Поповић Курузлија – музичар, књижевник, калемар, столар, пољопривредник, вредан човек – преселио се из овоземаљског света у место цветно, место сретно! Нека над његовом вечном кућом његове песме певају увек Серафими и Херувими.
Добри наш драги Драгане,
почивај у миру,
нека те анђели увек чувају!
Никада те нећемо заборавити, увек ћемо те се радо сећати!“