Речитости море…
Присећајући се жалопојке мога комшије, Лале, који се поодавно, пошто се, ни крив ни дужан, наслушао бројних “мудрости” некога кабасто зорли учевног друштва, на питање једног од присутних због чега и он нешто не каже, “одбранио” изјавом да и он “зна здраво млого паметни и лепи речи, ал не зна ди коју да стави”, наредне редове посвећујем енглеском страху од Србије и србског народа.
Некад, кад сам био мали, начуо сам да су енглески насељеници по Колумбовој “Индији” данас познатој као “Америка”, потаманили на десетине милиона Индијанаца, али и да су били нешто “питомији” према домороцима у Аустралији, којих је и иначе било неупоредиво мање но на оној другој, “индијској” страни.
А тек пре неки дан, док сам вршљао по интернату и набасао на текст Милоша Ковића, Порекло британске србофобије https://standard.rs/2024/11/26/poreklo-britanske-srbofobije/) објављен 26. новембра 2024. године на порталу “Нови стандард”, постало ми је јасно да Енглезима, од јуначког страха, ни у примисли није било да допловљавају до Србије.
Од страха, наравно, који им је, по Ковићевом сведочењу, још током прве половине 19. века укорењен “у дубљим, верским и културним предрасудама” или, према тумачењу академика Милорада Екмечића, тамо накалемљен изданцима од раније познате русофобије која је “своје сокове далеко више напајала из историје антисемитизма пре и у току Другог светског рата” (у чему види “сличност антисемитизма са србофобијом”). Или, можда, како то примећује Ги Метан, “непријатељство према Србима из деведесетих година 20. века било је, уствари, израз русофобије” везане с антисемитизмом, с тим што су “оба феномена укорењена у верској искључивости, оба трају вековима, повремено нестају да би се вратили у промењеној форми”, само са циљем да би се “оправдале западне освајачке најезде и погроми”.
Уза све то, Милош Ковић прихвата да је “руска историографија открила русофобију као истраживачку тему тек на крају 20. века”, пошто су, ваљда, неки руски теоретичари признали да се “у руској култури и политици” до тада, ко зна због чега, о русофобији није смело ћаскати, иако је “у оба случаја реч о изграђеној идеологији, која има своју унутрашњу, сложену структуру и дугу историју”.
Русофобија и србофобија су у претходним редовима поменуте по три пута, што је ситница у односу на њихово помињање у тексту Милоша Ковића – тамо русофобије има на тридесет осам места, а србофобије за двадесет мање. Толике цифре приморале су ме да отворим речник страних речи и проверим да ли сам ја, кад сам био мали и учио неке стране језике, добро разабрао да се реч “фобија” односи на страх од нечега или некога, макар тај страх био безразложан.
На пример: акрофобија (страх од висине), кинофобија (страх од паса), ергофобија (страх од рада), софофобија (страх од учења), клаустрофобија (страх од затвореног простора), сколинофобија (страх од школе), библиофобија (страх од књига), ксенофобија (страх од странаца)…
И, сад, кад видимо толико фобија, односно страхова, рачунајући и оне из тротачке, постаје сасвим разумљиво што Британци, или Енглези, свашта преживљавају у страху од Србије и србског народа, толико “свашта” да се Владика Раде још на половини 19. века (не би ли Милошу Ковићу притврдио оно сведочење поменуто на претходној страни) “пожалио” неком енглеском лорду како неће дочекати “да види спасење својега народа, чему имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву руку турску држе под нашом гушом”.
Да ли сам те добро разумео, Владико?
Ако су Енглези помагали Турцима да угуше Србе – и појединачно и у целини – морао би то бити сигуран знак да нису живели у страху од Срба, они су били врло расположени да сами или у спрези са још неким, учествују у сатирању србскога рода. Или, супротно језику Милоша Ковића, Енглези се нису “бавили” фобијом од Срба, односно србофобијом, они су били задојени мржњом, мизосербизмом, у мери која је рачунала на геноцид над србским народом.
На другом месту (https://standard.rs/2024/02/19/kriza-srpske-istoriografije/), Милош Ковић ће, можда са циљем да своје читаоце подстакне на “исторично” размишљање, поставити и питања, примера ради, “шта су методи и циљеви српске историографије”, “да ли се истински продори у овој науци постижу откривањем нових чињеница и хронолошких података” или друкчијим тумачењем заснованим “на одавно познатим чињеницама”, да ли “усмени извори и материјални остаци (имају) мању, исту или већу сазнајну вредност него архивски документи”, да ли историја треба “да се ‘укршта’ са осталим хуманистичким и друштвеним наукама, или би ипак морала да остане при сопственим методима, везаним за откривање и критичко процењивање историјских извора”, али ће, за сваки случај, признати и какви би могли бити његови одговори на све то.
На пример:
Није историји нужно да се “укршта” са другим наукама јер да јесте, излиставање било којег речника страних речи спречило би Милоша Ковића да се упусти у наклапање о британској србофобији и русофобији.
Милош Ковић је откривању “нових чињеница и хронолошких података” супротставио “знање” наводних “утемељивача” још наводније критичке историографије у Срба – “Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића… Станоја Станојевића… и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века”, који су “имали заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела”. У наставку свога критицизма, Милош Ковић ће, да ли са жаљењем, да ли у намери да другима наметне “сагласност”, устврдити да “данас у томе нема сагласности”, те ће поставити питање “може ли се говорити о постојању једне науке, о било каквој целовитој, духовној заједници, коју упркос унутрашњим разликама, спајају правила заједничког заната”.
Да свога читаоца не би оставио у недоумици “коме ли се приволети царству”, Милош Ковић ће, пошто саопшти да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, текстом “Наука као оруђе империје” (https://standard.rs/2024/03/17/nauka-kao-orudje-imperije/) препоручити “знања” енглеске историјске школе јер, “коначно, на Оксфорду или Кембриџу српски историчар може да научи шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”.
Каже тако Милош Ковић имајући у виду да су и они помињани “утемељивачи” критичке историографије у Срба, и он сам међу њима, са сличних западних изворишта – и из Кембриџа и Оксфорда, наравно, пошто се и тамо “учила” његова британска србофобија – спознавали “шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању”, србском.
Колико је та нешто натурена а нешто самозвана и идолопоклоничка “критичка” србска историографија била непријатељски расположена према предањима сопственог народа, и колико јој ни у примисли није било да поклони “више пажње својим народним сагама”, види се по последицама које је Берлински конгрес из 1878. године оставио на однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању. Тада, да би Србији била призната (и удељена јој) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се србски народ одрекне своје националне историје и прихвати “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у ред” Срби школовани по европском Западу. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; предводници и најзначајнији заточници те нове “научне” логике били су Стојан Новаковић и Иларион Руварац.
По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци. Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља са стране, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности.
У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по већ разрађеној рецептури нордијске школе), коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић је написао “студију” под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње академије наука и уметности, наводно србске.
Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба
процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена. Али, зато, он тамо каже “да је Србија очевине Немањине хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије. Мали народи, кад хоће да у области већих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично биће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је српских насеља и било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косову пољу, по Метохији, по питомом Колубарју, она су била сувише на дохвату уређеној сили византијских војничких средишта, да би могла или развити засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска племена, дакле, пре Немање водила су двојак живот: једна су била непосредно потчињена средиштима византијским, и њих нити помиње Порфирогенит, нити о њима има шта писати поп Дукљанин, она су изгубљена била за народни живот; друга су, заклоњена згодним земљиштем, свагда чувала ма и сенку своје самосталности.
Њихов рад је постао основа раду Немањином; њима припада историја до Немањића”.
О Илариону Руварцу као историчару скоро да се нешто и зна. Неко се можда присећа онога записа Стевана Сремца да би Иларион, кад би од некога на улици чуо да је цар Душан био Циганин, једва дочекао да то разгласи граду и свету, али је зато препознатљив по хвалоспевима бројних уважених интелектуалаца да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, да је “нарочито био жесток у нападима на Пантелију Срећковића, професора српске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Српске краљевске академије”, да је “кроз своје ‘пантелијаде’… са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава”, да је био “непоколебљиви борац за истину”, да је “својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост, напусте романтични погледи… и да се живот почне посматрати реално”, да се “сваки час разрачунава са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства”. Свакога, дакле, ко о Илариону Руварцу не мисли као његови хвалоспевци или као што је Иларион Руварац мислио о себи самом – а он је “изричито саопштавао да се од њега објективнији не може бити” -, требало је онемогућити да ишта каже против Руварца и његове “објективности и критичности” у историографији. Чувањем тих двеју Руварчевих “историографских особина” брањени су и нордијски извори социјалистичке мисли увезене у Србију, извори по много чему антисрбски, које је, као “редак звер” и тада и касније, препознао Јаша Томић, у тренутку кад су њега и његове следбенике “западњаци” упозорили да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивањем” од њега, врло уверљиво образложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”.
И јасно нам је како се могло десити да крајем Великог (Првог светског) рата, Љубомир Ковачевић, једно време и главни секретар Србске краљевске академије, можда “у знању” да је Србска Земља ограничена на сеоско подручје његове родне ваљевске Петнице, саветује војводи Живојину Мишићу да србску границу према Хрватима повуче на србску штету, читавих сто педесет километара “у позадину”, према истоку, железничком пругом од Осека до Шамца. На питање потпуковника Душана Симовића – најпознатијег по 27. марту 1941 – који је требало да, као изасланик србске Врховне команде код тамошњег Народног вијећа, отпутује у Загреб, зашто таква граница, војвода Мишић је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не”.
Питању хоће ли неко “с нама или не”, извесну пажњу посветио је и Станоје Станојевић, најпознатији по “Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца”, који је бавећи се и Арбанасима, ширем читалачком кругу, али и научном и стручном, признао да “док смо ми били мали и слаби и политички и културно, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари”. Није рекао какве су биле “културне” последице таквог деловања, али се из самохвале да “временом смо ми успели да своје науке узмемо сами у своје руке”, може једино разабрати да је та наука “узета” у до тада оствареном формату – нордијском, наравно, у основи антисрбском.
Ту исту логику, и у нашем времену, сада још жешће, “препоручују” исти ти србски непријатељи, а интелектуалци потекли из крила србскога народа здушно се труде да је наметну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто путем најразличитијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, нарочито путем средстава масовног општења.
Зато се и могло десити да, пре тридесетак и нешто година, ововремени академички историчари саветују србским политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа, те да образлажу “теорију” по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају “напустити неке своје амбиције” и повући се. А ти одређени услови, напуштање “неких својих амбиција” и “неких територија”, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића, са његових историјских простора.
Речени “основни смисао” огледао се и у политичкој логици Клеменса Метерниха, аустријског министра спољних послова током прве половине 19. века, дефинисаној у писму цару Францу II да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”, што је, према тумачењу Милоша Ковића, значило да “аустријска дипломатија… напустила ратоборну политику цара Јосифа II на Балкану, која је подразумевала садејства са Русијом”.
Милош Ковић у своме тексту помиње британске путописце, Француску револуцију, Наполеонове ратове, Османлије, “обнову српских држава” и њихово “везивање” за Русију, “колонијални дискурс као дискурс овладавања”, Балкан “као симболичну и имагинарну географију”, “југословенске ратове”, пољске и шведске покушаје “распарчавања Русије”, протурско расположење у Енглеској, сукоб са Русијом да би се заштитило Османско царство, Другу египатску кризу (1839-1841), самодржавље руских владара, енглеско уверење да је обичан руски свет примитиван, суров и склон пороцима а Срби непослушни, ратоборни, прости, неотесани људи, искварени варварском влашћу и насиљем, склони лажима, разбојништву и пићу крали децу да би их продавали Турцима “за срамне сврхе”, енглески труд да “Србију учини тачком окупљања балканских народа и пружања отпора руском утицају”… – све то на тридесетак књижних страна “подржано” са сто двадесетак напомена не да би се цела причица представила као учевна, да засени простоту, пре свега онога Лалу из прве реченице овога текстића.
Па се чини да званичним историчарима у Срба и није циљ да својим читаоцима (и слушаоцима, на факултетима, примера ради) историјске чињенице саопштавају на јасан и разумљив начин, већ да их ширином својих погледа на друштвена кретања опчине и, макар колико то најчешће деловало збуњујуће, врло често и произвољно, да их засене дубином сопствених мисаоних осврта на представљена кретања. У то су овог потписника уверила барем двојица академика одбијајући да му за различите књиге напишу рецензију. Први је свој разлог “оправдао” речима да “пишеш толико јасно да је то понекад превише јасно” а други замерком да му је језички израз “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан” и саветом да би за мисли које излаже морао имати и “резервну варијанту” којом би се, за случај да га неко нападне, оно што је написано касније могло ублажити или у неком другом правцу усмерити.
Кад је већ тако, и кад нам Милош Ковић саопштава да се “српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази у стању слободног пада”, ваљало би се запитати колико је он сам спреман да учини не би ли се зауставио “слободан пад” историјске науке у Срба и да ли је способан да свој високопаран израз, у основи бескрајно смушен, прилагоди и онима којима је то потребно зарад историчарског “заната” и, нарочито, онима који су истински заинтересовани и, зашто не рећи, врло забринути за очување србскога националног бића и србске духовности јер знају да историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност.