Пре дан-два могли смо прочитати да је “малобројна српска заједница у Барселони одржала на Сретење треће протесте подршке студентима и народу Србије који више од три месеца протестују против корумпиране и пљачкашке власти над сопственим народом. Ове протесте подршке организовали су српски студенти који студирају на барселонским универзитетима. У протестима су учествовале и читаве породице Срба који живе у Барселони и околини.
Својим бројним присуством и веома осећајним паролама и транспарентима, са више застава Србије, али и крвавих руку, подржали су блокаду и демонстрације студената на свим универзитетима у Србији и грађана Србије у њеним свим градовима и селима против режима Вучић-Брнабић-Доловац који корупцијом пљачка и убија народ Србије”.
Међу поменутим “веома осећајним паролама” нашла се и она којом протестантски “српски студенти који студирају на барселонским универзитетима” обећавају “ВРАТИЋЕМО СЕ КУЋИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАМА, ПОМАЖЕТЕ НАМ ДА СЕ ВРАТИМО КУЋИ”.
Да се врате, дабоме, не би ли помогли да се из Србије уклони “корумпирана и пљачкашка власт” која их је “наговорила” да своју “сиротињу” преселе у Шпанију и тамо студирају и “студирају” трошећи “остатке” оних доларских милијарди које су, уочи Петог октобра, “на граници” дочекали, добрим делом, петооктобарски “стипендитори” у лику њихових “сиротињских” родитеља.
Не би ли помогли својим “стипендиторима” у међувремену окупљеним у коалицији познатој под називом “Насиљем против Србије”, оформљеној у безнађу како да отплате оне петооктобарске доларске милијарде које су примили да Србију уруше из темеља а то им из неких тешко објашњивих разлога тада није успело.
Како се коалиционашима учинило да би један од могућих разлога био садржан у петооктобарској малобројности, овога пута су прегли да у свој понављачки подухват упрегну унезверитетску “интелигенцију” онога наставничког дела коме се не би смело поверити ни по две гуске да чувају јер би по једну изгубили, али уз наговештај да су и такви губици накнадиви. Рачунало се, наравно, да ће таква наставничка “интелигенција” за собом повуи и део студентске младежи, нарочито оне која не противречи студентској “вечитости”, да ли поштујући ону народну да се човек учи док је жив, да ли из сазнања да се диплома може набавити “у неколико рата”.
Ако се у такве протесте укључе и малолетни средњошколци, можда због очекивања неких њихових учитеља заинтересованих да своје “интелигенцијске” везе искористе не би ли стекли некакав “научни” степен, и то је понајвише с ослонцем на ону народну “ајд’, Алија, нек је више војске”!
Но, да не би испало како је за све крив новац са стране, треба одати “признање” и морализму истих тих барселонских студената и њиховом труду да у животу одрже “интелигенцијске вредности” које је пре скоро сто година исказао Арчибалд Рајс, речима да интелигенција клечи пред новцем”, да је “част непозната вредност на берзи интелигенције”, да “родољубље не иде уз таква осећања”, те да би “многи припадници ‘интелигенције’ хладно жртвовали слободу и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи”. Тиме се они саглашавају и “са жалошћу” изговореним речима Василија Крестића, на Другом конгресу србских интелектуалаца у Београду, априла 1994, да су “стотине хиљада најкреативнијих младих људи из Србије побегли у иностранство”, прелили се преко обале, као отпад, одувао их ветар, као плеву – у време док су се Срби са западне стране налазили на удару исламског фундаментализма и обновљеног хрватског усташтва.
Ако бисмо барселонским студентима, и не само њима већ и овима “у домаћој радиности”, чак и њиховим “интелигенцијским” учитељима, признали “право” да на прекодринске и прекодунавске Србе гледају као на непостојећу врсту, не би се смело мимоићи питање да ли им ишта значе не само Држава Србија као институција, већ и Жива Србија.
Одговор је несумњив: и једна и друга нису им ни девета рупа на свирали!
“Интелигенцијски” учитељи јесу своја знања о србској прошлости стицали на основу онога што је осмишљено на отворено антисрбском Западу, али је зло што су пропустили да током своје “научне” каријере виде “у коме грму лежи зец”, шта су то и од кога научили и чиме то они трују поверену им младеж. И не само то, они своју незаинтересованост и за тумачење ововремених збивања правдају недостатком “временске дистанце”, не схватајући да се историја не бави само прошлошћу једнога народа, већ да она указује и на његову будућност.
Било како било, они са друге стране “барикаде” – не само студенти, у новије време и средњишколци и основци – живе у уверењу да све знају јер су им то “све” рекли њихови учитељи, дипломиране незналице, “интелигенти” за једнократну употребу.
Ни једнима ни другима не стиже до онога што се код нормалних људи зове мозак да су ововремени протести у Србији, почев од оних познатих под паролом “насиљем против Србије” до ових наводно студентских, замена за оне многовековне покушаје јаловог Запада да са Земљиног шара уклони Србе као творце људске цивилизације. О тим покушајима, бар онима најкрупнијим – двадесетак их је -, увек геноцидне природе, у више наврата указивао сам највишим органима Државе Србије, Србској Цркви, академији неука, неким факултетима и професорима ухлебљеним по њима, бројним средствима јавног информисања, као и појединцима жељним истине о прошлости србскога народа, али слаба вајда: појединцима је остављено да верују или не верују, а оних “осталих” – све то не тиче се.
А требало би.
Јер, свима који су речене геноцидне радње осмишљавали, започињали или у њима учествовали као мање или више утицајни извршиоци, постало је јасно да су Срби увек успевали да свему томе одоле и, без обзира на поднесене жртве, постајали јачи. У најновије време, у условима који су збрисали србско село и Србију претворили у “интелигенцијску умотворину”, став и једне и друге стране, и оне са Запада и ове из “домаће радиности”, променио се из основа.
За ове друге, Србе који су заборавили да потичу из народа “у којем су легендарни национални јунаци (вековима) живе(ли) у народној души”, на цени је, баш као што је то предвиђао Арчибалд Рајс, “само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју корист”, а родољубље се претворило у “ружно и малоумно самољубље”. Оно што се може сматрати трагичним, млади у Србији гледају на родољубље као на “неку врсту зависти пуне мржње”, зависти према “земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље код њих нема одјека”.
Они први, у давном искуству наших предака препознати као “Латини – старе варалице”, лако су, макар то било учињено у кратким цртама, препознали управо описано анационлно расположење у немалом делу србскога народа и договорили се да, без сопствених (не)људских жртава, за коначан обрачун са Србима искористе оне Србе који су запустили своје корене, одрекли се србске народне духовности и препустили се некаквом наводном мондијализму, интернационализму, глобализму…
Ћутећи о томе, да ли у целини или у појединостима, немерљиво велику подршку пружају им и они који би, уместо што се по електронским медијима и другим облицима јавног информисања баве “аналитичким” блебетањем, морали искористити свој несумњиви утицај на преплашену и забринуту србску јавност и рећи шта Србију и србски народ чека допусти ли се опозиционој коалицији познатој као “насиљем против Србије”, ојачану студентима и “студентима” и њиховим јадним учитељима да за шаку шарених папира доврше вишевековни геноцидни труд јаловога фашикрат-ског Запада и за њихов рачун затру почетни народ-мајку – Србе!
И то у складу са “месијанским” обећањем јеврејског рабина Менахема Шнерсона – заснованом на “учењу” Карла Маркса да би Европа постала чистија “ако би Србију физички било могуће одвући на сред мора и потопити је на дно” – да треба истребити “словенску стоку”, за почетак православни свет, а потом и оне “остале”.
Међу њима и оне који су издали своје јер, такви какви су, били би од штете и “победницима”.
Због тога, пре но што коначно и неопозиво, до гуше, загазе у блато, потом у србску крв, ваљало би такозване опозиционаре изабраној власти у Србији, али стварне опозиционаре Србији, и институционалној Држави и Живој Држави, запитати како су смели дозволити себи да не знају оно што предобро знају разложни људи са већ помињаног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у један светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихристовим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
И ваља их запитати, вајне опозиционаре, због чега олако прихватају већ пословичну изреку да, поред таквих као што су они сами, Србима није потребан било какав други непријатељ са стране.
Категорије