Шестог фебруара 2025, Телевизија Информер угостила је Зорана Ћирјаковића (1965), новинара, публицисту, универзитетског предавача, светског путника… а гледаоци (и слушаоци) могли су од њега сазнати да се Устав Републике Србије из 2006. године зове и “Коштуничин устав”, да се уставне одредбе понајвише брину о мањинским правима, односно о правима националних мањина, те да се реч “српски” у њему помиње свега три пута.
Без намере да проверавам је ли ово последње тачно, признајем да сам се са том речју срео свега једном – у ставу првом 10. члана, у тврдњи да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.
При покушају да остварим речено уставно право тако што ћу убедити Телеком, фирму чији је Држава Србија већински власник, да ми рачуне испоставља на ћириличком писму јер тако пише у Уставу, одговорено ми је да је писало и на тараби. Или, како ми је то подробније објашњено, “под службеном употребом језика и писма сматра се употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења” која подразумевају “поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”. Што ће рећи: став први члана 10. Устава Републике Србије само је украсна зезалица намењена за качење мачку о реп.
Све то заслужује да се каже која реч више о разлозима због којих се придев “србски” употребљава тек ту и тамо, само у случајевима кад није препоручљиво избећи га да, на пример, не би био назван језиком Србије. Занемаримо ли “откриће” француског књижевника Гистава Флобера (1821-1880) да је двема именицама тесно кад стоје једна поред друге, користило би Србима кад би се запитали да ли то Србија, у синтагми “Црвени крст Србије”, свакодневно, већ деценијама, ко зна због чега, носи свој крст, спремна на све опасности, чак и на нестанак. Или, с којим правом један Институт за трансфузију крви Србије не питајући Живу Србију, “трансфузионише” њену крв не зна се коме и са којим циљем. Или, ко је то и када овластио некакво Удружење за јавно здравље Србије да Србију подвргава којекаквим здравственим прегледима, и то јавно, али увек тајећи успостављену дијагнозу. Или, Влади Србије не да се да, као србска Влада, влада (не)приликама у Србији, она се зауставила на сопственој двоименичкој тескоби и на недодирљивости са Живом Србијом, србским народом.
Овде под србским народом подразумевам збир свих појединаца настањених у Земљи Србији, по примеру познатом из Сједињених Америчких Држава где сваки њихов становник себе сматра Американцем. Признајем да сам помало сумњао у тај “американизам”, све док ми један завичајац није поверио да, док је пажљиво “користио” бродско степениште за силазак у њујоршку луку, у себи понављао речи које ће изговорити кад десном ногом ступи на америчко тле: “Ја сам Американац!”.
Рекох да то подразумевам, али ме је чињеница да томе противрече не само небројени појединци, већ и разне групације окупљене у такозваним националним саветима, натерала да им потражим извориште. Прво чега сам се присетио, био је један мој запис о “узвишеним принципима” америчког председника Вудроа Вилсона (1856-1924) о самоопредељењу народа” – садржан у књижици Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 374 стране, формат А4 – настајалим на чињеници да су Сједињене Америчке Државе финансирале Јаćпан да 1905. уђе у рат против Русије а потом и ДругаЛењина да 1. маја исте године тамо покрене реćволуцију.
И једно и друго са циљем да се поништи све оно што је претходних деценија остварено у руском друштву:
– Године 1861, кметовско праćво на сељаке и спаćхијске људе (собаре, куваćре, ко-њушаре…) укиćнуто је безусловćноć, а цена обавезног рада сваćког сеćљаćка у корист спа-хије укључена је у процењену вредност зеćмљиćшта које је одćносни сељак добијао приликом изласка из кметćске зависности;
– Јуна 1870, реćорćганизована је локална јавна управа, тако што изборно право није условљавано имовинским цензуćсом;
– Године 1874, уведена је свесталешка војна обавеза којој су подлегали сви мушкарци, “без разлике на статус”, али ни у таквим условима, “европска руска армија није у ратним временима прелаćзиćла 1,270.000 људи, док је Аустрија могćла формирати армију јаćчу за око шестсто хиљада, а Немачка за свćих два и по милиона војćника”;
– Упоредо са друштвеним промćеćнама текле су и промене у приćвредној сфери, те је у време које је претхоćдиćло “пролетерској револуцији” индустријски развој Русије надćма-шио стопу раста заćпадних индустријских гиганата САД, Енгćлеćске и Немачке. Видљиво је то и из податка да је 1860. године Русија произвела 1.300 тона нафте, а Амеćриćка 70.000 тона а 1901 Русија је већ производила 12,170.000, а Америка 9,920.000 тона;
– Године 1913, Русија је постала главни извозник поćљопривредних производа, прва “житница Европе” на коју је отćпадало две петине укупног светског извоза пољопривредних проćизćвода;
– Просечна густина саобраћаја, што је најбољи показатељ привредног успеха, била је већа од оне у Енглеској, а нешто мања него у Немачкој и САД. Са мање од 2.000 километара железниćч-ćких пруга у 1860. години, уочи Великог рата Русија је стигла на блиćзу 80.000 километара;
– Русија је 1895. године увела златну подлогу за све финансиćјćске транćсакције;
– Уочи Великог рата, Русија је престала да буде аграрна земља, а по томе што ни у чему није зависила од увоза или извоза, она је у економском погледу била је-динствена земља у свету;
– У истом том времену, зараде индустćриćјских радника у Русији биле веће од зарада у развијеним земљама западćне Европе, а нешто ниже него у Америци;
– Економски раст био је праћен и бурним развојем науке, уметности и културе, што је француском песнику Полу Валерију (1971-1945) дало за право да као најćвећа културна достигнућа људског рода именује античку културу, италијански Препород и руску литературу 19. веćка. То је време гиćгантског успона руске наćуке: Умов је први у свеćту разćраćдио проćблем теорије релаćтиćвитета, Стоćлетов је формуćлиćсао елекćтромаг-нетну теорију светćлоćсти, то је вреćме Мендељејева и његовог општег закона о периоćдичности хеćмијских својстава појединих елемената, водећег светćског терćмćо-хемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Павćлоćва и Мечниćкова; ботаничар Бекеćто-в, истовремено кад и Дарćвиćн али незавиćсно од њега, објаснио је структуćру органских форми; Докуćчајев је засновао светску педоćлошку науку и у светćској педоćлошкој терćми-нологији после њега наćшло се мноштво руских терćмина и појćмоćва; у светској астроćном-ској науци огромну улогу одиćграо је Бјелоćпољćски; проналазак раćдија и радио-веза везује се за инжеćњера Поćпоćва; Голицин је засноćвао нову научну дисциплину – сеćиз-моćлоćгију и 1911. био изаćбран за председника Међународне сеизćмоćлоćшке асо-цијације; Жуковски је постаćвио основе теорије и праксе ваćзćдуćхоćпловства, а Циолко-вćски је (1903) разрадио основе за израćду коćсмичких ракета и смаćтра се утемељитељем космичćких летоćва и космонаутике.
Има ли се у виду све то, о владавини Николаја Другог Романова (1868-1918) може се говорити “као о златćном веку Руске цивилизације. Никада још Русија за тако кратко вреćме није дала толики број научника, уметника, глумаца, музиćчаćра. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену ексćплоćзију генијалности и даровитости”. У таквим условима, и дух који је годинама уочи Великог рата владао у руским школама и на факултетима, много приступачнијим шиćрим друштвеним слојевима, био слободоумнији од онога који је “пребивао” у одговарајућим институцијама на Западу.
Амерички покушај са Јапаном и замишљеном Лењиновом револуцијом тек је донекле успео да ослаби Русију, али не и да усćпори њен економски успон. Руска далекоисточна флота јесте поражена, али је зато “револуционарна” побуна слом-љена: Лењин, Владимир Уљанов (1870-1924) је побегао у Швајцарску, Лав Троцки (1879-1940, правог имена Лејба Бронćштајн) се обрео у Америćци, а Стаљин, Јосиф Џугашвили (1878-1953) у Сиćбиру. Прилике су се, како то пише Ралф Еперсон (Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999) из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом:
“Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарćске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре-нуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваćоćци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске влаćсти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапćсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председćник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком враćти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења каćнадćских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлаćзак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.
Да тамо изведу “октобарску социјалистичку револуцију”, неколико дана касније (2/15. новембра) наметну Деćкćлаćрацију права народа Русије “којом се прокламира укиćдаćње наćциćоналног угњетавања и објавćљуćје право народа на самоćопćредćјеćљење, укључивши и отцјепćљеćње… и слободан разćвитак националних мањина и етничćких група насељених по Русиćји”, да у Централни комитет Комунистичке партиćје Русије уведу 90% Јевреја, како би Руси могли после “1000 гоćдина писати да су им Јевреји разорили државу и побили становćниćштво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчćких Држава”, те да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полуćвеćковна комунистичка владавина смањи руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “тврćди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”.( Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману – 1884-1972 -, првом америчком председнику поćсле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”).
Лењин је такву “револуционарну победу” представио барем двема својим изјавама. Првом – да “наша снага не познаје слоćбоду или правду. Она је у потпуćности ус-постављена на уништењу поćјединачне воље. Потпуна незаинтеćресоваćност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутćност је врлина” и другом – да “путем систематског терора, током кога ће свако раćскидаćње уговора, свака издаја и сваćка лаж бити законите, ми ћеćмо наћи начина да човечанство спусćти-мо на најнижи ниво егзиćсćтćеćнćције”.
И, тако, пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “ревоćлуционарне” мисије и са јединим циљем да се оствари многовековни труд западног света – и Америке у њему – усмерен на стицање некога “вишег” места на цивилизацијској лествици, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред америćчćким Конгресом и Сенатом прочитао своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку којом, најопширнијом у целом Програму, Вилсон указује на стварни значај почетних резултата равно два месеца раније изведене такозване Октобарске социјалистичке револуције и, самим тим, своје “ратне” победе против Руćсије:
“Са руске територије евакуисаће све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и наслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које сама себи одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа: при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама;
Уз узгредну напомену да су Руси србско племе (као “словенско” познато тек после 491. године) и да се јалови Запад својски трудио, вековима, да Србе, творце људске цивилизације, уништи без остатка, овде ваља истаћи да су сви “западни” социјалисти били националисти, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационалисти и да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. (Јаша Томић – 1856-1922 – био је међу Србима “редак звер”, ако не и једини који је то на време схватио и окренуо се националним пословима – понајзаслужнији је за присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији 1918. године). У складу са таквом логиком, творци “научног” социјализма објавили су да је историја осудила “реакционарне” Србе за нестанак с историјске позорнице и својим следбеницима оставили у аманет да буде “неумољива борба на живот и смрт са Словенством, борба до истраге и безобзирни тероризам”, у уверењу да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
У непосредној вези са марксистичким плановима стоји и Вилсоново “шестотачкасто” обећање да ће Русија моћи “да слободно, неспутано и независно одреди правце свог… развитка”, да ће јој бити “обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа”, као и да “може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна”. Укључујући и истоврсну “помоћ” коју је Вилсон пружао кад је “напао Мек-сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републикуć) – гдје су његоćви ратници убијали и уништавали, успоставили поново праćво ропćство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврćсто смјеćстиле у руке инвеститора САД – према деклćаćраćцији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 57-58).
Остале тачке Вилсоновог мировног програма биле су, за оно време, декларативне природе, тек да се нађемо у дивану – што би рекле Лале, а овде ће се навести само две:
10. Народима Аустроугарске (у које су спадали, поред осталих, и Срби из крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава – ИП), чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;
11. …Међусобне односе појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности: у том смислу морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских народа”. (Ово се нарочито тицало Срба, али међу тумачима такозване Руварчеве критичке историје и следбеника му Стојана Новаковића и Љубе Ковачевића, није се нашао иједан који би регенту Александру Карађорђевићу – 1888-1934 – знао рећи шта је србско западно од Дрине и Дунава, који би га и подсетио да, при прокламовању новога Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, помене србску границу “на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка”, тридесетак километара западно од Спљета, успостављену уговором о примирју са Маџарском, 13. новембра 1918 – ИП).
Тек двадесетак година касније, у условима комуноусташке “народноослободилачке борбе” против србскога народа и послератне окупације новоосноване Народне Републике Србије, следбеник Вилсонове “слободности, неспутаности и независности” у лику наводног Амброза Вајса Валтера БроЗЛА Тита, примитивна копија бољшевичког и ватиканског служинчета успела је да преко два и по милиона србских жртава примени Вилсонову навлакушу о “праву народа на самоćопćредćје-љење”, употпуњеним бољшевичким “правом на отцепљење”. Или, како је то на шумском заседању у Јајцу, 29. новембра 1943, без присуства србских представника (према тумачењу једнога комунистичког идеолога, они који су израсли из србскога крила а тамо као “делегати” о свему одлучивали, “постајући комунисти престали су бити Срби”), одлучено “да никада више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине”, те да ће се “националним мањинама у Југославији обезбедити сва национална права”.
Аутономне покрајине, видимо, нису у “јајчаним” одлукама помињане, али и одбачена сугестија Моше Пијаде (да ли у четири ока – Валтеру броЗЛУ) о евентуалној србској аутономији у Хрватској указује да је договорена федерализација осмишљена са јединим циљем да се србско национално биће што више раздроби. Као што су то учинили бољшевици у Русији, стварањем бројних република, аутономија, народа, националних мањина… и дробљењем рускога света.
Што ће рећи: да су за једну државу и њено становништво иоле корисне приче о самоопредељењу народа, националним мањинама, аутономијама, отцепљењу, језицима у службеној употреби, националним саветима, “кључевима” за распоређивање на “одговорна” места… не би биле “дароване” искључиво Русији и Србији, најпре би биле примењене у државама демократског Запада, онима које се и иначе налазе не само “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, већ и у Сједињеним Америчким Државама.