Превод са енглеског: Лука Јоксимовић Барбат
Издавач: Chadwyck-Healey
Наслов серије: European Access
Детаљи серије: Бр. 6, децембар 1998
Датум објављивања децембар 1998
ISSN: 0264-7362
Појам националне државе
Професор Џон Лофлин
(Школа европских студија, Универзитет у Кардифу)
Политички систем који познајемо као националну државу био је један од најуспешнијих облика политичке организације икада осмишљених. Она, међутим, постоји не дуже од 200 година ако сматрамо да је почела у Француској револуцији. „Државе“ и „нације“ су постојале пре Револуције, али је у ово време настало пар „нација-држава“* (*националних држава – ЛЈБ). Од сада су ‘нација’ и ‘држава’ нераскидиво повезани: ‘нације’ би требало да имају ‘државе’, док би ‘држава’ требало да буде упоредо са ‘нацијом’. Национална држава је постојала у границама дате територије и њен суверенитет, ауторитет и легитимитет на тој територији су били апсолутни. Спајање нације са државом такође је довело до развоја једне од најмоћнијих политичких снага савременог света: национализма. Национализам је имао моћ да распусти царства и ослободи народе, али и да се развије у нацизам, фашизам и империјализам који су довели до два велика рата у овом веку и многих мањих ратова који су донели смрт и повреде милионима људи.
Француска традиција националне државе:
Идеја националне државе изразила се par excellence у француској централизованој држави, такође познатој као јакобинска држава. Наполеон је, као цар, понео ове тенденције централизације још даље стварањем префекторског система. Наполеонова освајања извезла су модел у освојене земље као што су Холандија, Шпанија, Португалија и оне делове Немачке и Италије где је цар успоставио марионетска краљевства. Јакобинска/Наполеонова држава у Француској била је, барем до *1980-их, централизована, једнообразна и нетолерантна према различитостима унутар државе:
различитим народима, језицима и културама које се налазе унутар граница француске државе – Баскијци, Бретонци, Корзиканци, Окситанци, Фламанци, Алзашани – морали су да се прилагоде француском језику и култури. Улога државе је била да створи (француску) нацију из ове различите колекције. Међутим, тек у Трећој републици крајем деветнаестог века са увођењем бесплатног основног образовања за све и намерном репресијом над мањинским језицима, хомогеност је почела да се јавља. Али чак и у време Првог светског рата, милиони Француза су и даље говорили своје матерње језике – због чега су их наставници и администратори исмевали као „патоа“*. (*фр. patois – жаргон, локални говор, прим. прев.)
Дакле, Француска би се могла описати не толико као национална држава колико као држава-нација: једна од примарних функција државе била је стварање нације.
Данас смо склони да будемо веома критични према јакобинској француској држави због наше нове осетљивости на важност мањинских култура и језика. Међутим, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, многе земље су је сматрале једним од најбољих примера политичког и административног уређења. Током таласа национализма који је захватио Европу у деветнаестом веку, земље попут Грчке и Италије изабрале су овај модел за своје нове државе. Финска, која је постала независна тек 1917. године, такође је изабрала француски модел иако га је тумачила прилично другачије (на пример, у својој толеранцији према мањини која говори шведски). Ирски републиканизам је такође инспирисан примером француске револуционарне традиције, а ирска тробојна застава је поклоњена Младим Ирцима у Паризу током револуције 1848. године.
Немачка традиција националне државе:
Међутим, француски или Наполеонов модел националне државе није био једини. Немачка традиција националне државе је прилично другачија. У Француској је већ постојала централизована држава, али фрагментирана култура. То се наставило и након револуције и, првобитно, неко је постао Француз по избору без обзира на своју културну, верску или етничку припадност. То је била доктрина о правима човека и грађанина која је и данас темељ нашег концепта грађанства. Ово се односи и на савремену правну категорију држављанства засновану на концепту ius solis – право на држављанство по месту рођења. У Немачкој, мислиоци као што су Хегел и Хердер, у светлу Француске револуције, тврдили су да постоји хомогена култура заснована на немачком језику (иако са много дијалеката), али веома фрагментисан политички систем. Немачки национализам је, дакле, био заинтересован да створи јединствену државу за већ постојећу културну нацију (Kulturnation). У ствари, појам Kulturnation је више био нормативна идеализација сложеније реалности културне хетерогености и опстанка немачког трибализма који су идеалистички филозофи и романтични националисти настојали да превазиђу. Овај ‘трибализам’ се заснивао мање на концепту ‘етноса’, а више на појму ‘Heimat’* (*нем. – завичај, родни град/место, прим. прев.) или регионалне припадности. Немачки концепт националности заснива се на појму ius sanguis*.
(*лат. – право крви, прим. прев.)
Разлика између француског и немачког концепта нације:
Ове разлике нам омогућују да формулишемо корисну разлику између француског и немачког концепта националности:
Француска дефиниција коју је изразио Ернст Ренан: Француска нација је свакодневни плебисцит француског народа: волунтаристичка нација или нација као демос.
Немачка дефиниција је културна нација или нација као етнос.
Ова два начина поимања националности се међусобно не искључују: у Француској је демос тежио да постане етнос (очекивало се да то чине они који нису поседовали супериорну културу француског језика и цивилизације), док је у Немачкој етнос понекад покушавао да се изрази као демос (иако је то постало стварност тек под Вајмарском републиком и послератном Бундесрепубликом). Међутим, ова разлика је корисна утолико што указује на напетост унутар национализма и још увек је релевантна за данашње националистичке покрете у различитим деловима Европе и другде. И то нас подсећа да је појам и стварност нације људски конструкт, а не нешто што је вечно постојало. Људске групе стварају (замислите) нацију која се стога може посматрати као политички пројекат. Исте примедбе би могле да се изнесу о регионализму, посебно данас када говоримо о новом регионализму или концептима као што су иновативни регион или регион који учи, о чему касније.
Традиција националне државе Уједињеног Краљевства:
Уједињено Краљевство је поново другачије. Оно наставља да прати старију традицију која је традиција „мултинационалне државе“ или, како ју је описао Дерек Урвин, „савезна држава“. У ствари, Уједињено Краљевство не поседује „државу“ схваћену као свеобухватни ентитет са сопственим моралним или правним субјектом, што је континентална традиција. То има везе са прилично слабијим концептом ‘Круне’. Штавише, састоји се од конститутивних нација, првобитно четири (Енглеска, Шкотска, Велс и Ирска), данас три и „помало“ (Енглеска, Шкотска, Велс и Северна Ирска). Краљевство је формирано низом аката уније са Велсом, Шкотском и Ирском. Истина је да је Енглеска, још од времена Тјудора, покушавала да наметне униформност над осталима. Али ово је било само делимично успешно. Гелски језици Шкотске, Ирске и острва Ман су скоро елиминисани у деветнаестом веку, барем делимично, политиком британске владе. Велшки је опстао у много већим размерама, али чак и у Велсу енглески је постао доминантан језик у земљи. Ипак, британска државна традиција је допуштала одређену количину разноликости: Шкотска је задржала свој правни, образовни и верски систем. Велсу је на крају било дозвољено да задржи свој посебан језик и културу. Ирском се и даље владало као засебном земљом. Острво Ман и Каналска острва задржали су свој осебујан „полу-одвојен“ однос према Уједињеном Краљевству. Ипак, у Уједињеном Краљевству постоји одређена тензија између Краљевине као целине која се понекад назива „нацијом“ и национализма келтских нација – да не помињемо проблем Северне Ирске. Можда је корен проблема у томе што Енглеска тежи да се идентификује као Британија и да је британски национализам једноставно пројекција енглеске нације.
Национална држава и либерална демократија:
Историчари указују на блиску везу између појаве политичког система националне државе у деветнаестом веку, стварања националних тржишта и развоја институција либералне демократије од стране индустријске буржоазије. Без превише грубог детерминизма, можемо рећи да су национална држава и либерална демократија уско повезане. Прво, теорија либералне демократије је укорењена у појму суверенитета народа пре него у појмовима као што су божанско краљевство или аристократија. Пре Француске револуције монарх је био тај који је оличавао нацију. У Револуцији је ово оличење пренето на ‘народ’. Легитимитет државних институција је тако произашао из нације схваћене као народа. Концепт „људи“ је у почетку био ограничен на мушкарце са имовином и средствима, али се постепено проширио на све одрасле, укључујући раднике, а у последње време у неким случајевима и жене. Ипак, то је била основа на којој су изграђене институције либералне демократије: нација или народ бирају своје представнике који на скупштинама расправљају о добробити нације. Одлуке ових скупштина извршавају бирократије одговорне изабраној скупштини и, на крају, народу. Либерална демократија такође подразумева низ слобода: гласање и кандидовање на изборима и могућност избора партија; слобода мишљења и изражавања; слободна штампа; слобода размене и трговине. Владе су на крају одговорне народу и могу се мењати у складу са жељама народа израженим на слободним изборима. Овај систем је загарантован системом закона, а не арбитрарним диктатом монарха, диктатора или странке.
Ове основне идеје чине основу наших модерних либералних демократија чак и ако се ретко примењују у потпуности у овом облику. Штавише, постоји много различитих институционалних израза који се дају либералној демократији. Постоји основна разлика између федералних и унитарних држава. Али постоје и различите врсте федерација (нпр. Немачка, САД, Канада и Белгија су прилично различите) и различите врсте унитарне државе (једноставна унитарна, децентрализована унитарна и регионализована унитарна). Ипак, заједничке карактеристике либералне демократије чине оно што би се могло сматрати основним делом нашег европског наслеђа. Ово је извежено у све делове света било кроз колонијално освајање или постколонијалну имитацију. Штавише, Европска унија постоји, барем у великој мери, да би подржала и унапредила либералну демократију, а један од услова за улазак државе кандидата у Унију је да она поседује обележја либералне демократије која је горе наведена. У случајевима Шпаније, Португалије и Грчке, чланство у (тадашњој) ЕЗ је било кључно за помоћ у њиховој транзицији и консолидацији демократије након периода диктатуре.
Променљива природа националне државе:
Међутим, национална држава није статичан ентитет. Она се непрестано мења под дејством различитих притисака. Данас се она трансформише на прилично радикалан начин. Ове промене се могу сумирати позивањем на три главна правца из којих промена долази:
Одозго
Глобализација и европеизација су најважнији фактори промене у овом правцу. Заиста, убрзани процес европеизације је у великој мери одговор на уочени изазов глобализације.
Изнутра
То се односи на покушаје државе да се реконфигурише кроз реформе свог административног система и процеса – то укључује дерегулацију, приватизацију, нове приступе јавном управљању, административно прилагођавање европским политикама и процедурама, али и децентрализацију и регионализацију које су данас општа појава.
Одоздо
Ово се односи на мобилизацију поднационалних власти као што су региони и локалне самоуправе које сада имају много већи утицај на креирање националне политике – ово се увелико разликује од земље до земље, али у свим земљама данас локално постаје све важније.
Наравно, све ове силе промене су повезане једна са другом: каже се да су глобализација и локализација/регионализација комплементарни процеси; Европа је отворила прозоре могућности за поднационалне власти; такође је подстакла унитарне државе као што су Велика Британија, Финска, Грчка и Ирска да се децентрализују и регионализују.
Међутим, не би било тачно рећи да национална држава нестаје. Уместо тога, ближе је истини да је то још увек кључни ниво одлучивања, али сада функционише заједно са низом других актера, укључујући европске институције, поднационалне власти и актере из приватног сектора као што су велике корпорације.
Европеизација и регионализација националних држава и изазови за демократију:
Савремене националне државе тако делују у потпуно новом окружењу од пре двадесетак година. Њихова монополизација над многим областима политике је уклоњена и одговорност за ове области је пренета или на европске наднационалне институције или на поднационалне власти као што су региони. Ово није нужно значило пропадање националних држава (на неки начин оне су јаче него икад), али значи да су се њихова природа, улога и функције промениле. Оне сада функционишу у сложеном систему управљања на више нивоа заједно са европским наднационалним институцијама и поднационалним властима. Штавише, оне више нису у стању да испоручују многе социјалне бенефиције и унутрашњу и спољну сигурност које су биле основа њиховог легитимитета до садашњег периода. Коначно, на њих се више не може гледати као на једина спремишта политичког идентитета. Стари пар нација-држава је у процесу раздвајања и сада постоји могућност вишеструких идентитета: локалног, регионалног, националног и, још слабије, европског.
Ове промене значе да је постало неопходно преиспитати (поново замислити) природу наших демократских политичких система.
Извор: https://www.europeansources.info/record/the-concept-of-the-nation-state/
Contact Address:
Professor John Loughlin
Professor of European Politics
School of European Studies
Cardiff University
PO Box 908
Cardiff CF1 3YQ
United Kingdom
Tel: +44-(0)1222-874585
Fax: +44-(0)1222-874946
Контакт:
Професор Џон Лофлин
професор европске политике
Школа европских студија
Универзитет у Кардифу
поштански фах 908
Cardiff ЦФ1 3ИК
Велика Британија
Тел: +44-(0)1222-874585
Факс: +44-(0)1222-874946
Е-маил: loughlin@cardiff.ac.uk