Мада је старогрчки државник Перикле (495-429. пре Христа) објаснио да у демократији “не влада мали број људи, него већина (народа)”, речници страних речи уверавају нас позивајући се на грчки извор (demo – земља, свет, народ + krateo – владам), да је демо-кратија политички поредак у коме власт припада народу, да ли дословно, да ли преко “народних представника”, да ли, у несрећном србском случају, преко страначких послушника.
Амерички историчар Вил Дјурант (1885-1981) нешто је сумњичавији, те предлаже да “атинску демократију… пажљиво проучимо, јер она је један од истакнутијих експеримената у историји управљања. Она је, као прво, ограничена чињеницом што само мали број људи уме да чита. Физички је ограничена тешкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих градова Атике. Право гласа ограничено је на оне синове двоје слободних атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове породице уживају грађанска права или директно сносе војна и фискална оптерећења државе”.
Распет између управо датих научних објашњења, потписник ових редака забринуо се пред одређењима којима су “овлашћени” мислиоци представљали тај појам на србском језику.
На пример:
Ноам Чомски рећи ће да је демократија “систем у коме одлуке доносе повезане елите, док је народ само посматрач збивања а не учесник у њима”. Мудар какав јесте, он ће томе додати и да је “народу дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу”.
Сумњичав какав је био, Ралф Еперсон је устврдио да “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”, што је извесног приватног тумача нагнало да смисли како нам је “то ушло на велика врата а излази нам на нос”. Сводећи све то на “најмањи заједнички садржалац”, Џон Адамс је “открио” да је “неопходно одбранити појединца од већине”, чиме је једнога залудњег читаоца “овластио” да каже како је “демократија причинила човечанству више несрећа и зала него све куге и колере заједно”.
Да би мало “скратео” доколицу, тај залудњак почео је да прелистава страњске речнике у потрази за појмом “krateo” и, несналажљив по природи, пронашао је, азбучним редом, свега неколико примера насталих по угледу на демократију:
– аутократија, самовлашће;
– бирократија, чиновничка власт;
– геронтократија, владавина најстаријих, сенатора, сенилних такорећи;
– олигократија, владавина мањине;
– плутократија, владавина богатих;
– технократија, владавина технике и техничара (мада кратија из овог примера није “krateo – владам”, него “kratos – јачина, снага”).
– ариттократија, владавина најбољих.
Чак и површан увид у наведене словне и дословне разноликости ових осам појмова, осам прутова у свежњу са секирчетом, односно “кратијом” у средини (латински: fascis, као знак неприкосновене власти староримских властодржаца), уверљиво казује да влада само један, у име владајуће мањине, с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из кабинета, обеспамећен, “притиском на дугме”, под паролом “господар над свима, ради добра свију”, са циљем да се досегне поредак у коме ће постојати “не слобода, него ред, хијерархија и дисциплина”, поредак у коме ће свемоћ државне силе и њенога номиналног вође избрисати свако сећање на појединачне слободе.
Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак година успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској повесници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитлеровог “ратног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској”. На томе се обећању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија остварена кроз накнадну немачку победу у двама светским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у Европску унију.
Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама западне демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским народом, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.