“Крајина која некад бејаше” – Пише: Илија Петровић

Пре неко вече приупитну ме један пријатељ да ли сам читао књигу Крајина која некад бејаше, “интересантна је, репортажног типа, настајала на ратишту”. Први пут чујем за њу, рекох, на што ме дочека “поука” да је могу наћи на порталу ИН4С. Није ми вредела одбрана да поодавно тамо не навраћам јер смо се његово уредништво и ја мимоишли због неких разлика у схватању и(ли) тумачењу србских националних интереса. “Не ситничари”, рече ми пријатељ, “него је отвори”.

Није било друге, морао сам га послушати, упркос присећању да су моја три текста писана почетком јуна 2024. године и послата томе порталу, завршила у некој од његових “корапа” за отпатке.

Први, под насловом “Када знање лежи у неуци…” (6. јуна), можда због навођења Марксове “мисли” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”,    на коју се ослонио Адолф Хитлер, челник немачког расизма и нацизма, кад је уочи Другог светског рата обзнанио да ће “једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности бити да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”.

Или, можда, због тога што сам поменуо “питање научног и друштвеног кредибилитета и одсуства морално-научне вертикале” ранијег председника београдске академије наука наводно србске, Владимира Костића, лекара-неуролога чија је “крајње неодговорна политичка изјава српској јавности 2015. године”, уоб(ез)личена речима да је “у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово”. Тешко је знати да ли је Костић ту    изјаву дао “са своје главе” или ју је научио од књижевника Добрице Ћосића који за такозвани “косовски пораз” окривљује “коминтернине следбенике – Титове бољшевике, Слободана Милошевића, нову демократску власт иза Петог октобра заједно са њеном опозицијом и Црквом”.

“Отпадну” судбину другог, од 9. јуна, о црногорском геноцидном походу на србске Куче, на Петровдан 1856. године, прихватио сам са разумевањем јер сам имајући у виду уреднички поступак са оним првим текстом, предложио порталовом уредништву да “паролу” на којој делује – “Није црногорски, ако није српски” – скрати бар за два слова и преименује у антисрбску:

Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!

Утолико ми је било схватљивије што је одбачен и онај трећи, о црногорству као антисрбизму (11. јуна), овога пута не би ли се извесном Срђи Павловићу “сачувао” простор да 18. јула 2024. године тамо смести бљувотину под насловом “Хероји с Кошара” су примјер фашистичке идеологије. Наиме, овај аутор србског имена и презимена својски се потрудио да очекиване читаоце свога састава увери како “фашистички покрети имају бројне карактеристике и конститутивне елементе. Они… креирају, а потом сљедбеницима нуде ‘своје’ витезове и хероје као доказе о истинитости идеолошких постулата на којима се сами фашистички покрети базирају… Оригинални фашистички покрет који је водио Бенито Мусолини градио импозантне споменике својим палим саборцима. Ову матрицу су слиједили Хитлер, Салазар, Франко, и други мање релевантни, али не мање брутални фашистички диктатори и сљедбеници какви су били Анте Павелић, Милан Недић… За разлику од поменутих ‘традиционалиста’, носиоци савремених варијанти фашизма, какав је предсједник Србије, Александар Вучић, кориговали су постојећи модел пројектовања ‘својих витезова’. Иако се у Србији још увијек јасно виде традиционални обриси фашистичке идеологије (тзв. Хероји с Кошара су добар примјер) фокус са ових и других ‘палих хероја’ се донекле помјерио на живог лидера. Александар Вучић је пројектован и самопројектован као есенција свих идеолошких, емотивних и религиозних темеља савременог фашизма”.

И којешта још у истом (бе)смислу.

Но, било како било, “отворим” књигу и из прве “научим” да ју је писала Гордана Јанићијевић (1953-2024), родноравноправни новинар београдске “Политике”, да је њен издавач, 2025, у име Удружења грађана “Култура без граница”, био Архив Војводине из Новог Сада, да је главни и одговорни уредник био др Небојша Кузмановић, директор Архива, да ју је уредио Трифко Ћоровић, од раније ми познат као уредник Листа Савеза Срба из региона “Српско коло”, те да је рецензију за њу под насловом “Ванвременско сведочанство”, 2015. године писао др Милан Гулић, науч-ни сарадник у београдском Институту за савремену историју.

“Дијагоналним” увидом у неке од уводних, предговорних страна показало се да су сви они поменути у претходном пасусу кренули “грлом    у јагоде”, брзоплето, незнавено…

Као први читалац Горданине књиге, барем званично, др Милан Гулић оценио је (малкице неписмено) да, “с обзиром да су се ратови на југословенском простору одвијали крајем 20. вијека у вријеме када су се медији већ развили до тог нивоа да су били свеприсутни, у извјештајима и написима новинара из тога времена, ако пажљиво читамо, можемо наћи драгоцјене информације, педантне описе и сувисле закључке. Баш због тога су новински написи и телевизијски и радио извјештаји незаобилазни елементи сваког истраживања када су ти догађаји у питању”.

У врсту таквих извештаја “о Крајини које више нема, а ‘која некад бејаше’, и Крајишницима, који су сада далеко од своје Крајине”, сврстао је    текстове Гордане Јанићијевић, писане “у вријеме свих тих догађања и постојања Крајине… Њени извјештаји и написи… учинили су њене текстове и репортаже ванвременским и усмјериле их ка књизи која је пред нама”.

Да речену “ванвременост” не би неко протумачио као епски прећеризам, Гулић је своју оцену оправдао записом да су “значајно свједочанство времена и извјештаји и укључења дописника и извјештача из Крајине у тренуцима док је хрватски општи напад на западни дио Крајине био у пуном јеку… (као сведочанство) о драматичности догађаја у опсједнутој Крајини и ступњу информисаности београдске јавности”. Гулић ће ту драматичност исказати и    сопственим сазнањем да су “од 1995. године без свог становништва српске националности остале, између осталих, и простране области сјеверне Далмације, Лике, Кордуна, Баније и Славоније, области које су чиниле непризнату државну формацију под именом Република Српска Крајина”.

Написаће баш тако, иако ће, неколико редака даље, своја земљописно-историјска знања допунити “открићем” да је Гордана “ипак, највише текстова посветила источном дијелу некадашње Крајине – области Барање, Источне Славоније (непостојеће – ИП) и Западног Срема”, макар будућег обично добро необавештеног читаоца оставио у недоумици на ком је то простору Србске Земље била оформљена Република Србска Крајина.

Но, пажљив какав је, Гулић ће своју стварну добронамерност притврдити записом да се Гордана “са Крајином… први пут сусрела почетком децембра 1991. године и то посјетивши тада разорени Вуковар. Видјела је срушене куће, згаришта, свједочила о људским трагедијама, дубинама подјела, о људима и нељудима, разговарала са војницима југословенске и крајинске војске, а обрела се у два наврата и на ‘другој страни’. На дан проглашења Републике Српске Крајине била је у Петрињи, на Банији, и свједочила о нечему што данас нема своје мјесто у корицама књига, а било је важно ‘обичним људима’, становницима тога краја – о недостатку струје, воде, отежаном снабдијевању, али и пљачкама у недјељама безвлашћа”. Јер, како је то она сама образложила, “ако сам новинар – треба да будем новинар, коме је мјесто на терену. Треба да пишем и извјештавам о ономе шта се догађа и што видим. На дан проглашења РСК, на Св. Николу 1991. била сам у Петрињи да видим своју једину ‘везу’ преко Дрине – породицу моје другарице Маре Чучковић из Доње Бачуге код Петриње”. Породицу и другарицу, наравно, а Републику, њено проглашење и о томе чину утиске “обичних људи, без струје, воде… у недјељама безвлашћа” -    мачку о реп!

Добро, Гулић је био мали каде се све то дешавало – рођен је    1985. године, у Задру – али се ваља запитати како му као историчару од каријере упознатом са “незаобилазним елементима сваког истраживања”, није пало на ум да се негде распита, можда у Народној библиотеци у Београду, да ли је неко о крајишким збивањима писао и раније, пре Гордане.

Биће да у томе није успео јер су га, можда, случајни пролазници неким од београдских булеварских уличица уверили да нешто налик Народној библиотеци не постоји, те да, због тога, не треба ни трагати за неком од пет-шест књига које је о стварању Србске Крајине неки тамо Илија Петровић, и тада и касније представљан као идејни и у много чему стварни творац Републике Србске Крајине, писао и објављивао од 1993. до 2010. године. У првим двема од тих књига (“Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема”, Нови Сад 1994, која обухвата период од Божића до Михоља дне 1991. и “Славонија, Барања и Западни Срем : Од Вијећа до Републике”, Нови Сад 1996, у наставку, до 26. фебруара 1992, дана у који је створена Република Србска Крајина – а не на Никољдан 1991. године, како је др Милана обавестила Гордана), поред онога шта се дешавало на терену, садржано је и око сто двадесет (120) разних саопштења, одлука, решења, писама… прикладних за стицање елементарних знања о Србској Крајини.

Али, не – др Гулића то није занимало, он је за “незаобилазни елемент” сопственог “истраживања” узео књижне записе Гордане Јанићијевић, настале упркос неспремности (или незаинтересованости) државних медија да се баве својим послом. Јер, о деловању Србскога националног вијећа (СНВ) у његовој раној фази редовно су извештавали само Радио Нови Сад, Телевизија Нови Сад и новосадски Дневник. (Тада је малочас поменути Илија Петровић “утрошио” у радијским емисијама најмање 120 – сто двадесет – сати, а у телевизијским осамнаест – 18). Уопште не схватајући шта се то на западној страни дешава или, можда, избегавајући да ремете броЗЛОв братствено-јединствени (с)покој у Кући цвећа на Дедињу, београдска гласила почела су да саопштења СНВ прихватају, али и то врло селективно (пробирљиво), тек после 2. маја 1991. године, када, ко зна због чега, нису могла избећи вест да су усташке снаге оружано напале на цивилно становништво у неком тамо Борову Селу, у Западном Срему.

Уљуљкана том и таквом ћутљивошћу комшијских медија, Београђанка Гордана Јанићијевић записаће да је за збивања на западној страни “сазнала” на самом почетку децембра 1991. године. Потпуно оправдано, наравно, с обзиром на њено признање да, “у вријеме распада земље и почетка рата”, кад је “радила… у РТВ Политика… вјероватно, као деведесет одсто људи, појма нисам имала шта се заправо дешава… Ја сам ратом била шокирана. Срби су били тотални дилетанти. Тотални. Нико у Београду није био свјестан шта се дешава на пар стотина километара даље. Ни политичари, а камоли обичан свијет. Није постојала реална слика, нити је, чини ми се, био дефинисан политички циљ и одговарајућа стратегија… Медији су били недопустиво    неспособни и инертни”.

Што се медија тиче, ту је Гордана у праву, али политичаре неоправдано окривљује – речени Илија Петровић скоро свакодневно био је у вези са Потпредседником Владе Србије и Министром за Србе ван Србије, повремено са Министром унутрашњих послова у Влади Србије и Замеником генералног секретара југословенске Скупштине, ређе са Председником Владе Србије, “с мене па на уштап” са Председником Републике Србије… остале да не помињемо.

Занемаримо ли београдске медије, вести новосадских медија допирали су и “богу иза ногу”. У то се исти тај Илија Петровић могао уверити безброј пута, по разним србским крајевима у којима је боравио “крајишким послићима” а пажљиви пратиоци тих збивања и онога чиме се он бавио, били су чак и руска амбасада у Београду и, гле чуда!, хрватске сигурносне “структуре” укључујући Поглавников кабинет. Деловањем СНВ и његовим указивањем на    невоље које собом носи брисање србског национа из новог хрватског устава, откривени су видици ономе делу србскога света коме је било стало до опстанка – најпре Србима који су се стицајем несрећних околности затекли у броЗЛОвској Хрватској, а потом и у Босни и Херцеговини. (Од неких “пробуђенијих” се још тада могло чути да су те његове приче разбудиле “братством и јединством” успавани србски национални дух, што је, према “признању” неколицине таквих, утицало да се пред ударом хрватских усташа и муслиманских фундаменталиста “сачува” бар милион србских глава).

Подразумева се да те вести нису могле проћи незапажене ни у Србији, понајпре у Београду, јер је од 1991. до 1995. године, током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Србску, у којима је, према неким проценама, учествовало преко седамдесет хиљада (70.000) србских добровољаца, избегло из Србије око 300.000 (триста хиљада) младих људи називаних онда “најкреативнијим делом српског народа”. Погрешно, наравно, били су то “креативни” бегунци, народски речено – издајници.

Ти млади “креативци” побегли су на разни “демократски” Запад, не би ли се тако удаљили од ратишта. Исто тако, на најразличитије начине иселио се из западних србских крајева један огроман број младих људи, чиме је одбрамбена спремност двеју новостворених србских држава била сведена на поприлично низак ниво. Наравно, сви они који су некуд отишли имали су и неко оправдање за свој поступак. Остали, и они који су на збивања гледали са стране, и они који су заштиту кућног прага сматрали светињом, на њихове поступке гледали су нешто друкчије – они су, сасвим разложно, у сваком таквом случају постављали питање да ли се радило о сеоби са личним мотивом или о избеглиштву без повратка. Практично, у овим двема појавама и није било разлике, јер се и једно и друго дешавало по слободном избору. Али, зато, наметали су се неки изузетно важни закључци везани за морални аспект таквог пресељеништва. Наиме, обе врсте ових пресељеника почеле су да постепено кидају своје везе са старим крајем, што је представљало (само)ампутацију од сопственог народносног стабла. И то је потврда да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слободу временом претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај, јер је за њом стигао (или са њом остао) њен кукавни “заштитник”, нужно се почиње назирати ропски менталитет таквог избеглиштва. А такав менталитет, по природи ствари, нити је прихватљив за избеглице, нити за средину на коју се они покушавају накалемити.

Иако то не признаје, мора бити да је и Гордана Јанићијевић знала нешто о томе јер је, како сам каже, у ослобођени Вуковар отишла приватно, да пронађе зета који је, можда и он необавештен о “изванбеоградскум” збивањима, претходно био мобилисан и послат на западносремско ратиште.

Но, добро, ако је др Милан Гулић могао на трен забаталити “незаобилазне елементе сваког истраживања”, што не би Трифко Ћоровић заборавио да је његово “Српско коло” у броју 72. од 22. марта 2022. године, објавило текст Драгане Шиповац, под насловом “ИЛИЈА ПЕТРОВИЋ: Ја сам смијенио Милана Бабића, неистина је да је Република Српска Крајина створена на Никољдан!” Па се Трифку десило да нешто касније, у 74. броју својега “Српског кола” објави интервју са Горданом Јанићијевић, прикладан да у њену књигу о “Крајини која некад бејаше”, буде пренесен уз краће објашњење: “Дао сам му наслов: ‘Нико у Београду није био свјестан шта се дешава у Книну и Вуковару’. То је, по мени, била суштина њеног новинарског виђења. Зато сам тај интервју уврстио у књигу,  јер је то била њена последња порука читаоцима – како она гледа на своје текстове са дистанце, које су лекције и шта би поручила младим новинарима”.

На известан начин, Трифкове судбине био је и др Небојша Кузмановић (1962, Градачац, БиХ) који се преузимајући улогу главног и одговорног уредника Горданине књиге није досетио ни да пита шта то тамо све у њој пише. Ово је утолико чудније што му је морало бити да познато да њено писање о Србској Крајини није изузетна првина јер је дванаест књига “на исту тему” онога већ помињаног Илије Петровића, на самој средини децембра 2022. године представљено у Архиву Војводине.

Да се не помиње грађа коју је као свој писани допринос стварању Србске Крајине, подоста година пре Кузмановићевог именовања за директора, исти тај Илија Петровић – поклонио Архиву Војводине. Да ли је та грађа добила употребну сигнатуру или је смештена у неки сеф као замена за ону “отпадну” корпу – питање је за неку другу (не)прилику.

Зна ли се све то, или, можда, ако је некоме уопште стало до истине, злосрећно објављеном рукопису Гордане Јанићијевић о Србској Крајини “која некад бејаше”, треба пружити прилику да се појави у заслуж(е)ном критичком издању.

Ако ни због чега друго, а оно због историјске истине. Јер, историја је, у основи, прича која би требало да искаже истост колективне и појединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја и онога што је тај догађај повукао за собом.

Узгред, било би добро кад би се знало, и у школи учило – чак и оној високој у којој се студира историја – да је појам “историја” настао од речи ИСТИНА.

У савременим европским градовима ретко која прича толико јасно осликава судар капитала, политике и ситног интереса као прича о доласку компанија попут Убер и Болт у Беч. Оно што је представљено као технолошка револуција и модернизација тржишта превоза, у стварности је постало школски пример како се под плаштом напретка могу разградити постојећи системи, обезвредити рад и отворити простор за привилеговане корпорације.

Све је почело познатом причом о дигиталној транспарентности. Грађанима и политичарима обећавана је ефикаснија наплата пореза, прецизније евидентирање вожњи, сигурнији превоз и уклањање „сиве економије“ из таxи сектора. Политичари, жељни модерног имиџа, оберучке су прихватили наратив америчког гиганта. У времену када је свака прича о дигитализацији звучала као цивилизацијски напредак, мало ко је имао воље да постави питање: коме заправо користи

нова парадигма?

Таxи предузетницима је са друге стране, продавана другачија илузија. Говорило се о слободи рада, флексибилном времену, већој заради и могућности да човек коначно „буде сам свој газда“. Многи су поверовали да улазе у систем у којем ће технологија служити њима а не они технологији. Уместо стабилног тржишта добили су бескрајну конкуренцију, константан притисак цена и алгоритам који вредност рада одређује хладно и без одговорности.

Највећа иронија лежи управо у томе што су обе стране преварене истом методом – обећањем користи које никада нису биле стварни циљ. Јер циљ никада није био ни бољи таxи систем, ни бољи положај возача, нити интерес грађана. Циљ је био освајање тржишта по сваку цену.

Резултат такве политике данас је видљив на улицама Беча. Број возача је експлодирао али не и квалитет услуге. Напротив. Када на истом тржишту имате превише возача који се боре за исти број муштерија, цена рада неминовно пада. Зарада постаје недовољна за нормалан живот, па многи раде само делимично или кроз такозвани „Geringfügig“ модел запослења. Формално запослени, суштински социјално зависни. Разлику између минималних прихода и реалних животних трошкова тада покрива држава – односно порески обвезници.

Тако долазимо до апсурда европског социјалног модела: приватне корпорације убирају профит, док друштво сноси последице њихове пословне стратегије. Грађани субвенционишу систем који их истовремено осиромашује. Профит се приватизује а социјални трошкови колективизују.

Посебну горчину изазива чињеница да правила нису важила једнако за све. Традиционалне таxи фирме морале су поштовати строге градске тарифе, лиценце и регулативе, док су велики играчи добијали простор за ценовне манипулације под изговором тржишне иновације. Политичари који би морали штитити равноправност тржишта постали су саучесници у његовом нарушавању. Мали предузетници су годинама упозоравали да се ствара нелојална конкуренција, али њихов глас није имао тежину корпоративног лобирања.

Када држава једном пристане да за велике играче важе другачија правила него за мале, више не говоримо о слободном тржишту. Говоримо о контролисаном тржишту у којем привилегија постаје важнија од закона.

Таxи бранша због тога не пропада само економски. Она пропада морално и друштвено. Возачи више не виде будућност у професији која је некада могла омогућити достојанствен живот. Квалитет услуге опада јер систем подстиче квантитет уместо професионализма. Искусни возачи одлазе, а тржиште преплављују људи који улазе из нужде без дугорочног интереса да граде стандард или репутацију.

Најопаснија последица тек долази. Ако на крају остану само велики играчи, држава ће се суочити са армијом људи који више неће моћи самостално да опстану. Тада ће исти они политичари који су омогућили уништавање малих предузетника морати да финансирају растућу социјалну зависност становништва. А новац ће покушавати да узму управо од великих корпорација којима су претходно отворили врата без озбиљних ограничења.

То је пандорина кутија модерног европског друштва: систем који уништава средњи слој зарад краткорочног профита на крају остаје без темеља који га одржавају. Када нестане мали предузетник, нестаје пореска стабилност, друштвена одговорност и осећај личне економске сигурности. Остају само монопол и зависност.

Прича о Уберу и Болту није зато само прича о таxи тржишту. То је прича о времену у којем политичари технолошки маркетинг мешају са напретком, а грађани цену таквих заблуда плаћају тек годинама касније.

У Бечу, 26. маја лета Господњег 2026.

Милисав Лековић

Уколико сте у могућности, волели бисмо да објавите ову нашу петицију на порталу „Човек од речи“.

С поштовањем,
проф. др Љубомир Т. Грујић, професор универзитета у пензији
———

Господин Александар ВУЧИЋ,
противуставно проглашен за председника Републике Србије
Андрићев венац број 1
11000 Београд
predsednik@predsednik.rs, predstavkegradjana@predsednik.rs

НАРОДНА СКУПШТИНА
Председник Ана БРНАБИЋ
• 1 Посланичка група АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ – Србија не сме да стане
• 2 Посланичка група НОВИ ДСС – ПОКС (НАДА)
• 3 Посланичка група ИВИЦА ДАЧИЋ – Социјалистичка партија Србије (СПС)
• 4 Посланичка група Народни покрет Србије – Ново лице Србије
• 5 Посланичка група Странка слободе и правде
• 6 Посланичка група Зелено-леви фронт – Не давимо Београд
• 7 Посланичка група СРБИЈА ЦЕНТАР – СРЦЕ
• 8 Посланичка група Демократска странка – ДС
• 9 Посланичка група МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА
• 10 Посланичка група Покрет слободних грађана (ПСГ) – Странка демократске акције Санџака (СДА Санџака) – Партија за демократско деловање (ПДД)
• 11 Посланичка група ПУПС – солидарност и правда
• 12 Посланичка група Савез војвођанских Мађара
• 13 Посланичка група Социјалдемократска партија Србије
• 14 Посланичкa групa ПОКРЕТ РАДНИКА СЛОГА – СТРУКА
• 15 Посланичка група Драган Марковић Палма – Јединствена Србија
• 16 Посланичка група Еколошки устанак
• 17 Посланичка група ЗДРАВА СРБИЈА – ПОКРЕТ СОЦИЈАЛИСТА
• 18 Посланичка група МИ СНАГА НАРОДА ПРОФ. ДР БРАНИМИР НЕСТОРОВИЋ
Трг Николе Пашића 13
11000 Београд
sekretar@parlament.rs

ДОСТАВЉА СЕ ЕПОШТОМ

ДРЖАВЉАНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПЛЕНУМ СТУДЕНАТА БЛОКАДЕРА: СТУДЕНАТА КОЈИ ПОКУШАВАЈУ ДА БЛОКИРАЈУ, НЕ САМО РАСКРНИЦЕ И УЛИЦЕ, ВЕЋ И ПРОТИВУСТАВНУ ВЛАСТ
studentski.plenum@gmail.com

МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Ивица ДАЧИЋ, министар унутрашњих послова
Дирекција Полиције
Булевар Михајла Пупина 2а
11000 Београд
infomup@mup.gov.rs

ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Председник Јасмини ВАСОВИЋ, судија
uprava@vrh.sud.rs

ВИСОКИ САВЕТ СУДСТВА
Председник Зорана ДЕЛИБАШИЋ
sekretarijat@vss.sud.rs
УПРАВНИ СУД
Председник Радојка МАРИНКОВИЋ, судији, дипл. правнику
predsednik@up.sud.rs, kabinet@up.sud.rs, portparol@up.sud.rs

УСТАВНИ СУД
Председник Снежана Марковић, судији, дипл. правник
kabinet.predsednika@ustavni.sud.rs

РЕПУБЛИЧКА ИЗБОРНА КОМИСИЈА (РИК)
Владимир Димитријевић, дипл. правник, председник
rik@parlament.rs, izbori@parlament.rs

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод, kp@spc.rs, info@spc.rs,
Рашко-Призренска епархија у егзилу, uredniksrbinaokup@gmail.com,

Њ.К.В. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК И ПРЕТЕНДЕНТ НА КРУНУ, ПРЕСТО И ТРОН СРБИЈЕ Александар Петра КАРАЂОРЂЕВИЋ, pr@dvor.rs

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
Ректор професор др Владан ЂОКИЋ, kabinet@rect.bg.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ pravni@ius.bg.ac.rs
Декан професор др Зоран МИРКОВИЋ

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
Ректор професор др Дејан МАДИЋ, rektorat@uns.ac.rs
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ
Декан професор др Татјана БУГАРСКИ, dekanat@pf.uns.ac.rs
УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
В. д. ректора професор др Владимир РАНКОВИЋ, rektor@kg.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
Декан професор др Драган ВУЈИСИЋ dekan@jura.kg.ac.rs

УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
Ректор професор др Драган АНТИЋ, uniuni@ni.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НИШУ
Декан професор др Небојша РАУЧЕВИЋ, uniuni@ni.ac.rs

УНИВЕРЗИТЕТ ПРИШТИНА У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Ректор професор др Драган АНТИЋ, rektorat@pr.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Декан професор др Слободанка ПЕРИЋ slobodanka.peric@pr.ac.rs

САВЕЗ СТУДЕНАТА НОВОГ САДА savezstudenatanovisad@gmail.com, sauns.office@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ХЕМИЈСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ savezstudenatahf@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ИНЖЂЕЊЕРИСКИХ ФАКУЛТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ savez.studenata.fin.kg@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ХЕМИЈСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ savezstudenatahf@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У НИШУ НАЦИОНАЛНА АСОЦИЈАЦИЈА СТУДЕНАТА ФАРМАЦИЈЕ office@napser.org
САВЕЗ СТУДЕНАТА БЕОГРАДА info@suetf.org
САВЕЗ СТУДЕНАТА БИОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА ssbif@bio.bg.ac.rs
СТУДЕНТСКА УНИЈА ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА info@suetf.org
УНИЈА СТУДЕНАТА ФОНА unijastudenatafona@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА МАШИНСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ https://www.facebook.com/savez.studenata.masinskog.fakulteta/#
„СРБИЈА НАРОДНА ДРЖАВА“
od.predaka.potomstvu@gmail.com
„УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“
ustav.srbije@gmail.com

Народна пословица гласи:
КОГА ЈЕ МОЛИТИ НИЈЕ ГА КУДИТИ!
Ситуацији у Републици Србији данас више одговара:
КОГА ЈЕ КУДИТИ НИЈЕ ГА МОЛИТИ!

ПРВИ ДЕО: ГОСПОДИНУ АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ

Поштовани господине Александре ВУЧИЋУ, противуставно проглашени за председника Републике Србије,
На основу чланова 1-3, 5, 18, 21-27, 37, 43, 46, 55, 56, 59, 97, 109-115 и 200 јединог важећег Устава донетог 8. новембра 2006. г. подноси се следећа ПЕТИЦИЈА Вама, господине Александре ВУЧИЋУ, противуставно проглашеном за председника Републике Србије:
П Е Т И Ц И Ј А
На основу чланова 1, 51 и 56 Устава, од Вас
Т Р А Ж И М О
да јавно изложите државна документа заснована на Уставу, која су у складу с Уставом, на која се позивате кад тврдите да сте законски, што (према ставовима 2 и 3 члана 194 Устава) значи и уставно, изабрани за председника Републике Србије.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Били смо Вам 03.12.2025. г. поднели Петицију у којој смо Вам предложили следеће:
„да се јавно састанемо с Вама, ми, потписницима овог писма Вама, и да пред целом јавношћу: ми изложимо уставне доказе Вама да Ви нисте председник Републике Србије, да бесправно, противуставно иступате у земљи и иностранству у својству председника Републике Србије, те да сте стога узурпатор функције и положаја председника Републике, и да Вас питамо на основу којих уставних одредби доносите и извршавате, спроводите, своја противуставна дела и не извршавате уставне дужности председника Републике, а Ви, ако сматрате да можете уставним доказима то да побијете то и да учините.
Циљ предлога је да се мирнодопски, по једином важећем Уставу донетом 08.11.2006. г., у складу с Уставом и на основу Устава успостави уставна, легитимна власт у Републици Србији.“
До сада нисте одговорили, осим ако ово Ваше ћутање није Ваш одговор.
Пре неколико дана сте јавно изјавили да сте Ви законски, значи и уставно, проглашени за председника Републике Србије. Зато од Вас тражимо, на основу чланова 51 и 56 Устава, да јавно изложите државна документа заснована на Уставу, која су у складу с Уставом, на која се позивате кад тврдите да сте законски, што (према ставовима 2 и 3 члана 194 Устава) значи и уставно, изабрани за председника Републике Србије.
Ово тражимо од Вас јер:

1. Републичка изборна комисија (краће: РИК) у свом првом Решењу 02 Број 013-654/22 од 09.03.2022.г.: https://srbijanarodnadrzava.com/2022-03-16resenje-o-proglasenju-kandidata-za-predsednika-aleksandar-vucic-2/ није проверила да ли Ви, господине Александре ВУЧИЋУ, испуњавате уставни (став 1 члана 52 Устава) и законски (члан 3 Закона о избору председника Републике) услов пословне способности да би могли да будете прихваћени за кандидата за председника Републике Србије. Обманула је (слагала је) да је утврдила да испуњавате све законске, те и уставне, услове да будете кандидат за председника Републике!

2. РИК је био поднет Приговор https://srbijanarodnadrzava.com/prigovor-090322-3/ на то њено прво Решење. У Приговору су таксативно изложена, на преко 20 страница, Ваша, господине Александре ВУЧИЋУ, противуставна дела и Ваша неизвршавања уставних дужности председника Републике одређена члановима 109, 111 – 115 Устава и ставом 5 члана 200 Устава.

3. РИК је својим другим Решењем 02 Број 013-654/22 од 11.03.2022. г., објављеним на њеном ипростору: https://srbijanarodnadrzava.com/resenje-po-prigovoru-110322-2/, одбила, јавно писмено, да изврши своју законску обавезу: да провери да ли Ви испуњавате уставни и законски услов пословне способности да можете да будете прихваћени за кандидата за председника Републике. Да би то оправдала РИК је учинила и кривично дело фалсификовања Устава јер је фалсификовала следећи члан Устава:
Свако лице има правну способност.
Лице пунолетством стиче способност да самостално одлучује о својим правима и обавезама.
Пунолетство наступа са навршених 18 година.
Избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни су.
Члан 37 Устава
Да би доказала да свако лице има пословну способност (за председника Републике!) РИК је преписала текст члана 37 Устава тако што је у њему свуда реч правна заменила са пословна! Фалсификовала је члан 37 Устава!
Из овог кратког приказа противуставности оба Решења РИК необориво следи да Ви нисте ни законски ни уставно изабрани за председника Републике. Ви сте тада били председник Републике. Заклели сте се да ће те да браните Устав. То нисте учинили већ сте прихватили противуставна Решења РИК толико да чак јавно тврдите да сте законски изабрани за председника Републике!
Пошто су оба Решења РИК противуставна о Вашем избору, зато тражимо да Ви јавно изложите државна документа која су заснована на Уставу, која су сгласна с Уставом, на основу којих сте, како сте јавно објавили, Ви законито изабрани за председника Републике Србије.
Ваше одбијање да изложите јавно, целом народу, та документа била би Ваша потврда нашег открића да таква документа не постоје и да Ви нисте председник Републике Србије, да бесправно иступате у Републици Србији и у иностранству у својству председника Републике Србије. То онда повлачи да Ви чините кривично дело рушења уставног система Републике Србије што је кажњиво кривично дело по члану 308 Кривичног законика.
Да ли ће се процес даље одвијати као до сада: ка успостављању потпуне тираније Вашег самовлашћа и ка евентуалном отварању грађанског рата, или ће се усвојити мирнодопско решење засновано на Уставу зависи првенствено од Вас: треба да се мирно повучете, престајући да се бесправно у земљи и иностранству представљате за председника Републике Србије.

ДРУГИ ДЕО: НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
Сваки изабрани народни посланик је преузео дужности и обавезе народног посланика прописане Уставом тек пошто је јавно, писмено и усмено, положио Заклетву народног посланика. Њоме се обавезао држављанима Републике Србије да ће да поштује и спроводи у дело Устав Републике Србије. Непоштовањем Устава народни посланик поништава своју заклетву и губи право на положај и функцију народног посланика. Даљим задржавањем на положају народног посланика он то чини бесправно тј. постаје узурпатор положаја и функције народног посланика.
Заклетвом народног посланика сваки народни посланик се, под пуном моралном и материјалном одговорношћу, обавезао држављанима Републике Србије да ће да поштује и спроводи у дело Устав Републике Србије. Непоштовањем Устава народни посланик губи статус народног посланик и његово даље остајање на том положају је бесправно чиме он постаје узурпатор функције и положаја народног посланика.
Народна скупштина, која је оснивач РИК, још није поништила напред наведена противуставна решења РИК. Народна скупштина признаје и прихвата противуставно проглашеног Александра ВУЧИЋА за председника Републике Србије. Народна скупштина делује противуставно. Престаје да постоји као уставна Народна скупштина све док не поништи противуставна, напред наведена, решења РИК и док не донесе нови Закон о избору народних посланика потпуно усклађен с Уставо тако да се избор народног посланика, по члановима 2, 3 и 100 Устава, спроводи непосредним бирањем човека за народног посланика, а не посредним бирањем противуставне институције назване „Изборна листа“ јер се њоме врши посредно бирање народних посланика као заоставштина из доба свих Југославија, уместо, наглашавамо још једном, да се спроводи непосредно бирање народних посланика како захтевају чланови 2, 3 и 100 Устава.
Народна скупштина приморава држављане Републике Србије да преузму, као извор суверености наше државе по члану 2 Устава, да се организујемо и директно вршимо своју сувереност. То су покренули студенти названи „Блокадери“ зато што се боре против противуставне власти и владавине блокирањем њихових противуставних активности, а за успостављање уставних институција, власти и владавине у нашој држави.

ТРЕЋИ ДЕО: СТУДЕНТИМА И НАРОДУ
КОЈИ СЕ БОРЕ ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ УСТАВНЕ ВЛАСТИ И ВЛАДАВИНЕ
Садашње гласање за Изборну листу је посредно гласање за народне представнике: посланике и одборнике. То је само други облик посредног гласања из владавине КПЈ-КПС/СКЈ-СКС делегатског система избора народних посланика.
Чланови 2, 3 и 100 Устава јасно утврђују да је гласање непосредно што значи за човека, а не за папир звани Изборна листа.
Ниједна одредба Устава не утврђује да се гласа за Изборну листу, али чланови 2, 3 и 100 Устава утврђују да се гласа непосредно – за човека. Зато је гласање за Изборну листу противуставно. Представља „кукавичје јаје“ у избору народних посланика и одборника и треба да се прекине. То је још један битан разлог да се гласање спроводи по општинама и за народне посланике и за одборнике. Гласање за народне посланике по општинама обезбеђује да сва подручја Републике Србије имају своје посланике у Народној скупштини. Да Она заиста буде народна. То студенти и народ треба да схвате и поштују.
Број посланичких мандата општине се добија из односа броја становника општине: БСО према броју становника Србије: БСС помножен с бројем посланичких мандата: 250. Математички образац је: (БСО/БСС)250.

ПРЕДЛОГ
Предлажемо студентима, родољубивим универзитетским професорима и активном делу народа:
1. да престану са тражењем од Александра ВУЧИЋА, да он распишете изборе,
2. да наставе са својим самоорганизовањем на основу чланова 1 – 3 Устава,
3. да, у складу са чланова 1 – 3 и 100 Устава они распишу и спроведу изборе са непосредним гласањем за човека, а не за папир звани Изборна листа јер би тиме деловали противуставно, против свог мотива за ангажовање и против свог Едикта.
Цео поступак је детаљно разрађен по Уставу у документу РЕШЕЊЕ изложеном на: https://srbijanarodnadrzava.com/resenje/.

НАПОМЕНА
Угрожавање независности Републике Србије је кривично дело по члану 305 Кривичног законика.
Признавање окупације је по члану 306 тог Законика такође кажњиво кривично дело.
Угрожавање територијалне целине Републике Србије, која је по члану 8 Устава јединствена и неповредива, је кажњиво кривично дело по члану 307 истог Законика.
Лажно представљање је кривично дело по члану 329 Кривичног законика, по чијем члану 330 Самовлашће је такође кажњиво кривично дело.

ПОТПИСНИЦИ

Ми смо група грађана, држављана Републике Србије с бирачким правом, чланови активног састава Иницијалног одбора Народне иницијативе спроведене по Уставу и закону од 8. до 14. новембра 2020. г. Текстови Одлуке и Захтева бирача потписника Народне иницијативе су поднети 26.11.2020. г. Народној скупштини са свим оригиналним личним потписима потписника њеног текста, кoји је јавно доступан на: https://srbijanarodnadrzava.com/narodna-inicijativa/.

Сви потписници ове Петиције, осим потписника под бројем 3, су ову Петицију потписали телефонски. Потписник под бројем 3 је лично потписао као аутор текста.

1. АРСЕНИЈЕВИЋ Силвана, Мирослава Антића 2/7, Крагујевац, 061 676 7368, silvanaarsenijevic@gmail.com,

2. БУНДАЛО Ксенија, Струмичка 76/2, Београд-Вождовац, 060 050 0765, ksenijab555@gmail.com,

3. ГРУЈИЋ Љубомир Т., Џoна Кенедија 31/15, 11070 Београд, 066 067 408, ustav.srbije@gmail.com.

4. МАРЈАНОВИЋ Крунислава, Мајска 17, Београд-Вождовац, 061 307 4582, krunamarjanovic@gmail.com,

5. СТОЈАНОВИЋ Душан М., Korзo 9, Суботица, 064 325 0699, DusanMStojanovic@yandex.ru.

ПРОЛЕЋЕ ЈЕ КУЦАЛО НА ПРОЗОР

Седео је за клавиром.

Прстима пожутелим од дувана

свирао је „Валцер цвећа“.

Пролеће је куцало на прозор.

У очима је носио дубоку тугу.

Око врата кашмирски шал боје залазећег сунца.

У души скривена префињена осећања.

Пролеће је куцало на прозор.

Говорио је

да љубав чини простор огромним,

да су жеље једине птице које треба држати у кавезу,

да је човек важнији од свих континената,

да пише онако како живи,

Душом и Срцем,

да чега год се такне, то се расцвета.

Пролазили су тихи ноћни сати.

Пролеће је куцало на прозор.

Зора се помаљала иза брда.

Рекао је:

Моја је слабост јача од мене,

ућуткај ме и пусти кучиће да лају.

Пролеће је куцало на прозор.

Мирјана Миланков

17. Март 2024.

Нови Сад

—-

БУДИ СЕ ПРОЛЕЋЕ

На издисају Зиме

Развигорац пева јутарњу баладу

На обронцима Фрушке горе

Буди се пролеће

Баба Марта из прикрајка вреба

Мартовска битка Сунца и Снега

Као вечита борба Ероса и Танатоса

Буди се пролеће

Под цветним тепихом, љубичастим и белим

Сећања се скупљају

У споменар Зимских успомена

Буди се пролеће

Са уснулог ока отирем Зиму

Пружам руке ка Сунцу

Жељна топлог загрљаја

Снови постају Јава

Буди се пролеће

Мирјана Миланков

17.март 2024.
Нови Сад

ТРНДЕЗ (ТЕАРН’ДАРАЂ) је древни јерменски празник који се обележава 13. фебруара увече. Овај празник спаја хришћанске традиције и елементе многобоштва.

Теарн’дарађ значи „Ићи у сусрет Господу“. У хришћанском смислу празник је посвећен доношењу малог Исуса у храм, 40 дана након рођења.

Празник потиче из прехришћанског периода и повезан је са Сунцем, доласком пролећа, плодношћу и породичним благостањем.

Ватра која се пали у време заласка Сунца симболизује очишћење и победу над мраком и злом. Људи, посебно младенци, прескачу ватру. Неки чувају пепео и њиме огрћу воћке као симбол родне године.

СРЕТЕЊЕ (СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ) је православни празник који се обележава 15. фебруара. Сретење обележава доношење малог Исуса Христа у храм и сусрет са праведним Симеоном. У црквама се освећују свеће које симболизују светлост Христову.  Постоји веровање да време на Сретење предвиђа како ће бити остатак зиме и долазак пролећа: ако је сунчано, зима ће још трајати; ако је облачно и ветровито – пролеће ће брзо доћи. У неким крајевима Србије људи обилазе куће и освећују домове свећама.

МАСЛЕНИЦА је недеља пре Великог поста. Празник има паганске корене и слави крај зиме. Овај празник славе словенски народи, пре свега Руци, Белоруси и Украјинци. Реч Масленица потиче од речи „масло“, јер се током ове недеље пре Великог поста једе мрсно. То је последња недеља када је дозвољено јести млечне производе пре поста.

Симбол су блини (палачинке), округле попут Сунца. Током недеље организују се народне игре, песме и окупљања. Последњи дан се зове Недеља праштања, када људи траже опроштај једни од других пре почетка поста. На крају се пали лутка од сламе, која представља зиму.

Министрима

– Просвете

– Науке

– Културе

Председнику Уставног суда

Господо,

Не знам да ли вам је по нечем ‘вамо или ‘намо познато да је неки важан Унеско још 1994. године прогласио латиницу за писмо “хрватског језика”, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са таквом “мудрошћу”, одређено је да ће књиге, књижице и друге мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, бити уписане као “допринос” хрватској култури. Баш тако, пошто је у Међународном информационом систему за културни и научни развој чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, речене године у светским библиотечким каталозима укинута одредница “српски језик – латиница” и од тада се све што је њоме штампано одређује као да је штампано хрватским језиком, с тим што ће се накнадно “прекњижити” и оно што је “српском латиницом” штампано и до појаве Брозовог Хрватског правописа (1892).

На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је, четрнаест година касније, “хрватски језик” дочекао “међународно признање”, тако што су “измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (сиц!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознакаsrc (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian-Cyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ISO 6392-2 (sic!), прихваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим записима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз пристанак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије.”

Хрватски “језички кумови” налазе се, дакле, Београду, у расрбљеним институцијама: у Народној библиотеци Србије (с потписом извесног њеног управника Сретена Угричића, писца и философа, који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато “душебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу користити”, примера ради, при изради клозетских (WC) шоља и разних брисогуза.

Претходне редове довео сам у везу са ставом 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо” јер су ме неки језикословци уверавали да синтагма “у службеној употреби” обавезује све и свакога у Србији да пишу ћирилицом. Како сам још као мали разабрао да реч “службено” значи нешто што би могло бити у вези са државним, званичним пословима, мало сам, као језичка незналица, томе противречио, али узалуд.

Ипак, крајем 2015. године одважио сам се да од “Телекома”, предузећа у већинском државном власништву, затражим да ми рачуне телефонских услуга испоставља ћириличким писмом.

Подразумева са да је и то било узалуд јер сам десетак дана касније обавештен да “не постоји могућност да се рачуни… штампају на ћириличном писму”, те да се појам “службена употреба”, на који сам се ја позивао, не односи на њих. Све то, уз поуку да се “под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења… Појам јавно овлашћење се односи на поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”.

Разликовање јавног и службеног није само правнички изум јер и састављачи “Правописа српскога језика” признају да је “ћирилица, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена (ни то не знају, од Новосадског договора из 1954. године, којим је броЗЛО, у улози комуноусташког окупатора, наредио једнакост ћириличког и латиничког писма – у корист латинице – ИП) маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби”, али их то подстиче и, чини се, оправдава да кажу како је “скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво… из којег је настало богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом… учинило да сигурно владање латиницом и у писању у српском језику постане наша свакодневна потреба”, чин који “не може бити штетан по српску културу”. (Ово је нешто “објашњенија” тврдња првог издања из 1993. године да је двоазбучност “образовни минимум за људе који теже свестранијем хуманистичком образовању”).

Наше правопижџије су то писале и објавиле поодавно, 2010. године, али су, по (не)прилици, дотле били довољно неписмени да не сазнају за ону “пресуду” из веце шоље по којој се све мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, уписују као “допринос” хрватској култури. (Случајно сам нагазио на некакав “Пројекат Растко” који је Горски вијенац објавио латиницом, што Хрватима оставља могућност да, у ововременим монтенегринским условима, тај спев прогласе својим културним добром а њенога творца, владику Рада – хрватским песником).

Несагласан са толиким и таквим правописним паметовањем, 20. априла 2016. године, у складу са чланом 168. Устава Републике Србије, поднео сам иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”, као кључни разлог наводећи да “без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити”.

Узалудно, наравно, јер се Уставни суд, двадесет дана касније, прогласио ненадлежним за тако нешто.

И, шта сад?

Ако Устав Републике Србије ограничује употребу ћириличког писма на службену државну преписку, ако Уставном суду није до бављења антисрбском одредбом “да сигурно владање латиницом… не може бити штетно по српску културу”, ако је званичној Просвети, Науци и Култури у Србији неважно шта се све дешава с основама србске духовности – искрсава питање ко је ту луд?!

Стога, Господо с адресне листе, питам шта можете учинити да се србски језик и ћириличко писмо врате у темељ србске духовности, тамо где их је, примера ради, француски славист Сипријан Робер (1807-1865) препознао и потом записао да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски, језик-мајка.

Тада искључиво са ћириличким писмом!

И предлажем да наложите брисање комуно-усташких домишљања о надмоћности латиничког писма над ћириличким, коју правопижџије – заинтересованије за изглед запете или тачке него за вредности србске духовности – сматрају неприкосновеном.

Све то под условом да вам је стало до опстанка србскога рода.

Молим да ми одговорите, како бих знао чему да се надам.

С особитим поштовањем…

***Послато на Савиндан ( 27. јануара 2026), у нади да ће примаоци “завирити у текст”.

Како је “изворни” текст постао “неодговоран”, сада, 5. фебруара, даје се на 51 државну адресу, али и делу “широких народних маса” затечених на 140 сајтовских и 335 личних адреса:

Ова је порука пре десетак дана, 27. јануара, послата тројици Министара и једном Председнику, у нади да ће неко од њих, макар то било и нехотице, “завирити у текст”.

Како нас је то, својевремено, подучио владика Раде да “Надање се наше закопало / На Косово у једну гробницу”, разумљиво је што одговора није било јер шта Жива Држава Србија, утолико пре што се из ње оглашава неки тамо безвезни појединац, има да се петља у Просвету, Науку и Културу – Уставно Судовање да не помињемо.

То, с једне стране, а са друге – ми који смо, некада, на једвите јаде научили ћириличка слова, шта да радимо ако нас правопизџије (можда: правописоари) и њихови заштитници ушанчени у врху Државе Србије, убеде да смо погрешно научени и да, због тога што смо престарели а аналфабетски течајеви поодавно укинути, нема нам поновног уписа у први разред основне школе и учења онога што да ли самопроглашене, да ли наметнуте правопизџије “дарују” Живој Држави…

Преостаје нам само да се поново упитамо, макар узалудно, да ли уставна одредба о “службеној” употреби србскога ћириличког писма ишта значи, знамо ли да и неки заклети ћириличари бране такву одредбу јер, побогу, ако хрватски устав истим појмом штити латиницу – Срби су криви што своју ћирилицу не користе по хрватском рецепту.

Но, да се не бисмо бактали “братствено-јединственим” односима, позабавићемо се уставним чланом који тврди да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”. Могло би то значити, примера ради, да смисао правописних правила није у искључивој надлежности оних који су их својим знањем (можда и незнањем, нарочито небригом за очување неког тамо наслеђа) прописали и наметнули:

– По претпоставци, исто толико, ако не и више, морали би знати Министар науке и Министар просвете -    окружени бројним заменицима, помоћницима и саветницима разних научних, просветних и других “профила(кси)” – јер ни један ни други а ни они остали не би могли на та места стићи да не знају оно чиме баратају извршиоци најразноврснијих научних, просветних и других придружених им послића;

– И опет по претпоставци, то би морало бити познато судијама Уставног суда, ако ни због чега друго а оно због тога што им је “у опису послова” и бављење уставним жалбама изјављеним “против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска… права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту”.

Што се тиче оних првих, чак и да им је правописна вештина мало фелеричнија, морало би им бити сумњиво правопизџијско наклапање – ако не оно које се односи на “наше (испрва хрватско, касније српскохрватско) писмо”, а оно на “наш језик двоазбучни”, да ли један користити пре подне а други после подне, да ли још незнавено како стићи до “једноазбучности”, да ли све то препустити “бучности”… Ако би се уза све то поставило и питање да ли издвајати новац за покриће нечега недовољно одређеног, чак и ако иза свега стоји нека институција од угледа научног, културног или националног, морао би то бити довољан разлог да се речени Министри умешају у свој посао и србско “научно, културно и историјско наслеђе” заштите од неких лакше препознатљивих утицаја, макар оних које је Србима, кроз наводни Новосадски договор из 1954. године, наметнула комуно-усташка окупација.

Они други, уставобранитељи, нису начисто да ли се бавити искључиво жалбама против “појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења” или, можда, мало и правопизџијама који, ко зна из којих разлога, још нису сазнали да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”.

Без обзира на то да ли неименоване правопижџије бије глас најпризнатијих мајстора од писменога заната – можда учлањене и у Занатску задругу у Књаза Михаила 35, у Београду, или су њихови шегрти на неком од филолошких факултета, или су у пензији, помало и онемоћали, али под заштитом неких “високих” културних или научних институција – тек Уставни суд би их морао узети под своје, баш као што је то учинио (или ће учинити) са некаквом тужибапским и кривосудским сестринствима или братствима.

Уколико се тако нешто догоди, “родиће” се услови да се “производи” Правопис србскога језика којим се чувају темељи србске националне духовности.

Уз претпоставку, наравно, да се неће појавити нови правопизџијски следбеници броЗЛОве комуно-усташке окупационе идејности садржане у обећању датом крајем 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости” – понајмање ћирилице.

Плакат поводом Дана борбе против пушења (Фото: лична архива)

Субота, 31.01.2026. у 09:27

Политика онлајн

Пре 47 година ослонио сам се на студенте медицине у Тузли да спроведемо борбу против пушења дувана. Ускоро су нам се прикључили студенти медицине из Бањалуке, а потом је и Стручни конгрес студената медицине Југославије подржао наш покрет.

Зашто нисам понудио да Друштво лекара СФРЈ организује и води ту превентивну делатност? На седници друштва у то доба седело је можда више од половине старијих лекара који су пушили у време када се разматра предлог; зато сам одлучио да предлог њима не вреди подносити. С друге стране, када студенти медицине позивају децу да не почињу да пуше, тај позив је најуспешнији. Прихватање и спровођење те здравствене акције од стране студената је доказ да млади уносе енергију и способност за несебичну борбу у остваривању корисног друштвеног циља.

Враћао сам се из Даласа, у Тексасу, где сам провео летњи распуст и уместо да се одмарам, радио сам у лабораторији на америчком медицинском факултету. При

повратку током дугог авионског лета, под снажним утиском да ниједан болнички лекар на огромном Медицинском факултету у Даласу не пуши, размишљао сам како бих могао допринети да наши лекари и становништво избегавају ту опасну навику. Дошао сам на идеју да одредимо дан у години када ћемо се усредсредити на борбу против пушења. Највише да укажемо деци да и не почињу да пуше јер је ту навику веома тешко оставити. Поред тога, вреди и одраслим пушачима помагати да прекину с пушењем. Одлучио сам да је 31. јануар најпогоднији дан. У авиону сам начинио скицу за плакат и саставио кратак текст: „Позивамо све пушаче да не пуше 31. јануара. Студенти медицине. Ми бринемо о вашем здрављу.”

Плакат, који је начинио Хасан Фазлић, Тузлак и карикатуриста „Ослобођења”, сваке године је штампан у више хиљада примерака и студенти су га слали свим

поштама у бившој држави. Када секција није имала довољно новца за штампање плаката и другог материјала, прилагао сам новац од својих хонорара стечених писањем тзв. Фармаколошких мишљења – елабората који служе државним органима при доношењу одлуке да се нови лек стави у промет. Особље Завода за фармакологију Медицинског факултета сваке године је студентима пружало велику помоћ.

Студенти су неколико дана пре 31. јануара обилазили школе и колективе да разговарају о пушењу. Огромни транспаренти постављани су преко главних улица у Сарајеву и Тузли, а на робној кући „Боска” у Бањалуци извешен је постер можда највећих димензија у Југославији. Телевизија Сарајево бесплатно је давала наше веома кратке писане поруке, а по два студента из Тузле путовала су у градове Југославије у којима постоје медицински факултети да с локалним студентима учествују у радио-емисијама и другим активностима пар дана пре, као и 31. јануара. Каснијих година конференцију за новинаре пребацили смо из Тузле у Међународни прес-центар у Београду да студенти и пар наставника упознају домаћу и међународну јавност с акцијом борбе против пушења. У ту акцију најпре су се укључили студенти у Мађарској и Чешкој, а потом и у Енглеској.

Пошта је издала марку која је пуштена у промет 31. јануара 1990. године. Био је то значајан допринос акцији студената медицине у борби против пушења.

Светска здравствена организација (СЗО) проценила је да је превентивна акција студената из Тузле најуспешнија у Европи и позвала студенте у Женеву на седницу СЗО. Седници је присуствовало 30 студената и четири професора из Тузле.

После наших ратова и бомбардовања Босне и Херцеговине и Србије, студенти су прекинули ту активност, а многи су напустили Тузлу. Међутим, 31. јануар је

ускоро проглашен за Национални дан борбе против пушења Србије, а потом и Босне и Херцеговине. У обе државе тај дан се и данас уважава.

Академик Рајко Игић,

Сомбор

Izvor: https://www.politika.rs/scc/clanak/728686/najveca-preventivna-akcija-studenata-medicine-u-evropi

Човек може одбити да прихвати законе комуникације, али га последице тог одбијања неће заобићи. Језик не трпи два средства намењена истоветној употреби. Отуда ће два средства, која првобитно служе за исту ствар, добити различита значења и сходно њима различите функције. Тако је и када је реч о ћирилици и латиници

Увек актуелна тема писма добила је посебну пажњу након изјаве министра културе да брига о ћирилици и српском језику није флоскула, као и да ће бити предузети конкретни кораци за заштиту ћирилице. Тим поводом се пре неколико дана у јутарњем програму телевизије Нове С разговарало о проблему писма. Када је водитељка отворено приметила постојећу тенденцију да се употреба писма веже за одређену идеолошку припадност, приметивши да млади који поруке пишу ћирилицом неретко припадају „десном“ политичком спектру, саговорници су одлучно негирали поменуто.

Ипак, у друштву које користи два писма поменута појава представља неминовност: свако писмо ће се временом поистоветити са одређеном идеолошком формацијом. Отуда и не може бити трајне двоазбучности, зато што је двоазбучност увек симболички конфликт, крајњи рефлекс политичког конфликта који неминовно дели друштво на два супротстављена пола.

Избор писма је симболички чин

Избор писма, а ни писмо по себи, не би требало да има никакво значење. Оно би требало бити неутралан код, попут боје гласа у говорном језику, али у друштву које користи два писма за бележење истог језика неминовно долази, простом језичком законитошћу, до несевесне поларизације у ком избор писма има значење и шаље одређену поруку. Са становишта логике језичког система који увек тежи економичности, два за исто представљају беспотребан вишак. Уколико се упрошћено сагледа унутрашњи развој језичких система, може се уочити тенденција смањивања језичких јединица и повећање његовог значењског дејства. Укратко, језик тежи способности да са мање каже више, а не да са више средстава каже исто!

Неприродно стање двоазбучности се стога увек завршава победом једног писма, како и показују примери свих некада двоазбучних култура у историји. Вештачки одржавати наратив о равноправности два писма и неопходности њихове равноправне употребе значи вештачки одржавати конфликтно стање.

Уместо да избор писма не значи ништа, јер га и нема пошто култура користи само једно писмо, избор између ћирилице и латинице неминовно постаје симболичка пракса и чин сврставања на различитим нивоима – дневнополитичком, културолошком, религијском, цивилизацијском, итд.

Ова појава је тренутно тенденцијска, дакле није доследно спроведена, али се јасно уочава. Није велика наука приметити да ће национално одговорне и од стране државе финансиране организације већином користити ћирилицу, док ће организације финансиране од стране западних влада претежно користити латиницу.

Ми можемо одбијати да у томе видимо симболички чин и поруку, али диференцијација се неминовно и чак несвесно дешава. Различити дискурси, сходно самој локацији институција моћи које их успостављају, везују се за одређену цивилизацију и писмо као њен симболички израз.

Логика језичког система ће дозволити два средства, али никада са истом функцијом. Отуда су једине стабилне двоазбучне културе оне у којима је употреба два писма јасно подељена по функцији (најпознатији случај је савремена јапанска писменост). Отуда би, у крајњем, уколико дејство неоколонијалних западних сила однесе превагу у српској култури, ћирилица била сведена на религијско писмо једне конфесионалне групе, тј. само на употребу у Српској православној цркви, или би у крајњем била фолклорно или музејско писмо попут глагољице у Хрватској или мађарских руна у Мађарској. У свим осталим сферама употребе била би присутна једино латиница.

Одакле нам два писма?

Треба имати у свести чињеницу која је данас тешко замислива, а то је да православни Срби никада нису систематски употребљавали латиницу за бележење српског језика пре 1918. године. Пре тога су се вековима опирали наметању латинице, које се заправо крије иза познатих укидања ћириличког писма: Хабзбуршка монархија (1779, 1781. год), тј. од 1867. године Аустроугарска (1876, 1914, 1915, 1916. год).

Упркос постепеном продору латинице међу православне, насилно наметање није престало и текло је паралелно током двадесетог века на целини или деловима територија на којима живи српски народ од стране различитих државних формација, али увек у оквиру старе политике  хабзбуршке константе: Независна Држава Хрватска (1941–1945), Сједињене Америчке Државе (1950), ФНРЈ (в. сведочанство агента ЦИА, стр. 148) и Република Хрватска (1991–1995).

Реч је о постојању два вектора латинизације. Један је спољни и везан је за деловање великих сила и њихових сателита. Други је унутрашњи и своје порекло има у дијалектици српско-хрватских односа која се одиграва унутар југословенске идеологије.

Иако је у периоду Краљевине (1918–1939) двоазбучност посматрана као проблем и јасно је схватана као негативна појава, те је на трагу потпуног уједињења постојао и пројекат о заједничком југословенском писму које би представљало мешавину ћирилице и латинице, након 1945. године, а посебно након Осмог конгреса комунистичке партије када она напушта концепт јединствене Југославије, наратив о равноправности писама добија коначно уобличење.

У том контексту ствар је у потпуности јасна. Писма су равноправна зато што су равноправни Срби и Хрвати. Дакле народи су носиоци правног субјективитета, а не писма. Отуда је равноправност писама само симболичка транспозиција политичке равноправности два народа.

Некада српско-хрватски, а данас српско-српски проблем

Југославије више нема, а Срби и Хрвати не чине, нити су икада заиста чинили једну симболичку културу. О каквој је онда равноправности реч када се говори о два писма у оквиру српске културе? Чија се равноправност крије иза равноправности два писма? Уколико два субјекта у оквиру српског народа нису можда на почетку постојала, лакановски речено, означитељи су произвели означено, и данас се два пола јасно уочавају. Тенденција поларизације огледа се у употреби писма између такозване прве и друге Србије. Док другосрбијански пол гаји југословенску праксу у којој вербално подржава равноправност писама, а употребљава искључиво латиницу, други пол вербално фаворизује ћириличко писмо док у пракси користи и латиничко.

Дакле, реч је о поунутрашњењу хрватског политичког становишта у оквире српске културе, које је доследно образложио професор Мило Ломпар. Ова појава на плану писма само је још једна потврда његове тезе која суштински објашњава како је један проблем, који је испрва постојао између Срба и Хрвата, сада постао проблем између Срба и Срба.

Сан о двоазбучности

Кључно је да се помиримо са чињеницом о неодрживости поменутог стања. Та неодрживост није моменталног дејства, реч је, наравно, о вековним процесима. Избор између тога које ћемо писмо учинити неутралним је на нама. Сваки пут када пишемо, нажалост, ми се и сврставамо. Доћи ће дан када избора неће бити.

Важно је само да се више не лажемо о равноправности када се свакодневно на наше очи дешава симболички конфликт великих цивилизација у малој српској кући. Уколико желимо припадати култури Светога Саве, избор је јасан. Уколико пак не желимо, и то је легитиман избор. Само, нека такви појединци отворено кажу себи и другима: ми смо за латиницу, а не да се кукавички крију иза флоскуле о равноправности два писма. У њих више нико озбиљан не верује.

И да за крај парафразирамо реченицу са почетка овог текста: неко може одбити, зарад романтичног југословенског сентимента, да игнорише неодрживост употребе два писма, али српска култура неће моћи да издржи последице неодлучности. Многи који живе у сну о двоазбучности одбијају да виде –  јава коју нам је Запад наменио искључиво је латиничка.

До краја овог месеца излази из штампе Књига о човеку.

Аутор: Бо Јин ра.

Превод са немачког: Лука Јоксимовић Барбат

Издавач: „Акција за слепе“

Формат А5 (21 цм), страна 95,броширано, ћирилица.

Тираж: 200
ISBN 978-86-80606-06-4
а) Човек — Духовни живот

—–

О писцу

Бо Јин Ра (Bô Yin Râ) је духовно име немачког сликара, песника и духовног учитеља Јозефа Антона Шнајдерфранкена (Joseph Anton Schneiderfranken)

Рођен је 25. новембра 1876. у Ашафенбургу, Баварска, а преминуо 14. фебруара 1943. у Масању код Лугана, Швајцарска .

Живот и уметнички развој

Шнајдерфранкен је студирао уметност у Франкфурту, Бечу, Минхену и Паризу, упркос финансијским тешкоћама. Постао је професионални сликар у својим тридесетим годинама. Године 1912. отпутовао је у Грчку, где је провео годину дана, што је имало посебан духовни значај за њега. По повратку у Немачку 1914. године, почео је да подучава под духовним именом Бо Јин Ра (Bô Yin Râ).

Године 1925. трајно се преселио са породицом у Масању, у швајцарском кантону Тицино. Формално су постали грађани Масања 1938. године.

Духовно учење и књижевни опус

Бо Јин Ра је аутор око 40 књига које се баве духовним темама, од којих тридесет и две чине циклус познат као Hortus Conclusus (Затворени врт). Ове књиге су објављене између 1919. и 1936. године. У њима се са различитих аспеката приказује и осветљава пут човековог присећања и оживљавања његове непролазне, духовне бити, на начин прилагођен човеку Запада.

Његова дела не нуде нову религију нити систем веровања, већ служе као водичи који читаоца усмеравају ка унутрашњем духовном развоју и самоспознаји.

Уметнички рад

Поред књижевног опуса, Бо Јин Ра је оставио и богат сликарски опус. Око 60 слика из „духовне серије“ (укупно око 200 слика) посебно су креиране да помогну посматрачу да кроз ритмове боја и облика доживи вибрације унутрашњег каузалног света чији се узорци манифестују у целокупној креацији.

Утицај и наслеђе

Бо Јин Ра је имао утицај на различите личности, укључујући писца Густава Мајринка, композитора Феликса Вајнгартнера и савременог духовног учитеља Екарта Толеа. Његова дела су преведена на многе језике и настављају да инспиришу читаоце широм света.

—-

Садржај књиге

Увод  стр…5
Прво поглавље – Мистерија: „Мушко и женско“ стр…11
Друго поглавље – Пут жене стр…25
Треће поглавље – Пут мушкарца стр…43
Четврто поглавље – Брак – стр…51
Пето поглавље – Дете стр…60
Шесто поглавље – Ново човечанство стр…74
Седмо поглавље – Завршни акорд стр…84
Последња поука стр…91

О писцу стр…93

—–

Књигу можете наручити путем имејл адресе:

akcijazaslepe@homoverbum.com

У имејлу, потребно је да наведете своје име и презиме, адресу на коју желите дa књига стигне, и број контакт телефона.

Књигу можете платити поузећем или уплатом донације од 1000 динара за „Акцију за слепе“, на текући рачун „Акције за слепе“:

160-429589-51

Сврха уплате: донација.

У овај новчани износ укључени su и трошкови слања.

Почетком 20. века у Сједињеним Америчким Државама био је снажан друштвени покрет познат као Покрет трезвењака (Temperance Movement). Предводили су га протестантски моралисти, женске организације попут Women’s Christian Temperance Union, и религиозни проповедници који су веровали да алкохол представља корен свих друштвених зала: сиромаштва, породичног насиља, криминала, лењости и моралног пада. У таквој атмосфери, конгресмен Ендрју Џон Волстед (Andrew John Volstead) представио је закон који је историју обележио под именом Волстедов акт, односно National Prohibition Act (1919). Он је операционализовао 18. амандман и тиме увео потпуну прохибицију – забрану производње, дистрибуције и продаје алкохолних пића.

Морална Визија

Заговорници прохибиције веровали су да ће укидањем алкохола:

• мушкарци више времена проводити са породицом,
• радничка класа постати продуктивнија,
• друштво моралније и срећније.

Била је то утопијска накана: покушај да се законом укине људска склоност ка опуштању, ритуалу, дружењу и забораву.

Међутим, човек није прост механизам, а људске потребе не подлежу једноставним забранама.

Стварност која је уследила

Уместо смањења конзумације алкохола, прохибиција је довела до:

• процвата илегалне трговине,
• наглог јачања мафије,
• експлозије насиља у урбаним срединама,
• драстичног опадања поверења у закон и државу.

Најпознатији пример је Ал Капоне (Al Capone), чикашки гангстер који је створио империју кријумчарења алкохола вредну милионе долара. Његова мрежа „speakeasy“ / „спикизи“ барова, илегалних дестилерија и ланаца подмићених политичара и полицајаца, симболизовала је ново лице Америке:

• земља у којој је закон постао предмет подсмеха.
• Крв на улицама.

Међуратни период обележили су жестоки обрачуни банди познати као „Рат шверцера алкохолних пића“ / „bootleggers’ wars“.
Најпознатији догађај је:

• Масакр на Дан заљубљених (St. Valentine’s Day Massacre, 1929.)
  Када су гангстери верни Ал Капонеу ликвидирали седам припадника ривалске банде Џорџа „Багз“ Морена (Георге „Бугс“ Морана.
  Слике мртвих тела у медијима шокирале су јавност и означиле мрачну кулминацију прохибиције.

У том периоду број убистава и организованог криминала надмашио је све раније забележене статистике у историји САД-а. Иронија је била очигледна: закон уведен да би смањио криминал — криминал је увећао до неслућених размера.

Губитак Пореза и Економски Пад
Пре прохибиције, алкохол је био један од најјачих порезних извора.
Након забране:

• држава је изгубила стотине милиона долара прихода,
• трошкови полиције, судства и затвора су експлодирали,
• корупција је појела темеље администрације.

У време Велике депресије (1929–1933), губитак пореза од алкохола постао је неодржив.

Укидање Закона

Године 1933., донет је 21. амандман, којим је закон укинут.
Америка је одахнула. Барови су се поново отворили, легалне дестилерије су почеле да раде, а порез се сливао у државни буџет.

Поука

Прохибиција је историјски пример друштвеног експеримента који игнорише људску природу.
Показала је да:

• морал не може бити наметнут силом,
• потребе и навике људи налазе пут чак и кроз забране,
• када држава одузме легално тржиште, криминална подземља га преузимају.

Закон који је имао за циљ да друштво учини бољим — у стварности га је учинио насилнијим, корумпиранијим и лицемернијим.

Закон није узео у обзир да многи људи воле да попију чашицу — не из порока, него често из потребе за дружењем, смирењем, ритуалом, топлином тренутка. Када се таква навика и пореба (неко ће рећи: природна потреба) забрани, не нестаје, већ се сели у сенку где цвета злочин.
Зато се данас прохибиција сматра једним од најбољих примера лоше државне политике, чије последице потврђују основну истину:

Закон може да забрани предмет, али не и људску жељу.