Ваш чланак свакако побуђује очекивања, ако не баш и велику наду, да ће се и значајни посленици на пољу медицине енергично укључити у борбу за мир – у борбу за мир својим знањем, апелима, конкретним предлозима. Ратови модерног доба производе милионе људских жртава, оштећују, некада и трајно, животну средину, уништавајући воде, земљишта, биљни и животињски свет.
Нама и другима остаје, уз све оно што можемо да урадимо као не-медицинари, да вас у вашим намерама подржимо.

Међутим, у Вашем чланку су се нашли и следећи искази који стварају недоумицу у погледу Вашег става према намери власти да се у једном од најплоднијих делова Србије отворе рудници са огромним, неограниченим капацитетом изазивања непоправљивих штетних последица на животну средину. Ви пишете:

„У Србији се већ дуго свадјамо око рударења једног метала, које ће земљи донети богатство кроз 10 година, а ми се око тог блага већ отимамо. Ранија власт, која је позвала модерне рударе, не жели да садашња власт припише себи тај историјски подухват. Можда је циљ старијој екипи: “Сменимо садашњу власт, па ћемо ми кренути с копањем”. “

Из написаног следи да и Ви сматрате да је копање литијума усред плодног земљишта од историјске важности, дакле, користи за Србију.
Убирати рудну ренту од 3 процената уз непоправљиву штету коју рудници литијума у Јадру могу да нанесу, не само том крају већ последично и свим насељима низ Саву (загађење пијаће воде, загађење земљишта…), не само да је смешно већ је и трагично – траги-комично.

За нас, житеље Србије, који схватамо о каквим, по Србију и Србе, погубним плановима се ради, не постоји проценат ренте који би могао да нас убеди да је потпуно безопасно и здраво рударити на планирани начин и на планираном месту. Ни 100 процената ренте од рударења не може да буде сатисфакција за уништење једног народа. Српска академија наука и уметности је рекла своју реч: Ризици су такви да се пројекат „Јадар“ мора одбацити.

Налазишта литијума постоје у Србији и на граници ка Румунији. Тамо су и слабије насељена места, такође, тамо је и пешчара, па би, може бити, тамошњи становници радо своја имања продали и одселили се у плодна подручја.

Препоручујем Вам, а и другима, да потраже на „јутјубу“ разговоре са Зораном ДРакулићем који је био власник једног рудника литијума негде тамо у далекој Монголији или Русији на граници са Кином. То је један ретко насељен крај, сама по себи пустара, а ипак, човек је згрожен и запањен колику је штету тај рудник нанео том подручју.

Нас, житеље Србије не занима која власт је довела Рио Тинто, а која је Рио Тинто прихватила још раширенијих руку, нити нас занима да ли између старе и нове власти постоји ривалитет око тога ко ће „држати банку“ када је реч о копању литијума. Ми смо против уништавања наше плодне земље, здраве воде, против смо уништавања наших људи – против уништавања читавог народа српског, а и свих других који са нама живе…

Ми имамо само две поруке за било коју власт (садашњу, пређашњу, будућу и сваку другу) и за иностране предаторе у лику наднационалних компанија:

СТОП ГЕНОЦИДНОМ РУДАРЕЊУ!
МАРШ ИЗ СРБИЈЕ!