На реситалу поезије, 5. августа од 20:00 до 21:30 у ресторану ‘Оријент-5’, у Сомбору, учествоваће Зденка Федјвер, Давид Кецман, Миленко Попић, Јована Коњевић, Даница Каралић, Винко Јанковић, Антун Ковач и други песници.

Сегмент из поеме „Висине Мачу Пикчу“ (Алтурас де Мацху Пиццу) и песма „Лази Костићу из Чикага“ су такодје на програму вечери.

Водитељ је др Лиљана Соколова.

Сомборски писци ће (идеја Предрага Ракића) поделити публици копије насловних страница или примерак своје најновије књиге.

РТВ ће забележити реситал.

Улаз је слободан.

Subota, 14. jun u 20 sati
Galerija Izdavačke kuće PROMETEJ, Svetozara Miletića 16, Novi Sad

Марија Тришић Кнежевић и Ануш Балајан добитници одличја „Бранислав Мане Шакић“ у 2025.

Фонд „Бранислав Мане Шакић“ наставља традицију непрекидног избора добитника признања најбољима на пољу очувања српског језика и културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања, као и странцима чије је владање српским језиком на завидном нивоу.

Надомак заокружења 3. деценије постојања и опстајања Фонда, одлуком стручног жирија 28. носилац истоимене награде је Марија Тришић Кнежевић, новинар и уредник доскорашње Регионалне ТВ Банат из Вршца.

Стручни жири Фонда је почетком јуна месеца одабрао и овогодишњег добитника одличја за странце Ануш Балајан, књижевног ствараоца и преводиоца, која је својим дугогодишњим радом учинила много на представљању своје отаџбине и њене културе нама у Србији, на чему смо јој изузетно захвални.

Марија Тришић Кнежевић (1982.) је, након гимназије у родном Вршцу и студија немачког језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, 2009. почела да ради на Регионалној телевизији Банат, добивши ту прилику кроз програм „Моја прва шанса“.

Обављајући  посао новинара, водила је и уређивала Јутарњи програм, поподневну „Хронику региона“, кратке вести „120 секунди“ и централну информативну емисију „Дневник“. Сарађивала као дописник РТВ Војводине у информативним и емисијама  „Војводином“ и „Разгледнице“, као и у Дневнику овог медија.

2011.године завршава  ББЦ-јеву обуку за политичко извештавање, коју су организовали РТВ, ОСЦЕ и Амбасада Холандије у Србији.

Kао аутор и водитељ Телевизије  Банат, уз подршку  Покрајинског секретаријата за информисање, реализовала је и два серијала специјалних емисија, „Толеранција у школској клупи“  и „Заједно смо јачи“, са  акцентом на упознавању живота деце и одраслих лица из осетљивих група, њихово представљање заједници, уз подстицање  успешнијег укључивања у све животне токове.

Сарађивала је и водила музичке емисије које су пратиле рок сцену земље и региона. На Регионалној ТВ Банат, основаној 1998.г., радила до њеног гашења, у јулу 2024. године.

Ануш Балајан је шести носилац Специјалног признања за странце, које се додељује од 2017. г. Она је Јерменка, рођена 1965. У родном Јеревану је завршила студије на Универзитету хуманистичких наука „Давид Анахт“, а од 1995. живи у Београду, где је засновала и породицу.

Ануш се бави књижевним и преводилачким радом од 1990-их, да би већ 1995. учествовала  и  на Међународном сусрету писаца у организацији Удружења књижевника Србије, чији члан постаје 2019. Током 2014. и 2019. објављује 2 збирке песама, Богињо моја и Дрво чежње на српском и јерменском, а под кровом куће књижевника одржала је и низ предавања о великанима јерменске културе. Бави се и превођењем са српског на јерменски и са јерменског на српски, представљајући тако мост зближавања између матице земље и Србије.

Међу објављеним преводима на јерменски су и Српско срце Јоханово Веселина П. Џелетовића , поезија Миљурка Вукадиновића, кратке приче, песме и афоризми Луке Јоксимовића Барбата, те стихословље Јасмине Јанковић, као и двојезични превод Јермени и Срби кроз историју аутора Арцви Бахчинјана и Луке Јоксимовића Барбата.

Од превода са јерменског на српски посебно треба истаћи роман Мкртич Саргсјана: Храбри Назар и приповетку Редовни час јерменског истог аутора. Неколико превода наших и јерменских аутора, које је Ануш урадила, траже издаваче.
Бави се хуманитарним радом у Удружењу „Акција за слепе“.

Иначе, уобичајена пракса свечаног уручења Плакете и признања добитницима, која се одржава 5. јуна у Народној библиотеци Смедерево (на дан рођења Шакића), изостаће ове године из објективних разлога.

Подсећања ради, Фонд и одличја „Бранислав Мане Шакић“ постоје од 1998. у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, који је својим радом током четврт века потврђивао неопходност очувања српског језика и неговања културе говора у електронским медијима. Признање, чији се носиоци непрекидно бирају већ 28 година, је утолико значајно и јединствено јер сличне награде у то време нису постојале ни у СФРЈ, нити у потоњим државама, закључно са Србијом.

Јадранка Нићин,
новинар и оснивач Фонда
„Бранислав Мане Шакић“

Фотографије добитника признања.

Марија Тришић Кнежевић, новинар Регионалне ТВ Банат, Вршац, добитник Плакете „Бранислав Мане Шакић“

Јерменка Ануш Балајан, књижевни стваралац и преводилац, добитник Специјалног признања за странце

У оквиру фестивала, Јеревански државни камерни хор одржаће два соло концерта: 10. јуна у граду Нишу и 12. јуна у Београду.

Током концерата биће изведена најбоља дела јерменске сакралне музике, почев од дела Месропа Маштоца и Комитаса до дела савремених јерменских композитора Давида Халаџјана, Ашота Хазарјана, Артура Бобикјана, Вахрама Саргсјана и других.

Музички фестивал Music Edict се одржава од 2009. године, сваке друге године, током празника Свете Педесетнице у месецу јуну.

До сада је на фестивалу учествовало више од 100 ансамбала из различитих земаља света, међу којима су: Пољска, Русија, Бугарска, Грчка, Израел, Албанија, Румунија, Украјина, Египат, Грузија, Велика Британија, Француска, Италија, Кина, Мексико, Ватикан, Индија и САД.

Музички ансамбли изводе духовну музику својих земаља на матерњем језику.

Место и време одржавања београдског наступа биће објављени накнадно.

Извор: Бачко-паланачке вести

Велики албански јунак Скендербег, Хрватска у десетом веку, хрватски краљ Томислав, Хрватска држава у Посавини…
Шта рећи, ово чак ни хрватски историчари нису ставили у своје уџбенике јер држе до себе и била би их срамота, али зато то уче деца у Србији.

Српски непријатељи нису Курти, Рама, Приштина, Загреб, Сарајево…
Српски непријатељи су у Београду, седе у Влади Србије и то у сред Председништва.

По Закону о уџбеницима, да би се исти нашао у школама морало је Министарство да донесе план уџбеника на основу предлога Завода за унапређивање образовања и васпитања.
Онда су „стручњаци” из Савета за стручно образовање пре штампања морали да прегледају целу књигу и да дају свој благослов.

Ни уџбеници у комунизму нису били сјајни, али су били далеко од овквих лажи и пропаганде.
Није проблем што је ово написано, папир трпи све, проблем је што је ово одобрено за штампање.
На овај уџбеник, одобрење и свој потпис морала је да стави лично бака у пензији, министар просвете Славица Ђукић Дејановић.

Србима школске уџбенике штампа усташа, дословно усташа, Анте Жужул.
Некад најбољи пријатељ Фрање Туђмана, данас највећи финансијер ХДЗ-а.

Жужул је власник београдског „БИГЗ школства” којег је купио за 400 000 евра.
У сарадњи са немачком издавачком кућом „Клет”, он држи монопол тржишта уџбеника у Србији.
Због тога су српски уџбеници историје ближи таблоидном новинарству него науци.

Све књиге се штампају у Хрватској, затим се допремају у Србију и за то се не плаћа порез, што додатно оштећује нашу привреду.
Целокупан промет и њихова годишња зарада на тржишту у Србији износи 30 милиона евра.

Клет мало вуче на клетву, а и Анте је повукао на свог имењака па су се тако за 15 година његовог рада у Србији, у његовим уџбеницима поред горе наведених, редовно појављивале и многе друге „грешке.”
Највише „грешке” које уче децу нетачним историјским чињеницама.

Тако се у целој књизи историје, Јасеновац помиње у само једној реченици, без јасног броја жртава или је он потпуно помешан са бројем убијених, Јеврејаἄ, Рома, Хрвата, па и Срба.
Ученици у Србији уче да су Београд, цела Шумадија и делови поморавља, некад били део Хрватске.

У тематском атласу за предмет Природа и друштво за 4. разред, објављен је наслов „Најстарија српска држава Рашка.”
На тој карти из IХ века, источно од Рашке је Бугарска, југоисточно Византија, која иначе никад није ни постојала у том смислу, као што није ни Хрватска која је приказана са свих осталих страна.

Анти се пре пар година провукла још једна „грешка.”
Тако је у уџбенику за Техничко образовање за 5. разред, српски полицајац приказан у хрватској униформи са све краватом са шаховницом и мапом Хрватске на рамену.

Само у таквим уџбеницима је могуће да се у IХ веку помиње држава настала на српској крви пре 30 година, да Албанац буде неко коме се чукундеда звао Бранило и био је челник у војсци Душана Силног, неко коме се прадеда звао Комнен, деда Павле, отац Јован, а мајка Војислава Бранковић, ћерка Гргура Бранковића, старијег брата Вука Бранковића.

Браћа су му носила имена Станиша, Костадин и Репош.
С тим да су Јован и Репош сахрањени у манастиру Хиландар.
Касније ће се успоставити још једно сродство ове породице са Бранковићима, када се Скендербегов син Иван оженио Иреном Бранковић, унуком деспота Ђурађа Бранковића по коме је Скендербег и добио име.

У граду Кроја на 30 км од Тиране, постоји црква Светог Николе, ту се налази скрипта Фурађа Кастриота Скендербега…
О њој је 2012. године први пут на једној албанској телевизији причао неки албански историчар, био је то Ардијан Кљоси.
Месец дана након ове изјаве Кљоси је одједном извршио „самоубиство.”

Након што су Албанци преплавили Швајцарску, том гомилом дивљих племена како их је он назвао, бавио се и швајцарски научник Оливер Шмит.
Он је написао да је Скендербег био Србин који се против Турака борио за обнављање очевине.
Гневни Албанци тад објављују његову адресу како би могли да га посете сви Албанци у Швајцарској.

Писали су многи странци али Катедра за српску историју и поред свих ових дешавања ћути као заливена.
Ћути иако Срби у Бугарској, Румунији, Мађарској, Македонији, Грчкој, као да никада нису ни постојали.
Хрватску да и не помињемо.

Скендербегу дигоше споменик у Тирани, Твртку у Сарајеву а Николи Тесли у Смиљану.
Мада, да се Тесла на Илиндан те 1941. године затекао у родном Смиљану код Госпића, не би му помогло ни да је 100 пута научник.
Био би 507 жртва и преклан као јагње, а данас су га чак ставили и на евро.

Оваква инстант историја је потребна сваком окупатору, зато српску историју приказују као низ пораза и пропуштених прилика.
Докле год наша деца буду учила да су нам се преци однекуд доселили у VII веку, нема нама напретка.

Српска техника се 1999. године скоро неоштећена повлачила са КиМ, што су запрепашћено гледали многи НАТО официри.
Тада је свет рекао:

„Ми са Србима више нећемо ратовати, од сада ћемо им школовати и васпитавати децу.”

Извор: https://t.me/s/srpska_sparta_info?after=15228

(Vest podelio Вјачеслав Прокофјев

ДУБАИ (Ројтерс) – Парламент Ирана одобрио је у среду 20-годишње стратешко партнерство између Москве и Техерана, преносе државни медији. Споразум представља продубљивање билатералних веза, укључујући ближу одбрамбену сарадњу. Руски председник Владимир Путин и његов ирански колега Масуд Пезешкиан потписали су документ о стратешком партнерству 17. јануара. Руски законодавни орган одобрио је споразум у априлу. Иако споразум не садржи клаузулу о заједничкој одбрани, он наводи да ће обе земље сарађивати против уобичајених војних претњи, развијати своју војно-техничку сарадњу и учествовати у заједничким вежбама.

Од почетка рата у Украјини 2022. године, Иран и Русија су продубили војне везе, док западне земље оптужују Иран за снабдевање ракетама и дроноимва за руске нападе на Украјину. Техеран негира да је давао оружје за руску употребу у Украјини. Стратешки споразум такође садржи неколико клаузула усмерених на јачање економског партнерства, посебно јачањем директне међубанкарске сарадње и промоцијом њихових националних финансијских производа. Споразум о слободној трговини између Ирана и Русије предводнице Евроазијске економске уније ступио је на снагу прошле недеље, смањујући тарифе како би се повећала трговина између две економије, које су обе под стотинама западних санкција.
(Извештавање из Дубаија, уредила Франсес Кери)

Iran parliament approves strategic pact with Russia

Драган Поповић Курузлија (1952-2025)

Иако врло оштећеног вида завршио је основну школу у Рачи и Бајиној Башти као један од најбољих ђака. Учитељску школу завршио је у Ужицу, дипломирао са одличном оценом, а потом у Скопљу завршио вишу педагошку, група музика и прву годину Филозофског факултета, одсек психологија. У средњој школи постао је најмлађи добровољни давалац крви целе генерације тако што је слагао лекару датум рођења. Као студент завршио је падобранску обуку. Иако је патио од потпуног ноћног слепила, отео је из руку силоватеља младу девојку. Тај, наоко неважан детаљ говори да ограде што их је око њега слабовидост подизала ни у чему нису успевале да га успоре или зауставе. Када се запослио, од стране просветне инспекције добијао је највише оцене. И ученици којима је предавао били су најбољи на регионалним такмичењима из области музике.

Водио је хорове млађих и старијих разреда, оркестар, певачку групу и градски хор. По тридесет четири приредбе у току школске године, а колеге по четири или пет. После годину и по, школа и град наградили га станом, не због инвалидности, већ због ударничког рада. После непуних пет година постао је најмлађи добитник Септембарске Награде града Пожеге за допринос у области културе. Учесник је на Савезним омладинским радним акцијама. Добитник је Златне плакете давалаца крви, Плакете сабора аматерских група Србије, друго место на Јаворском сабору двојничара Србије, више музичких, рецитаторских, здравичарских и говорничких награда на Сусретима села, више врло запажених наступа на културним и туристичким манифестацијама републичког и регионалног значаја.

Освојио је много награда на такмичењима чији је организатор Савез слепих Србије у рецитовању, ручним радовима, књижевности, спорту, музици. Вишеструки је добитник Награде Милутин Ускоковић за најлепшу савремену приповетку на српском језику и награда на песничким конкурсима. Учествовао је на небројеним књижевним вечерима као промотер своје литературе, или као музичка (свирао је хармонику и двојнице) или рецитаторска потпора другим писцима. Има пет књига иза себе и најмање још толико у припреми. По његовим текстовима снимљени су документарни филмови награђени на међународним фестивалима.

Био је члан Удружења књижевника Србије и члан Међуопштинске организације слепих из Ужица. Писао је за звучне часописе, а један број прилога је објавио и у локалним и регионалним новинама. Често је био гост у ТВ емисијама пред милионским аудиторијумом као особа која уме и може да ради послове у које се ни видећи људи не усуђују да упусте. Због изузетног познавања традиције и веровања ужичког краја, назвали су га  рачански и ужички Хомер.

Учествовао је на више изложби видећих и слепих уметника. Сваки његов наступ био је значајан допринос разбијању предрасуда о инвалидима. За време нељудских санкција којима је Запад оковао Србију, кад су и птице са муком успевале да пробију блокаду, доносио је из Украјине, где је вид покушавао излечити, за избеглице, Црвени крст, Дом у Звечанској, болнице и школе потребштине које је у Србији било скоро немогуће наћи. До гашења школе у његовом родном селу, куповао је ученицима пакетиће за Светосавску прославу и књиге одличним ученицима. У школи је направљен Курузлијин кутак, велика огласна табла са новинским текстовима о песнику без очињег вида, а ту су биле изложене и његове књиге. Није то било на његову иницијативу, већ по жељи учитеља и школске управе.

Организовано је и више његових књижевних сусрета са ученицима у Бајиној Башти и Рачи, Ужицу, Пожеги и Параћину.

***

Неколико редова о Курузлији, у знак сећања, послала нам је и Драгана Дучић из Ужица:

„Марта 14, 2025, напустио нас је Драган Поповић Курузлија. Рођен је 16. новембра 1952. године у Рачи крај Дрине. Радни век је провео као наставник музичког у ОШ Пожега. Пензионерске дане квалитетно је проводио. Својим рукама створио је многе лепе предмете. Задње године Драган је провео у Пониковици недалеко од Ужица. Ту су његова супруга Славица и он створили рај на земљи.

Све што је радио, радио је несебично и са пуно љубави. Пре мало више од две недеље причали смо последњи пут Драган и ја. Тешко је причао, али веровала сам да ће се опоравити. И у јануару Драган је долазио у Ужице. Поклонио ми је троножац који је направио.

Драган Поповић Курузлија – музичар, књижевник, калемар, столар, пољопривредник, вредан човек – преселио се из овоземаљског света у место цветно, место сретно! Нека над његовом вечном кућом његове песме певају увек Серафими и Херувими.

Добри наш драги Драгане,

почивај у миру,

нека те анђели увек чувају!

Никада те нећемо заборавити, увек ћемо те се радо сећати!“

Фебруара 23, 7533/2025. са почетком у 11 часова) у порти Храма Светог Николе у Приштини – уз благослов пароха приштинског Станише Арсића и ломљење Косовске стругане погаче – основан је Покрајински одбор Друштва српских домаћина Косова и Метохије (ПО ДСД КиМ).

Погачу је припремила Данијела Симоновић Митић из Грачанице – заменица председника ПО ДСД КиМ, а а погачу су ломили Станислав Којић из Врбовца код Витине – председник ПО ДСД КиМ, и Андрија Јовановић из Грачанице.

Изведен је пригодан културно-уметнички програм који је приказао српску традицију свих округа АП КиМ и изведено је „Свекрвино коло“ са традиционалним бацањем сита на кров као симбола плодности, радиности и вредноће новодошле младе домаћице у кућу.

Присутни су имали прилику да виде богату изложбу рукотворина вредних српских домаћина и домаћица са КиМ.

Верујем да ће благослов пароха приштинског Станише Арсића умолити Бога да ПО ДСД КиМ буде нови почетак афирмације српског народа на Косову и Метохији – у знак захвалности генерацијама предака од пре и после Косовског боја 1389. и на понос свих будућих генарација потомака српског народа у оживљавању духовности и културе у свесрпској постојбини Косову и Метохији, српских земаља у региону и свесрпског културног простора у свету!

Након литургије, започела је манифестација „Čuvari Tradicije“ (видео снимак).

И овога пута скупило се више од 300 Срба испред Тријумфалне капије у Барселони, где су одали почаст 15 усмрћених људи под срушеном надстрешницом Железничке

станице у Новом Саду и 8 пензионера изгорелих у старачком дому у Београду.

Ове протесте подршке организовали су српски студенти који студирају на барселонским универзитетима. У протестима су учествовале и читаве породице Срба који живе у Барселони и околини.

На крају протеста организатори су прочитали писмо подршке студентима и народу Србије на српском и шпанском језику.